Nestali. Iščezli. Nigde ih nema.
Kao da su u zemlju propali.
Bez traga i glasa.
Kao da ih je zemlja progutala.
Nema ih ni od korova.
Nigde nikog.

Izgubili se.
Negde smo ih zaturili.
Zalutali u lavirintu minskog polja.
Istopili se pod kišom olova.
Skoknuli do logora po cigarete
i nikad se više nisu vratili.

Ni živi ni mrtvi. Nešto između.
Postoje još samo na spiskovima.
Pretvoreni u brojke i slova.

Iza njih su ostale prazne stolice.
Prazni rukavi, prazne nogavice.
Prazne police u kućnim bibliotekama.

Nestali. Iščezli. Nigde ih nema.
Kao da su u književnost propali.

Tražili smo ih između redova.
U pričama koje začaravaju pripovedanjem.

U pesmama koje su pojele sunce.
Na unutrašnjoj strani jebivetra.
Među providnim anđelima od neprobojnog stakla.
Na otrovnom vrhu ludog koplja.
U sendviču od vojničkog hleba i vučjeg jezika.

Glasovi iskoni ne govore o njima.
U romanu-državi ne primaju emigrante.
U pradavnim počelima tamnine
ne vidi se prst pred nosom.
Nema ih čak ni iza
rešetaka od živih stihova.

Ispod tepiha nismo zavirivali
zbog alergije na grinje i prašinu.

Pravili bismo ih od blata,
ali trenutno imamo pametnija posla.
Budućnost nas čeka iza ugla
sa iskopanom sekirom u rukama.

Koga nema, bez njega se može.
Sva mesta su uredno popunjena.
Svet je pun kao oko.