Konjušari, purger, džanum,
raskrinka ih Memorandum.

Na Kosovu junak stoji,
mišlju mane, preizbroji.

Osrbelo sija ušće
nebolomno, proklikćuće.

Na Gori je brat do brata,
jagnjetina, pa salata.

Vukovarski piju vuci,
kad ukradeš - ti presvuci.

A Goražde razgorelo,
granatnulo, zabombelo.

Kovčezima meri veru:
pet sinova po meteru.

Sarajevo samo htelo,
ni planina, ni počelo.

Devojčica bela lica,
srebri metal - Srebrenica.

Prometnuše svetske lole,
NATO gore, bombe dole.

Tad Radovan od sve muke
ode bolan u hajduke.

Na dva slova knjiga spala,
pesnika i generala.

S Ravijojlom vreme piju
za nebesku, za Srbiju.

Mapom stisnu, stihom da’nu,
Uzneše se dveri SANU.

Ljubeznom čitateljstvu, koje „pod teretom svakidašnjih poslova“* nije uspelo da se razabere u prašumi savremene srpske poezije, nekolike napomene i putokazi neće biti na odmet.
1. Pesma je nadahnuta izvrsnim Magarčevim bregom friškog akademika Milosava Tešića.
2. Deviza ispod naslova je malo prometnut čuveni Brankov stih.
3. Gora iz sedmog stiha je Ravna, a ne Semolj, iako su takoreći zagrljene.
4. U stihu šesnaestom uspostavljen je takozvani lirski dijalog sa knjigom stihova Planina i počelo pomenutog Noga, akademika.
5. Strofa jedanaesta, to jest stihovi 21. i 22. nastavak su pomenutog dijaloga sa još pomenutijim Nogom i njegovom pesmom, nekom vrstom postmodernog kolaža (ali slaganog očito još tada, dalekometno, za Akademiju, budući da se naši akademici samo u Njegoša razumevaju, i da po njima, akademicima, mi, Srbi, do Noga, sem Njegoša, oskudevasmo u postmodernoj književnosti ) Rašta bolan ode u hajduke.
6. Ravijojla iz stiha 25. predstavlja vilu, mitsko biće iz srpske narodne poezije, kao i Radovan i Ratko što su, mitska bića iz srpske narodne poezije.