Beton br.34
Utorak 11. decembar 2007.
Piše: Momčilo Mihajlović

Miris poljskog smeća

Baš sam slatko spavao, baš sam lepo sanjao, kad me je nešto čačnulo i bušnulo, kad me je nešto uznemirilo. I tako sam se iznenada našao na ničijoj zemlji između sna i jave. Oči su mi, međutim, bile čvrsto sklopljene i nije mi padalo na pamet da ih otvorim. Jer, nisam hteo da gledam, mislim ili osećam. Želeo sam samo da potonem nazad u mekoću i toplinu sna. Ljutito sam se promeškoljio pokrivši lice rukom. Uzalud. Ono nešto me je opet čupnulo i štipnulo, ono nešto mi nije dalo mira. Ma ko je to, šta je to dođavola, tek što sam se upitao, a odgovor sam već znao. Bio je to miris. Jak, odvratan miris kome nisam uspevao da odredim ni izvor ni poreklo. Obuzeli su me zebnja i nespokojstvo. Gde sam to ja i odakle dolazi taj nesnosni smrad koji me muči i ne da mi da spavam?
Da li sam u bolnici pa to do mene dopire teški, zasićeni vonj bolničke menze? Joj, samo da nije bolnica. Čekaj, ništa me ne boli, a i bolničke splačine strašnije zaudaraju. Nije to bolnica. Pre će biti da sam u zagušljivom kupeu prastarog voza. Noć je, a voz, iz putnicima nepoznatih razloga, stoji u nekoj pustari, dok tu pored, na slepom koloseku, iz vagona-cisterne mirno curi sumpor-dioksid. Da, to bi moglo biti. Moglo bi, ali nije. Evo šta je. Ja sam jednostavno u svom domu, u kući nelegalno sagrađenoj usred naselja divlje podignutog na obroncima divlje deponije, što se sada, eto, isparava posle letnjeg pljuska. Da. A opet, šta ako ja i nemam svoj dom, već kao prognano, izbeglo i raseljeno lice tavorim u urušenom, memljivom vojnom magacinu koji širi zadah grobljanske kapele? A da nisam, ko zna, podstanar u prljavom, ispovraćanom suterenu čije zidove obilno zapišavaju pijanci naduveni od piva?
Misterija, prava misterija. U klimavoj svesti mi tutnji kakofonija slika i prizora koji munjevito naleću i nestaju. Toliko toga ...
Neko po toplom junskom danu u ulični slivnik prosipa ostatke kiselog kupusa; u osnovnoj školi je veliki odmor, pa imućna deca duvaju travu, a siromašna lepak; opet se izlila septička jama; tinja i topi se prepuni kontejner; upropašćene hodanjem u lošim cipelama i još gorim čarapama, moje sopstvene noge
bazde na ubuđali sir; neko sa katarom želuca i trulim zubima pravo u mene izdiše svoj kužni dah; sa obala reke zastrašujuće zaudara riba pomorena izlivanjem fenola iz propale fabrike; u toku je pretakanje ukradene nafte; miris barutnih gasova meša se sa mirisom prosutih creva...
Smrad se na trenutak povukao, a onda je grunuo još većom žestinom. E, ovo je već gadno. Izgleda da je iz reke izronila hladnjača puna leševa neprijatelja koje smo pobili u našem poslednjem oslobodilačkom ratu. Ili je, već danima mrtva, počela da se raspada ona starica što je živela sama samcata jer joj je muž umro od čuda, a deca su emigrirala u Australiju. Mada, nije isključeno da to što me kinji i ne dolazi spolja, već iznutra, iz glave moje bolesne. Ja sam stari ratnik pa to iz ponora mojih potisnutih sećanja kulja neizbrisivi miris zapaljenih kuća i izgorele stoke. Ali ne, nemoguće. Ja ni mrava ne bih... Osim ako on ne bi nasrnuo prvi. E onda... Odjednom se pojavila druga slika, tako jasna, tako istinita. Uspavalo me brujanje insekata dok sam leškario na cvetnom proplanku, a moj pas je, njuškajući po đubretu koje su ostavili ljubitelji prirode, iskopao nogu davno nestalog kontroverznog biznismena. Čibe, čibe s tom nogom životinjo bezdušna, viknuo sam i slika se raspršila.
I tada mi se učinilo da sam konačno shvatio šta me je snašlo. Ja sam se zapravo onesvestio u krcatom, zadimljenom i masnom autobusu gde sveži znoj potocima lije preko ustajalog jučerašnjeg znoja. Ipak ne. Veća je verovatnoća da me to guši naizgled nespojiva mešavina aroma Džeka Denijelsa, kubanskih cigara i tamjana. Sav svečan, sa Hristom u mislima, protojerej ponovo osveštava kockarnicu i džip. Ponovo, jer prvi put nije uspelo. Da, to je to. Ili je to ili je onaj nepoznati nabavivši još, još i još kreozana konačno uspeo da otruje ono umiljato štene što su mu deca nadenula ime Bleki, hranila ga i čak mu kućicu napravila...
Ne, ja u tom čudnom stanju nalik bunilu nisam mogao da razrešim enigmu. Najednom mi to, umornom, nekako i nije bilo važno. Jer, taj opipljivi smrad koji se uvlačio u mene nije me više ni brinuo ni plašio. A i zašto bi? Taj vonj mi je bio i poznat i blizak. Gde god da sam bio znao sam da se ne nalazim u Bretanji ili ne daj bože u Oslu. Gde god da sam bio, u Boru, Pančevu ili negde drugde, bilo mi je jasno da sam tu svoj na svome, da sam tu kod kuće. Važno je samo da nisam u bolnici. A nisam jer bolničke pomije zaudaraju žešće. Ponovo opušten, počeo sam da propadam i rastapam se. Šta mi je, budali, uopšte i bilo, pitao sam se, dok su mi se gasile misli i osećanja. Smrad ne samo da je prestao da mi smrdi nego je i... Kako da kažem... Nekakva mlaka prijatnost razlila se čitavim mojim telom. Od smrada još niko nije..., promrmljao sam. Zatim sam lenjo zevnuo i utonuo u još dublji san.

Vreme smrti i razonode arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.