Beton br.149
Sreda 16. jul 2014.
Piše: Geza Antal

MIČOV PLES

(druga mladost Mirka Stoilkova)

 



Svoje prvo javno izvedene plesne korake, ako ćemo mu biti naklonjeni i tako nazvati skakutanje spojenim nogama, Mirko Stoilkov poskoknuo je poslednjeg dana godine koju zovemo milenijumskom. Imao je tada gotovo trideset i sedam godina. Sergej Radulović, jedini svedok ovog izuzetnog događaja nakon kojeg, ispostaviće se, ništa više u životu Mirka Stoilkova neće biti isto, nije krio svoje iznenađenje gusto protkano oduševljenjem, pa je pomenutu, za njega tek usputnu anegdoticu, a za aktera suštinsku prekretnicu života, rado prepričavao narednih dana, nedelja, meseci i godina, sa tim da su se intervali ponavljanja vremenom proredili, a sam događaj pomalo izgubio na prvobitnom značaju, a opet dobijao na snazi, jer u međuvremenu gde god bi se pojavio, Mirko Stoilkov postajao bi svojevrsnim vragom plesnog podijuma, a ova zgoda je, kako se to kaže, postala istorija. Tačnije, ovaj datum se računa početkom iste.

Ali kako to da je Sergej Radulović bio jedini svedok ovog istorijskog trenutka? Odgovor je vrlo jednostavan. Slavlje uoči dolaska Nove godine, kolokvijalno doček, za ovo manje društvo organizovano je, mada ovde reč organizovano treba uzeti vrlo uslovno, u iznajmljenom stanu izvesne Mamužić Daniele, a koji je stan najmila od još izvesnijeg Cibulja Josipa, a zapravo potpuno irelevantnog i za ovaj i za bilo koji drugi događaj, no ovde ga spominjemo baš iz altruističkih pobuda da ga na trenutak otrgnemo od bezimenosti na koju bi inače bio bezuslovno osuđen. Ali da pređem na stvar. Kako to već na proslavama ide, pogotovo ako su u pitanju mlađi ljudi, kada alkohol i lake droge promene stanje svesti konzumenta, preko ’leba pogaču, od dobre ili čak vrlo dobre zabave, društvo je vapilo za još boljom, takoreći odličnom. Tako su se slavari pokupili i krenuli u potragu, to jest formiranje još većeg društva gde bi sudar unutrašnjih kohezija već postojećih grupa izazvao za mlade neiživljene jedinke toliko neophodne varnice na kojima se njihova ličnost kalila. Naravno, prepucavanja su se pružala samo u granicama prihvatljivog. Teški teret da se odredi šta su granice već bezobraznog, a još uvek prihvatljivog, uzela je sebi na leđa – ko drugi – nego po svim kriterijumima za tu svrhu najpogodnija među njima, podstanarka Mamužić Daniela.


Baš zbog toga, jedan istaknuti član tog društva, imenom Geza Antal, ako nećemo i mi da kažemo da je nadaleko poznati probisvet i palikuća, reći ćemo onda samo da je čovek sklon ekscesima, bio je zamoljen od strane društva, a izričito od strane Mamužić Daniele, da ne prekoračuje granice pristojnosti koje je ona u svom sistemu okvirno i predano odredila, te da nipošto ne preteruje sopstvenim ponašanjem. Gezi Antalu, željnom zabave, gladnom društva i iznad svega kontrolisanih ekscesnih situacija nije palo teško da to obeća, ali kako je noć odmicala, u doduše prisutnom naumu da svoje obećanje održi, naišao je na za njega nepremostive prepreke. Napio se, pa krenuo da zajebava. Ali to je druga priča.

Tek Sergej Radulović, koji je bio protivnik bilo kakvog delovanja u kojem bi sam morao da učestvuje, a još je gajio i aristokratski prezir prema rasprostranjenom načinu zabave mladih, posebno prema slušanju muzike, odlučio je da ostane u iznajmljenom stanu Mamužić Daniele, po svoj prilici sam, odnosno u društvu flaše žestokog alkoholnog pića, i da će to tako i da bude i nikako drugačije, bilo je celom društvu jasno kao dan, koji doduše još nije počeo da sviće. To da će u stanu ostati i Mirko Stoilkov nije se uopšte podrazumevalo. U ovom sumornom stanu, tačnije, gadno umolovanoj sobi nameštenoj pohabanim i demodiranim nameštajem, ostali su samo njih dvojica: Sergej Radulović i Mirko Stoilkov. Ovi od malograđanstva prezreni atributi sobe, sve i da njih dvojica nisu bili pijani, ne bi ih se doticali, jer oni nisu marili za takve stvari. Njoj toliko svojstvenim, istančanim osećajem za lepo, Mamužić Daniela je uspešno kamuflirala ove nedostatke, a u očima Mirka Stoilkova, izuzetno prijemčiv estetski dojam same podstanarke učinio je izgled sobe potpuno irelevantnim. Drugom esteti, Sergeju Raduloviću takođe nije to promaklo, ali kako je bio čovek od časti, bilo mu je ispod svake iste da bez preke potrebe bilo šta prozbori.


Mirko Stoilkov nije trošio ni sekund vremena svog zrelog doba za odvikavanje od pesama svoje mladosti, nego je u odsudnom momentu prišao staroj muzičkoj liniji horizontalnog rasprostiranja marke Grundig i pojačao do daske muzičku numeru iz domena srednjedubokog andergraunda. A zatim je počeo da skače. I to je po rečima Sergeja Radulovića trajalo izvesno vreme koje se meri desetinama minuta.


Niko u ovaj događaj ne bi poverovao da o njemu nije svedočio pouzdani svedok Sergej Radulović, čovek od časti koji je dostojanstvo smatrao oblikom ponosa koji je dostupan svakom i zbog toga nikada ne bi lagao. Stoga je par reči „Ma nemoguće“ koje su se svako malo otele sa usana ponekog slušaoca bio tu u funkciji da naglasi izuzetnost događaja, a nipošto iz razloga što bi taj hteo da stavi reči Sergeja Radulovića pod lupu sumnje.


atinsko-resavska škola

Fotomontaža: Mrtvi albatrosi


Ubrzo su se potonji slušaoci, koji nisu videli sopstvenim očima, ali su ga čuli iz prve ruke od onoga koji jeste, postavili u ulogu apostola koji šire blagovest i prepričavali trećim licima na način da se ovima učinilo da ga takođe čuju iz prve ruke. Nakon ne mnogo vremena, biće da je svega nekoliko dana, a svakako ne više od nekoliko nedelja, kada bi se Mirko Stoilkov pojavio na nekom javnom mestu, među već prisutnima nastalo bi komešanje, gurkanje laktovima u rebra i šaputanje sa ekskluzivnim pitanjem čiji se šapat neuhvatljivo migoljio od stola do stola, od društva do društva: „Jeste čuli da je Mirko plesao za Novu godinu?“


No, kako već znamo, svako čudo traje tri dana i neka nas činjenica da se ovde možda radilo o možda čak i tri meseca ne navede na to da posumnjamo u ovu koliko staru toliko i neprikosnovenu istinu. Tek Mirko Stoilkov je prvo iznenada, a zatim mic po mic, svako malo – jer gde lisica jednom pređe led, tu onda posle možeš topove da vučeš – uvek kada bi se pojavio u kasne sate, napravio pokoji nonšalantan iskorak u levo i desno dok bi istovremeno na nekoliko sekundi rukama oponašao pokrete koje izvodi skijaš na triatlonu. To je bilo to! Tada bi se začule salve uzvika: „Oooooooo Mirko!“  i „Mirko rastura!“, kao neka čudna mešavina prijatnog iznenađenja i blagog podsmeha. Jer, ruku na srce, dosledno svojoj reputaciji, Mirko je Stoilkov bio više neprijatelj nego prijatelj ritma. Doduše, mora da se prizna, imao je tu približnu šotu u potezu ruke, koja zna da bude začin i mnogo zahtevnijoj koreografiji, pa čak i te tragove čardaša u nogama.


Zbog čega je, po jednima, nezvanični načelnik severnobačkog okruga za mračni andergraund, a po drugima Burduš nju vejva, a u svakom slučaju prvoborac supkulture, koji se podsmevao svemu telesnom, fizičkom i putenom, preko noći (hajde da je bila samo ta jedna, tzv. najluđa), počeo intenzivno da đipa, postojala su tek zlobna nagađanja. Počev od mišljenja da ga je strah od „zatvaranja kapije” slomio, taj nagoveštaj muškog klimakterijuma, pa je jednostavno poludeo pod stare dane, što inače nije tako retka pojava u društvu, preko toga da je popio mozak, pa sve do toga da su ga pohodili demoni ili da je čak sam Đavo ušao u njega. Nasumične pretpostavke nizale bi se unedogled, da iz poverljivog izvora nije procurelo, da je Mirku Stoilkovu neko citirao dosetku nepoznatog autora, da je „ples pola puta do kreveta“. Van svake sumnje bio je to jedan mladi vagabund iz novostečenog društva u koje je uplesao Mirko Stoilkov.


Jedna pretpostavka povlači za sobom drugu, pa je tako ubrzo nastala i ta da Mirko Stoilkov kod kuće izmišlja i uvežbava plesne pokrete. On je to prilično dugo poricao, strahovao je da bi ga saznanje da on kod kuće vežba plesne pokrete stavio u – sa strane andergraund plemena toliko prezreni – položaj, kao one ocvale službenice koje se na pragu tog klimakterijuma upisuju na jogu i aerobik, ne bi li na trenutak prevarile prolaznost. Međutim, primetivši kolike simpatije i koliko prijateljski nastrojene pažnje – doduše u čudnom amalgamu sa pizmom – izaziva ova njegova nova delatnost, a pogotovo kada je prepadom zatečen u svojoj dnevnoj sobi kako oko struka vrti hula-hop za kojim je danima plakala devojčica iz zajedničkog dvorišta, naposletku je bio sateran u ćošak i bio prinuđen da prizna. Uradio je to sa izvesnim ponosom.


Godine su prolazile, ali Mirko Stoilkov nije za njih mario, jer je bio uveren da mladost nije pitanje broja godina, već stanja duha, a da bi to i prema spolja izgledalo tako, povukao je nekoliko, po njegovom mišljenju, neophodnih poteza. Po uzoru na svog – prerano preminulog – gotovo vršnjaka, najvećeg crnog pop pevača, skratio je pantalone za pet santimetara, smršao isto toliko kilograma, ošišao se, pustio bradicu i brkove, obukao sako, uzeo efektan nadimak Mič, odselio se od mame a širok dijapazon svojih plesnih koraka doveo na sam prag savršenstva. Sve u svemu, transformisao se u osobu koja na izmaku svoje toliko kvalitetno iskorišćene pete decenije među udavačama svih fela važi za dobru priliku.


A Mič je po pitanju ljubavnih stvari hteo da bude poput dobrog kovača. Uvek je imao nekoliko komada u vatri, šta njegovom celibatu daje posebno žalostan ton. U ovom slučaju nije nikada uspeo da ubere plod tako proračunato posejane pažnje ka suprotnom polu. Džabe je svojim izabranicama nasnimavao sate i sate, dane i dane muzike za koju – čak ni sada, kada postoje stotine dostupnih radio stanica – niko nikada nije čuo, džabe je očekivao da će ga neka u izuzetno napetom trenutku severnoindonežanskog horora – koje im je redovno puštao – uhvatiti za ruku, džabe je odvažno u po bela dana ulazio u čokolateriju i glasom koji ne treperi naručivao dvesta grama čokoladiranih lešnika u ukrasnom pakovanju od tila, džabe je podlegao dvodecenijskom nagovaranju prijatelja da iscedi mitisere, sve džabe, ni makac napred, nego je redovno ostajao u rečenici čija druga polovina glasi: „i mokrih opanaka“. Poput Zenonove strele, uvek na tih „pola puta“, uvek između dva plesna koraka.

Vreme smrti i razonode arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.