Beton br.99
Utorak 29. jun 2010.
Piše: Tomislav Marković

Mašina za krljanje

(Službena beleška Slobodana Antonića)

U utorak kupio primerak „Danasa“. Bačene pare, ali oni gore će refundirati, pa ne čitam ovo đubre radi vlastitog zadovoljstva. Otišao u „Mornar“ na konsultacije s vinjakom i Vukadinom. Izašao preporođen. Vratio se kući, pročitao Beton, sa olovkom u ruci. Važna mesta podvukao. Slošilo mi se. Povraćao. Nije ovo za mene, ali šta da radim kad sudbina srpske kulture počiva na mojim nejakim plećima. Seo za kompjuter, čitao e-novine pola sata, sa markerom u ruci. Važna mesta podvukao na monitoru. Slošilo mi se. Povraćao. Gledao snimak mitinga „Kosovo je Srbija“ da se malo povratim. Koštuničin muževni glas me uvek vrati u život i priključenija. Javili mi da Mirko Kovač podržava Beton. On je Hrvat. Hrvati su neprijatelji. To ne miriše na dobro. Dobio zadatak da napišem tekst na zadatu temu i da ga prosledim Vučeli. Salutirao, odgovorio „razumem“, dali mi voljno. Seo za kompjuter. Prepustio se slobodnim asocijacijama, ali umereno. Smislio foru: Kako se kaže – Kovač ili Tkovač? Ha-ha. E, jesi duhovit, Antoniću, skoro kao Pavle Ćosić. Pročitao intervju s Kovačem. Kakvo đubre od čoveka. Hrvat, vidi se odmah. Hvali na sva zvona ovu betonsku gamad. Uopšte nije objektivan. Mnogo me nervira kad ljudi nisu objektivni. To nije lepo. Opet mi se slošilo. Nemam ja stomak za ovaj posao, ali jebi ga, takva mi je dužnost zapala. Dok drugi brane Kosovo po svetu ili uživaju kao ambasadori u egzotičnim zemljama, Antonić mora da kopa po đubretu. Tužna je moja sudbina. Svet ume da bude tako okrutan. Setio se da dužnost zove. Vratio se Kovačevim škrabopisima. Pročitao neko njegovo trabunjanje o Ćosiću. Ne Pavlu, Dobrici. Šta je, bre, ovo? Veće sranje nisam pročitao godinama. Dobricu sve vreme zove Gedža. Pa dobro, majku mu jebem, dokle ćete vi Hrvati da nas zajebavate? Nije vam dosta što ste nas klali u Jasenovcu, malo su vam „Bljesak“ i „Oluja“, sad biste i na Oca nacije da udarite? I to mučki, ispod pojasa, podlim nadimcima i niskim uvredama. Krenuli ste žiletom na hrast, ma kakav hrast, na sekvoju, na baobab. Ali, gospodo, malo ste se zajebali! Nas dvojica smo neuništivi, pogotovo Dobrica. Neće moći ove noći! Opet mi se slošilo. Grlio wc šolju pola sata. Šta mi napraviše, izdajnici! Moraću da ih tužim za nanetu duševnu i stomačnu bol. Nije lako boriti se za srpsku stvar. Srećom, isplati se. Vratio se za kompjuter. Čitao Mila Lompara. Melem za dušu i stomačne tegobe. Svaka mu je ka’ Njegoševa. Što je babi Milo, to je meni Lompar. U pravu je čovek potpuno. Hrvati nas upropastiše. A ovi domaći izdajnici i ostale domicilne ništarije vode hrvatsku kulturnu politiku. Rasturiše nam srpsku književnost na književnost Srbije, Vojvodine, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Netalenti, proklete im duše, na komade razdrobiše carstvo. Kad je čak i Jerkov počeo da opominje kako nam otimaju pisce, mora da je poslednje vreme došlo. Postmodernista, al’ dobar čovek. Pravi Srbin. A ne kao onaj (T)kovač. Izrod. Poturica. I ove njegove betonske uštve. Nije lako sačuvati srpsku kulturu od te gamadi. Gori su nego skakavci. To, bre, nisu ljudi, to su mašine za prljanje. A takve treba pod presu, što pre. Treba da se čisti. Da, to je to. Mašine za prljanje. Odličan naslov. Oni gore će biti zadovoljni.

 

Foto: FoNet

Vreme smrti i razonode arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.