Beton br.176
Sreda 19. oktobar 2016.
Piše: Oleksij Čupa

L. #25

 
Oleksij Čupa
(Олексій Чупа, rođen 1986) je mladi ukrajinski pesnik i pisac, koga nazivaju vizit-kartom savremene donecke poezije. Karijeru počinje poetskim zbirkama „Ukrajinsko-ruski rečnik“ (2011), „69“ (2011), a nastavlja prozom „Akvarijum“ (2011), „Homo profugos“ (2012), „Deset reči o domovini“ (2013), „Beskućnici Donbasa“ (2014)...

Prvo je nestalo maramica.

Vlažnih, a i suvih.

Već na kontrolnim punktovima

dok nismo još ljudski ni pobegli od paljbe.

Njima si brisala suze i slani znoj.

Bilo je tako vruće.

I tako strašno.

Onda je nestalo novca.

Dobro je da si na vreme našla posao

i bilo kakav stan.

Nakupovala makarona za celu godinu.

Počele su da se habaju stvari kupljene kod kuće

i da se gube drugovi i prijatelji.

Na tvom dvadeset sedmom rođendanu okupilo se vas

petnaestak, mladih i sigurnih u sebe.

Na tvom tridesetom se jedva skupilo troje –

ostarelih i izmučenih.

Onda je počela da crkava tehnika poneta od kuće.

Otišao je telefon – ostala si bez svih brojeva.

Otišao je plejer – kao da si ogluvela.

Otišao je laptop i nestale su sve slike i snimci,

zaboravila si lozinke sa svih društvenih mreža.

Pola godine bez pristojnoginterneta –

počelo je da te izdaje pamćenje.

Mešala su se imena i lica.

Dobro si prepoznala sebe.

Bar si mislila da jesi.

Onda je uginula mačka.

Bilo ti je žao što nisi mogla da je sahraniš

pored kuće u rodnom gradu

tamo gde si je našla.

Vremenom ti nije

ostalo ništa od onoga

što si ponela sa sobom

kad si odlazila.

Stvari su pohabane,

gedžeti crkli,

mačka uginula,

prijatelji više nisu prijatelji,

knjige ispoklanjane i pogubljene

tokom nekoliko selidbi. Čak je i pamet izvetrila.

Ostalo je samo telo.

Tvoje telo sve pamti.

Ovaj trag od noža –

posekotina sa antiratnog mitinga.

Ova „svetlost“ istetovirana na ključnoj kosti

uspomena je na leto pod okupacijom.

Ovaj dugi ožiljak na nozi što liči na rep komete –

to te je zakačio geler.

Miluješ i miluješ te znake,

u nadi da će se koža izlizati,

i da će svetlost duše konačno napustiti ovaj kostim,

što miriše na gorčinu i dim požara,

u potrazi za novim.

 


Vudu magija


Kao i svaki normalan patriota

za vratom sam nosio džak

zemlje iz rodnog kraja.

Svaki patriota za vratom nosi

kao amajliju zemlju rodnog kraja.


Za vratom patriote

zemlja dobija čudotvorna svojstva:

radi jednako kao amfetamin,

i leči rane bolje

od najsavremenijih preparata ili

 lista bokvice.


Ali zadesila me je nesreća.


Jednog dana mi je neki podlac

Oštrim nožem

Prerezao kanap na vratu

Na spavanju.

Samo je načinio pažljiv rez i

Uzeo mi taj džak

Dok sam nemoćno spavao

Na ležaju druge klase.

„Ko sam sad bez tog džaka?

Čiji sam patriota? – pitam samog sebe

Jer se drugi plaše da me pitaju.

Niko ne voli da diskutuje sa onima koji nemaju svoju zemlju.

Nije se pričalo sa Jevrejima,

Sa Ciganima se još ne priča,

Sad još i ja

I meni slični.


A kradljivac je natopio moju zemlju

Votkom,

Krvlju,

Suzama,

Znojem.

Tuđim rukama je zamesio crno-crvenu lepljivu glinu,

Izvajao kao da je Bog

Figuru čiveka.

I u svom ateljeu je

Probada iglom:

Probije dlan do kraja – osta u ruševinama da leži periferija grada

Probuši list – mostovi odlete u vazduh;

Vrhom igle dodirne stomak – železnička stanica i aerodrom se srušiše.


I znajući to, bojim se da zaspim jer ko zna

možda će na spavanju

probosti

ovoj lutki

glavu

ili

srce

uništavajući i mene

zajedno

sa mojim gradom.


***


Nosim ga na leđima,

osećam na vratu.

Obavio mi je ruke oko vrata,

smeje mi se na uho,

svojim petama mi udara u grudi

izbija mi vazduh i menja ritam srca.


Sve vreme ga nosim na vratu,

dobio sam i žuljeve.

U vozu je opet tu,

Na ulici počinje da se blesavi,

Najviše voli da se šeta parkovima.


Sve sam mu navike već napamet naučio,

ali nekad ume da iznenadi.


U prodavnicama,

u bioskopu,

u taksiju –

ne napušta me ni na tren.


Učimo zajedno nove reči,

koje sam davno zaboravio.


Zajedno izmišljamo jezike,

koje niko od nas ne razume.


Čak i kad pođem na spavanje –

ne ostavlja me samog.

Legne kraj mene i sklupča se,

drži me za ručni zglob, broji mi puls umesto ovaca

da bi zaspao.


Al ne lezi vraže – nikako da zaspi.


Moje besano usvojeno dete –

Rat –

Bled kao smrt.


Možda ga baš zato nikako i ne priznajem za svoje?


prevod sa ukrajinskog: Dragana Vasilijević

Vreme smrti i razonode arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.