Beton br.154
Sreda 17. decembar 2014.
Piše: Sergej Stanković

JEDNONOGI MILOJE


Stojimo u prepunom vagonu. U hodnicima, ljudi stoje po dvojica, okrenuti jedan drugom. Moj komšija, da ga tako nazovem, je debeljko kome se iz usta oseća nešto jako kiselo.


„Je li, jesi li ti jeo belog luka pre polaska?“ – pitam ga ja.


„Da. Znaš li da je to zdravo?“ – odgovara mi.


Počnem da se smejem.


„Zašto se smeješ?“ – pita me on.


„Znaš li da je to zdravo?“


Tada voz stade. Začusmo kako se otvaraju vrata.


„Pomerite se još malo, za još dvoje!“ – povika snažan ženski bas napolju.


„Pobogu, ženo, zar ne vidiš da mi je ispala noga kad su se otvorila vrata?“ – upita neki čovek iznutra.


Svi su ćutali. Niko nije obraćao pažnju na budalu kojoj je ispala noga. Jedna grupa mlađih ljudi bučno se smejala, pričajući viceve koji nisu bili baš duhoviti.


Prolazilo tako vreme.


Osam sati uveče. Voz nikako da krene.


Devet. Šta to toliko čekamo?


Deset. Znao sam svaku kazaljku na svakom minutu tog sata.


Jedanaest. Da bar nije toliko hladno…


Dvanaest. Počeo sam da sumnjam da ćemo ikada krenuti.


„Koja je ovo stanica?“ – povika najednom jedan.


„Više Poljoprivredno!“ – povika drugi.


„Vučji Brlog!“ – reče treći.


„Nigdina!“


„Velika Nedođija!“


„Ne zezajte se, jer ja ne vidim nigde nikakva svetla!“


„To je sigurno zato što sam ti se ja posrao na glavu!“


„Ha ha ha!“


Došao je železničar.


„Je li ti, šta radiš s tom nogom napolju?“ – upita on besno.


„Ne mogu da je vratim! Ispala mi je kad su otvorili vrata!“


„Slušaj ti, nemoj da se zajebavaš! Vrati tu nogu unutra!“


„Ne zajebavam se, stvarno mi je ispala!“


„Vrati je ODMAH!!!“


„Ne mogu…“ – zacvile on jadno.


„Ako ne možeš da je vratiš, izađi napolje i sačekaj drugi voz!“


„Ali torbe su mi unutra! I žena! S decom!“


„Miloje, ne izlazi!“ – začusmo najednom zabrinuti ženski glas desno od nas.


„Ne izlazi ni za živu glavu! Sledeći voz je brzi, a za njega treba da platiš doplatu!“


„Tata! Tata! Ne ostavljaj nas, siročiće!“ – povikaše deca.


„Ne brini Jovanka! Ne brinite deco!“ – povika Miloje. „Ostajem ovde šta god da se desi!“


„More, izaći ćeš ti meni…“ – zareža železničar i poče da ga vuče za nogu.


Ceo voz se uzbunio. Buka kao u kavezu punom uznemirenih majmuna. Na kraju železničar, videvši da ne može da izvuče Miloja, iz sve snage zalupi vrata. Miloje vrisnu. Putnici iz vagona gađaju železničara novinama, čašama jogurta, parčićima hleba, korama od narandži, bocama kisele vode, zubnim protezama, rolnama WC-papira i viču:


„Vrati mu nogu! Vrati mu nogu, životinjo!“


„Evo vam vaša noga, jebala vas ona!“ – poviče železničar i ubaci nogu kroz prozor.


„Jao crni Miloje, pa ti ostade bez noge“ – povika Jovanka.


„Nije važno“ – povika Miloje. „Prišiće mi je na VMA! A ako je i ne prišiju, danas prave tako lepe proteze!“


„Pa šta ćeš raditi bez noge?“


„Prodavaću kokice! Valjaću drogu! Zapamtiće oni jednonogog Miloja! Biću još opasniji nego na dve noge! Ja ću…“ – glas mu se najednom prekide.


„Miloje!“ – povika Jovanka. „Zašto ćutiš, Miloje? Miloje! Miloje!“


„Jao, ova svinja me svog isprskala krvlju!“ – povika neko iz njegovog pravca.


„Iskrvario je, skroz-naskroz“ – reče drugi. „Sad je tvoj Miloje kao grof Drakula. Moraćete mu zabiti glogov kolac u srce na sahrani, da se ne povampiri.“


„Ljudi danas imaju baš puno krvi: posečeš im prst, a oni krvare kao da si im odsekao glavu…“ – reče jedan penzioner.


„Pa da, takva su ti danas vremena…“


„U naše vreme sve je bilo drugačije!“


„Dajte mi bar njegovu nogu, da mi ostane neka uspomena na njega“ – reče Jovanka. Putnici joj dodadoše njegovu nogu.


Jovanka poče da tuži, grleći otkinutu nogu: “Moja nogo, zelena jabukooo… Gdje si rasla, gdje l’ si ustrgnuta…”


U tom trenutku, voz je krenuo sa stanice.

Vreme smrti i razonode arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.