Neće više biti čekanja u ovo doba.

Znam da sam na putu kojim nema dalje.

Moram da se vraćam unazad više puta dnevno.

Moram da se popnem nekoliko stepenica više.

Ovaj je grad svakojaki,

od onih malih, nedovoljnih,

i gde ti ljudi posvećuju suvišnu pažnju

a škrti su u ljubavi.

Jesen je sivo gola

i ne skriva više svoj seks. (pol?)*****

Reči nikada ne mogu biti toliko poetične koliko bi neki želeli,

niti stihovi fanatično dosledni metrici.

U najmanju ruku, reči treba da daju mogućnost za pisanje

kako da se spasimo od svega ovoga.

Ona golubovima daje hleb i vazduh.

Pripoveda mi da let belih ptica

nije poput leta orlova.

Daje mi nevidljive darove

i tiho čeka da naučim darivati.

Traži da joj navodnjavam drvo

što joj raste među prstima.

Kaže mi da je udomila vevericu na pupku.

Mi izlazimo i sakupljamo lešnike i lišće

pre nego što sve oduva i zatre Deda Mraz.

Ona me uči kako da savladam duge puteve

kada me umor savlada i peva mi onu pesmu

koju sam nekada sanjala, u detinjstvu.

Teška noć za moje srce.

Kako da počnem!

Mnogo puta sam u ovo doba noći odlučila,

bez zbogom,

uz poljupce sačuvane u kovertama

neposlatih rođendanskih razglednica,

uz meduze reči kolekcioniranih

da bi sebe same trovale,

uz pesme narasle u mrklini creva

negde između ruina tela

i crnog prestola strasti,

uz lenjost opravdanu time, da svet zapravo

i nema potrebu za još jednom

ludakinjom više.

Kako da počnem,

vagoni noćnih oblaka nemaju stanicu,

karavani zvezda ne zaustavljaju se da ukrcaju strance,

a ko zna koliko je drugih srca upravo krenulo

nemogućim stazama.

U zalivu je duvao Vetar

kao što sada duva.

Nosio je zalutale ptice valovima,

dok si ti skupljao usamljene oči.

Lako si ih odvajao od duše

kao što se dagnje vade iz svojih školjki.

Moru si vraćao poraze

sebi zadržavao reči.

Reči neizgovorene,

slane, u očima zaleđene.

Jutro bi isušilo suze,

ti bi isušio boli.

prevod: Škeljzen Malići (Shkelzen Maliqi)