Beton br.35
Utorak 25. decembar 2007.
Piše: Momčilo Mihajlović

Eliksir

Ne guraj me, stoko, vidim i sam gde su vrata. Dobar dan, molim vas ja protestujem, ovaj mamlaz... o, pa to ste vi, doktore. E, baš mi je drago što se ponovo vidimo. Da, slažem se, pomalo nesrećnim povodom, ali bože moj, šta je tu je. Nego, doktore, vi sjajno izgledate. Ne, ne, ni reči. Ne govorite, ćutite, sam ću da pogodim. Ovako - ili ste se razveli ili ste prestali da šljemate. Ili ste možda... Jao! Molim vas, doktore, recite ovom vašem siledžiji u šatro belom mantilu da mi ne zavrće ruku. Nema potrebe za nasiljem. Nisam agresivan, staložen sam i lucidan. Naredite da izađe. Naredite da nas ostavi da se ispričamo kao dva stara znanca, kao, usuđujem se da kažem, dva eksperta za bolesti zavisnosti. A on neka se vrati u hodnik. Eno tamo neka kreatura komanduje srpskom karaulom u Karlobagu. Neka ide u hodnik, tamo je potrebniji. E, hvala vam, doktore. Kakva njuška, gde ih samo nalazite? U skupštini?
Šta je sada bilo, što ste se sada snuždili? Znam, sve znam. Mislite, evo ga opet alkoholičar recidivist. Mislite, evo još jedne slike mog neuspeha. Mislite, besmislen je i zaludan moj posao. O, kako samo grešite, doktore dragi. Vi ste mene... dajte da vas zagrlim biće vam lakše. Nećete? Ne mari. Dakle, vi ste mene, i na tome neka vam je večna slava i hvala, potpuno i neopozivo izlečili. Ovo što se desilo je bizarni, izolovani incident koji se neće ponoviti. Zašto vrtite glavom? Zašto? Nemojte da mi vrtite glavom, jer mogu ja sa vama i drugačije da razgovaram. Evo, sad sam se uzrujao. Šta vam je to trebalo? Kad sam ja vas lagao? Nikada. Zar nisam svojevoljno došao da se lečim. Jesam. A ništa mi nije falilo. Zdrav k’o dren, oči bistre, stomak ravan, jetra k’o kamen. Ali, primetio sam da sam počeo da pijem bez entuzijazma. Primetio sam da je radosti nestalo. Ranije, u srećna vremena, bilo je dovoljno da drmnem pet-šest tekila i da sabijem sedam-osam piva pa da sve bude dobro. Čvor u stomaku se razvezivao, bujice energije su šibale glavom i telom, turbine su radile punom parom. Dugo je to tako išlo. Dugo. A onda odjednom - mućak. A onda naprasno - šipak. Sedam lozovača i devet piva, a čvor u stomaku stoji postojano kano klisurina, a depresija, nezasita neman, matora krmača, proždire sve pred sobom i tovi se tovi i širi se ko svemir. Tada sam došao kod vas, tada sam rekao, ni kapi više. I tako je i bilo.

Srđan Veljović: Oland - ostrvo Kosovo

A vi, doktore, kako vi stojite po pitanju kamena u želucu i po pitanju aždaje depresije? Nije dobro, a? Znate, video sam vas jednom kako ljuštite rakiju. Bio sam impresioniran. Samo, zašto rakiju brlju, doktore? Oni sa onkologije strogo Čivas cepaju. Mada, logično je... mislim, ipak onkologija. Tamo su daleko veće male pažnje jer... Nešto ste rekli? O oprostite, odmah se vraćam na temu. Odmah. Samo nemojte da zovete onog siledžiju u isflekanom stolnjaku, preklinjem vas.
A gde sam ono... A da, radost je netragom nestala, radost je isparila. Gde ću sada izgubljenu, odbeglu radost da nađem? Bilo je gadno. Bilo je sve gore. Satima sam kao balvan ležao u zamračenoj sobi pomerajući samo palac kojim sam pritiskao daljinski upravljač. Na jagodici mi je žulj izašao, a brojevi na daljinskom su se izlizali. Danima i noćima sam sedeo i postojala je opasnost da mi se pod zadnjicom nastane one bube što se razbeže kad podigneš panj.
A te reklame sa Koka-kolom su se ponavljale i ponavljale. Da šizneš. Te Deda Mraz je upravo krenuo iz vrele Atlante, savezna država Džordžija, te svi smo raspevani, veseli i lepi, te starost - šta je to, te život je divan - zar ne vidiš, te ljubav cveta svuda oko tebe... Uzmeš malo eliksira Koka-kole i počneš da orgijaš od sreće. Mislim, ti u reklamama su izgledali kao da su prvo popili ambroziju, dunuli komad dobrog marokanskog šita, a posle se najeli mane božje i našmrkali čistog kolumbijskog kokaina. Ja nisam glup... Ili možda mislite da jesam? Hvala. Nisam ni glup ni naivan, ali palo mi je na pamet da ja nikada nisam pio Koka-kolu i zato sam... Šta je sada bilo? Je l’ to neka senzacija? Što sad buljite u mene kao da sam tele sa dve glave? Znam. Znam da zabrađene babe po daćama piju Koka-kolu, glavata deca u Sudanu piju Koka-kolu, beli medvedi piju Koka-kolu, vi pijete Koka-kolu, papa pije Koka-kolu, svi piju Koka-kolu, ali ja je eto nisam pio. Nikada je nisam konzumirao, ali sam je jednom ispljunuo. Naime, pre nekoliko godina, razvaljen strašnim mamurlukom, tražio sam sebi leka. U očajanju, nategao sam Koka-kolu iz boce. I šta? To čudo je počelo da mi nagriza jezik i desni, da mi kida glasne žice i čupa krajnike. Brže bolje sam je ispljunuo i više joj se nisam vraćao. A sada sam pomislio, imaj strpljenja, izdrži, ni šljivovica ti se nije svidela prvi put. A posle... ih! I zato sam otišao do klonje, doneo dve litre... Kako zašto do toaleta? Pa mi u toaletu držimo Koka-kolu. Keva njom riba kenjaru, čisti kamenac i rđu, prska ruže protiv vašiju i šta ja znam, za ostalo morate nju da pitate. Odem, znači, do klonje, uzmem dve litre i počnem da pijem. Jedva da sam pola litre popio, a vi znate moje kapaciteta, jedva pola litre i dalje ni makac. Dobro, rekao sam sebi, dosta je za početak. Sedeo sam i čekao. J’o, mislio sam, sad kad skočim, pa zaigram, pa izletim na ulicu i krenem svojim veselim dupetom da udaram u takođe vesela dupeta prolaznika. To će biti sjajno. J’o, mislio sam, sad će da mi dođe da neobuzdano trčim i vičem činčila čivava, a čitav grad će pesmom da mi odgovara čivava činčila. To će biti... uh. Kovao sam planove čekajući da odlepim od sreće. Ali moja nadanja su se samo polovično ispunila. Odlepio jesam, ali ne od sreće. Prvo me je zaboleo zub. Od šećera doktore. Pa je počelo da mi preskače srce. Od kofeina doktore. Stomak mi se naduo od ortofosforne kiseline i ugljen-dioksida, te sam počeo da podrigujem, da ričem k’o ranjeni lav istovremeno ispuštajući olujne vetrove jačine osam do devet bofora. Šta? Je l’ vi to meni opet ne verujete? Opet me uzrujavate? A recite mi onda gde je mačka? Kako koja mačka? Moja mačka, moj Cicko. Zbog mojih vetrova i prateće grmljavine je pobegao od kuće i još se nije vratio. Potpuno ga razumem, i ja sam jedva preživeo. Umalo da od koka kole skončam k’o ružina vaš. I vi mi još tu podilazite, lažete mi kako nisam glup. Glup sam, da gluplji biti ne mogu. Da nisam glup, zar bih pio H3PO4 sa C12H22O11 i CO2 i H2O i nadao se... E, baš hoću da vičem. Koga da zovete? Dobro, neću da vičem. Obećavam. Evo, šapućem. Doktore... Je l’ vam dovoljno tiho? Doktore, to piće je besmisleno, to piće je obična budalaština. A čuo sam, dođite da vam šapnem, dođite slobodno. A čuo sam da u njega, valjda zbog arome, stavljaju i biljne ekstrakte i mlevene kornjačine oklope. Za ekstrakte, verujem. Uzgaje lepo N. N. plastičnu biljku, oberu najkvalitetnije cvetove, osuše i tako... A za kornjače, ne verujem. Ko će da na’vata tolike kornjače. Verovatno umesto kornjača stavljaju mlevene goveđe papke. Teško je primetiti razliku između oklopa i papaka? Pa ne, ja stvarno... Da završavam priču, nemate više vremena? Za mene niko nikada nije imao vremena. Zato sam i ispao ovakav. Nisam ja glup, čitao sam ja i Frojda i Froma i Adlera... Evo, evo...
Dakle, umesto očekivane ekstaze doživeo sam agoniju, svest mi se pomračila i ja sam zgrabio tu bocu sa police i klo-klo-klo... Molim? Ma kakvo vino, doktore. Ja sam na vino rezistentan. Rakija je to bila, rakija. Usvinjio sam se iskapivši bocu, koju sam sačuvao da me podseća kakva sam svinja bio. Šta je posle bilo - ne znam, ali ništa ne priznajem, braniću se ćutanjem i sve što sam uradio uradio sam za dobrobit Srbije i srpskog naroda. A sad odoh. Ne brinite za mene. Idem da šetam po šumi, da se opijam ozonom i drogiram endorfinom, da vozim tricikl pored reke. Pa tricikl, doktore, gde smem ovakav na dva točka. Nego, doktore, ako ne upali ni tricikl, ni veranje po brdima... kako se zvaše ono žuto, ono što ima boju pseće mokraće u snegu? E, jeste. Pa da probamo onda sa tom Fantom, doktore, mali batice?

Vreme smrti i razonode arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.