Beton br.192
Četvrtak 22. februar 2018.
Piše: Miloš Živanović

Dubina X

Prepričavanje hipotetičkog horor filma


Deponija u Vinči, galebovi jedre kroz stubove dima. Tišina, osim krikova lešinara. Nebo je teško, kadar dugo traje. Narator: „Oni koji su želeli da ovo drugačije izgleda i sanjali krematorijum đubreta, baš ovde su i skončali. Ili preciznije, ovo je bila jedna od stanica njihovog skončavanja. Ovde su pokušali da njihova tela spale, ali zlikovačka klika nije znala da pravednici ne gore. Dok su pokušavali da ih kremiraju, neke od žrtava su još uvek bile u životu.“


Lokacija se menja, kamera hvata visoku limenu kapiju, izrešetanu. Kapija se bešumno otvara. Kroz drvored niz stazu, vidimo nisku četvrtastu zgradu, velikih razbijenih prozora. Unutra se naziru mnogobrojne rupe po zidovima. Narator: „Ovde je počelo njihovo stradanje. Topčider, objekat specijalne namene Karaš. U ovu kućicu su ih uterali, kao jaganjce. Uz psovke i udarce. Ruke su im bile sputane plastičnim vezama, čak i onim najmanjim i najslabijim među njima.“ Kamera se podiže prema olovnom nebu i ostaje tamo, neko vreme u tišini. Narator nastavlja: „Navukli su roletne, kojih više nema, i pre nego što su zatvorili vrata, u prostoriju su ubacili dve razorne ručne granate. Eksplozivne naprave bile su bolivijske prizvodnje, sa velikom količinom zarđalih gelera u obliku minijaturnih kašika, namazanih antraksom i heroinom. Droga potiče sa makedonskih opijumskih polja, a znamo šta to znači.“ Kamera ulazi u prostoriju. Šeta po podu i zidovima, onda i po plafonu. Posvuda izbušena i okrunjena glet-masa, brizganje, kao brzi potezi pomahnitalog slikara. „Posle eksplozija, ušli su unutra i pucali po telima, da zatru, da ništa ne preostane.“ Kamera počinje da se kreće u krug, sve brže, kreira kovitlac kao moćnu hipnotišuću pijavicu. „Nulta tačka pogroma“, kao iz daljine progovara narator.


Ponovo gledamo otvorenu kapiju, sada iz dvorišta. Narator: „Onda je počelo prvo premeštanje. Koristeći veliki broj civilnih bicikala i mopeda, opozicioni zločinci su odneli tela na lokaciju koju ste na početku videli, na deponiju. Očigledna namera bila je da se žrtve spale, da se uništi svaki trag njihovog postojanja. Jer, ako nema leševa - nema ni zločina, mislili su zločinci. Po nalazu veštaka, izgleda su nekolicinu žrtava prevezli skejtbordovima domaće proizvodnje. Izvesno je da su neki od postradalih bili još uvek živi kad su ih istovarili u Vinči.“


Iz ptičje perspektive gledamo kružni tok. Saobraćaj se živahno i neometano odvija oko raspevane fontane. Kamera je očigledno na krovu hotela Slavija. Pušta nas da neko vreme gledamo protočnost života i evociramo snimke starog Beograda. Polako zumira prema novom tramvaju koji upravo pristaje, uklizava u luku. Onda prilika koja prva izađe iz tramvaja očigledno zgazi na govno usled čega se ukipi u mestu i podigne nogu, nadirući saputnici je slučajno obaraju na pločnik i dolazi do male pometnje. Kamera odlazi u desno, prikazuje decu u parkiću nekadašnje Mitićeve rupe, zatim se vraća i fiksira na fontanu.


Narator: „Pošto nisu uspeli da se oslobode tela spaljivanjem, zločinci ih po drugi put premeštaju. Na deponiji, pod okriljem noći, pakuju tela kao džakove, od kojih neki još uvek ječe, u prikolicu kamiona hladnjače.“ Snimak je na kratko prekinut fotografijom pomenutog vozila. Na prikolici je reklamni natpis Uslužna klanica živine Staro Sajmište. Narator: „Zatim potplaćuju vozača mini-bus linije Drvengrad-Potočari da preko Smedereva, Pančeva i Borče doveze kamion i potopi ga ovde, u raspevanom simbolu našeg grada. Zlikovački um računa da su građani imbecili i da neće videti upravo ono što im je ispred nosa... Šofer plaćenik obavio je zadatak i potopio hladnjaču na idealnu dubinu od 23cm.“ Kamera zumira dubinu zlokobne vode.


„Kada se od mirisa raspadajućih tela pokvario pevajući mehanizam u fontani i kada su krici jedinog preživelog privukli pažnju javnosti, istina je konačno isplivala. Jeziva istina našeg usuda. Specijalna spasilačka jedinica iz ruskog humanitarnog centra odmah je helikopterom došla iz Niša i stavila se na raspolaganje. Prikolica-grobnica izvučena je iz vode i kad su ta vrata konačno otvorena, lelek se razlegao od Hrama Svetog Save do južnog Pomoravlja. Lelek neverice, pred prizorom najvećeg pogroma na Balkanu još od petooktobarskog prebijanja direktora Milanovića, izgona drugarice Mire i brata Karića - bar je poneki cvet izbegao ovu seču.“


Kamera je sada na trotoaru prekoputa, snima graciozne vodoskoke tamo preko automobila, žubor se kroz saobraćaj tek povremeno probije do mikrofona. Onda se čuje glas istražitelja koji je među prvima stigao na lice mesta.


„Nisam nikada video tako nešto. U stvari, mislim da tako nešto niko nikada ne treba da vidi. Nezaboravno... Mislim, neću nikad moći da zaboravim. Imam noćne more.

Mašine su izvukle kamion i odneli su ga u Tiršovu, u obezbeđeni prostor. Tehničari su otvorili vrata, naoružani policajci su čekali, ja sam stajao pozadi sa fotoaparatom. I čim su otvorili, jedan se strovalio iznutra. Potpuno obrijana glava sa zlatnom krunom, samo se tako otkotrlja pored mene. Kotrlja se krunisana glava, sve ćirilica ide u krug, mi stojimo i gledamo. Ne znaš da li da štopuješ ili da bežiš.“


Vidimo fotografiju mestimično zamućenu, razjapljena vrata hladnjače i prizor u unutrašnjosti. Neodređena biološka masa u kojoj se jedva razaznaju pojedinačna tela i delovi tela.


Istražitelj: „Prišao sam da slikam. U početku jedva da sam mogao da vidim šta fotografišem. Onda smo morali da uđemo. Morali smo da ih iznesemo. Jebem ti pos’o i platu, čuo sam da su u Đakovici imali komunalce Cigane za ovakve stvari...“

Čuje se nemontirani glas naratora kako zbunjeno priupituje, ali istražitelj samo nastavlja: „Mnogo ih je bilo, nisam lično sve video ni prepoznao. Mislim da su prvo izneli Vulina. Crno odelo se još dobro držalo, a na čelu mu urezana crna petokraka. Banditi mu ruke postavili, jedan kažiprst u ustima, a drugi, da izvinete, u..., ma znaš, k’o da igra menjalice. Poznao sam Dr Nebojšu, naočare polomljene, i nekako mu kao porasla kosa, onako baš hipi, usta se ukočila u kez i grickaju kosu. Video sam i žene, predsednicu skupštine i ministarku pravde i druge, mirna im lica, kao da spavaju... Da, tu negde, njih kad sam video, onaj preživeli je iskočio odozdo, kao opruga, bio je skoro go i crn, samo je vrištao i trčao. Kad je on otišao, video sam menadžera Vesića, preko košulje je imao neki nagoreli košarkaški dres. A šefa tajne službe su jedva izneli, mnogo se bio ukočio. I stezao je preko grudi neku kao tablu. Lagano izvlačim to ispod ruku, i do pola mi se činilo da je ikona, onda vidim da je neka pornografija, ne znam šta je ono bilo, evo još se ježim, valjda su mu to dali da drži. Uz njega je bio onaj vojni novinar sa korejskom zastavom, kažu mi, ali ja nisam poznao, taj je iz zolje pogođen, gađali su u glavu i vidi se gde je ušlo, ali se ne vidi da je izašlo. Marko iz Kancelarije, sećam se, bio je sav iskrivljen, a jedna ruka mu se ukočila k’o da čačka nos. I Dačića smo teško spustili, da se ne raspadne skroz. Njemu su nesretniku urezali crvenu petokraku na čelo. Na leđima mu natpis Za izložbu spreman. E, njega kad smo sanirali, onda sam video najcrnje. Skroz u dnu prikolice, Predsednik i Mali, netaknuti, nenačeti. Valjda njih nisu smeli. Leže na boku, jedan prema drugom, primireni. Predsednikova brada Malom na temenu, a Mali u ustima drži Predsednikovu kravatu sa EU zvezdicama. Tu sam sliku sačuvao.“


Pošto Istražitelj već neko vreme ćuti, dok gledamo fontanu, Narator se uključuje: „Ovaj bezumni teroristički i sadistički čin odneo je cvet srpske politike i novinarstva. Evropa je dalje nego ikad, nacija je obezglavljena. Novine i televizija u Srbiji gotovo da ne postoje, nema vremenske prognoze, još jednom smo ostaci ostataka. Po testovima koje ste obavili, koliki je ukupan broj žrtava?“


Istražitelj se nakašlje i odgovara: „Nemamo još uvek konačan zbir. Tela su rasparčana i raspadnuta. Moja procena je... pa, negde između 16 i 160.“ Nerazgovetno čujemo Naratora. Ponovo glas Istražitelja: „Da, radimo dnk, koliko se može u ovim uslovima, ali nemamo opremu za razdvajanje kumovsko-burazerskog poklapanja. Teško je...“


Kamera ide preko kolovoza prema fontani, snima se iz ruke, čuje se kako narator duboko diše. Voda u najkrupnijem planu. Narator: „Evo ovde, ispod ove simbolične vode, biće sahranjeni mučenici. Za opomenu mladima, da se ne zaboravi. Ovo će biti Plava grobnica 2, simbol otpora... svemu.“ Sada je u kadru celokupni simbolični objekat, kamera je mirna, pušta nas da u vodoskocima i zvucima himne nađemo svrhu i utehu. Narator se odjavljuje: „Zašto?“ Kamera se samo malo pomeri i prikaže bilbord na kom piše Zato što volimo Beograd.


„Evo vam ga onaj preživeli“, dovikuje glas Istražitelja. Čuje se topot koraka i neartikulisana vika, kroz kadar projuri Drecun, mikrofoni hvataju usklik „Košareee!“ pre nego što se čovek beznadno baci preko ograde muzičke fontane, buć.


U odjavnoj špici, fotografije iz ispražnjene hladnjače. Aktovke, koferi, notesi, memorandumi, zapisi, potpisi. Dokumenti zlatnog doba.

Vreme smrti i razonode arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.