Bio jedan tršavi čovek sa naočarima koji nije imao oči i uši. Nije imao ni kosu tako da smo ga tršavim nazvali uslovno.

Nije imao čak ni nokte. Ni stomak nije imao i nikakve iznutrice nije imao. Ništa nije imao. Tako da je nerazumljivo o kome je reč.

Onda je bolje da ga ostavimo da leži u hodniku.

Ali ne možemo. Zato što se Trša zatekao na sastanku u bolesničkoj sobi. Za stolom su sedela trojica bolesnika, Bolesnik iz Lubjanke, Bolesnik sa Bosfora i Bolesnik Mrtvorođeni. Prva dvojica su jeli engleske vanilice i bili njima zadovoljni. Treći je kusao smrdljiku i nastojao da ne pravi gadljivo lice. Čekao je da neko kaže: kakav karakter, ali niko nije ništa govorio.

Oni su bolovali od izvrtanja. Čim je Trša ušao, sva trojica su se izvrnuli sa stolica na pod. Svaki je pao na vrh temena i jedno rame. Uvek su se tako izvrtali. Trša se provukao i seo na četvrtu stolicu. Rekao je, Dobar dan, drugovi. Oni su ćutali. Prošlo je oko tri minuta.

Scena iz filma Verkmajsterove harmonije Bele Tara

- Mogu da zamislim u kakvom ste stanju sada, rekao je Trša.

- Probada me svetlost i gle, kiša miluje krimski pesak, rekao je Bolesnik iz Lubjanke.

- Po naftama se ofanziva poznaje, rekao je Bolesnik sa Bosfora.

- Režem luk i plačem, hoću da neko to zapiše, rekao je Bolesnik Mrtvorođeni.

Druže Tršo, što se ti meni nikad ne javljaš. To se oglasila Sirija Plat, ona je klečala uz šporet u ćošku i držala glavu u rerni.

- Gospođice Sirija, otkud vi?

Moram da je poljubim, zapisuje Trša u notes, ali kako to da izvedem. O, Bože, Bože, šta da radim, šta će biti s nama. Sve u svemu, treba je poljubiti, ali do toga treba da dođe postepeno. Nipošto iznenada. A ona će iznenada nestati.

- Nemoj ti meni, Gospođice otkud vi... Što se ne javljaš kad te zovem?

- Javio sam se. Ne znam kako da vam objasnim, baš sam vam bio pisao kad ste pozvali. Pišem vam pismo i gledam vas kroz prozor, bili ste u kupaćem kostimu iza balkonskih vrata, kad odjednom zvoni telefon. Odmah sam znao da vi zovete i čuo sam vam glas, ali nisam znao šta da kažem, nikako nisam znao šta da kažem. Zato sam stalno ponavljao, Halo, ko je to.

- Dobro, razumem. Videla sam te kako pišeš pismo. A nisam ni ja znala šta da kažem. Jer izvela sam to ponovo, neka vrsta pokretnog čuda.

- Neverovatno mi je krivo što sam vidljiv tako živo. Ali šta radite ovde?

- Kršim ustav, šta bih radila. A tu je još jedna zamerka, pretenzija: nisam ni tepih ni hortenzija.

- Zašto opet. Mislim, koliko puta... Nije to lako.

- Mogu devet puta da umrem, ovo je tek peti. Ja to izvodim maestralno. Izvodim tako da izgleda pakleno. Izvodim tako da izgleda stvarno. Moglo bi se reći rođena sam za to.

- Ali ovi, ova trojica...

- Da, autori predgovora to su.

- Pa zašto onda ovde?

- Ostala sam bez gasa, čoveče!

- Ali, znate, imate veoma lepe čarape.

Trojica bolesnika podigli su se nazad na svoje stolice.

- Druže Tršo, gajiš li ti poznanstva u Klubu književnika, rekao je Bolesnik iz Lubjanke

- Druže Tršo, gajiš li ti poznanstva sa oficirima, rekao je Bolesnik sa Bosfora.

- Druže Tršo, gajiš li ti poznanstva sa Nemcima, rekao je Bolesnik Mrtvorođeni.

- Tršo, sve što kažeš upotrebiće se protiv tebe i sve što ne kažeš upotrebiće se protiv mene, rekla je gospođica Sirija.

- Druže Tršo, u kakvim si ti odnosima sa nazočnom drugaricom Sirijom, rekao je Bolesnik sa Bosfora.

- Druže Tršo, opiši svoje agenturno delovanje, rekao je Bolesnik Mrtvorođeni.

- Druže Tršo, hajd se izvrni, kao i mi što se izvrćemo, reko je Bolesnik iz Lubjanke.

Trša se izvrtao i izvrtao, ali nikako nije mogao da se izvrne kao oni, na rame i teme istovremeno. Ili bi se samo skljokao na rame, ili bi tresnuo obrazom o pod.

- Prekini da se očuđavaš i drž’ ovo, pokaži im, dreknula je Sirija.

Trša je prihvatio svežanj velikih papira iz njene ruke. Na papirima su bili crteži marke Wostok. I bolesnici se izvrnuše.

- Oterati otrovane u biblioteke, rekao je odozdo Bolesnik sa Bosfora.

- Oterati, otrovati, rekao je odozdo Bolesnik Mrtvorođeni.

- Ko ne razume Wostoka, ne treba ni da živi, rekla je gospođica Sirija.

- E, znaš kako ja..., rekao je odozdo Bolesnik iz Lubjanke.

Trša se brže bolje umešao:

- Subjekti, hajde da vam pokažem muziku sfera.

Postavio je Bolesnika iz Lubjanke na sredinu i rekao mu, ti si Sunce.

- Ja sam Sunce, ja sam Sunce, ja.

Postavio je Bolesnika sa Bosfora ispred Sunca i rekao mu, ti si planeta Zemlja.

- Ja sam Planeta, ja sam Planeta, ja.

Postavio je Bolesnika Mrtvorođenog blizu planete i rekao mu, ti si Mesec.

- Ja sam Mesec, baš ja.

- Sad se Zemlja okreće oko Sunca, stani Sunce, stani Sunce, ali se okreće i oko sebe, polako Zemlja, polako, kao na baletu. I kad gleda Sunce u lice, na Zemlji je dan. A naš Mesec, naša Luna lunjalica, okreće se oko planete dok se planeta okreće oko Sunca, stani druže Sunce, polako Luna, hvataj svetlo, naokolo, pazi tu na Marićevića jarugu, moramo svi zajedno ili nema smisla, ma stani Sunce!

I onda se sva trojica izvrnuše, kako se već izvrću, sa zadnjicama uvis.

- Malo je bezveze, hoću ja da budem Sunce, rekao je Bolesnik Mrtvorođeni.

- Eh, mogao sam ja da budem Mesec, rekao je Bolesnik sa Bosfora.

- Vuče na defetizam. Znate li vi šta je bronzani pogled, rekao je Bolesnik iz Lubjanke.

- Hej, bolesniku, razgledanje mojih ožiljaka se plaća, rekla je gospođica Sirija.

- Ja imam leteći ćilim, rekao je Trša, i mislim da biste vas trojica mogli da se popenjete...

- Neću, to mi se ne dopada, ali hajmo na referendum, rekao je Bolesnik Mrtvorođeni.

- Dosta. Dozvolite meni - sada ćemo da pravimo gasovod, rekao je Bolesnik iz Lubjanke.

- Hura, rekao je Bolesnik sa Bosfora.

- Vi biste samo da džarate po pepelu, rekla je gospođica Sirija.

Trša nije ništa rekao, žmirkao je uplašeno.

Tri bolesnika se ispružiše po podu koliko su dugi. Onda su gibali i gmizali, svako ispod svog kreveta i nazad. Trša se popeo na sto i otpevao je neku pesmu (svaka pretpostavka bi zahtevala dopunu).

- Subjekti, ne znam ništa o onome što se ovde izvodi, ali ću vam svakako pomoći da se porubite, rekao je Trša i iz revera izvadio komad bureka i dirigentski štapić.

Trojica bolesnika ritmično gmižu. Žale se na šećer rasut po podu.

- Tršo, jesi gladan, rekla je gospođica Sirija.

- Već treći dan. A ti?

- Gladna sam još otkad mi ne radi rerna.

- Imam malo bureka, ali je dlakav.

- Onda ništa.

- Ništa onda.

- Možemo da jedemo decu.

- Možemo. Imaš koje?

- Nemam više. A ti?

- Ni ja, ali znam gde mogu da pitam.

- Ko pita, neće dobiti.

- Subjekti, vreme je. Rastite, spajajte se, dihtujte, ali lepo, rekao je Trša.

Tri bolesnika se zakačiše i napraviše zmiju. I zmija krenu kroz sobu iako joj je soba bila mala. Vijugala je ispod stola i kreveta i nikako nije mogla da se celom dužinom ispravi.

- Zar vas ne užasava moja svetlost, rekla je gospođica Sirija.

- Previše brzo dišem i želim da govorim više, ptice da hipnotišem, rekao je Bolesnik Mrtvorođeni.

- Plešem kad popijem, rekao je Bolesnik sa Bosfora.

- Iznad trga je oblak muva, nešto se u gradu gadno kuva, rekao je Bolesnik iz Lubjanke.

- Hladnokrvno zovem u pomoć i gladan sam, rekao je Trša.

Zmija bolesnika je razmislila. Preturila jedan krevet i dve stolice, dospela do rerne te se po dijagonali srećno razvukla u punu dužinu.

- Veliki je gas, rekli su.

- Sijam kao nacistički abažur, rekla je gospođica Sirija.

- Hajde sad napravite krug večnog protoka, ovako, rekao je Trša i na podu nacrtao krug.

- Da polete brojanice od vrelog metala, rekla je gospođica Sirija.

I zmija se kod šporeta savila u krug, bolesnici su roptali. Zbog dihtovanja češali su se samo jednom rukom, ali zato munjevito. I pri tom su brzo treptali. Prošlo je oko sedam-osam minuta.

- Osećam da teče. Neosporno.

- Osećam da kreće. Ko je ovde poslednji?

- Osećam da će biti bolje. Mada postaje veoma vlažno.

- Tršo, dodaj mi šibice, rekla je gospođica Sirija.

- Izvoli, rekao je Trša i stavio muštiklu u usta.

Naočare je spustio na sto. Skinuo periku od bakarne žice. Možda baš zato da bi postavio glavu pod ciglu koja je upravo letela.