na istočnom frontu bez promena

dokle više bez promena?

metal se pre smrti zagreva

a ljudi se od njega hlade

ne govorite mi o nekom tamo Lugansku

odavno je samo gansk

lu je utabano u crveni asfalt

moji prijatelji su sada taoci

i do necka ne mogu stići

da ih izvučem iz podruma ruševina i ruina

a vi pišete pesme, lepe, kao košulje vezene

vi pišete pesme idealno složene

poeziju zlatnu visoku

o ratu nema poezije

o ratu postoji samo dekompozicija

samo slova

i sva su – rrr

Prvomajsk je razbijen na prvo i majsk

beskrajna muka kao da je prvi put

tamo opet završen rat

ali mir nikad nije ni počeo

i ‘de je baljcevo?

‘de mi je baljcevo?*

tamo se više neće roditi Sosjura

više se tamo neće rađati ljudi

gledam na krugohorizont

postao je trouglast, trouglast

i suncokreti na polju spustiše glave

postaše crni i suvi, kao što sam i ja

već strašno stara

i više nisam Ljuba

već samo ba

22. avgust 2014.

prsti su joj se smrzli i skupili

burma sa njih spada

i zveči o asfalt

prsti joj drhte na vetru

kao lišće jesenje

dok kraj nogu prolazi gusenica

tenkovska gusenica

kraj nogu kćeri njene

prilaze dvoje i naređuju

da namesti ruke kao za aplauz

gledaju joj ličnu kartu jednom, dvaput

pipaju joj žuljevite prste

i nalaze opekotine, samo opekotine

umesto žulja na kažiprstu

od snajperske puške

govore njen pozivni znak

što možda i nije njen

kurva-žena

oni je svlače

oni je razgledaju

oni ležu

spajaju se

svađaju se

devetorica

(njen omiljeni broj)

u plavim mantilima

(njena omiljena boja)

u bušnim patikama

(njena omiljena obuća)

njih devetorica

na jednu raščupanu

ženu, ne kurvu

a devojčica se savila u klupko

ona gleda i ne plače

ona podiže maminu burmu

krije je u ustima, kao pas kost

i gleda kako gusenica jede njihov zeleni grad

kada grada više nije bilo

počela je bitka za groblje

baš se približavao Uskrs

i drveni krstovi na svežim grobovima

pustili su svoje papirne cvetove –

crvene, plave, neonske

zelene, narandžaste, grimizne

veseli rođaci sipali su sebi votku

a mrtvacima – pravo u grobove

i oni su odatle tražili još i još, i još, i još

i rođaci su ponovo sipali

trajao je karneval, karneval je trajao

dok zet nije naleteo na minu

kraj taštinog groba

a stari se deda zagledao u nebo

i ostao bez neba

punački muškarac je bacio čašu

i njome razbio ogradu svoje žene

sitno staklo mu je palo pod noge

kao grad iz olujnog oblaka

došao je Uskrs

i na grobu Voronove Ane Andrijevne

ne stoji spomenik, nego vrana

u grobljanskom gnezdu Kolesnika

gde počivaju Marija Viktorivna, Pilip Vasiljovič

i Mikola Pilipovič

stoje točkovi BOVa

šta su meni ti točkovi i vrana?

šta su mi? više se ne sećam

4. april 2015, Kijev

prevod sa ukrajinskog: Dragana Vasilijević