mogli bismo svi da sedimo za ružičastim kuhinjskim stolom sa belim nogarima. moj otac, taksista, mogao bi doći kući kasno uveče noseći dve velike krvave šnicle, crvene, sveže, najbolje koje je mogao da pronađe. mogao bi začiniti meso, a njegove guste smeđe ruke nežno bi posipale so kao što je bog učinio zemlji. mogao bi položiti čaršaf kajenske paprike preko mesa − domovinu osvojenu suncem, vatru urezanu među obraze, suzama zalivajući zastavu predaje. otac je mogao da preživi noć da bi nas posluživao.

moj otac, sjajne kože, uglačane glave, mogao mi je sagraditi kućicu na drvetu u dvorištu, alatom iz narandžaste metalne kutije. a moja majka, oštra, pronicljiva, tiha čuvarka svetih amblema, srž naše porodice, možda mi nikada ne bi dozvolila da se popnem na tu kućicu na drvetu jer su nam pucnji zauzeli ulice na isti način na koji su mrtvi proganjali bolnicu.

da otac nije deportovan, on i majka bi možda imali još jedno dete. verovatno bi sagradili novi trem i imali baštu paprika baš kao i naš komšija, roni. majka bi uzgajala red kupusa, zelenog i svetlog, čvrstog i loptastog poput pesnice. bila bi sreda, a otac, brat i ja mogli bismo se odvesti biciklima niz obalu jezera ili podići šator u dvorištu ili gledati terminatora ili filmove u kojima je edi marfi glumio policajca s beverli hilsa. otac bi možda bio ispunjen dovoljnom količinom pukotina na licu da izazove zemljotres smeha koji bi nam se prolomio kućom.

u sumrak, sa svetlošću koja bi blistala sa prozora naše dnevne sobe, verovatno bi se mogao uvući u jednu od svetlih svilenih majčinih haljina. ljubičastu. zgrčio bi prste u njene cipele na štiklu i skakao po kući koju joj je davno poklonio. majka bi se možda slatko smejala očevoj blesavosti. možda bi joj prišao spuštenog dlana i savijenog zgloba očekujući da će ga njegova ruka zarobiti dugoočekivanom ljubavlju.

majka bi možda rekla nešto poput čoveče, ako ne skineš moju dobru haljinu, moraćeš da mi kupiš drugu. a majka možda ne bi bila zaista ljuta. i to se može videti kada nagne vrat unazad i u stranu, dok joj alabaster ublistava oblinu u lice. možda bi se preteći nasmešila, a otac bi je mogao jednom rukom držati oko struka i privući na svoje grudi, kao što ja radim ženi koju volim kada mi toliko nedostaje da boli.

i moji roditelji bi se možda poljubili, možda u usne, a otac, ispunjen, možda bi pružio ruku ka majčinim perlama, uzeo ih, stavio preko glave i položio na grudi. minđuše bi joj se igrale sa njegovim ušnim školjkama. a moj otac, čovek koji je davao kao drvo, možda bi položio prste na grobnicu majčinog srca i njihao kukovima u svom ritmu.