Sudija mi Markalama preti,
Ja mu kažem: „Jevtina li trika!
To se ne da odjednom razneti,
Sva pijaca i čeljad tolika!“

Glup sudija ne ume da shvati
Da ne ide to iz jednog šuta,
Pa me pita kako mogu znati,
Ja mu kažem: „Probo bezbroj puta!“

Onda na red Srebrenica stiže,
Mrk sudija, ko da čita vesti,
Ja mu kažem: „Mujo mrtve diže
Da ih sve u isti grob premesti!“

Glup sudija ne shvata šta čuje,
Otkud ja znam ko je koga digo,
Ja mu kažem: „Ne znate vi Muje,
Samo ja znam gde sam kojeg stigo!“

Glup sudija, a tužilac tupav,
U mene se zagledala oba...
„Šta gledate?! Beše poso čupav
Sto hiljada terati do groba,

I pedantno voditi računa
Gde i koga poneti na duši,
Glava mrtvih ko sva Bosna puna,
Samo što mi ne krenu na uši!

Svi krenuli da ruju po glavi,
Pa o misli sapliću se žive...
Ko da svakog u svoj kontekst stavi,
Da ga vrati iz grobnice krive?!

Zato niko nemoj da me pita
Za taj detalj zvani Srebrenica,
Jer je moja glava celovita,
Nedeljiva masovna grobnica!“