Popio sam čašu vode. Naiskap.
Niko ti ne može biti stran kao čovek
kojeg si nekada voleo – pomislih.
Ustao sam kasnije nego inače.
Već je bilo 9. Glava je pucala od piva.
Sakupljam trunje prethodne večeri,
priču od 8. februara. Šok me je savladao.
Ona je pronađena mrtva otvorene lobanje
ispred svoje kuće u mračnoj ulici.
Njeno sveže lice smešilo se sa digitalne
fotografije. Isto smo godište. Delimo doba nevinosti.
Ne bih zalazio u detalje crne hronike. Jezik se
redukovao, a usta osušila.
U svakom trenutku neko može da te razbije,
da postaneš akutna vest zavijena u crno. –
Misli se koprcaju.
Bilo je tiho. Nije bilo magle dok sam
gledao krovove prizemnih kuća
sa visine petog sprata.
_______________________
13.58 h – 14.07 h
10. februar 2019.
nedelja
[prijateljici Jasni Matić; 1978. – 2019.]

Odlučila je da se ne ubije. To je teška odluka.
Na margini je ispisala ime i prezime devojke koja je okončala život. Podsetila me je na Anne Sexton.
Izračunao sam da imam još nekoliko godina do konačne odluke; što znači da u ovom trenutku ne moram da se bavim ozbiljnim temama.
Ionako nemam snage ni da ustanem.
________________________________
(maj/juni 2019.)
[trećenagrađena priča časopisa AKT, na konkursu za najkraću priču 2019.]