Beton br.141
Petak 03. mart 2017.
Stradija do Tokija
Piše: Saša Ćirić

BOLJE VRABAC NA GRANI NEGO DUŠA U NOSU

Ili kako je Ršum pronašao vrapca u sebi

 


Jednoga dana sreli su se deka, dečak i vrabac...


Ne, ovako: jednoga dana postariji pisac, reklo bi se penzioner, sedeo je sa unukom na klupi u parku i taman kad je zaustio da dečaku ispriča poučnu priču, nešto mu kanu na teme. Kap kiše, pomisli deka-pisac i protre sede vlasi, dok mu sa grane vrabac šeretski namignu. Deka-pisac je bio ganut, a sa ulice je dolazio prohladan smog i buka; prijatan i čudan je bio dodir gušće mase koju je muljao između prstiju. Odmah se sporazumeše. Tada je odlučio da dečaku ispriča priču o onome što je dugo nosio u sebi, o onome što jeste srž njegovog bića. O onome što i njegov unuk i sva srpska deca ne smeju nikada da smetnu s uma, nikad da zaborave.


Dečaka posla njegovim roditeljima, večno zauzetim poslom i nezainteresovanim za pitanja etno-duhovnosti, pa se, i dalje trljajući sada već sasvim suve prste, hitro uputi ka Laguni i njenom prvom čoveku, novoj inkarnaciji Milička Mijovića, Slobodana Gavrilovića, Radoša Ljušića i Jelene Trivan. I pre nego što je na svom računaru utisnuo i jedno slovo, otisak njegovog prsta sušio se zajedno sa njegovim potpisom na ugovoru za knjigu poučnih priča za decu u ediciji Mala Laguna. I nedugo zatim, jedan od najpopularnijih pisaca za decu, i pokojeg odraslog, držao je u svojim rukama sveže odštampanu knjigu Vidovite priče, knjigu tvrdih korica, nežne glatke hartije, sa ilustracijama u koloru.


DSC06053


A na strani osamdeset prvoj, podvučeno zelenim (kao nekoć 505 sa crtom), smestila se priča „Vid odbrinjava vrapca“. Da, lepo ste videli, odbrinjava. To je suprotno od zabrinjava. Jer ako neki glagol može da zabrinjava, zašto neki drugi, njemu uz nos, ne bi mogao da odbrinjava. Ne da odbranjuje ili odronjuje, na primer, nego baš da odbrinjava. Stavi Ršum neologizam i vide da je dobro. Neka deca od malena uče da postoje reči koje zabrinjavaju i da postoje zabrinuti pisci koji odbrinjavaju.


Idemo dalje, kaže učitelj Miloš u filmu Idemo dalje, takođe za decu.


Ršum je majstor mizanscena: „vrabac sedi na grani srebrnog bora, odmah iznad bunara“, a dečak Vid razgovara s vrapcem. U priči se nigde ne pominje gde sedi dečak Vid, ali ilustrator je scenu shvatio doslovno, pa i Vid sedi pored vrapca na grani bora, iznad bunara. Nema natpisa: „Deco, ako u životu i vidite bunar, ne sedajte iznad njega, a ne morate baš da se pentrate ni na granu“. No detinjstvo je neustrašivo nestašno i puno poseta doktoru Jojboli.


Ršum je poklonik in medias res pristupa: vrabac je zamišljen a dečak, razume se, znatiželjan. Vrabac nije ćutolog ni introvert, niti se pravi Englez, daleko bilo, odmah taj kazuje šta ga muči. „Da li sam ja uopšte Srbin?“, pita vrabac. Ni manje ni više. Teške misli more Ršumovog vrapca. Nije mu lako. Mislim vrapcu, ne Ršumu. Njemu priča lako iz ruke ide. Ko iz p... puške.


Dečak Vid je ladan ko špricer, ko Ršum na Otvaranju Sajma knjiga u Beogradu, i uz osmeh, reklo bi se nadmoćan, veli vrapcu: „Naravno da si Srbin“. Ali vrabac je, jbg – što bi Dežulović i Luković rekli, zabrinut pa pita: „Po čemu znaš?“ Nezgodan neki vrabac, zabrinut a sasvim logičan, traži neki dokaz, objašnjenje. Evo sad će deka Ršum, pardon mali Vid, da mu objasni: „Rođen si u Srbiji, živiš u Srbiji, govoriš srpski...“ Deka Ršume care! U „Nemuštom jeziku“ onaj jadnik je naučio jezik životinja i lepo bi poživeo da mu nije bilo čangrizave alapače od žene koju je morao tojagom da vaspitava, ali u Ršumovim pričama vrapci znaju i govore srpski. Jer su rođeni i žive u Srbiji, razume se.


Ali vrapcu fali nešto, kako kaže, crno na belo, „lična karta, pasoš, vozačka dozvola“, gde bi pisalo ko je i šta je. Vozačka dozvola za vrapca? Pravi je šeret deka Ršum.

Deka Ršum, pardon Vid, veli: „Ni ja nemam sve to, nije mi potrebno, jer sam mali. (dobro sad lična karta i vozačka dozvola, a đačka knjižica?) Ni tebi nije potreban pasoš, nisi ptica selica, ne ideš preko granice, u inostranstvo, u tople krajeve, kao ni ja. (ok, ovde nema vozačke dozvole. Dečak ne ide u tople krajeve ni sa roditeljima, recimo na more. Eto elementa socijalne proze)“. I veliko finale deka Ršumovog, pardon Vidovog objašnjenja: „Ostaješ u Srbiji, kao i ja, znaš u duši da si Srbin, kao i ja!“ I da ne bude zabune, sve ovo je dečak Vid besedio vrapcu „samo da oraspoloži drugara“. Da Vlasi ne pomisle da je držao moralno-političku poduku ili ideološku indoktrinaciju možda. Čuj, Ršume, priča o srpstvu kao sredstvo da se oraspoloži zabrinuti vrabac.


Ali to nije sve. Sledi nešto ne baš sasvim drugačije, već još jače i još dublje, pa ko od dece podnese – podnese. Deka Ršum priziva Dostojevskog. „Ali pitanje je da li ja imam dušu?“, upitan je i dalje vrabac. Vrapče, vrapče, upašćeš ti već jednom u naš etno lonac, samo ti začikavaj deka Ršuma.


Ajmo da ubrzamo malo. Vid pita vrapca da li oseća da je prazan ispod perja, vrabac kaže da nije prazan i onda sledi deka Ršumovo veliko teološko finale: „Naravno da nisi (prazan), to što je u tebi zove se duša, a to što ti je u duši, to ti je dokaz da si Srbin! Jasno?“, pita Vid. Jasno ko noć druže Ršume, nacional stariji vodniče. (Jeste li primetili tu ushićenu interpunkciju? Znak uzvika, iza Srbina, logično, Srbin je glasan, pa znak pitanja, kao da nekome sme nešto da ne bude jasno kad podvikne UKS artiljerac).


desolation-of-smaug-movie-dragon

Zmaj u zlatnoj duši


Ajmo, deco, da saberemo razlomke. Pitanje za razmišljanje: kako vrabac (treba da) zna da je Srbin? Tako što ima dušu a u duši nešto što je dokaz da je Srbin. Šta je to nešto? I zašto u duši? Aj ti mali s cvikerima iz prve klupe, ti mora sve da znaš. Pa vrabac... Nemoj da započinješ rečenicu sa „pa“, to nije pristojno ni lepo. Vrabac ima u duši crva kojeg je pojeo za doručak i zbog toga je Srbin, jer, kako moj tata kaže, Srbi ne mogu da jedu ni povrće ni voće bez mesa. Lepo mali, vidi se da razmišljaš, ali ajd’ u ćošak malo pa pročitaj Ršumovu priču od početka, u sebi. Sad ću vam ja deco plastično objasniti šta je deka Ršum hoteo reći. Duša je srce Srbina, a u desnoj pretkomori duše stoji stoletni hodžin zapis i tapija na srpski DNK. Jeste razumeli? Niste. Pa da, ovo je ispalo malo komplikovano. Da probam ovako. Duša vam je kao neki trezor, kovčeg sa blagom. I u tom blagu, zamislite kao u nekoj Ali babinoj pećini sa opljačkanim zlatnicima, stoji jedan najblistaviji dragulj. Jeste gledali Hobita? E, taj dragulj kao ono belo, kristal koji isijava svetlost a čuva ga onaj veliki i gadni zmaj. E to vam je to nešto u duši što dokazuje da smo Srbi.


Nastavniče, nastavniče, a ko je onda zmaj koji čuva blago?


Mali, kako ne znaš, zmaj je čika Jova. Evo ti keca za tromesečje. I da naučiš napamet Đuliće uveoke.


Šta dalje veli deka Ršum, zapamtite, ovo je sad geostrateški važno, a i smešno je: „Kad god sletim na granu ovog američkog srebrnog bora, svašta počne da mi se vrzma po glavi“. Eto, vidite, nezgodno je sleteti na tuđu, pa još američku granu, odmah se duša uzbuni i uzmuti, pa više nema pojma da li je ikada i bila srpska.


Pošto je deka Ršum deka svoga doba, ni rodna pitanja nisu mu strana. Poslednja vrapčeva nedoumica je ta što ne zna da li je muško ili žensko. Au majku mu, nije lako Ršumu sa ovim vrapcem. Ili vrabicom (vrapčankom, vrabojkom...)? Ali, ne brinite se, vrabac je Srbin, ima dušu, slučajno je sleteo na granu američkog srebrnog bora, i neće više, i ima jaja, tj. muško je. Upravo su jaja kolumbovski krucijalni dokaz vrapčije muškosti. Deka Ršum-dečak Vid pita vrapca da li je sneo neko jaje. Naravno da nije. Srpski vrapci ne nose jaja. O vrabicama deka Ršum nema nameru da piše, neka to dobitnicama NIN-ove nagrade.


Od radosti vrabac poskoči, drugarski poljubi (kljucne?) dečaka-deku Ršuma u obraz i odleti (u drugu priču). Dok nas sa prethodne, osamdeset druge, nepaginirane strane, zabavlja ilustracija kako dečak Vid navlači vrapcu majcu crvenu sa aplikacijom sa četri ocila, da se zna, urbi et orbi, kosmos i šta smos, i kao deca i kao vrapci.


Ah, da, prepoznajete, autor ilustracija je Dušan Petričić, bivši karikaturista Politike, sada NIN-a, cenzurisan u najstarijoj balkanskoj režimskoj novini zbog antivučićevskih ispada. Eto, da je Vučić čitao Vidovite priče, razmislio bi dvaput da li da šikanira ovog patriotski opredeljenog ilustratora, Ršumovog pobratima od pera i kičice.


DSC06055


I šta na kraju: čiča-miča i gotova Ršumova priča?


Evo malo ekološko naravoučenije: ne ubijajte vrapce, i oni su Srbi.


Drugim rečima: nema potrebe, sami će to međusobno.


A deca? Šta s njima? Pa zar im neće isprati mozgove ovakvim nacionalističkim trešom? Ma koga je škola opametila i ko još u školi stiče znanje? Kad deca poodrastu, ionako će posao dobijati uz partijsku knjižicu, i zbog nje. Kao i sada.

Vreme smrti i razonode arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.