Ako je o prostoru reč, prostrantvu

Odanosti, trpljevosti i mnogoljudnosti

Onda je ovo ista slika

Kraj grada, izubijana tabla prljave trave

Ulubljen lim u kom svetlucaju bare

Barice i zarđale latice

Ali tamo je bespogovoran, neizbežan

Neporeciv horizont

A u blizini samo vižljasti, zmijoliki baletan

Koji u SVE TO, ubeđuje nepodšišanog starca

Preduge sede vlasi šibaju i miluju obraze

Vetar je i suze su dosadne

Pogled je jedini  izbor

U ovom trenutku života

Hod se slio malaksanjem

Uzalud oko rašnirane cipele obigrava ničije kuče

Veseli šugavac,

Uzalud se i senke pružaju tlom

Starac zna da je neprimetnost najmilija,

Da su nagle reči nakon vida i sluha

Zalogaji koji se ne mogu ni ispričati ni progutati

Bolje biti

i skrit i sit

Makar sve prethodno, u stvari bilo

Slepilo i gladovanje

Pustite me da prođem

Nosim

Šuplje srndaće od čokolade

Pun suvišne radoznalosti, uzmeniren, nezajažljiv

Razrogačenih očiju sa zenicama koje se

Više ne mogu zakopčati

Ničije me srce ne bodri pod

Šarenim staniolom

Niti iko nišani na mene i moj plen

Slabo, bežim,

neizazovno,

zebnja mi je ofucana

Dok sam smeran i zadihan slušao šaptača

Koji mi je objašnjavao Horizont, ravnicu

I kratke prekide u prepoznavanju

oblika i svetla

dok me taj čuvar, vojnik, plesač, stražar

podupirao i učio

prvim znanjima i sećanjima

trudio se da se sam prepoznam

veselo me je kuče, ipak, izulo

kroz gole tabane

probila je nejasna svežina

to je, to je taj lim

od kog je Velika kutija u kojoj smo

opet si naučio šta je horizont

pusti na slobodu

zaslađene

jestive srndaće

daljina je lebdela, opet, iznad

nepreglednih limenih ispupčenja i udubljenja

potkad tek namignuvši, barskim odsjajem

na Horizont

o kome, opet

starac sve zna

                   Dei Bao

                  proterani savremeni kineski pesnik

                  kome još nije dozvoljeno da se vrati u Domovinu

                   iznutra čokolada je šuplja

                    a spolja tako pitoma