Hajde! Hajde, ti, što ti viri pecaljka iz žbunja izađi! Pošao u zasedu a poneo pecaljku! Ha! Mali zajeb. Mihajlo Pantić pokunjeno izađe iz žbuna. E, moj pecaroš, šta ti tražiš u ovoj šumi?
- Pa, ja sam čekao baš Vas. Trebalo je da dođete malo ranije i poterate dečurliju koja se ovde raspištoljila do pre pola sata.
Stoj mirno kad razgovaraš sa mnom. Ja sam uniformisano lice. Hoću da stojiš mirno kao što stojiš mirno pred akademicima. Jesi razumeo!
- Jesam, jesam - isprsi se Mihajlo.
Pa koji su to bili u mojoj šumi?
- Ma oni što prave autostrade i oni što betonom prekrivaju grad.
E, moj Mihajlo, znam ja njih. Simpatični klinci. Ovi što bi da prave puteve još su mlitavi i površni, nema tu ništa od libarske magistrale, a ovi drugi su već siti svega, pa odvaljuju komade betona i i bacaju ih sa nadvožnjaka na automobile i konjske zaprege kojima umetnici, zaslužni, dvorski i politički promovisani jure od jedne institucije sistema do drugog kuloara i nazad. Pomalo podsećaju na tebe iz vremena kada si se smrzavao u hladnoj sobi i kada si se pored onog nesrećnog monstruma vozio besciljno autobusom po gradu. Verovao si da ćeš biti drugačiji od generacija pisaca koje su žarile i palile književnom scenom, a onda si u dubini duše otkrio želju da budeš član SANU, da gledaš svoja sabrana i izabrana dela na polici, da budeš pitan i da budeš arbitar za sve. Izbilo je na površinu sve ono što si na početku prezirao. I zagospodarilo je tobom. Zato sada zazivaš šumara da otera vojske iz srpske šume, jer ti se ne dopada borba u kojoj si ti samo zajebant i zabušant.
- Nemoj tako, jake su to reči.
Ćut’ Mihajlo! Zvao si me i ja sam došao. Zajeb’o  si se samo što si mislio da ću ti držati stranu. Mislio si namirićeš šumara nekom nacionalnom penzijicom i njegove reči će postati muzika za tvoje uši. A ja se okrenem malo oko sebe, pa vidim da okoštali sistem proizvodi poltrone, skribomane i polupisce, a u tome im pomažu izdavačke kuće, jeftini mediji i još jeftiniji kritičari. I šumaru se u celoj stvari svidelo da sa nadvožnjaka baca betonske table na automobile u kojima se voze priznati i poznati pisci. Pukne neka šajbna, ulubi se karoserija, vozač i pisac u kolima popizde pa urlaju. A za to vreme, ovi momci koji bi da prave puteve, asfaltiraju li, asfaltiraju. U novim stradama odmah se pojavljuju udarne rupe, a mi bacamo beton da te rupe popunimo.
- Nije lepo...
Ma šta nije lepo. Uzmi ti svoju pecaljku i zavuci se u žbunje. A ja odoh.