Beton br.171
Sreda 18. maj 2016.
Piše: Petar Denčev

Ana i usamljenost


1.


Usamljenost se nastanila u njoj i imala je oblik mrtve životinje. Rastanak joj je iscrpeo telo – nagle pokrete i napetost u njenim ramenima zamenio je fizički umor, koji je bio odsutan samo u kratkim intervalima. Tad su joj mišići oživljavali te je mogla da se pomera sa istinskim zadovoljstvom, ali trajalo je kratko.


Telo joj je počinjalo da se zamrzava u onom obliku, koji priroda daruje sredovečnim ženama. Osećala se  i teškom i krhkom – oblik joj je omekšao, otežao, snaga joj je započela trku s vremenom. Strahovala je da će joj otpasti glava i polomiti se, kao nekoj figurini od porcelana – otkotrljati se niz ulicu gde bi je šutnuo neki slučajni prolaznik. “Biti zavedena sopstvenim strahovima, nakon toga napuštena – to znači da si oduvek bila sama“, razmišljala je ona. Svakog dana tačno u pet, stajala je ispred ogledala za brijanje – tog jedinog zaostalog predmeta njegovog postojanja. Pažljivo je čistila ostatke laka za nokte od juče komadićem vate, natopljenog acetonom. Potom bi spustila komadić vate pored ogledala. Nanosila bi novi lak. Obula bi crne čarape, deblje. Potom crnu haljinu. Ugazila bi u cipele, one sa visokom potpeticom. Napravila bi nekoliko koraka, kako bi proverila da li uprkos težini mrtve životinje koju je nosila u sebi još uvek može da održi ravnotežu. Korak, dva, tri. Da, razumljivo. Sve je u redu. Osim centra za ravnotežu koji je tamo negde dole, u trbuhu.


Potom bi zaključala ulazna vrata. Čulo mirisa joj je otupelo od acetona. Zato joj je vonj urina sa stepeništa ostajao van domašaja. I tako – kad potpeticama kroči na pločnik, ona započinje svoju šetnju umornog grabljivca, koji se hrani lešinom vlastitih uspomena.


Išla je maršrutom njihovog prvog susreta – putanjom koja je katalizirala strahove.

Pola sata kasnije, u ulozi žrtve koja se mazohistički prepustila zadovoljstvu nasilnika, usmerila je svoje telo putanjom zaljubljene žene. One žene koja je mislila da je našla utehu u tome što je shvaćena, a zapravo je bila tek objekat skrivenog izučavanja, koje dokazuje ubedljivu nadmoć njenog partnera.


Onda, nakon što joj se pamćenje vrati, ona sedi na klupi, gde brizne u plač, kasnije zavija kao životinja, ljudi pitaju da li joj je potrebna pomoć, ona ne odgovara. Pije. Rum. Opet hoda. Vraća se rutom u obrnutom smeru, umiruje sebe. Pokušava da hoda ispravljena, jer se boji da ne izgubi ravnotežu. Poslednji obilazak je uzdiže iznad grada – ima osećaj da su joj se noge produžile i želi da smrska sve ljude koji hodaju ispod nje. Šetnju oknočava željom da se nekome preda, nekome kog će slučajno sresti i u neobuzdanoj strasti tog čina ubiti onaj plod rastanka i samoće.


Ritual u kom je komadićem vate i acetonom čistila nokte se nastavio, ali joj nije pomagao. Zaboravila je njegov miris odavno, više nije ni bilo važno. Mirisi su odavno bili izmešteni iz tog osećaja da će se telo mrtve životinje raspasti iznutra, istrunuće i jednoga dana ona se neće probuditi, jer će joj gangrena obuhvatiti pluća i srce. Koje će se sigurno zaustaviti. Sramota će biti oprana.


Tišina se slivala u nju kao lepljivi žele – skupljala se u grudima, ona se davila i pljuvala je. Svakog jutra s jutarnjom kafom pokušavala je da zaustavi tišinu, koja se postepeno ali sigurno nastanila s mrtvom životinjom u njoj.


Nije mogla da prevaziđe sramotu, da nešto poluživo sedi u njoj i hrani se njenim uspomenima, prethodnim iskustvima hemije. Pretvorila se u vučicu – samu i nemirnu, na ivici iscrpljenosti, spremna da pojede sopstveni utrobu kako bi se oslobodila nasleđa prošlosti.


12910920_1281362455214222_727650937_n

Foto: Miglen Belev


2.


S dolaskom zime šetnje su joj se proredile. Hladnoća ju je umarala dvostruko više. Brzo bi se zadihala. Ujutru je povraćala u toaletu i dugo je ostajala da sedi na hladnom podu, naslonjena na pločice. To joj je davalo prividnu svežinu. Kafu više nije pila, jer bi joj od mirisa kafe pozlilo.


Noćas je sanjala kako se budi u svom krevetu, a u njemu lokva krvi i u toj lokvi plod njene sramote – dete samoće, nemo i hladno.


Uoči Božića, odlučila je da mu kaže.


Dugo se nije usuđivala da priča s njim. Plašila se reakcije, grubosti, druge žene, koja će je proglasiti ludom. Ali nije mogla da nastavi ovako. Treći mesec je počeo samouvereno. Uskoro će mrtva životinja hteti da živi u njoj, grudi su joj već izašle iz tišine.


Dvadeset četvrtog decembra, malo iza ponoći, ona mu je poslala SMS: „Hristos se rodi... Rodiću. Tvoje dete.“


Nakon toga, Ana je dugo sedela nepomična, duže od dva sata. Isključila je mobilni telefon jer nije očekivala da joj iko išta čestita. Prosto i da bude sigurna da je neće uznemiravati. Nije znala njegov odgovor. Nije znala ni da li je zanima. Životinja je rasla i hranila se njom. I to ju je mrvilo. Ali, nije pila vino. Životinja mora da bude zdrava. Životinja se mora osećati udobno u mekom i toplom prostranstvu svoje majke.

Sutradan je uključila mobilni telefon.


Stigao je njegov odgovor: „Ma da... javi se kad vaskrsne.“

Vreme smrti i razonode arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.