Zadnje Doba!
Daleko smo mi od Zadnjeg doba, ovo je zadnje za sad. Niko ne zna šta će biti. Lažu. Još uvek su živi jači od mrtvih, kojih je sve više, ali i živih. Niko ne zna tačan odmer. Možemo da kažemo da smo na nuli, agresija i depresija mogu biti bes i mir, sve je to energija. Ono što nam nedostaje od prošlih festivala i pretprošlih vremena, nadoknadili smo viškom sadašnjih mogućnosti. Kompenzovali smo dva minusa u plus, goste u knjige, plakate i fanzine, festivalske noći u opštenarodnu laboratorijsku proizvodnju štampanih materijala.
Pa da krunišemo ovo jalovo leto i prokletu godinu, da aminujemo kišu obilatu i žetvu, useva koji će propasti zbog naopakih odnosa ponude i potražnje. Gladni nećemo ostati, ne zbog žetve jer usevi će ostati tu gde jesu, nego imamo jedni druge, pa da se poslužimo. Ovaj društveno socijalni sistem je sve uništio. Koji sistem – zapitaće se, s pravom svako. Odgovor je u pitanju koje je retoričko. Preživeće većina, nije to problem, kvalitet života će nastaviti da opada, te je naša uloga, uloga festivala, bez hleba, igara, nasušno potrebna. Niti smo agresivni sa kampanjama, advertajzing formulama, reklamokratijama i ostalim sredstvima prenosa informacija, niti je ono što radimo visoko na lestvici prioriteta opstanka, jer krupna dela zahtevaju krupne reči. Krupne reči smo istrošili, na prethodnim festivalima, neke čuvamo za sledeće, ovo je zadnji. Kontradiktorno, složićemo se, ali dok nas ne bude nestalo, nećete znati da cenite ono što ste imali. Besplatno, plus jedan. Katalozi, plakati, originali. Sami smo se devalvirali, u znak solidarnosti. Sopstvenim primerom, postom i izgladnjivanjem, zavetom ćutanja, gledanja sebe samih a ne u tuđe dvorište, ovaj festival, domaći, festival ljudi koji se razumeju, prate isti ritam tvrdih slogova i melodiju samoglasnika, festival bez granica, regiona i bivših granica, država, ideala i ideja. Sporazumevamo se pomoću znakova i stripovskih onomatopeja. Nemamo problema, u komunikaciji, sa drugima, protiv i za, Novo doba je ostalo ono nešto između, ali nikada u sredini.
„Dođite“ je retorički poziv, već ste bili, tada tu, setićete se svega, jer se već desilo, nekom drugom, čoveku u vama, ženi u detetu, susretu rođenja, nastajanja, Sunca, i svih pogleda, uprkos upozorenjima, uprtih k izvoru, svih naših života, sećanja na događaje, davno zaboravljene, igrom slučaja, srećom i srećama, velikih sećanja, velike sreće.
„KOMIKAZE“ / Ivana Armanini, Damir Stojnić
Ostavinska galerija, sreda 7. oktobar od 20h
Komikaze dolaze sa izložbom ne samo poslednjeg, osamnaestog štampanog broja, koji je ove godine nagrađen na najvećem evropskom festivalu stripa u Angulemu, nego i sa proširenim izborom stripova, ilustracija, plakata i printova, fanzina, a kao posebna izložba biće ona koja je sve to zapalila, održavala vatru, sve vreme hrabro i oštro, u naletu, dugom, evo sad će par decenija, uz i niz sopstvenu produkciju, autorskih strip albuma, novela i noveleta, grafičkih romana, fanzina i slikovnica; izložba Ivane Armanini, autorice, ali i urednice iz jednog od gradova sa Mreže, Zagreba.
Damir Stojnić je nova ličnost, ali samo nama, sebi nije. Profesor je na ALU Rijeka, slikar, grafičar, a odnedavno, iako ne tako mlad, počeo se zanimati za ozbiljniji i konkretniji pristup stripu, te je za vrlo neobično kratko vreme, uradio gomilu samo takvih stripova u tehnici eksperimenta, apstrakciji hiperrealizma i fotofilije, nadrealne klasike, stilu toliko prepoznatljivom, samo njemu, kod njega i od njega. Stare reprodukcije, prve fotografije, psihotisci i jedna neverovatna lakoća uživanja u njegovoj i svačijoj igri i borbi, između erosa i onog drugog, suprotnog, a isto tako magičnog. Crta stripove oduvek, ali je tek pred godinu dana prvi put počeo da objavljuje stripove u Komikazama i od tada je neizostavan član, prisutan u posljednjih 6 izdanja (uključujući i nagrađeni album). Novo Doba ove godine objavljuje premijerno integralno izdanje njegovog stripa „Medusalem“.
„Momci: Imali su oko sebe taj neki sjaj“
Galerija Stara Kapetanija, četvrtak 8. oktobar od 20h
Iz Beograda, kao i svake godine u delu festivala namenjenom jednom zaokruženom, retroavangardnom, retrogradnom i revidir-reminescent-reflekt-revolucionarnom, pojedinicom, pojedincem i pojedinicama, šumama, grupama, školama i gorama; na žalost uokvirenih istorijom, predstavljamo generacijama rođenim pre, umrlim posle, nestalim u međuvremenu, grupu MOMCI, kultur-terorističku kliku, agresivne borce za mir i pravdu, buku i bes, glasno, nadaleko; nestalu, a opet svima poznatu, grupu koja je upala u kratak međuprostor jednog krvavog rata i vremenskog centra tehnološke revolucije. Premladi za večnost, a odveć stari za novi početak, zajedno, pojedinačno su otišli, svako tamo odakle je i došao, manje-više. Danas su to uspešni profesionalci, žene i muževi, roditelji i prijatelji, snaje i zaove, otac, sin i sestra, tast i zet, i tako dalje. Momke čine Goran Rajšić, Nikola Vitković, Andrej Vojković, Marko Somborac, Dalibor Novak, a One Night Stand podgrupu momaka su činili Oliver Zorko, Alien 3 i Krle...
Batplagz „Daj šta daš“
Ulična galerija, petak 9. oktobar od 20h
Batplags – mlade nade naše strip scene. Pojedinačno – Katie Woznicki, Vuk Palibrk, Boris Stanić, Marko Malk – zvučna su i poznata imena koja smo u poslednjih deset, ma ne, dvadeset (!) godina sretali na festivalima, muzičkim scenama, društvenim mrežama, na plakatima, u knjigama i fanzinima. Guglajte ako mi ne verujete! Ali nemojte guglati „butt plugs strip” da biste saznali nešto više o ovom kolektivu drugara.
„Zoran Janjetov: Noćna mora za nepravdu“
Galerija Remont, 10. oktobar od 20h
Zoran Janjetov, Žanžetof u Francuskoj, Bernard Panasonic, Tehno Papa i Crni Inkal, Miš i Patak Đole, Kost i Kostja, Janja i ko zna još ko – gosti su našeg festivala. Za one koji još ne znaju, Janjetov je usko sarađivao sa Alehandrom Hodorovskim, a tu je upoznao i Mebijusa, za koga je bojio dva toma stripa „L'Incal“. Potom se dokazao kao jedan od najtalentovanijih naslednika Mebijusa, koji je usput razvio ličniji stil, pa ga je nasledio u seriji „La Jeunesse de John Difool“ („Mladost Johna Difoola“), za koju je nacrtao šest epizoda sa scenaristom Alehandrom Hodorovskim za „Les Humanoides Associes“ između 1988. i 1994. Takođe sa Hodorovskim, stvorio je strip „Les Technoperes“ („Tehnoočevi“) 1997. godine, koji je imao 8 epizoda i izlazio do 2006. godine. Zajedno su radili i „Vojske Matabarona“ („Les Armes du Méta-Baron“) 2008, i sarađivali na serijalu „Ogregod“ koji se u Francuskoj premijerno pojavio krajem 2010. godine u izdanju Delcourta.
Kao i prethodnih deset puta, našli smo način da vas dovedemo u bliski kontakt treće dimenzije, vrstu doživljaja koji se ne ponavlja, da zavirite u ličnu intimu ovog autora, mnogo poznatijeg, ali isto tako cenjenog i voljenog kao ovde, šta god da je ovde; izložba skica, crteža, šrafiranih zverčica, mutantčića sa ko zna koliko paralelnih frekvenci lokalno nevidljivih psihovizija, povratak u dete, dečaka, iz Novog Sada, tajanstvenih superheroja naše, njihove, svačije mladosti, sveopšteg detinjstva, večnog dečačstva, devojčinstva, mladih, mladog i mladosti, bilo kog doba života koje hoće, kad želite i volite, ne morate, osim zadnjeg. I zato je ovo doba, a u stvari nije, zadnje.
„R.A.G.N.A.R.O.K.“
„R.A.G.N.A.R.O.K.“ – Revijalna akcija gore navedenih apokaliptičnih radionica opštenarodnog karaktera, Kvaka 22, nedelja 11. oktobar od 20h
+
R.A.G.N.A.R.O.K. Laboratorija u Matrijaršiji, od 7-11. oktobra od 13 do 18h
Svakoga dana uz prisustvo domaćina, gostiju, vina i mašina. Radionice vode Wostok i Zlata, Điki i Novi Obrt. Mešaju se stilovi, razmenjuju se ideje, oseća se glad za zajedničkim radom; daj da ti popravim kadar, mlad si i nisi kadar, samo malo da ti popravim tu skicu uz osmeh na licu, izvini ako sam prešao granicu, čovek je društveno biće, nije sam, niti može sam. Mora da se deli, da se istražuje, da se eksperimentiše još više, nikad ne znaš kako će na kraju da ispadne, važno je da se dovedeš u stanje i onda možeš sve još ove godine; da zezaš krizu, cepaš Monalizu, ne jebeš živu silu i sve u tom stilu. Korak po korak, zrno po zrno, kamen na kamen, plamen za plamen, dođi, oslobodi se neću ti ništa, skupićemo se oko ognjišta, i dok vatra nas greje, ručak se krčka, ma šta me briga što dužan sam ko Grčka, ne interesuju me loše vesti, pratim samo dobre, sa bezbedne daljine gledam kako puca, pustim ga da se koprca da se peče u sopstvenoj masti, u sopstvenom sosu da dobije po nosu, da se nosi u tri lepe, preko sedam mora, gora… Nije kriza naša tema, nema tu dileme, samo da se nađe vreme, da se sedne i podlegne dobrom uticaju pa da vidiš da je početak na kraju, da ne treba da dižeš paniku, već promeniš tu ružnu naviku, sedneš i opustiš se, daneš ranjenom dušom svom i vidiš da si svoj na svom, pa šta ja da ti pričam, ugledaj se na Betmena, Mandraka, Fantoma, na kraju krajeva na Raskala, Dobrog policajca, Anđeliju, jednostavno pronađi neke svoje rutine, male rituale, za male pare, i dalje najjeftiniji, ali u suštini…
Wostok sveprisutni, besmrtnik i bestidnik iz Vršca, već je počeo festival. Još uvek je u Vršcu ali je poslao scenario. Spremio je i jedan album, deo, uvod u jednu od priča, o jednom čoveku, koji će sada, ni kriv ni dužan, ali srećan, željan slave i bogatstva, Dijabolik; postati nova zvezda njegove galerije živih portreta, ljudi pokojnih i ne, serijal serijskih snimatelja. Film, Video, Grafički roman, strip album, antologija, knjiga i monografija, fanzinska produkcija, preko 1000 brojeva, jednog Krpelja... Wostok će pomoću ne samo Hipnoze Hipnagogike, kao i svi prisutni, domaći organizatori i publika, gosti iz inostranstva, onostranstva; saučestvovati u višednevnoj imploziji Matrijaršije, za sada naoružane ne samo standardnom mašinerijom za pravljenje plakata i unikata, strip albuma i slikovnica, tapeta i razglednica, torbica i majica, već i gostujućim instrumentima; Rizograf mašinom i ostalim mašinama, zatim, a prvenstveno ljudstvom, vojskom olovaka, kolone đaka, u oktobarskom maršu...
Rizo štampa je tehnika koju najlakše možemo opisati kao automatizovanu sito štampu za papir. Rizo je originalno napravljen kao kancelarijski štampač za veće firme, međutim devedesetih postaje pristupačan umetnicima, ljubiteljima fanzina i ostalim DIY entuzijastima. Zbog svoje jeftine i brze štampe, nestandardnih boja i ograničenja se brzo rasprostranjuje po Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama, tako da danas u skoro svakoj državi možete očekivati bar jedan Rizo studio (Radionica će trajati 2 dana: subota (10.10.2020) i nedelja (11.10.2020) od 13h do 18h, a zbog ograničenih kapaciteta za učešće je potrebno predhodno se prijaviti. Na ovoj radionici ćemo se fokusirati na samu štampu a ne na dizajn plakata, tako da se od učesnika očekuje da pošalju svoje radove sa pripremama za štampu pre same radionice).
Điki kolaži su neka vrsta intimne manifestacije koja se spontano a ipak redovno održava u okviru programa radionica AKC Marijaršije. Iz bogate tradicije „sec-lep“ (ne)kulture umetničkog kolektiva Mubareć, a uz obavezne propratne note orijentalnog svetošaflja, pevanja i tračarenja, Điki kolaži su doživeli da okupe ljude koji rado stvaraju od datog, i tako daju stvoreno. Reciklaža par ekselans; seckaš Mona Lizu, zezaš krizu. Kao i uvek, tema će biti stih ili naslov pesme, a ovoga puta „Iz te čaše svi su pili“.
Hali Gali, „Cunami“
HALI GALI je skalamerija koju čine muzičari, vizuelni umetnici, performeri, producenti, filmski delatnici, cirkuski radnici, skejteri, surferi i toreadori. Svi jašu taj val, novi val na lokalnoj sceni. Naši protagonisti su besni i nežni, talentovani do bola i bolno neorganizovani. Neki od nas jašu u sedlu a neki golim dupetom, i to je sve koncept hibridizacije kulturno-umetničke scene koja ne može da postane mejnstrim dokle god je društvo većinski seljačko i neobrazovano, a ne može ni da se izdržava samostalno dokle god je hobi i beg od mejnstrim života koji vodimo tokom dana. U stvari, HALI GALI je izbeglički kamp za sve frikove, veštice, klovnove i ostale persone koje znaju šta žele u životu. Istovremeno, HALI GALI je glamur, najbolji esid koji ste ikad stavili pod jezik. Naša prva sezona nosila je naziv POŽAR i režirana je kao lični pristup sceni, odgovor na pat-poziciju, nepostojeći prostor i infrastrukturu. Druga sezona, GALOP, kad je HALI GALI zaplivao u dubokim vodama, prešao preko usana svih mladih tela, i prošao iza svakog interfejsa, u toj sezoni on je gospodar mraka koji je osvojio vaša nesnađena srca na prepad i sada vam diriguje srčanim ritmom dok čekate novi zov u noći. A u trećoj sezoni vas čeka nešto najneobuzdanije do sad; požar se može ugasiti, divlji konj obuzdati, ali divlji užareni talas nastao iz erupcije ili atmosferskog poremećaja – tu dramu režiraju bogovi. Za sve vas koji čitate ovo u budućnosti, nalazimo se u pandemiji, iščekivanju njenog trećeg talasa, na horizontu se diže val fašizma, kriza migrantskih valova je postala nova normalnost jer svi od nečeg beže, a na kulturnoj sceni se malo toga talasa. Sve i svi se nalazimo u mikrofazi glitcha – gledamo taj veliki val, cunami, kako se diže visoko iznad nas, i u tom trenutku moramo da donesemo odluku da li bežimo ili se privikavamo na novo stanje? Sve što smo dotad naučili, iskusili i osetili se sjedinilo u instinktu koji nam govori kuda. Lajtmotiv ove, treće sezone, naziva CUNAMI, nije taj val, već valom generisan glitch koji svi živimo evo već mesecima. Publikacija u saradnji sa Matrijaršijom povodom Zadnjeg doba je možda poslednji trzaj, ali ako već jeste, onda neka bude poruka čovečanstvu. Hali Gali Andrej Julher