Petak 23. oktobar 2020.
Piše: Momci

Saopštenje za medije umetničke grupe “Momci”

Otkako smo otvorili retrospektivnu izložbu „MOMCI – imali su oko sebe taj neki sjaj“, iščekujemo da čujemo neku kritiku. Ali jedino što čujemo su optužbe – da je to bolest, satanizam, promovisanje nasilja nad decom, drugim rečima sve samo ne umetnost.

 

Uistinu, desila se promocija nasilja ali od strane dela javnosti, protiv umetnosti, protiv same mogućnosti da slika može imati značenje i kontekst koji nisu samo banalni prikaz autorove psihe ili bukvalna afirmacija toga što je nacrtano.

 

Uočivši laku metu, deo javnosti je munjevito preskočio sve stupnjeve negodovanja i kritike i odmah ispritiskao najveću crvenu dugmad: pozivi na ubistvo autora, spaljivanje galerije i uništavanje izložbe. Banalan ili ne, bes tog dela javnosti je autentičan i ne smemo ga zanemariti. Ali postoji i drugi segment društva koji je hladne glave, planski, koordinirano i bez izliva emocija, sistematično i u tišini za samo par minuta iscepao izložbu, to jest 9 godina našeg rada.

 

Celokupna kulturna javnost je stala u odbranu grupe Momci i slobode govora uopšte, na šta je ministarstvo kulture i informisanja objavilo svoje čuveno „ALI saopštenje“, izjednačivši umetnike i vandale, po protokolu osuđujući agresiju a upadljivo nigde ne osuđujući uništavanje samih dela.

 

Dok se pretnje i prašina još kovitlaju, možda je vreme da najzad kažemo, kad nas već niko ne pita – kakva je to izložba, ko su Momci i šta je Kenjkavac?

 

Izložba je dokumentarno-istorijska, na njoj nema aktuelnih radova koji direktno korespondiraju sa današnjicom, već prikazuje radove strip grupe Momci koja je bila aktivna od 1992. (formalno 1993) do 2001. Momci su bili srednjoškolci, kasnije studenti, uzorni metalci i po koji nju vejver. Iako je brutalnost vremena u kojem smo radili svakako ostavila traga u našim radovima, za nas su nasilje, vulgarnost, sirovost i apsurdnost u našem radu bili prevashodno reakcija na tada umiruću scenu klasičnog stripa, koja je postala toliko anahrona i dosadna da nije imala ništa sveže da ponudi, sem znalačkog divljenja nad dobrim starim klasicima.

 

Kao što je početak devedesetih na muzičkoj sceni obeležila eksplozija agresivnijih, bučnijih i ekstremnijih sastava, u istom duhu vremena smo smatrali da je vreme klasičnih stripova o kaubojima i Indijancima prošlo i odlučili da nametnemo grafički eksplicitniji, agresivniji stil i crnji humor. A Kenjkavac? Samo jedna u nizu sporednih ilustracija iz 1995. (Drekavac, Slinavac…). Koja sa ironičnom slatkoćom prikazuje brutalnost cenzure – ko mnogo kenja, sleduje mu satara. Tako je bilo nekad, tako je i sad.

 

Slika nikad nije samo slika već uvek nosi i neki svoj kontekst. U zavisnosti od konteksta, slika može da ima ogromnu moć, pozitivnu ili negativnu. Baš zato smatramo da je najopasnije u ovoj situaciji što se našem radu negira njegov kontekst, a nameće drugi, negativan i čak bolestan, koji sa našim radom i Momcima nema ničeg zajedničkog. Da li se to dešava spontano tako što deo javnosti projektuje svoje strahove na nas, ili pak namerno, da bi se od nas načinila laka meta na kojoj besni ljudi mogu sebi da daju oduška? Ne znamo, ali ovo mora da se zna: Momci su uvek za slobodu govora, nikada za sekiru, nikada za nasilje i uvek za crni humor!

 

Većina naših stripova nije pravljena za decu što je donekle šteta, jer deca često razumeju zafrkanciju bolje od odraslih. Zato ako vidite da vam se dete kida od smeha na kojota koji stoti put pada niz liticu, nemojte se brinuti za njegovo duševno zdravlje, u najboljem je redu – dete zna razliku između stvarnog i nacrtanog.

 

Zahvaljujemo se svim pojedincima, javnim ličnostima, udruženjima i organizacijama koje su ustale u odbranu slobode govora, a posebno galeriji Stara kapetanija koja hrabro trpi ogroman pritisak, i festivalu Novo doba koji nas je branio kada je bilo najteže.

Vesti arhiva

2020.

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.