Izazov antikolonijalnog mišljenja - Antikolonijalni muzej u Muzeju afričke umetnosti u Beogradu
Na slici zagrljene dve revolucionarke: Ava Kejta i Veda Zagorac. Slikano u Maliju, druga polovina šezdesetih godina 20. veka, iz dokumentacije Vede Zagorac, u Muzeju afričke umetnosti; a nama se one sa izložene fotografije smeše na otvaranju izložbe Antikolonijalni muzej, 8. septembra 2022. Čitamo o njima: Ava je prva žena izabrana za poslanicu nacionalne skupštine frankofone Zapadne Afrike, radila je u udaljenim mestima Gao i Nara (disciplinska mera zbog antikolonijalnog rada u okviru partije Afrički demokratski skup), gde je kao babica donela na svet mnogu decu, i u tom radu videla priliku da u saradnji sa drugim ženama promoviše antikolonijalizam, nezaisnost, ekonomsko osnaživanje i osamostaljivanje. Učestvovala je 1950ih u osnivanju i organizaciji Sindikata zaposlenih žena Bamaka, Federacije radnika Crne Afrike i Kancelarije za žene Bamaka. Veda Zagorac je studirala ekonomiju u Zagrebu i članica je SKOJ-a od 1934. Aktivno je radila u studentskim udruženjima „KUSP” (kulturno udruženje studenata pacifista) i, kao članica Komunističke partije Jugoslavije, bila je članica Fakultetskog i Univerzitetskog komiteta. Nosilac je Spomenice 1941. Čitamo o Vedi njenim rečima: „Najveću legalnu aktivnost sam imala u radu među ženama, bila sam jedan od osnivača Omladinske podružnice Ženskog pokreta i Društva za prosvjetu žene preko kojih smo organizovali brojne napredne javne akcije. Bila sam jedan od urednika naprednih ženskih listova u Zagrebu Mlada žena i Ženski svijet. U ratu (NOR-u) sam uglavnom radila po AFŽ na terenu Hrvatskog primorja i Istre i Cazinske krajine. Posle sam bila član Glavnog odbora AFŽ i urednik lista Žena danas.”
U izuzetno promišljenom i dobro strukturisanom katalogu izložbe koji nam omogućava da učestvujemo u dijaloškom i epistemološkom naporu da se mišljenje budućnosti muzeja emancipuje, (Ana Sladojević: Antikolonijalni muze j– Muzej afričke umetnosti, zbirka Vede i dr Zdravka Pečara, Beograd, 2022), kustoskinja Ana Sladojević nam opisuje i ovo prijateljstvo:
„Iz pisama razmenjenih između Vede Zagorac i Ave Kejte, 1974. godine, stiče se dojam o naklonosti i prijateljstvu dve revolucionarke. Između ostalog, Ava Kejta najavljuje knjigu memoara koju će naredne godine izdati renomirana izdavačka kuća Présence Africaine iz Pariza, pod naslovom: Žena Afrike: život Ave Kejte, ispričan njenim rečima. Vedino poznanstvo sa Avom Kejtom svakako spada u niz sinhroniciteta, interakcija i razmena ideja 20. veka, koji su protagonistkinje i protagoniste iz različitih delova sveta, sa sličnim uverenjima doveli u kontakt.”
Nalazimo se pred izazovom koje nam postavlja i ovo prijateljstvo, kao i nasleđe na kojem je osnovan i postoji Muzej afričke umetnosti u Beogradu – to je izazov antikolonijalnog mišljenja danas. Izložba Antikolonijalni muzej je savremen, hrabar i promišljen odgovor u formi poziva na zajednički rad i mišljenje, metodom kohabitacije različitih narativa i jasnog kritičkog stava prema okvirima koji su nam i formirali „datosti”. Muzeji se danas misle iznova, kao institucije koje više nisu statični i jednosmerni mehanizmi reprodukcije hegemonog režima znanja, već ka vizijama dinamičnih institucija zajedničkog. U katalogu izložbe recezentkinja Bojana Piškur piše:
„Autorka Ana Sladojević je upućena u sva savremena promišljanja o novim modelima muzeja; o takozvanom muzeju zajedničkog, lokalizovanom muzeju – muzej u saradnji sa lokalnim, i o uključujućem muzeju. To je bitno naglasiti jer muzeji nisu više samo repozitoriji objekata nego su i prostori kritičkog promišljanja o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, koji uključuju i ta promišljanja i različite „druge” i „isključene” (marginalizovane) glasove i znanja.” (Bojana Piškur: Recenzija, str. 8)
Izložba je i otvorena pozivom na zajedničko mišljenje antikolonijalnog muzeja, jer je i proces njene pripreme podrazumevao okupljanjena radionicama, diskusijama i u produkciji, i nastaviće se drugim diskurzivnim oblicima rada. Jelena Vesić podvukla je razliku između dekolonijalnog, kao savremenih napora koji su primetni u muzejima u Evropi i svetu, i antikolonijalnog, kao stava i pozicije. Kustoskinja izložbe, Ana Sladojević skrenula je pažnju na kontinuitet rada sa novim formama i metodologijama u Muzeju afričke umetnosti. O ovome piše i u katalogu:
„Muzej afričke umetnosti nastao na inicijativu dvoje kolekcionara osnovne zbirke, Vede Zagorac i Zdravka Pečara, najavljen je u vreme otvaranja 1977. godine kao jedini antikolonijalni muzej u Evropi koji izlaže afričku umetnost. Razlog ovoj tvrdnji bila je pozicija socijalističke Jugoslavije od 1961. godine u Pokretu nesvrstanih zemalja, ali i duboko komunističko i antikolonijalno ubeđenje samih inicijatora Muzeja.
Međutim, nijedan muzej nije antikolonijalan po sebi.
Reč antikolonijalno u nazivu izložbe, kao svojevrsni decentrirani pandan tekućim procesima uvođenja dekolonijalnog promišljanja u muzeje širom sveta, služi da situira i opiše trajektoriju određenih mišljenja, vrednosti i uverenja karakterističnih za socijalističku Jugoslaviju nakon Drugog svetskog rata, koja su upisana u nastanak Muzeja afričke umetnosti – zbirke Vede i dr Zdravka Pečara.
Sama izložba, međutim, ne teži da potvdi ovaj muzej kao antikolonijalan, već postavlja izazov antikolonijalnog mišljenja pred jedan muzej u nastajanju.“ (Ana Sladojević: „Umesto uvoda“, str.10)
Ono što treba razumeti jeste da muzej u nastajanju računa sa nama, u nastajanju. Pred svima je veliki zadatak da razotkrijemo i promenimo normalizovane procese reprodukcije nejednakosti u svim mehanizmima institucija proizvodnje znanja, u životnim praksama, društvenim procesima i komunikaciji. Izložba je omogućila inovativnom metodologijom dijalošku dinamičnost, emancipaciju od uvođenjem dijahronijskog i savremenog govora, oslobođenje od egzotizujućeg pogleda i svršenog vremena. Ovo donosi i Kustoska izjava Ane Sladojević:
„Dok je u projektu „Nympa kor ndzidzi, (Re)konceptualizacija Muzeja afričke umetnosti – zborke Vede Zagorac i dr Zdravka Pečara“ (Epštajn, Sladojević, 2017) – koji je metodološki prethodio „Antiklonijalnom muzeju“ – kao osnovni metod korišćena interpolacija, ovde je primenjena kohabitacija, shvaćena kao istovremeno postojanje različitih narativa koji „nastanjuju“ postavku, ne utičući nužno jedni na druge.
Podrivajući muzejske kriterijume retkosti, starosti, pedigrea – jednom rečju, zapadnjački normirane autentičnosti muzejskog predmeta afričke umetnosti – eksponati na ovoj izložbi uglavnom su reprodukcije ili (foto)kopije, sa izuzetkom umetničkih radova i pojedinih izdanja koja su uz obrazloženje izložena u originalu.
Eksponati su nastali na osnovu raznovrsnih izvora, poput novinske štampe, članaka u časopisima, fotografija, crteža, dokumenata, natpisa, rečenica i citata. Svima je manipulisano na neki način – uvećanjem, umanjenjem, gubitkom fokusa odnosno oštrine, trasiranjem kontura, menjanjem onog okvira koji čini da ih doživljavamo kao datost, a ne kao konstruisanu reprezentaciju.“
Višeglasje je počelo tokom samog otvaranja: dok su govornici artikulisali uvod u izložbu, deca su trčeći kroz postavku aktivirali senzor rada koji je deo triptiha „Nepoznati afrički umetnik“ Ane Vujović, te je izazvani zvuk povremeno ulazio u neočekivani dijalog sa govornicima. Među eksponatima iz zbirke, naš pogled zbuniće izotermalni ogrtač oblikovan u instalaciju, kojom umetnica upravlja i tok našeg prolaska kroz postavku ka savremenosti, ka ljudima koji se spašavaju sa plastičnih čamaca. Stupajući na obale Evrope, oni bivaju ogrnuti ovom high tech tkaninom, koja je i „korak odvajanja od svega što im je bilo poznato: prihvatanje anonimnosti društveno konstruisane kategorije migranta“. Kao što su i delovi ovog triptiha (čitamo u katalogu: tri rada/intervencije/intrudera) rasuti po prostoru muzeja kako bi sugerisali „dualnost muzejskog diskursa, metamuzej, instituciju koja se bavi reprezentcijom naroda afričkog kontinenta i sosptvenom reprezentacijom“, tako su i radovi umetnica Katarine Zdjelar i Koštane Banović integrisani u postavku. „Prema unutrašnjosti: Poslednji dan stalne postavke“ Katarine Zdjelar nastao je na osnovu materijala snimljenih 2013. godine kada je Kraljevski muzej Centralne Afrike u Belgiji zatvoren radi promene muzejske postavke i koncepcije. Ovaj je muzej osnovan 1898. godine i imao je za cilj, kako čitamo u katalogu, „da potvrdi značaj belgijskog kralja Leopolda II, kroz ekonomsku moć osiguranu eksploatacijom teritorija u Africi, i koje su se (paradoksalno) nazivale Slobodna država Kongo, a koje su bile u njegovom ličnom posedu. Otvoreno kolonijalni diskurs ovog muzeja reflektovao se u postavci koja je veličala ekstraktivistički odnos prema Africi (…)“. Ovaj rad smešten je u odvojen prostor kojim se povezuje i sa mizanscenom muzeja prikazanim u video radu, stvarajući dobro promišljeni gest dijaloga i samosvesne kritičke prakse. Film Koštane Banović takođe se bavi prostorima muzeja koji ostaju „iza“ muzejske reprezentacije. „Reading Museology“ iz 2017. godine „beleži različite prostore i vremena Muzeja afričke umetnosti – zbirka Vede i dr Zdravka Pečara. Autorka postavlja dinamiku filmske naracije kombinujući duge kadrove muzejskih prostora u kojima su prisutni različiti režimi upravljanja pogledom“. U prostoru od početka Muzeja iznova učestvuje i rad Kolje Milunovića „Mapa Afrike“ od otvaranja posetioce dočekuje drugačijom vrstom mape koja „predstavlja političke aktere, a ne topografske karateristike kontinenta“.
Destabilizacija uobičajenih okvira „datosti“ u muzejskim postavkama izvodi se duhovito u okviru celine „Recept za muzejski afrički predmet“ (naznačeno je da je inspirisano tekstom Bijanvange Vainainaa, kenijskog pisca i autor teksta „How to Write About Africa“). U spisku eksponata ćemo stoga naići na navod „22. Maska, replika Bundu/Sovei, Mende, deo celine „Recept za muzejski afrički predmet“. Provenijencija: kupljena za potrebe izložbe, 2022. godine, preko Kupinda, od prodavca kamikaza.“ Uz tabelarno uputstvo/recept, ovi specifični eksponati su tretirani upravo na način koji razobličava i podriva uobičajene mehanizme otuđenja, čak do toga da su prebojeni. Ova vrsta šokantnog kontrasta u odnosu na stalnu postavku podvlači značaj kritičkog i savremenog tretiranja i čitanja dokumentacije, meta podataka, kontekstualne građe i već normalizovanih tekstova, slika i metoda reprezentacije (mapa, leksikona, medijskih izveštaja). Jedna od intervencija za koju punu odgovornost preuzima Ana Sladojević jesu reprodukcije van fokusa fotografija Rastka Petrovića, koje je napravio na putovanju po zemljama zapadne Afrike 1928-9. godine, i koje su u javnom diskursu uveliko prepoznatljive zahvaljujući putopisu koji važi uza jedan od najznačajnijih na našem jeziku. Sladojević konstatuje: „Čitava forma putopisa ljude i predele scenografizuje – čini od njih sredstvo, pozadinu za glavnu priču, a glavna priča su misli pisca i ujedno protagoniste.“ Ona postavlja pitanje „Ali šta ako ga posmatramo sa željom da denormalizujemo stvari, da nemilosrdno (raz)otkrivamo sopstvene predrasude?“
(Vest koja je upravo stigla u redakciju i otvorila još jedno polje sinhroniciteta: drama "Pustolov u kavezu" Vesne Perić na osnovu proze i poezije Rastka Petrovića, koju je režirao Szabolcs Tolnai, prošla je predselekciju festivala Prix Italia 2022)
Dok se izložba zajedno sa nama razvija, okuplja, destabilizuje, brusi kritičke instrumente za konferenciju koja se planira u oktobru 2022. godine, preporučujem da se u njenoj publikaciji bavimo tezama o afektivnom nasleđu antikolonijalizma, jugoslovenskom izuzeću, radioaktivnim muzejem, dekolonijalizacijom uma, dalekosežnošću imperijalne paradigme, i drugim temama, tekstovima, celinama, uz podršku leksikona i spiska eksponata, korisne bibliografije i iskustvom kustoskog vođenja. Imamo vremena do januara 2023. godine, i onda iščekujemo rekonstrukciju Muzeja, po najavi njegove direktorke, dr Marije Aleksić. Do tada, prenosimo uvod Ane Saldojević u Antikolonijalni muzej, da bi poziv na zajedničko nastajanje bio jasan:
„Izložba antikolonijalni muzej dovodi u odnos dve teme: konstruisana pravila kolekcioniranja, s jedne strane, i konstruisane društvene (rasne) hijerarhije, sa druge strane.
Razotkrivajući normalizovanu institcionalnu ( u ovom slučaju muzejsku) proizvodnju znanja koja održava stereotipe, izložba upućuje na njenu odgovornost u označavanju jednog ljudskog života kao manje ili više vrednog u odnosu na drugi.
Ne gubeći iz vida sadašnji društveni trenutak i življenu realnost šovinizma, mizoginije i rasizma – zbog kojih je i potrebno razumeti koji to modeli muzejskog tumačenja, predstavljanja, izlaganja i dalje perpetuiraju nejednakosti – izložba ukazuje na emancipatorski potencijal antikolonijalizma, upisan u nastanak Muzeja afričke umetnosti u Beogradu.
Ovaj potencijal, međutim, ne sagledava se isključivo kao svojevrsno afektivno nasleđe Muzeja, odnosno emocija koja ima veze jedino sa njegovom (nesvrstanom) prošlošću, premda je ta prošlost svakako uvažena. Umesto toga, izložba postavlja antikolonijalizam u temelj kritike i samokritike, onih koji treba da omoguće novi okvir za etički proizvodnji znanja, shvaćenoj kao proces u kom svi mi, članovi društva, svakodnevno učestvujemo.“