poslednji broj    2009    2008   2007   2006	BETON BR.9  DANAS, Utorak 26. decembar 2006.   Piše: Redakcija Betona S I N  C I T Y - BEOGRAD 2006.       Pobednik - Srbija na Istoku Pripadnici Beogradskog književnog klana (BKK) su po ko zna koji put ostavili svoj potpis ispod velikog nedela koje su svih trista i kusur dana zvali kulturnom scenom. Za njima je ostala nevolja u vidu edicije Premijera koja je otpočela Dži Pijevim pozivom na nepoštovanje razlika, a okončala se pesmom dva vrana gavrana BGB Radulovića. Sve je to novinarka Saratlić, inače bliska saradnica klana, ispratila baražnom vatrom na stranicama uglednog prestoničkog lista. Niko u toj božjoj bašti nije ostao nepočašćen superlativom. Naprotiv, oko te premijerske kičme vrtele su se gotovo sve važnije akcije klana. S druge strane, ova je edicija trasirala treći put, kojim je srpska književnost krenula u svetlu evropsku budućnost. Saborno ujedinjeni postmodernisti, rokeri, pankeri, narodnjaci, epski Vukovi pevači i pevaljke, demonstrirali su samobitnost srpskog pojanja u tmini: opevali su Teslu, Kalabića, srpske krvave noći i dane, mr Vasu Batuta i druge radosti. Sve učestalija žiriranja postala su noćna mora naših doktora, kritičara i ostalih kulturnih rabotnika i ratnika: nezapamćen je stepen inflacije književnih nagrada koja je u toku 2006. dosegla brojku s toliko nula da se to ne sme objaviti u javnosti. Zanimljivo je da guverneri srpske kulturne scene ni u jednom trenutku nisu posegli za denominacijom. Naprotiv, proizvođenjem neverovatne inflacije vrednosti omogućeno je jednom delu klana da nesmetano preuzme poslove u regionu. U natjecanju za tuzlansku Nagradu „Meša Selimović“ BKK je zabeležio nezapamćenu pobedu, a jedan od čelnika tog klana postao je bos gotovo svih regionalnih akcija bilo da je reč o dilovanju tekstova iz Srbije za Sarajevske sveske, ili za Stotinu (vam bogova!) slovenskih romana. Takođe, BKK je istog čoveka, koji se u zagrebačkoj štampi predstavlja kao anarhista iz Beograda, delegirao za komisiju koja do kraja godine treba da donese odluku o raspodeli ubogih nacionalnih penzija zaslužnim umetnicima. BKK ništa nije ostavljao slučaju. I dok je đeneralov Ministerijum nekulture sve vreme demonstrirao neukost i finansijsku impotenciju, novaca je uvek bilo za sprovođenje akcija Beogradskog klana. Festivali su održani, hrisovulje podeljene, slaboumni časopisi i magazini odštampani. Filmovi su se snimali, doduše izuzetno loši (osim dva), ali stoga veoma skupi. Gerijatrijsko krilo BKK, na čelu sa srpskim Kingpinom sa Dedinja, za to vreme se isključivo bavilo Nobelovom (ah!) nagradom: zaratilo je s Ginterom Grasom i pobratimilo se sa Sv. Haroldom Pinterom, a sve to preko priče o haškoj prokletoj avliji i nepoćudnoj prošlosti. Trećem nobelovcu u nizu, ovogodišnjem laureatu Orhanu Pamuku, zamerili su na političkoj korektnosti. I pored ovogodišnje rekonstrukcije NIN-ovog žirija, pripadnici klana nisu ostali bez uticaja na ovo političko telo. Naprotiv, ubacivanjem svojih članova, ex-neosimboliste Jovanovića i uvek ispravnomislećeg Vladušića samo su ojačali svoju poziciju koja se u jednom trenutku, s odlaskom nepotkupljivog Ej Džeja, učinila beznadežnom. Beogradski klan je, uprkos Semolju, ove godine izgubio Crnu Goru, ali je stoga odlučio da učini sve kako se posle izbora ne bi dogodila slična nezgoda s Kosovom. Biće to snažna, čisto estetska poruka Ahtisariju. Život i rad na beogradskoj kulturnoj sceni postao je rizičan. Noću je na književnim tribinama neizvesno da li će se u jednom trenutku cela stvar pretvoriti u kampanju za odbranu nekog zločinca ili za srpsku istinu o Srebrenici. Ni beogradski klaberi ne provode svoje noći bez straha od nasilja. Združena akcija skinsa i interventne brigade u klubu Planet BIGZ okončana je žestokim batinanjem nedužnih ljudi. U ovom, kao ni u mnoštvu drugih slučajeva, nikada se neće utvrditi krivična niti moralna odgovornost. Takav je ovo grad. Takva je njegova licemerna kultura.   SHINE HAPPY FAMILY   Novogodišnja zdravica za УКС, СКД, БКЧ, КЛ, КМ, КН, (Њ)                                              Nasukala se lađa francuska na bregu grada grešnoga     Konačno svi su na jednom mestu, pod krivim krovom esnafskog hrama,               (largo) Sva ta skorbna braća razbacana, što gložahu se bez stava i srama.                Kijuk, Pijuk, Ci i fijuk, Adam, Roko i Raketla                                                     (vivo)                Otvoriše širom dveri,                Bludni sinci-izgnanici, dotera ih sužna metla:                Zuba, Deki, Novak, Bole, magazinske šire tube                Društvu svome neregistrovanome nose struju, tupe zube. Pero Cvele ispod strehe podno krova, listić smesti                                                       (vivace) Tiho kradom. Kad baka-Sera ne uoči nove vesti. Bakrač-tantrač gromko uđe i pošljednji Pomilovan ko počašćen Mija, Acke, Panta-kanta..., ne odoleše takvoj rednji.                Gde ste braćo forumaši,                                                                                       (rapidissimo)                pena vene bez vas u čaši.                Man’te Proku, Gagu, Produ,                široko je kod nas na brodu. Svi na broju na svojemu, pišu koncept, tantijemu,                                                        (andante) Složna braća kuću drže, tikvu sade, repu prže.                Sedam je rimskih bregova, sedam je greha sveta                                        (adagio)                Sedmica sreće mastila, al’ jedna kuća kleta.                Sinci dični, ko jaje jajetu slični,                Visoko dižem, dižem vam čašu,                 Za zbirnu-sabornu atresu vašu!  BETON BR.6  DANAS, Utorak 14. novembar 2006.   Piše: Redakcija Betona UMESTO UVODNIKA                                 Itartas javlja: Sa komesarskog teleksa     Sujeta uglednika opisala je svoj kružić, malen i sladak kao sfinkter. (Još) nesuđeni akademik, iako mu je kanonska mustra poodavno skrojena, Dži Pi, ureče nas dovijeka, sovjetski i politički komesari (kosmodrom ili ploča preko gradine, sećate se - džaba vam bilo pljuvanja u mešalicu, rekao mi drug-expert, nikad od šiljokuranske pljuvačke dobar malter; da su akademici i sveučilištarci, drugi bi to pesak (iz bubrega) bio). Kružić dovrši pisano, ne oralno (eto, nema dvosmislice), Matičina glava sa NIN-ovskom lentom: potomci četvoročlane kineske bande, i još sa redenicima od reči, lapot-maheri, mrzitelji jezika svog nasušnog, rušitelji generacijskog poretka, preko pite bi picu (preko reda bi u besamrtne nije mislio na Dži Pia), beznačajni deminutivi sa pesnicom u rečenici i sa crnom udovicom u mreži. Između, u Vukadinovom NSPM gnezdu, skromno čuči slepi šuter Marinko Em (kad je tako oštrouman i otreshit, što mu dveri časopisne zabraviste, zar na sajtu vašem da vo vjeki džedži, straži, za puls dira i izrode traži?), autor (a možda je samo Kišov Pigeon) neprebolne sintagme Crveni Kmeri u našoj književnosti i kulturi. Hm, zar tek triling na urednički poker. Zadržimo se kod ninouhanja mirotočive reakcije. Onome što lapot i cement nekako srodno zvuče bi potrebno 4 meseca da se oglasi posle kritike koja je Semolj važni uzela na zub, jedina među umouvlakačima vazda milosti punih. Da li je toliko (samo) trajalo gospodstvo u ćutnji, otkud (niotkuda i najednom) potreba da se lično (orden za kuraž), sa sve svojom foto-teralicom, priloži suvarak na lomaču za... (ali Beton ne gori?)? Sv. Miro, Matičin Horhe iz Burgosa, na stranu slojevi zvučanja (metal i sonet, bager i trohej, cepelin i citra), istupa (sad desnom nogom- znade se novi vakat) principijelno i potresno: jezik je ugrožen od mladih varvara i rugatelja - ja sam ključ, skladište i inkubator slovonovšestva drevnog; literatura je zagađena smradom dnevne politike - ja sam pojet vječnosti po odluci vladajuće većine kritičara i matičara, i Hadžića i Vuka što s onoga svijeta zbratimljeni saport šilju; rod i poredak su ugroženi od nasilnih al’ bezopasnih odroda i ništitelja (nihilista, što rekoše jedan zavetni etnolog i jedan urednik, u slobodno vreme pitijski kritičar). Pa šta, nek okeani polude (rekao bi Dži Pi u neizgovorenoj Pristupnoj besedi), vredi li zazivati dim rodnog mesta na kom su ga sujetni tutumraci i luftbjesovi užežili? Skoro da ič (ko sad čuva reč i Poreč?). „Ko me gurnu?“, zapita se seda glava Vlajčićava ponad reminescencije na lapot. „Ko mi gurnu?“, pitao se lapot-treger, svuda videvši brašnene rukavice, malj i mešalicu. A u čaršije kozje uši i hrapav jezik. KO GURNU DA GURNU (HOR SEMOLJSKIH DEČAKA) Nema lente nema tantijema, sva družina čitalaca drema. San ih bodar jako ophrvao, Semolj land im kapke posurvao. Sirče tužni, NIN-u ruke pruži, biće tebe i mira i cveta, dok postoji Jerkova poeta. Pusti beton i kineske bande, podaj NIN-u tamjan i lavande. Pusti beton i bande Kineza, no ne puštaj reči iz kaveza. Svi će Srbi, Srblji, Srbijanci, tebi plesti spomen k’o opanci. I ne spuštaj svoja bodra lica, tebe čeka crna udovica. Ruke šire u lica se ljube, Semolj zemljo ne imala bube. Udovica plete i raspliće, Miro toči kao srpsko biće. – Aoj Srbi, Srblji, Srbijanci, vidjeste li šta vam rade majci? Jezik vam je i majka i kuja, ko ne pamti ubila ga struja. ... Još bih svašta vama lepo rek’o, Al’ zove Crna, njojzi ne utek’o!  BETON BR.3  DANAS, Utorak 15. avgust 2006.   Piše: Redakcija Betona REČ PRE BETONIRANJA     Zahvaljujući Politici i Radiju Slobodna Evropa saznali smo kako Beton stoji u očima sredovečne kulturne elite. To nipošto nisu pripadnici tzv. Prve Srbije, gde stoluju očevi nacije, huškači i egzekutori, dunđeri na velikodržavnoj skeli, crtači mapa i stratezi humanog preseljenja, a gdekad i pisci i naučnici. Dakle, izjasnila se elita izdavača, kritičara i pisaca, ona elita koja zapravo vodi glavnu reč u srpskoj književnosti, pokazavši zbog čega nam je Beton neophodan. KISELO GROŽĐE „Sve je to lepo i krasno, ali gde sam ja u celoj toj priči“, opravdano se pita kulturtreger i opominje: „Istorija nije počela juče sa žutokljunom balavurdijom, već je stekla (polnu) zrelost prekjuče sa mnom i s mojim izdavačkim poduhvatima. Ko to ne vidi slep je, glup i zlonameran. Ko stalno ne ističe moju veličinu i značaj mog minulog rada, nedostojan je i dvostruko glup“. „Tja“, reče lisica ostavši praznog stomaka, „grožđe je ionako kiselo.“ I daleko od zavidljivih smutljivaca. GNEV, FRUSTRACIJE I NACIONALNI NIHILIZAM U zemlji izbeglica na brdovitom Balkanu, zemlji ratnih profitera i neopojanih humki, svom dobu postaviti ogledalo znači bestidno provocirati; ukazati na liniju idejnog i simboličkog kontinuiteta od Memoranduma SANU, preko Knjige o Milutinu, Boja na Kosovu, Vaznesenja..., do Opsade crkve Svetog spasa, znači biti tužno besmislen; videti vezu književnosti i istorije, estetike i ideologije, znači biti ideološki tendenciozan i, sumarno, biti nacionalni nihilista. Ratovi su se vodili, civili bivali masovno likvidirani, gradovi su se rušili, ali muza srpske kulture lebdela je neoskvrnjena i blistava. Ruke srpskih pisaca su čiste, san srpske elite je miran i vedar. Jer, na krilima kioska i privatizacije došlo je tržište i sve postalo je biznis. Pisci su postali urednici a kritičari izdavači, teritorije su omeđene a vojske najamnika raspodeljene. Mediji su kaparisani i potkupljeni besplatnim primercima knjiga, kartama i putovanjima. Za osrednju godišnju produkciju knjiga i kulturnu ponudu skovani su superlativi i promidžbeno su razigrani vrani autoriteti. Ugledni intelektualac našao se u sendviču, kao viršla u senfu. Treba u isti mah zadovoljiti i glad tržišta i nezajažljivost gazde. Daj šta daš, daj što više toga i uvij to u šareni pakpapir uslužne recenzije. Ko popu kaže pop, a smeću smeće, ko nam kvari posao, taj je nihilista i isfrustrirani majmun. Ko nas podseća na našu avangardnu mladost i ko meri dubinu našeg oportunizma i intelektualnog prostituisanja, taj je gnusni jeretik kome ćemo u slast naložiti lomaču. Od stare hartije, kiosk-izdanja, naših juvenalnih kritika i vajnih disertacija čiji smo entuzijazam i etiku i sami zaboravili. Jer biznis je biznis, zaleđe je zaleđe (tvrdo i toplo) i ništa nas neće iznenaditi u sterilizaciji srpske kritičke svesti i imperijalnom širenju naših interesnih sfera. KORU(M)PCIJA Vlast kvari a posao, očito, korumpira. Po ruski, advokat je iznajmljena svest, a urednik - mišljenje za poneti. Nezavisna kritika je relikt života u autoritarizmu, lenta vunenih autora koju su razdali na nacionalne kurve, na institutski spokoj i na povremeni polemički drek kada ih neko nevaspitano očepi. Drug Tito je rekao: „Zemlja koja ima ovakvu mladost ne treba da se brine za svoju budućnost“. Zemlja koja ima ovakvu elitu, do srži ogrezlu u kukavičluk i oportunizam, ne treba da se brine ni za šta. Ona je svoju budućnost već proćerdala. Redakcija Betona posle donošenja Dekreta o osnivanju  BETON BR.1  DANAS, Utorak 20. jun 2006.   Piše: Redakcija Betona UVODNA REČ     Uredništvo Betona se okupilo oko stava da je savremenoj srpskoj kulturi neophodno kontinuirano kritičko skeniranje kako aktuelnih, tako i onih nažalost-još-uvek-aktuelnih pojava i fenomena. Beton neće pokrivati samo književnost. Bavićemo se preispitivanjem generalnog kulturnog modela koji su literatura i naučni, publicistički i javni diskurs izgradili u poslednjih dvadesetak godina. Verujemo da među građanima ove države ima dovoljno onih kojima je dosadilo da čitaju vesti o sumnjivim robno-novčano-moralnim konkursima, nagradama, laureatima i promocijama knjižica raznoraznih skribomana. Verujemo da ima dovoljno onih koji repove diktatorskog režima na svim poljima doživljavaju kao realne i preteće prepreke normalnom životu i radu. Leto je kišno. Uprkos kolebljivom vremenu, beton se ipak najbolje lije na temperaturama između 5 i 30 stepeni. Nema nam druge, prokleta avlija se mora betonirati.