2007   2006	BETON BR.50  DANAS, Utorak 22. jul 2008.   Piše: Redakcija Betona UVODNA REČ     Srbija se stidi svog antifašizma samo zato što su njegov barjak nosili drugovi partizani i samo zato što većina institucionalne srpske intelektualne elite, deca titoizma i korisnici njegovih usluga, koja tumači i vrednuje antifašističko nasleđe pripada monarho-nacionalističkim konvertitima. Nekima od njih, kraj 20. veka i sumrak civilizacije sumornog šestoaprilskog jutra donose nacističke bombe, posle kojih istorija vredna pamćenja neće postojati sve do Osme sednice ili Petog oktobra, do Miloševićevog ili Koštuničinog ustoličenja za novog narodnog vožda, a ponekima taj kraj označava fijuk ruskih kaćuša krajem 1944. godine (sudeći na osnovu parola sa nedavnog protesta vučićevaca ispred gradske Skupštine, „Slobodni posle 65 godina“, ko zna da li je njima istorija uopšte svanula). Stoga su spomenici NOB-a uglavnom zapušteni ili zaboravljeni, na mnogim mestima oskrnavljeni, a nazivi ulica i trgova sa antifašističkim predznakom promenjeni. I bez Blajburga, idealnog opravdanja koje se koristi da bi se uspostavila veštačka ekvidistanca između zločina fašista i nelegalne odmazde poratnih komunističkih vlasti, kako bi se podstakla kolektivna amnezija realnih istorijskih činjenica i javno relativizovanje razmera počinjenog zločina domaćih nacista, u Srbiji je tokom poslednjih meseci pojačan revizionistički pritisak u javnosti, s jedne strane, kao i obračun sa tekovinama antifašističke misli, s druge. U julu mesecu, angažovani sociolog S. Antonić se nepismeno obračunava sa delom Filosofija palanke Radomira Konstantinovića, dok se kritičar, asistent i laureat Pekićeve stipendije, romanopisac u nastajanju, zalaže za zaštitu prava likova zločinaca u pripovednom tekstu. Sve to kulminira podnošenjem zahteva za rehabilitaciju Milana Nedića, kvislinškog premijera i „srpske majke“, kako mu je još 90-ih revizionistički jednoznačno tepao Siniša Kovačević na daskama Zvezdara teatra, na kojima je ovih dana promovisana nova knjiga Dušana Kovačevića, koja kvantifikuje broj tragičnih podela među Srbima (izdavač je gorostas profesionalizma i pokrovitelj lepe pisane reči Manjo Vukotić i Kompanija Novosti). Zahtev za rehabilitaciju Milana Nedića združeno su potpisali Srpska liberalna stranka, Udruženje književnika Srbije, Udruženje „Dveri“, Udruženje Srba iz Hrvatske i Udruženje političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima i predali ga Okružnom sudu u Beogradu. Na istoričarima je, ne na sudu, kaže Ljubodrag Dimić, da odgonetaju Nedićeva nepočinstva, ali je za tako nešto neophodan fond za istraživanje. To je jedino prihvatljiva, naučna, metodologija. Drukčije se ne može. Da ne bi došlo do zabune, podsećamo da je neko to već učinio. Istoričarka Olivera Milosavljević je 2006. objavila knjigu Potisnuta istina: kolaboracija u Srbiji 1941-1944. Šire gledano, najsnažniji udar na antifašističku tradiciju, na tlu bivše Jugoslavije, izveden je nedavnom akcijom gašenja splitskog Ferala i pokretanjem harange protiv njegovih urednika. Odgovor svekolikih ex-YU građanskih inicijativa za mlade i stare je sramotan. Dok nacionalistički lešinari sleću sa svih strana, oni ćute i čekaju da prođe. Krckaju svoj imetak iza bedema ispraznih projekata, štampanih na kunstdruku. I treba. I mora tako. Ko je terao Feralovce da se otvoreno suprotstavljaju opštem beščašću, verujući da su ideje antifašizma i solidarnosti još uvek žive. Imajući sve to u vidu, redakcija je za 50. jubilarni broj Betona, pozvala svoje saradnike da odgovore na pitanje Šta se to dogodilo sa jugoslovenskim antifašističkim nasleđem? Prispeli odgovori su pred vama.  BETON BR.44  DANAS, Utorak 29. april 2008.   Piše: Redakcija Betona UVODNA REČ     Redakcija Betona upućuje podršku svom saradniku Andreju Nikolaidisu, piscu, publicisti i uredniku časopisa Plima plus, koji se našao u nezavidnom položaju posle odluke Višeg suda u Podgorici da prihvati žalbu na prvobitnu oslobađajuću presudu, po tužbi uglednog srpskog nacionalnog umetnika Emira Nemanje Kusturice. Kako je nac-uglednik pretrpeo znatne „duševne boli“ zbog teksta „Dželatov šegrt“ objavljenog u Monitoru, autor teksta Andrej Nikolaidis i nezavisni nedeljnik Monitor osuđeni su na novčanu kaznu od 12.000 evra. Najoštrije protestujemo protiv ove odluke koja drastično ograničava slobodu javne kritike. Niko ne sme da bude osuđen zbog izražavanja vrednosnog suda, ni onda kada on nosi političke implikacije. Upozoravamo da ovakva presuda otvara vrata za čitavu reku-ponornicu „duševnih boli“ raznih nacionalnih umetnika, u kojima naš region ne oskudeva. Da uzgred podsetimo, rečeni nac-uglednik Nemanja pokazao je da ni malo nije gadljiv na otvoreno političko i stranačko svrstavanje u nadahnutom govoru koji je 21. februara održao na prvom predizbornom mitingu narodnjačko-radikalske formacije. Želimo i da uputimo protest onim srpskim institucijama koje bi po prirodi stvari trebalo da se osete prozvanim i pozvanim da reaguju, a koje sanjalački blude i ćute. DEKLARACIJA FORUMA PISACA O NEPRISTAJANJU Događaji na ulicama Beograda i drugih gradova između 17. i 21. februara ove godine nedvosmisleno su pokazali da je srpska politička elita, sada doduše tek „tehnička“, u svojoj osionoj retrogradnosti na odgovarajući povod spremna da skine rukavice salonskog nacionalizma i otvoreno se upusti u degutantno politikanstvo i stranačko nasilje. Reprizirano „događanje naroda“ 21. februara, po svemu što se dalo videti i čuti, bilo je prvi predizborni skup sada aktuelene izborne kampanje, začinjen klerofašističkim ispadima i pretnjama. 21. februar vidimo i kao kulminaciju dosadašnje koliko-toliko diskretne i prećutne, ali uporne podrške koju onaj bitan deo „tehničke“ elite pruža desničarskom ekstremizmu u Srbiji. Uzlazna linija te podrške može se pratiti kroz proglase desničarskih organizacija, poruke sa neonacističkih marševa, žigosanje političkih neistomišljenika i pozive na obračun sa njima, predloge za restrikciju slobode govora, sve do otvorenih fizičkih napada, demoliranja imovine, uništavanja umetničkih dela, nasilnih prekida javnih tribina, slučajeva nacionalne i verske diskriminacije, provociranja ratnih sukoba na Kosovu. Sve to se sprovodi uz forsiranu medijsku relativizaciju događaja. Sadašnje „vanredno stanje“ posledica je restauracije takozvane antibirokratske revolucije, jačanja populizma i nacionalizma i vraćanja u politički život onih antireformskih snaga koje su se posle atentata na premijera Đinđića rehabilitovale i preuzele dominantnu ulogu na političkoj sceni. Mi, pisci različitih generacija okupljeni oko Foruma pisaca odbacujemo kulturni model zasnovan na nacionalizmu kao totalitarnoj svesti, na demagogiji i manipulacijama, na zloupotrebi demokratije i višepartijskog sistema, na uvođenju nasilja u politički život. Pozivamo sve one kojima je stalo do budućnosti Srbije, koji deluju u kulturi, da nam se svojim javnim protestima pridruže i tako izraze svoje neslaganje, nepristajanje i otpor sadašnjem stanju svesti političkih i intelektualnih elita Srbije koje vode daljem jačanju agresivnog nacionalizma, u izolaciju i samoizolaciju. Sadašnje prizivanje aveti prošlosti, poput ideja Nikolaja Velimirovića i Dimitrija Ljotića, prepoznatljiva je matrica koja je, ne jednom, obeležila svojim kobnim učinkom noviju istoriju Srbije. Suprotstavimo se modelu partijske države, partijske kulture, izmišljanju i stvaranju spoljnih i unutrašnjih neprijatelja. Razotkrijmo inerciju oportunista i destruktivne namere agresivne desnice. Recimo da ne pristajemo, dok ne bude kasno! Laslo Vegel, Mirko Đorđević, Predrag Čudić, Ibrahim Hadžić, Milan Đorđević, Filip David, Borka Pavićević, Nenad Prokić, Mirjana Miočinović, Mileta Prodanović, Borivoje Adašević, Bojan Tončić, Milica Jovanović, Vladimir Arsenić, Dragoljub Stanković, Siniša Tucić, Miloš Živanović, Saša Ilić, Tomislav Marković, Saša Ćirić