ZUBI
ZUBI
Vlaga u mojim ustima
upija toplotu tela.
Usne se hlade do
tačke mržnjenja.
Kažu, vreme leči sve.
Zašto onda povreda
boli tek
kada se ohladi?
Ne mokrim.
Suze su mi oskudne.
Nisam okrutna.
To se moje žedno telo
bori da zadrži vodu.
Kada lјudi
ubiju slonicu,
odsecaju joj glavu.
Potom je zakopaju
u zemlјu, da istruli.
Jedino tako mogu
da se izvade zubi.
Pitam se:
Zašto služi jezik
u kojeg ne mogu
da se zariju zubi?
Zar mogu imati nagon
za povraćanjem, ako
nemam dlake na jeziku?
GLAD
Gledam vuka.
Plen ne vari.
Kida ga zubima
i povraća.
Potom ga zakopava
u jamu.
On nema vremena.
Boji se, jer jača zver
vreba iza leđa.
To čini i pesnik.
On ne piše.
Čeka povolјan
trenutak,
da svoj ulov
pojede na miru.
Vuk koji nije
rastrgao psa
zbog toga što
je ovaj slabiji
od njega.
On je rastrgao psa,
zato što
njegovo telo
vapi za slanim
komadom mesa.
Potom me lјubi.
Moja usta su jama
za zatrpavanje.
Mesto za odlaganje
strasti,
onda kada je
jača zver za petama.
On me ne voli.
To moja plјuvačka
vari njegov zalogaj.
EUTANAZIJA
Tražim da mi
tumačite poeziju.
Tražim da mi
prekratite muke.
Ako već želim
da umrem,
zašto je važno
da igla za
eutanaziju
bude sterilna?
Foto: Vera Vujošević
AMPUTACIJA
Terate me da
pišem o ratu.
Odsecate
mi nogu.
Ogledalo je
među preponama.
Imitacija
izgublјene noge.
Fantomska bol
je prevarena.
Limun je na stolu.
Flaster na ustima.
Ne žalim zbog
stvari koje
nisam uradila.
Žao mi
progutane
plјuvačke.
Trčim po travi.
Oštećujem tlo.
To mesto
različito
miriše
u odnosu
na zemlјu
koja nije gažena.
Pas sledi trag.
Ne mora
da oseti
miris
begunca.
On samo
prati oštećenje tla.
Tragam za minom.
Ne smem ni
da lajem,
ni da grebem.
Sputavam
svoju želјu.
Ispuštam
mirise.
Remetim trag
psu-krvosledniku.
Obmanjujem ga.
Čuje se pucanj.
Grče se
mišići
moga tela.
Miris se
teže oslobađa.
Ne ubijam se.
Nikada.
Šta mi znači
da ležim
nepomična, kada
moram da udišem
vlastiti zadah,
da me psi
ne bi pronašli.
RESTLESS LEGS, ILI O UTOPLjENIKU
Kako se smirio
taj vagabundo?
Pao u depresiju.
Dobio zatvor.
Uneo ritual
u život.
Šta je strašnije
za njega?
To što može
više da proguta,
ili to, što može
manje da svari?
Možda, ipak, leti?
Lekari ne
znaju za to,
kada depresivcu
pripišu simptom-
“restless legs“-
nemirne noge.
I još nešto.
Pri letenju,
usporeno je
lučenje plјuvačke.
Zato su mu
usta suva.
Zato mu je
zadah loš.
Ipak, osećam,
on je utoplјenik.
I dalјe svira
svoj bluz.
I dok mi,
živi lјudi,
slušamo
njegovu muziku,
Ne slutimo da
vršimo
obdukciju
nad njegovim
telom.
A on nas
stalno vara.
Navodi na
pogrešan trag.
To je njegova umetnost.
Odgonetnuti je,
za nas forenzičare,
znači odgovoriti
na pitanje:
Da li je bio živ
i kada je
dospeo u vodu?
Spavam.
Visim.
Jezik mi
viri iz usta.
Ne prkosim
svetu.
To omča
podiže
njegov koren.
Lepo mi je.
Živi lјudi
ne moraju
da zasade cvet
na moj grob.
Dovolјno je
da ga strpaju
u moja
razjaplјena usta.
U snu vidim
svoju žudnju:
Bršlјan što
se obavija oko
mladog drveta.
A kada se bršlјan
potpuno obmota
oko drugog stabla,
ono se osuši.
Zato mi jezik
viri iz usta:
Da ostavim
jedinstven otisak.
Prsti su
nepouzdani.
Nose trag svega
što dodirnem.
Jezik otkriva
samo mene.
Umrla sam
bez borbe.
Za sobom
ostavila red.
Ne prezirem
svoju put.
Ranu nanosim
na golo telo.
Živote moj,
naivni pesniče.
Ne treba ti
ženska britvica
da bi mogao
da me zagrliš
i pogledaš me
pravo u oči.
Uzmi pušku
s dugim
kundakom:
Da možeš da
posmatraš
svoje ruke,
dok mi
nanosiš ranu.