Petak 15. januar 2016.
Piše: Marijana Jovelić

ZUBI


 

 

ZUBI


Vlaga u mojim ustima

upija toplotu tela.


Usne se hlade do

tačke mržnjenja.


Kažu, vreme leči sve.


Zašto onda povreda

boli tek

kada se ohladi?


Ne mokrim.


Suze su mi oskudne.


Nisam okrutna.


To se moje žedno telo

bori da zadrži vodu.


Kada lјudi

ubiju slonicu,

odsecaju joj glavu.


Potom je zakopaju

u zemlјu, da istruli.


Jedino tako mogu

da se izvade zubi.


Pitam se:


Zašto služi jezik

u kojeg ne mogu

da se zariju zubi?


Zar mogu imati nagon

za povraćanjem, ako

nemam dlake na jeziku?


 

 

GLAD

 

 


Gledam vuka.


Plen ne vari.


Kida ga zubima

i povraća.


Potom ga zakopava

u jamu.


On nema vremena.


Boji se, jer jača zver

vreba iza leđa.


To čini i pesnik.


On ne piše.


Čeka povolјan

trenutak,

da svoj ulov

pojede na miru.


Vuk koji nije

rastrgao psa

zbog toga što

je ovaj slabiji

od njega.


On je rastrgao psa,

zato što

njegovo telo

vapi za slanim

komadom mesa.


Potom me lјubi.


Moja usta su jama

za zatrpavanje.


Mesto za odlaganje

strasti,

onda kada je

jača zver za petama.


On me ne voli.


To moja plјuvačka

vari njegov zalogaj.


 

EUTANAZIJA

 


Tražim da mi

tumačite poeziju.


Tražim da mi

prekratite muke.


Ako već želim

da umrem,

zašto je važno

da igla za

eutanaziju

bude sterilna? 


 

IMG_7111

Foto: Vera Vujošević

 


AMPUTACIJA

 


Terate me da

pišem o ratu.


Odsecate

mi nogu.


Ogledalo je

među preponama.


Imitacija

izgublјene noge.


Fantomska bol

je prevarena.


Limun je na stolu.


Flaster na ustima.


Ne žalim zbog

stvari koje

nisam uradila.


Žao mi

progutane

plјuvačke.


Trčim po travi.


Oštećujem tlo.


To mesto

različito

miriše

u odnosu

na zemlјu

koja nije gažena.


Pas sledi trag.


Ne mora

da oseti

miris

begunca.


On samo

prati oštećenje tla.


Tragam za minom.


Ne smem ni

da lajem,

ni da grebem.


Sputavam

svoju želјu.


Ispuštam

mirise.


Remetim trag

psu-krvosledniku.


Obmanjujem ga.


Čuje se pucanj.


Grče se

mišići

moga tela.


Miris se

teže oslobađa.


Ne ubijam se.


Nikada.


Šta mi znači

da ležim

nepomična, kada

moram da udišem

vlastiti zadah,

da me psi

ne bi pronašli.


 

 

RESTLESS LEGS, ILI O UTOPLjENIKU

 


Kako se smirio

taj vagabundo?


Pao u depresiju.


Dobio zatvor.


Uneo ritual

u život.


Šta je strašnije

za njega?


To što može

više da proguta,

ili to, što može

manje da svari?


Možda, ipak, leti?


Lekari ne

znaju za to,

kada depresivcu

pripišu simptom-

“restless legs“-

nemirne noge.


I još nešto.


Pri letenju,

usporeno je

lučenje plјuvačke.


Zato su mu

usta suva.


Zato mu je

zadah loš.


Ipak, osećam,

on je utoplјenik.


I dalјe svira

svoj bluz.


I dok mi,

živi lјudi,

slušamo

njegovu muziku,


Ne slutimo da

vršimo

obdukciju

nad njegovim

telom.


A on nas

stalno vara.


Navodi na

pogrešan trag.


To je njegova umetnost.


Odgonetnuti je,

za nas forenzičare,

znači odgovoriti

na pitanje:


Da li je bio živ

i kada je

dospeo u vodu?


   
BRŠLjAN
   
   

Spavam.


Visim.


Jezik mi

viri iz usta.


Ne prkosim

svetu.


To omča

podiže

njegov koren.


Lepo mi je.


Živi lјudi

ne moraju

da zasade cvet

na moj grob.


Dovolјno je

da ga strpaju

u moja

razjaplјena usta.


U snu vidim

svoju žudnju:


Bršlјan što

se obavija oko

mladog drveta.


A kada se bršlјan

potpuno obmota

oko drugog stabla,

ono se osuši.


Zato mi jezik

viri iz usta:


Da ostavim

jedinstven otisak.


Prsti su

nepouzdani.


Nose trag svega

što dodirnem.


Jezik otkriva

samo mene.


Umrla sam

bez borbe.


Za sobom

ostavila red.


Ne prezirem

svoju put.


Ranu nanosim

na golo telo.


Živote moj,

naivni pesniče.


Ne treba ti

ženska britvica

da bi mogao

da me zagrliš

i pogledaš me

pravo u oči.


Uzmi pušku

s dugim

kundakom:


Da možeš da

posmatraš

svoje ruke,

dok mi

nanosiš ranu.

Tenderski filter
Drama
Esej
Poezija
Proza
Tenderska dokumentacija arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.