Na trenutak sam se vratio u devedesete. Ne treba preterivati sa snagom i opsegom flešbekova, bio je to tek trenutni blesak. Ali bilo je intenzivno. Čovek se retko vara, nema bekstva pred terorom realnog, otuda posezanje za supstancama koje izobličavaju percepciju i podstiču zaptivene strahove i ushićenja. Već sama činjenica da sam imao slušalice u ušima, bele i tvrde, one koje se ugnezde u ušnu školjku kao deo slušnog aparata, mogla je delovati deziluzionistički. Devedesetih su ljudi slušali vokmene i kasete, sa slušalicama koje su mogle da posluže kao raif za dugokose i sa njihovim sunđerastim završecima koji su propuštali okolne zvukove. Kasnije se prešlo na diskmene sa istom aparaturom. Doba pre mobilnih telefona u masovnoj upotrebi i pre ajfona i mp3 plejera. Jedan kolumnista je za rubriku „Vreme uživanja“ pisao o vokmenu kao oruđu usamljenih šetača, oruđu koje proizvodi zvučnu membranu između njegovog nosioca i ostatka sveta, koje naglašava tvoju radikalnu izuzetost iz okruženja, takoreći neranjivost i savršeni autizam, spokoj prebivanja unutar sebe. Možda i nije sasvim tako pisao, tu je negde uhvaćen smisao, i to je duh devedesetih. Nisam imao vokmen, sumnjam da bih ga koristio, gutalo je to malo stvorenje podosta baterija, halapljivo, ali si uvek znao kada ta impregnirana energija kreće da posustaje. Broj obrtaja bi počeo da se smanjuje, glas izvođača bi dobijao na dubini a bend bi postao sve više uspavan i lenj. Što bi trajalo relativno kratko, jer isušeno jezgro baterija nije dozvoljavalo produžetak ove fine distorzije, zvučnu vožnju na 33 obrtaja, fenomen iz prethodnog doba za koje sam bio mlad, neupućen, neopremljen, da bi u drugoj polovini osamdesetih počelo doba dekadencije crnog vinila, iako ga se ni danas neki nisu odrekli, pobedila je traka, ono manje i lakše, zar u okviru analognog već to nije bila jasna anticipacija digitalnog doba, usporeni bend bi vozio jako kratko da bi naglo prekinuo, nenajavljeno i ne bi se oporavio dok se u prtljažnik vokmena ne bi ubacila nova porcija pokretačke energije koju su proizvodili grafiti baterije.

U slušalicama se sakrio Art Blakey sa svojim The Jazz Messengersima, poslanicima džeza iz 1966.-e, tek džez nisam slušao tada, nema nikakve veze, važan je bio bus Gradskog saobraćajnog preduzeća, onaj Ikarbusov, stari model, onaj koji vrlo brzo nakon izlaska iz fabričkog pogona postane stari model, trade mark proizvođača, šta li, sa drvenim sedištima i musavim prozorima, brend održavanja, zašto menjati kljuse koje pobeđuje, staljinski T 34, koga se sad uopšte tiče što je na deset pancer tigrova dolazilo sto razorenih T 34, rat je dobijen trijumfalno, topovsko meso i tenkovsko železo su po difoltu potrošna roba, ne treba žaliti za prolivenim mlekom, za državu ionako treba uvek proliti malo krvi, valja se. Svetlost na novobeogradskom bulevaru, četiri trake u oba pravca, nežna bolesna žuta svetlost uličnih bandera grlila je zamazane prozore, prljavo sivilo blata i smoga dobijalo je fini oreol očaja zbog toga što se ništa nije menjalo već dve decenije, tako to u trenutku spaja nepostojeća nostalgija za teskobom devedestih i ovo vozilo izvučeno iz utrobe depoa i poslato na redovnu liniju, usred zime, ali moglo je i gore, mnogo gore, da bude poluraspadnuto, sa nekoliko sijalica, propalim podom i pocepanom harmonikom cerade koja povezuje prvi i drugi deo zglobnog vozila, išarano grafitima i nesuvislim potpisima, tihi konzistentni očaj što se ništa ne menja, oplemenjen novim slojevima, što se ništa ne može promeniti, zašto se tako lako ova misao nakalemila na neželjeni izlet u blisku prošlost, prenebregavajući sve što se uistinu promenilo, možda stoga što smo očekivali više, možda zato jer se nismo dovoljno potrudili da to više ostvarimo, ali ima opravdanja, nažalost ta opravdanja su najčešće realna, došle su nove brige koje nismo tada mogli ni da zamislimo, mantra je bila: samo da ovo prođe i sve će biti drugačije, i bolje, sigurno, sad znam da su tako mislili i osamdesetih, samo da se makne komunistička neman i jednopartijska diktatura, da se nađe titular za Alajbegovu slamu društvene imovine, da se instalira sloboda govora, medija i naučnog pristupa u obrazovanju, i sve će procvetati, zajednička država je razvaljena, etnonacionalizmi su podivljali, elitama je zinula guzica za velikim, nezavisnom i čistim državama, što je sve bio izgovor i maska za veliko pljačkanje društvene svojine i obespravljivanje radnika, koji su i u prethodnom sistemu samo na papiru bili vlasnici i upravljači, medijima su zavladali tajkuni i politički monopoli, politička i javna scena postala je kontrolisana kakofonija banalnosti i bizarnosti, s krajnjom namerom da se vaskrsnuta demokratija zgadi dezorijentisanim građanima već na samom početku, dok je u kolevci te je treba ljuljati i imati razumevanja za njene infantilnosti, ideološka paradigma je prividno izmenjena i u njeno srce je postavljen njen ideološki antipod, tamjanom okađeni nacionalizam, autoritarne strukture nisu dotaknute, vođen je rat protiv svojih i protiv sebe, u isto vreme, žmurilo se na masovne zločine koje su naši činili dojučerašnjim našima, našim narodima i narodnostima, Srbija nije učestvovala u ratu, Crna Gora još manje, onda su počele da padaju NATO bombe i da gore pojedine zgrade, i videli smo da je rat loš i najveće zlo na svetu, videli smo iz perspektive bormabrdovanih gradova da lepa sela ne gore baš tako lepo i da treba stati na kraj tom ratnom ludilu i njegovim vinovnicima, i ljudi su se istinski usrali, zgrozili i odrekli svog malog provincijalnog diktatora, koji to zapravo nije bio, bio je izabran na nefer izborima, uvek natpolovično voljen i obožavan, u režimskim medijima najviše, herojski Srbi su se usrali i rekli su nećemo više bombe, nisu znali i nisu marili šta je njihova vojska, paravojska, policija, parapolicija, dobrovoljci, balvan-ustanici i borci za etnički čiste entitete, šta su sve učinili i koliko su ih poslali Bogu na istinu, trebalo je pod hitno zaustaviti ludilo i stvoriti perspektivu. I diktator – žrtveno jagnje naroda – skinut je, uz malo dima, vatre, sitne pljačke i zakasnelog heroizma, diktator je bio dole, dole s njim, i devedesete su bile završene.