Utorak 20. avgust 2013.
Piše: Ivica Trifunović

Sudija

1.

Meka julska vešerica

svojim tamjanom

mami,

lepoglave dečije

uspomene.

Sipi pepeljasto sumaglište

na dole,

preko nas –

Mene.

Ispunjen sobom,

nebom

iznad svega.

Gazim zelenim,

po zelenom,

po snovima nečijim.

I lepo smo se baš okupili

postrojili, svečano.

Ono što sledi

mi znamo.

Ja znam

da ne može to tako –

Kratko i jasno.

Po kratkom postupku:

„Sve to sahraniti,

sakriti, prekriti

zemljom.“

Lagaćemo.

Lažima pokopaćemo

još dublje

Istinu.

Njih.

 

I to je nevažno,

potpuno.

Puno je važnije,

Zašto!

A ja znam –

Zašto.

Rekli su mi,

objasnili su mi,

naučili me,

zadojili znanjem o svemu.

O meni i njima.

 

Sada sam pun,

spreman

i otkočen da pucam

u gologlave što štrče –

Neuprljane ruke moj su simbol.

– Zašto?

Zašto da ne?

– Da li smem?

Ja sam Sudija.

 

2.

I evo ih.

Tu su.

Pred nama,

pod nama;

popadali kao klasje

u žetvi.

Pokošeni žrvnjem

u našim rukama,

u našim očima, grudima,

srcima.

 

Gledaju nas uplašeno

njihove žene,

njihova deca

ječe golobrado

jecajima nečovečnim –

Iz praznih ruku

mi im uzimamo nerad.

„Kopajte!“ – Naređujem.

„Da vas sahranimo,

da vas sakrijemo!“ – Od nas.

Sećanje na njih

okovaćemo tamno lažima.

Njihov besmrtni glas

tih je

nasuprot našim

urlicima.

 

Kažiprsti bole

zgrčeno.

Kalašnjikov peva:

Вјечнаја памјат“.

Valijumski snovi

staklenim zidovima limba

marširaju

zaboravljenom koračnicom krvi.

„Previše ih je!“

Neko reče.

„Umorili smo se!“

Bune se.

„Secite, pucajte!“

I opsovah besno.

A onda videh kako jedan

beži,

beži nečovečno.

Sklopih oko

i presudih mu lično.

„Vezujte to žicom,

tucite, lomite, slamajete

duh;

da i vama ne presudim

slično!“

 

3.

Krkljaju izbušena pluća

krvavo

šikljaju

grimizni mlazevi

iz bezglavih trupala.

Vise deca

poviše naših glava,

poput voćki,

u voćnjaku decožderskom;

mi ih ubiramo i sočno jedemo.

 

Piskutave davorje

odjekuju prestrašeno

ambisom našega nečoveštva.

Nadamo se

da u zaborav nestaćemo

zajedno sa našim nedelima.

Nazdravljamo u to ime

buklijom umašćenom

dok bager reži

napujdan zverskim rupama,

da zakopa nepojedeno –

Juli je mesec,

grehota je da se ukvari

svo to meso preteklo.

„Sačuvajmo ga za kasnije...“

Kažem zamišljeno.

„U ilovači

marinirana ljudetina,

još se bolje vari.“

 

Godinama posle

sudijske moje službe,

sanjam,

između nišana kako trčim

sa omčom oko vrata,

kao Tuko.

Nepreglednim mezaristanom

kao da nešto tražim –

Ime, zaboravljeno?

 

U raskopanoj grobnici,

okoštali kosturi keze se

mramorno.

„Da li me se sećaju?“

Pitam se kradom.

Ali, mrtvi su mrtvi

i to je tako.

Jedno je ipak sigurno –

Skulptor ja sam

doista vešt bio.

Umetnik inspiracije jedinstvene.

Dela, neponovljivog.

 

Zahvalnica

Zahvaljujem se

mom poslodavcu

za postavljenje u službu.

 

Zahvaljujem se

mojim potčinjenima:

poroti, veštacima,

tužiocima i advokatima

i lažnim svedocima.

 

Zahvaljujem se,

isto tako,

cevima užarenim

na mesu reš-pečenom,

barutu miomirisnom,

kuršumima šiljatim,

granatama raspevanim,

žicama zategnutim,

i oštricama oštrim

na mesu majstorski odsečenom.

 

Zahvaljujem se i

autobuskim stanicama,

neumornim, širokogrudim;

bageristima vrednim

i putevima prohodnim.

 

I, na kraju, da ne zaboravim:

Hvala i smrti u mojoj savesti,

mrtvoj.

Tenderski filter
Drama
Esej
Poezija
Proza
Tenderska dokumentacija arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.