Četvrtak 04. jul 2013.
Piše: Frenk O'Hara

Srce nosim u džepu, to su “Pesme” Pjera Reverdija

Preveo sa engleskog Vladimir Arsenić

Frank O'Hara[7]

 

KAKO RUŽE POSTAJU CRNE

 

Prvo uzmeš Arturovog porcelanskog

ponija iz komode i razbiješ

ga o radijator! O, to je bilo baš

 

zlo! slušali smo Sibelijusa.

A zatim benzinom za upaljač nakvasiš

svaku lepu ružu na tepihu, zamahujući

 

svojom lavovskom glavom, zapališ ih.

Manijački se smeješ iz kupatila.

Pričajte o gorućim grmovima! Ja,

 

koji mogu seći rečima, bejah prilično

zabavljen! Sad kad se setim nije mi smešno.

Pošalji mi svoju glavu da je natopim lojem!

 

Nisi mit, ako ne odlučim da

govorim. Tajno sam udisao taj pepeo.

Samo heroji uništavaju, kao što sam ja uništio

 

tebe. Znaj sada da sam ja ruža

i o njoj sam odlučio da govorim.

 

 

ULIČAR

 

Svi krovovi su mokri

i ispod dima

koji se taloži

po ulicama, jezici se

prepliću

I dodaju začin noći.

 

Ležimo jedan kraj drugog

kao gomile ljubičica

dok crepovi klize

sa krovova u

baštu starice

od prekoputa. Ona je moj

 

neprijatelj. Mrzi mačke

avione i mene

kao da smo uspomene iz

rata. Tja! kad si ti

kraj mene rugam joj se

i smejem u lice.

 

 

DANAS

 

O, kenguri, cekini, čokoladna pića!

Zaista ste prelepi! Biseri,

harmonike, kandirano voće, aspirini! Sve

stvari o kojima su uvek govorili

 

još čine pesmu iznenađenjem!

Ove slike su sa nama svakodnevno

pri iskrcavanjima i na odru. Imaju

značenje. Čvrste su kao stene.

 

 

url

 

AVE MARIA

 

Majke Amerike

                pustite decu u bioskop!

izvucite ih iz kuće tako da ne prepoznaju vašu nameru

istina je da je svež vazduh dobar za telo

                                ali šta je sa dušom

koja raste u tami, okružena srebrnastim slikama

a kada ostarite kao što ostariti morate

                                neće vas mrzeti

neće vas kritikovati neće vas poznavati

                                obitavaće u nekoj sjajnoj zemlji

koju prvi put ugledaše u subotnje popodne ili kad su bežali iz škole

 

možda će vam čak biti zahvalna

za prvo seksualno iskustvo

koje je koštalo samo dvadeset i pet centi

                                i nije uznemirilo porodični spokoj

znaće odakle dolaze slatkiši

                                i kesice kokica pune zahvalnosti

zahvalne kao kad napustiš salu pre kraja filma

sa ljubaznim strancem čiji stan se nalazi u zgradi Raj-na-Zemlji

blizu mosta Vilijamsburg

                                o majke učinile ste male derane

toliko srećnim ali ako ih niko ne pokupi u bioskopu

oni to neće primetiti

                                a ako neko to i učini to je čist dobitak

a zabaviće se u svakom slučaju

umesto da se dosađuju ispred zgrade

                                ili u svojoj sobi

                                                                mrzeći vas

prerano jer još niste učinile ništa zaista zlo

osim što ste ih sačuvale od mračnijih uživanja

                                to je neoprostivo u odnosu na prethodno

i nemojte mene da krivite ako ne prihvatite ovaj savet

                                porodica se raspadne

a vaša deca ostare i oslepe ispred televizora

                                                gledajući

filmove koje im niste dopustile da gledaju kad su bili mali.

 

 

ISTINITA PRIČA O RAZGOVORU SA SUNCEM NA OSTRVU FAJER

 

Sunce me probudi jutros glasno

i jasno govoreći: “Hej, pokušavam

da te probudim već petnaest

minuta. Ne budi tako nevaspitan, ti si

tek drugi pesnik kojeg sam odabralo

da mu se lično obratim

                                                pa se čudim

zašto me ne slušaš pažljivije? Da mogu da te

opečem kroz prozor, učinilo bih to

da te probudim. Ne mogu da se zamajavam

sa tobom čitav dan.”

                                “Izvini, Sunce, bio sam

budan do kasno sinoć, razgovarao sam sa Halom.”

 

“Kad sam probudilo Majakovskog bio je

neuporedivo spremniji”, reče Sunce

nestrpljivo. “Većina ljudi je

već odavno ustala i čeka da vidi

da li ću da se pojavim.”

                                                Pokušao sam

da se izvinim: “Nedostajalo si mi juče.”

“To je već bolje”, reče ono. “Nisam znao

da ćeš izaći.” “Možda se

pitaš zbog čega sam prišlo ovako blizu?”

“Da”, rekoh, počinjalo je da mi biva vruće

i pitao sam se da me možda ipak

ne peče.

                                “Iskreno htedoh da ti kažem

da mi se sviđa tvoja poezija. Mnogo toga sam videlo

u svom životu, a ti si okej. Možda

nisi najbolje što Zemlja ima, ali

jesi drugačiji. Da ti kažem, čulo sam

da neki kažu da si lud, a oni su previše smireni

po mom mišljenju, a drugi

ludi pesnici misle da si dosadni

reakcionar. Ja ne.

                                Samo nastavi

poput mene i ne obraćaj pažnju. Otkrićeš

da se ljudi uvek žale o vremenskim prilikama, ili je pretoplo

ili prehladno, presvetlo ili pretamno, dani

prekratki ili predugi.

                                Ako se jednog dana

uopšte ne pojaviš, misliće da si lenjivac

ili da si mrtav. A ti samo nastavi, meni se sviđa.

 

I nemoj da brineš da li ti je stih

poetski ili prirodan. Sunce obasjava

džunglu, ali i tundru,

more i geto. Gdegod si bio

znalo sam to i videlo tvoje kretanje. Čekalo sam

da kreneš na posao.

 

                                I sada kada

kradeš bogu dane, da tako kažem,

čak i ako te niko osim mene ne čita

nemoj biti utučen. Ne može

svako da podigne pogled, da me pogleda. To

smeta njihovim očima.”

                                “O, Sunce, toliko sam ti zahvalan!”

 

“Hvala i ne zaboravi da te posmatram. Lakše

mi je da ti se obratim

ovde. Ne moram da se provlačim

između zgrada da bih ti šaputalo na uho.

Znam da voliš Menhetn, ali

trebalo bi više da gledaš gore.

                                                I uvek

grli stvari, ljude, zemlju

nebesa, zvezde, kao što i ja činim, slobodno i sa

odgovarajućim osećajem za prostor. To je

tvoja sklonost, poznata i na nebesima

i moraš je slediti i u pakao, ako

je potrebno, mada sumnjam da će biti.

                                Možda ćemo

ponovo razgovarati u Africi, koja mi je takođe

posebno draga. Sada se vrati na spavanje

Frenk, a ja ću možda ostaviti malenu pesmu

u toj tvojoj glavici kao uspomenu na ovaj susret.”

 

“Sunce, nemoj da ideš!”, bio sam budan

konačno. “Ne, ići moram, oni me zovu.”

                                “Ko su oni?”

                                Podižući se, reklo je “Jednog

dana ćeš znati. Zvaće i tebe.”

Podiglo se, mračno, i ja zaspah.

 

NA KORAK OD NJIH

 

Imam pauzu za ručak i odlazim

da prošetam među taksijima

prigušenih boja. Prvo, trotoarima

gde radnici pune svoja prljava i

sjajna torza sendvičima

i koka-kolom, noseći žute

šlemove. Mislim da ih štite od padajućih

cigli. Zatim prelazim na

aveniju gde se suknje vijore

iznad potpetica i podižu nad

ventilacionim otvorima. Sunce prži, ali

automobili uzburkavaju vazduh. Posmatram

rasprodaju ručnih satova. Mačke

se igraju u piljevini.

                                                Na

Tajms skveru, gde neonske reklame

duvaju dim iznad moje glave i sve više,

polako se sliva vodopad.

Crnac s čačkalicom u ustima stoji u

dovratku i dokono dobacuje.

Plavuša iz gomile namigne, a on

se osmehne i počeše bradu. Sve

odjednom zatrešti: dvadeset do jedan jednog

četvrtka.

                                Neon po danu je

veličanstven, kao što piše Edvin Denbi[1],

kao i sijalice uostalom.

Naručujem čizburger u Džulijetinom

baru. Đulijeta Mesina, žena

Federika Felinija, e bell attrice.

I kafu s čokoladom. Žena u

bundi, po ovakvom danu!, spušta pudlu

u taksi.

                Danas je na aveniji

i nekoliko Portorikanaca, što

je čini lepšom i toplijom. Prvo je

Bani umro, zatim Džon Latuš[2],

a potom Džekson Polok[3]. Međutim, da li ih je

zemlja puna, kao što je život bio?

A čovek jede i hoda

pored erotskih časopisa

i plakata za Borbu s bikovima[4] i

stovarišta Menhetn storidž,

koje će uskoro srušiti. Bio sam

ubeđen da su tamo organizovali

izložbe savremene umetnosti.

                                Čaša soka od papaje

i nazad na posao. Srce nosim u

džepu, to su “Pesme” Pjera Reverdija.

 

 

 

PESMA

 

Idem u Njujork!

(kakva ševa! kakva pesma!)

gde grubi obronci Stenovitih planina

udaraju u more. Gde Akro-

polj ima svrhu, vozovi

jure i urlaju! knjige

nose pantalone i duge rukave!

 

Idem u Njujork!

(kakvo putovanje! nikada više!)

daleko od Ipsilantija i Flinta[5]!

gde Gudman vlada Empajerom[6]

a sunčeva eshato-

logija nad čarobnjakovim mostovima

i galerijama grafike!

 

Idem u Njujork!

(prijateljima! dvojnicima[7]!)

Verovatno ću se peške vratiti na zapad.

Ali sada odlazim zauvek!

grad je ukrašen lampionima!

trajekt otkopčava svoj prsluk!

 

[1] Edwin Denby – američki pesnik, romanopisac i kritičar.

[2] John Latouche – muzičar.

[3] Bunny Lang i Jackson Pollock – američki slikari, prijatelji Frenka O’hare.

[4] “Bullfight“ (1951) – dokumentarni film Pjera Braunbergera, u SAD prikazan 1956.

[5] O'Hara je 1951. godine završio školovanje na univerzitetu Mičigen, zato ovi toponimi, i otišao u Njujork.

[6] O'Hara misli na džez klarinetistu Benija Gudmena (Benny Goodman) koji je dugo svirao u klubu Empajer poznatog njujorškog hotela Valdorf Astorija.

[7] U originalu je reč napisana na francuskom, što je aluzija na poslednji stih Bodlerove pesme „Čitaocu“ koja otvara Cveće zla.

Tenderski filter
Drama
Esej
Poezija
Proza
Tenderska dokumentacija arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.