Petak 21. avgust 2015.
Piše: Anonim

Reči o poeziji


Hteo bih da ostavim zapis o ovom trenutku

Iako ja neće biti isto izjutra

Iako zapisa nema, jer niko ne piše rukom

(i „pisanje“ je postalo kao „izlazak sunca“)

Iako ni trenutka nema, jer ga nikad nije bilo


Kako je lako doći do istine, korak napred korak nazad

Izbrisao sam ono što sam prešao

Na zemlji nije ostao nikakav trag, samo pomen u jeziku


Ja je ono što uviđa, da bi se kasnije sećalo

Skup reči je dokument

Sve se preliva

Kao u fontani koja samu sebe pokreće


Dok se rve s rečima, ja koje meni ne pripada,

Promaklo je ono bitno

Stopile su se odsustvo i suština

Jezik nije kuća bića, telo nije odaja s prženim jeguljama

Ništa nije onakvo kako nam se čini


U meni se širi ništa kao kancer

Neki ljudi stradaju u požaru, neki u avionskim nesrećama, neki podignu ruku na sebe,

Neki podlegnu bolestima

Mene će progutati ništa

I ispljunuti ni u šta, u bezdan ničega


Voleo bih da pišem metafizičku poeziju

Koja će grejati dušu kao sunce skitnicu na asfaltu

Ono iza bivanja

Bivstvo unutar postojanja

Kao babuška u kojoj nema ničega sem punog drveta


Ali sve su moje reči neiskorišćen otpad

Rasuti meci za oružje koje neće biti pronađeno

Ja sam predskazivač negativne antimetafizike

Između mene i sveta leži jezik kao ptica pregažena na putu

Reči su date da nam govore čega nema, šta nedostaje, šta smo izgubili

Od onoga što nam nije bilo dato da posedujemo


Egzistencija je raskoš gubljenja

Jezik je tu da bi razorio sebe

Instrument koji zabada sečivo u drugi instrument

Spojili smo reči, prizivamo smisao kao duše pokojnika

Koliko očajanje mora da vlada u nekrofiliji govora


Oni koji govore da smo sami u svemiru

Ne vide da smo sami u sebi

Tenderski filter
Drama
Esej
Poezija
Proza
Tenderska dokumentacija arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.