Subota 11. januar 2014.
Piše: Alexandru Potcoavă

Na kraškom polju ništa novo

Priča sa granice 

Alexandru Potcoavă
 
Rođen je 1980 u Temišvaru. Diplomirao rumunjsku i englesku lingvistiku i književnost na Univerzitetu Zapadni Temišvar 2004. godine. Objavljene knjige: Alexandru Potcoavă iar bianca sta-n alex (2001), poezija, nagrada za debitantsku knjigu Saveza pisaca Rumunjske - Filijala Temišvar, nagrada za debitantsku knjigu na Nacionalnom književnom festivalu Sensul iubirii, Drobeta Turnu Severin; Pavel şi ai lui, (2005), roman; Şoimii patriei trebuie să fie întotdeauna veseli! (2011), roman; Ce a văzut Parisul (2012), kratke priče. Zastupljen u brojnim antologijama. Objavljuje u književnim magazinima i na portalima te drži javna predavanja

 

 

Pre 1989, svaki njen dolazak za nas je bio pravi praznik. Moj brat i ja izlazili smo bar sat vremena ranije na ulicu čim čujemo da stiže tetka iz Novog Sada. Seli bismo na ivičnjak i pažljivo iščekivali crvenog stojadina, samo zato da bismo pomogli tetki oko kesa sa Cipiripijem, Krašovim čokoladama, bananicama, patikama Simod i farmerkama Lee i svim onim što smo viđali na reklamama jugoslovenske televizije. I poljski turisti su bili darežljivi. Parkirali bi svoje Fiat automobile isprede zgrade, otvarili gepek i prodavali stavari kako bi zaradili za odlazak na more. Prolazili su tad i Nemci iz Istočne Nemačke, kao i poneki mađarski cirkus, a njihove su prikolice bile podjednako pune pikantnih salama, kao i divljih životinja. Za razliku od njih, tetka Ceca (ćerka prababine sestre Lotte koja je ostala u srpskom delu Banatu posle raspada Austrougarske) i teča Toma nisu tražili pare. Sa njima je dolazio i Saša, moj rođak. Bili smo vršnjaci, ali njemu nije bilo jasno da mi nemamo non-stop markete gde bi mogao da kupi Koka-Kolu. Prvi put sam mislio da ne čujem dobro; šta je to market koji je otvoren i danju i noću, pun svim proizvodima koje poželiš. Sve u svemu, Saša i ja smo se super provodili, naročito zimi kada bismo se sankali po, gotovo vertikalnim, temeljima napuštene zgrade. Bilo je pravo zadovoljstvo spuštati se paralelno uza zid, ležeći ma sankama, zaobilaziti šipke zakopane u rupe prekivene snegom, kao korner zastavice na fudbalskom terenu. 

 

Posle revolucije u Rumuniji, tetkine posete su se proredile, a zatim i prestale. Nakon raspada Jugoslavije kolone automobila promenile su pravac. Nisam uspeo da odem i odnesem bar veknu hleba te 1999. kada je NATO bombardovao Srbiju. U toj misiji učestvovali su i piloti Luftwaffe, čiji su prethodnici pedeset godina ranije poletali iz Temišvara prema Srbiji kada su je saveznici bombardovali za vreme Drugog svetskog rata. Onda je jugoslovenska avijacija, zauzvrat, bombardovala Temišvar, tako da se može reći da smo kvit. Na kraju, u tetkinom stanu popucali su prozori od jake eksplozije bombe koja je srušila most na Dunavu. Kroz razbijeno prozorsko okno uleteo je geler sa uranijumom. Dim iz zapaljene rafinerije razneo je oblak hemikalija. Tako je, jadna tetka, završila sa rakom. Lekari su joj odstranili jednu dojku, a zatim i drugu. U isto vreme, Saša je rizikovao svoj život na Kosovu. Ništa drugo mi nije preostalo, nego da mu držim palčeve i da učestvujem na jednom mitingu na Trgu. Bilo nas je oko hiljadu i na grudi smo nalepili odštampano TARGET pozivajući tako NATO da i nas gleda kao mete. Rumunija je tada bila na strani NATO-a. Ignorisali su nas. Na desetak kilometara od granice sa Srbijom, drveće se sušilo od jakih detonacija. Sam razlog sukoba slabo me se ticao. Jugoslavija sa čokoladnim bananicama, Tomom i Džerijem, američkim filmovima i Bijelim dugmetom zauvek je nestala. Srbija nije mogla da je zameni. Televizijski kanali našeg suseda u to vreme emituju samo patriotske emisije, slične onima uoči Čaušeskuovog pada. Jutarnji muzički matine i pucnjava Džona Vejna sada su se čule sa rumunskih stanica. Konačno, rat se završio. O Saši i njegovima ništa nisam znao. Neko vreme sam držao parče papira ispunjeno svojim razmišljanjima pored srca, ali koverat sa tim mislima nikada nisam zalepio. Zaturio se među knjigama na polici u mojoj sobi...

 

Rumunija-Revolucija-Demonstracije-1989.-Causesku-670x464

                                                              Prizor iz rumunske revolucije 1989. godine

 

Na kraškom polju ništa novo

 

Dugo godina tražio sam na internetu grob Zugsführerului Lanayi. Jedini brat prababa Adel i Lotte, mlađi vodnik 61. puka austrougarske pešadije. Poginuo je na italijanskoj granici, a borbu nije ni video. Premlad da izgubi život, možda na Drini gde su mnogi njegovi stariji saborci i drugovi iz Temišvara izginuli, on se pripremao za Devetu bitku na Soči. U Prvom svetskom ratu smrt i reke su, izgleda, imali dosta toga zajedničkog. Držeći u ruci sliku vojnog groba u planinskom krajoliku, bio sam ubeđen da je pradeda Mihaly umro negde na Alpima, u Dreisprachenspitze, na tromeđi Italije, Švajcarske i Austrougarske. Na internetu, slika granice između Švajcarske i Austrougarske izgleda kao čioda, toliko je neprimetna da su vojnici sa jedne i sa druge strane iz ruku razmenjivali duvan. Tako se pričalo. Zamislio sam sliku kako pradeda prelazi na terotoriju svoje druge domovine. Budući da mu je majka bila Švajcarkinja, to bi se protumačilo da želi da pobegne i osramoti pokojnog oca, bivšeg žandara koji je služio u Beču, u kraljevskoj gardi Franca Jozefa. I gine na početku prve bitke u kojoj je učestvovao. Jednog popodneva, video, koji je postavio italijanski user Rataplaz, razjasnio mi je stvar. Groblje sa slike koju sam dobio od čukunbabe pradedinog drugara sada se nalazi na teritoriji Slovenije, u Štanjelu. To je bilo ratno područje i civilima je prisustvo bilo zabranjeno (to je važilo i za majke). Tužna slika. Sve šta je ostalo od groblja su stubovi sa ulaza i spomenik sa natpisom Filius Optimus – Patria Grata. Ako je zahvalna domovina nestala 1918, nije mi jasno šta je ostalo od tragova ovih najboljih sinova i njihovih grobova. Može biti da su ih sravnili sa zemljom, vođeni Titovom politikom, kako bi izbrisali tragove Austroguarske carevine. Možda su želeli da izgleda kao da je sve počelo na polju Kosovu, nastavilo se Maršom na Drinu i završilo njegovim partizanima? I tako su, kao i uvek, nestali detalji. Dokaz da njihovih grobova više nema je današnji spomenik sa grbom K.u.K. na pustoj livadi.

 

A što se tiče marša, kada bi me baka zvala da uđem u kuću posle igre, došla bi na prozor i viknula: Kom nach hause ili, ako je nervozna Marš na Drinu. Mama se koristila istom pretnjom koju sam posle preuzeo kao izmenjenu frazu zbog reči marsch, na/nach i drin. Vrhunac je da sam delimično bio u pravu jer su stari stanovnici Temišvara u strahu koristili ovu frazu u značenju – Beži što pre u kuću. Čak i danas kada čujem Marš na Drinu dođe mi da utrčim u kuću.

 

Zahvaljujuci ponovo internetu, saznao sam da je u bici gde je poginuo moj pradeda jedna austrijska granata pala na noge Gabrielu D’Anunciju, ali nije eksplodirala. Ostaće tajna da li se pisac i posmatrač ove bitke uplašio. D’Anuncijo je video ceo Beč, trijumfalno je ušao u Trst, kada je posle devete bitke na Soči potonuo u anoimnost. Snimci sa youtube-a prikazuju slike zgnječenih pljoski i konzervu gulaša u rovovima. Bile su manje komentarisane od snimka deteta sa vodenim pištoljem na ulicama Štanjela. Šta više, ovim snimkom pomogli su dalekom potomku autrougarskog vodnika da sagleda bolje scene u kojoj jedan mladić sa radošću isčekuje večeru, koja je za njega bila i poslednja jer je nakon toga umro, na mestu gde njegovog groba više nema.

 

 

                                                             S rumunskog jezika prevela Irina Đuran

 

 

(priče su objavljene u zagrebačkom časopisu Zarezhttp://www.zarez.hr/clanci/prica-sa-granice)

 

Tenderski filter
Drama
Esej
Poezija
Proza
Tenderska dokumentacija arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.