Petak 23. septembar 2016.
Piše: Geza Antal (Antal Geza)

MALO MI JE


Nisam bio razmažen, to odgovorno tvrdim. Nisam bio ni posebno nadaren. Sa druge strane, nisam imao ni neku očitu falinku. Bio sam sličan većini dece iz okoline. Igrao sam sve te igre, gledao sve te serije, čitao te stripove, sviđale su mi se iste devojčice i izgledalo je da je sa mnom sve u redu. Međutim, kada bih ostajao sam, mučio me je jedan osećaj - da sve te stvari ne pripadaju meni, ne čine me istinski srećnim. Da se samo pravim, da mi se ne bi rugali. Vremenom je to samo postajalo jače. Ne znam tačno kada mi se prvi put jasno formirala misao da mi ništa nije dovoljno dobro, da ništa nema tu moć da nešto duboko menja, ništa nije tako snažno da posle toga ništa više ne bude isto. Hteo sam da prekinem sa time, sa sobom, na radikalan i spektakularan način. Zamišljao sam to kao korak sa krova desetospratnice, drugi put kao otvorene vene u lavoru vruće vode. Ni jedno ni drugo nije mi se činilo dovoljno dobrim.


Hoću ovim da kažem da sam još kao dete, svako malo dobijao dokaze da nisam skrojen za ovaj svet. U magarećim godinama oholosti, promenio sam stav. Shvatio sam da ovaj svet nije skrojen po mom aršinu. Otac je nešto slutio, stalno mi je govorio da sam nasledio seljačku megalomaniju svoje majke, koja je vijoglavom inercijom zaljubljenosti i ekonomskom nuždom, kao sedamnaestogodišnjakinja sa sela pala u grad, pa sada želi Gradsku većnicu za sebe, a da joj park ispred bude bašta. Ona je zauvek ostala sedamnaest, a otac mi sa vremena na vreme govorio da bi on, da je onomad imao uslove kao ja sada, sigurno postao doktor nauka.


Ironija je bila u tome što ja nisam izgarao u velikim temama, o njima nisam znao ništa, nije me mučila svetska bol. Smetale su mi male, sitne, beznačajne, a u društvu toliko hvaljene i veličane stvari.


Za ilustraciju ove mizerije iščupaću tri fragmenta iz svoje individualne mitologije, i te tri tačke udaljene jedna od druge desetinama godina i stotinama kilometara, skačući tamo i nazad, povezati u osovinu na čijoj bi originalnosti mogli da pozavide mnogi, kako poznati krojači iz šnajderaja geografskih granica, tako i izdavači kompilacija još neafirmisanih rok-grupa. Ta osovina ima naslov:


               PETROVARADIN – EGER – PORTOROŽ

 


                                      . . . . . . .

 


 Eger latkep_1280

Eger


Negde potkraj maja 1979. išao sam na svoju prvu školsku ekskurziju. Petrovaradinska tvrđava, moćno utvrđenje staro četiristo godina, koju su više od dva veka gradili, rušili, gospodarili njome i uživali u njenoj bezbednosti, pa stradali od epidemija; a sve u istorijskim prelamanjima promenjive ratne sreće: Turci, Austrijanci, Mađari, te razni slovenski narodi. Tri obruča zidina debelih nekoliko metara, pokretni mostovi, kilometri šančeva i podzemnih hodnika, gde je svaka druga cigla u zidu bila plaćena ljudskim životom. Današnji, svima poznati Exit Fortress. Mladi Englezi koji još danima nakon festivala prljavih tabana tumaraju ulicama Novog Sada ne mogu da nahvale inventivnost organizatora koji nisu žalili truda da za ovaj pop hepening izgrade ovakvo glomazno rustično zdanje. To me je iskreno začudilo; pa i vi imate, minimum Castle Donnington, poznati heavy metal festival, rekao sam. Da, ali to je nešto sasvim drugo, to je jedan festival blizu jedne stare tvrđave koja potiče još iz srednjeg veka, rekao mi je Steve pretprošle godine.


Gibraltar na Dunavu, rekla nam je učiteljica, ali to ćete da učite kasnije. Naravno da sam ja već tada znao. Otac mi je pričao, da kada bi brodom sa našeg mora hteli u Ameriku, mi bi morali proći kroz Gibraltarski moreuz. To je u Španiji, ali je Engleska. Ima još takvih engleskih stvari daleko od Engleske. Iako sam prešao tek devetu godinu, otac mi je pričao takve stvari; o Reza Pahlaviju, Moši Dajanu, Kenediju, Kubi, Kamčatki, Jalti i mnogim drugim stvarima, a sve je u njegovoj priči kiptelo od avanture. Zbog njegovog načina interpretacije, u meni su se mešali geografski pojmovi, nazivi organizacija i lična imena ljudi. Još dugo posle toga za mene su Mosad i Mosadek bili nešto isto, mada nisam znao šta. Ali sam znao šta je Gibraltar. Ono gde se ide u Ameriku.


Gibraltar na Dunavu, rekao sam sa blagom ironijom koju nisu prepoznali, sa prednjeg sedišta minibusa, ležerno pokazajući desnom rukom na Petrovaradinsku tvrđavu dok smo prelazili Most Duge, mnogo kasnije, osmočlanoj evropskoj komisiji, zaduženoj da mapira turističke potencijale regiona.


Neka svako uhvati svoga para za ruku i neka je ni po koju cenu ne pušta, idemo u savršenom redu, bez priče i galame, naredila je učiteljica na samom ulazu u podzemne hodnike. Agika i Zita ostaju napolju, njima je krvna slika malo slabija i doktor je rekao na sistematskom pregledu da ne mogu dugo da se zadržavaju u zagušljivoj prostoriji. Rekla je to pred svima nama, verovatno nesvesna koliko time podražava naš fašistički prezir prema svemu slabijem, toliko svojstven svakom mladom organizmu.


Moj par je bio Szabó Robika, dečak dakako, pa neću valjda devojčicu držati za ruku, nisam ja peder. Učiteljica je konačno dala reč vodiču koji nam je u velikim crtama, ali rečnikom svakako neprimerenim našem uzrastu, ispričao kratak istorijat tvrđave, naglašavajući značaj podzemnih hodnika, svojevrsnih katakombi, kako je rekao. Napokon smo ušli. Hodali smo mnogo brže nego u običnim šetnjama i ja sam pomislio da Jézuski*, ako nas sada gleda od gore, sigurno ličimo na džinovsku stonogu. To mi je bilo toliko interesantno da sam hteo da kažem barem Robiki, ali nisam smeo. Niko drugi iz razreda nije išao na veronauku. Nisu oni znali šta je to. Hodali smo prilično dugo dobro osvetljenim hodnicima i bilo mi je dosadno. Pa sve sam go zid, nigde oružja, nigde kostura, pa čak ni jedna baklja, ništa od predmeta koji bi prizvali komad herojske prošlosti. Najednom smo stali, dalje  ne možemo, rekao je vodič. Veliki deo tunela je pod vodom i nije istražen, a takođe postoji i prolaz ispod Dunava koji je zatrpan. Biće istražen, radi se na tome. Izašli smo na drugom mestu od onog gde smo ušli. Deca su se raštrkala i razrogačenih očiju, puni oduševljenja hukali, dok su jedan drugog nadglasavajući prepričavali ono što su videli. Ili ono što su pretpostavili da su videli. A ja sam bio na ivici plača od razočaranja. Takav sam bio. Kada bi me mama, još dok sam bio pretškolskog uzrasta, u nedoba poslala u prodavnicu, zaboravljajući da dućan radi dvokratno, ja sam se, naišavši na zaključana vrata, vraćao kući plačući. Kao da su me izdali i mama i prodavac. U tom trenutku ceo svet. Slično je bilo i u Petrovaradinu, ali plakati pred decom nisam smeo, mada je izdaja mnogostruko prevazilazila sva moja prethodna iskustva. To je ta moćna tvrđava koju su gradili stotinama godina? To je ona neosvojiva, koju mi sa sve muzejom prođemo za manje od popodneva? To su ti tajanstveni hodnici u kojima ne postoji ni mala šansa da se izgubiš? Verovatno su se otprilike takva pitanja rojila u mojoj bucmasoj okrugloj glavi, još dugo dok sam u povratku starmalim pogledom obuhvatao oranice ove naše precenjene žitnice.


                                                        . . . . . . .

 


U prvoj polovini devedesetih živeo sam u Mađarskoj. Otišao sam tamo, pobegao ako tako hoćemo, pre svega od gluposti, rata i nemaštine. Tim redom. Rat je bio posledica gluposti, a nemaština rata. Da bih zaradio za ono što se u izanđaloj frazeologiji zove goli život, radio sam najrazličitije neatraktivne poslove. Najduže sam radio kao prodavac na pijaci. U tih godinu dana, obišao sam gotovo sve pijace u Mađarskoj. Prodavao sam modlice za testo. Kod mene su bile pedeset puta jeftinije nego u telešopu, a kvalitet – isti, ako ne i bolji. Proizvodio ih je Husein Abdić, musliman iz Zagreba, koji je ovde došao iz istih razloga kao i ja, samo sa mnogo više kapitala i preduzimačkog dara. Proizvodio ih je u iznajmljenoj dvospratnici u Ballószögü, selu pored Kecskeméta. Ja bih dolazio, kupio sto ili dvesto komada, a zatim bih to po tri-četiri puta većoj ceni valjao po pijaci. Čist račun – duga ljubav, imaj dobru pijacu, ispratio bi me gotovo uvek istim rečima Huso, često u društvu nekog od njegove mnogočlane porodice. Moram li reći, išlo je k’o alva. Dođem na pijacu, umešam testo, seckam ga modlicom, pa ponovo umesim, sve vreme brbljajući :


   Tessék parancsolni, tészta-forma, derelyeszaggató, hókifli, barűtfüle készitő!

   Sokkal gyorsabban, sokkal egyszerűbben! A szerszám alja élesre van kiképezve,

   nem kell pohár, csésze, a formát ráhelyezzük a tésztára, kivágjuk, majd megtöltjük:

   lekvár-dió-túró-mák, izlés szerint, forró zsirba, olajba, tepsibe...meghintjük porcukorral - máris kész! Az ára nem három, nem kettő – csupán száz forint! „**


Tri-četiri sata posla i priče, i još koliko mi treba za put i dobar sam sto maraka dnevno! Pa to nema nigde! Tih dana sam se osećao kao Rokfeler, a onih ređih, kada bih prodao samo koji komad ili čak nijedan – kao apatrid sveta. Pa kakva sam ja to duhovna sirotinja kada me samo novac čini srećnim, a ovamo se foliram na nešto, ako ne uzvišeno, ono bar dublje nego što je novac? To pitanje koje sam sa vremena na vreme sebi postavljao bilo je veštačko, jer mi je novac prijao, više nego bilo šta.  Znao sam da je veliki lovac Afrike i usamljeni posetilac pariških bistroa, ne u poslednjem redu – veliki pripovedač, prezimenom Hemingway, tvrdio da je siromaštvo nezamenjiva škola za pisca. A ja sam već odavno imao takvih ambicija. Za smirivanje svoje savesti, kao kontrapunkt, uzimao sam reči njegovog manje poznatog kolege, Dovlatova, ruskog emigranta, nesretnog što mu kao nekim drugim rusima, sudbina nije omogućila da izraste u disidenta, koji mu je predbacio da je ovaj došao do tog zaključka mnogo kasnije – već u sigurnosti svoga bogatstva.


Tog dana išao sam u Eger. Grad poznat po svom vinu, a još više po bici sa turcima. Bez obzira što je obavezna školska lektira, roman Egri csillagok *** Gárdonyi Géze, u kojem opisuje opsadu tvrđave, izuzetno je avanturističko štivo za sve generacije. Filmovanu verziju gledao sam desetak puta. Znao sam kako izgleda mudri kapetan grada Dobó István i njegov zamenik, Bornemissza Gergely, izumitelj paklenog točka, koji je pušten niz breg  palio, raznosio i sekao turke.


Sa nadvožnjaka na ulazu u grad, sa desne strane ugledao sam tvrđavu ugnežđenu u sam centar sadašnjeg naselja. Nisam mogao dobro da je vidim, kasnoseptembarsko jutro se stidljivo probijalo, a ni nisam mogao dugo da je zagledam, morao sam da održim rasklimanu Ladu 1200 na putu, pa nisam mogao da budem sasvim siguran, ali ovako na prvi pogled, učinilo mi se da je mala. Kao neka granična karaula bivše SFRJ. No, kažu da oko nije savršen organ, da je ta varka čula jedan od stubova na kojima se drži svet. Sa ove razdaljine, još pod ovakvim okolnostima – može da se pogreši.


Trebalo mi je petnaest minuta da nađem pijacu i još toliko da se smestim. U svom nestrpljenju da što pre vidim istorijsko poprište, otaljavao sam svoj posao prodavca modlica i to se odrazilo na promet. Nije me bilo briga.


Stvarno je bila mala. Na zidine sam se popeo iz jedinog razloga da prizovem onu scenu iz filma, kada ih odavde, odbijajući napad, polivaju vrelom vodom. Nemoguće da je to to. Nisam još poznavao filmsku struku iznutra, ali sam bio siguran da to nisu mogli da urade bez nekog gadnog trika. Jeste da su Mađari veliki maheri za film, u tridesetim godinama prošlog veka na bioskopskim ulaznicama u Hollywoodu pisalo je: Ovde nije dovoljno biti samo Mađar – ovde treba i da se radi ! Eto koliko su jaki, no, sve je to napolju. Ali šezdesetih u Mađarskoj? Nekoliko godina kasnije, saznao sam da je film sniman u jednoj drugoj, nešto većoj tvrđavi. Sišao sam kao pokisla vrana sa zidina i otišao do kapije od kovanog gvožđa. To je bio ulaz u muzej. Platio sam ulaznicu koliko ih nije bilo sramota da traže i spustio se tridesetak stepenica u podrum veličine nekih pedesetak kvadrata. Strašno malo. Unutra nekoliko mačeva, koplja, buzdovana, lančanih košulja, jedan deres****, te verna replika, kako je kustos rekao, paklenog točka. Pakleni točak je bio visok jedva dva metra, širok skoro metar i iz njega su izvirivale sablje, sečiva i puščane cevi. Mo’š mislit’. Zadržao sam se manje od desetak minuta.


Pokušavao sam sebi da racionalizujem stvari. Da bi se sve to, nekako trebalo gledati u kontekstu istorijskog razvoja čovečanstva. Tada je ljudi bilo mnogo manje, pa su se sve stvari činile većima. Opet, Kineski zid, piramide, Keopsova Sfinga, sve te stvari koje nisam još video, a važe za glomazne, da li su i one zapravo mnogo manje u stvarnosti? Da li bih, da odem tamo, znajući kakav sam, te poučen iskustvom, za šta, uzgred budi rečeno, ne dajem ni pišljiva boba, doživeo isto razočaranje. Da li bih na Gibraltaru, zapravo video samo Petrovaradin na Sredozemlju?


Zaustavivši se usput na jednoj tipskoj benzinskoj stanici koje je tranzicija agresivno uvodila u modu, naslonjen na stari automobil otvarao konzervu nekakve obojene sode baš kao u klišeu spota namenjenog širokoj potrošnji, opet mi je pala na pamet sopstvena mizerija. Kako to da udišući vlažni vazduh krvlju natopljenih zidina ne nalazim u sebi ni najmanji trag straha i drhtanja. Nikakvu povezanost sa tim ljudima starog kova i neupitnih vrednosti, kojima u nekom prenosnom smislu možda dugujem čak i sopstveno postojanje. Kako sam nesposoban da anticipiram povezanost svih stvari ovog sveta. Sve što ja mogu da kažem u vezi svih tih tvrđava jeste da su mi – nekako male.


polopokol.com_lada_1200_rust_2102


                                                    . . . . . . .

 


Ne mogu u sećanju da prizovem likove daljih rođaka koje sam početkom osamdesetih video jedini put u životu. Ni imena im se ne sećam. Bračni par bez dece, gasterbajteri u Nemačkoj. Bili su na letovanju na Jadranu, pa su želeći da nađu povoda da produže godišnji odmor, u povratku obišli valjda sve rođake za koje su ikada čuli. Nisu nam doneli ništa, čak ni deset deka kafe, kako je majka posle rekla. Samo jedan Kompasov katalog sa turističkim ponudama za letovanje. Šaren, na masnom papiru, u punom koloru. Takvo nešto nisam video pre.


Listao sam ga sa puno zanimanja, obuzimala me neka prijatna jeza od fotografija žena u bikiniju, nije mi bilo dostupno mnogo novina gde se takvo nešto moglo videti. Druga stvar što me je privukla, jeste mnogostrukost preciznih informacija. Naziv mesta, koji hotel, koliko noćenja, pun ili polupansion, cena u dinarima za celokupni aranžman. Bila je kriza u društvu, živeli smo period stabilizacije, imali galopirajuću inflaciju, ali cene u dinarima su bile vezane i čvrste kao stena. Taj katalog mi je razuzdavao maštu mogućnošću nekog takvog letovanja. Zbog toga, a i sopstvene zabave radi, izračunavao bih: cela porodica u Orebić na dve nedelje, to su četiri tatine plate, isto to u Medulinu košta šest, i tako duž cele Jadranske obale. Daleko, daleko najskuplji, bio je Portorož. Urezao mi se u pamćenje kao nešto izuzetno.


Prošlo je nekoliko godina, a kada ih čovek ima malo, one su prenatrpane događajima, igre, platonske ljubavi i omiljeni bendovi se menjaju kao na pokretnoj traci.


Sledeći put sam za Portorož čuo sredinom osamdesetih u pesmi jedne slovenačke grupe, čijeg se imena takođe ne sećam a koja je nastupala u domaćem izboru za pesmu Evrovizije. Sećam se samo refrena:


   dokaži meni da si pravi mož, pravi mož,

    odvedi me u Porto-rož, Porto-rož...“


Čuvši tu pesmu, nedokučiva hemija mozga mi je momentalno prizvala onu sliku iz kataloga i ekskluzivnost Portoroža je za mene bila zauvek zacementirana.


Prošle godine posetio me je prijatelj koji živi u Sloveniji, a ja sam takođe, nakon osamnaest godina uskoro trebao tamo. Posao u vezi sa nekim snimanjem.


- Reci mi kakav je Portorož, čuo sam da je nešto fantastično.

- Ma da, to kao da uopšte nije u Sloveniji, sav je u glamuru, kao da si u Monte Carlu.


Aha, znači dobro sam pretpostavio. Njemu sam uvek bezrezervno verovao.


Snimanje, kao i svako snimanje, prošlo je u svojoj uobičajenoj rutini. Ne znam samo zbog čega ljudima izvan, taj posao izgleda izuzetno dinamičan i atraktivan. Nikada to neću razumeti. Nakon završenog posla, odlučio sam, ili mi je samo tako došlo, da se ne vratim sa ekipom u Srbiju, nego da ostanem nekoliko dana u Sloveniji. Ne bih li uspeo, što bi Salman Basri rekao, probuditi tu zver, turistu u sebi, te proći tu četrdesetsedmokilometarsku slovenačku obalu, koja za vreme oseke iznosi i čitavih pedeset. Konačno videti Portorož. Taj Monte Carlo.


portoroz

Portorož


Ulazeći autom iz Lucije i strogo se držeći ograničenja brzine, od table do table mi je trebalo jedva nešto malo manje od minuta. Pa dobro, rekoh, ni Monte Carlo nije velik, tako kažu, nisam bio. Svega pedesetak palmi na onoj strani puta do mora, osamdeset i dve, kako sam plaćajući danak svojoj neurasteniji kasnije izbrojao. Sa druge strane puta travnjak i cveće, kao da ga je planirao nemački baštovan. Na dva mesta se može kupiti sladoled, na jednom voće. Plaža sumornija nego bilo gde drugde na moru. Pa dobro, rekoh, početak je septembra, kraj je sezone. Malo dalje, nekoliko jahti.


Dvadesetak metara pokretne imovine, ti spolja mali, a iznutra veliki plovni objekti što na taj način prkose zakonima matematike. Na drugim obalama sam ih viđao mnogo više. I mnogo veće. Hrana u konobi ukusna je kao i svugde na moru, ali ovde je barem skupa, bar to. Popodnevna šetnja urednim, ni po čemu posebnin naseljem odvodi me do hipermarketa. Nisu ga mogli sagraditi van mesta, jer je ono toliko malo da bi onda to već moralo biti neko drugo naselje. Pored njega isti takav, samo za alate. Nekoliko hotela pravilnih geometrijskih oblika. Iznutra, verovatno luksuzan enterijer, vrhunska usluga. Svi hoteli visoke kategorije svugde u svetu su isti. To je sterilna dosada raskoša. Uveče im šljašteća neonska svetla pozajmljuju čar da se nadogradi iluzija. To je taj Monte Carlo.


Svugde je isto, bilo gde da odeš uvek si sam sa sobom, zaključio sam hiljaditi put u životu, stresući se od ovog užasnog opšteg mesta. Svejedno je da li imaš novca ili nemaš, svejedno je, nastavio sam. Nikakav spoljni nadražaj ne može da me ispuni. A iznutra zjapi praznina.

___________________________________________________________________ 



*    Jézuska – Jezuška, kako bake zovu Hrista kada o njemu pričaju deci


**    „Izvolite, forme za testo, alat za punjene snežne kiflice! Mnogo brže, mnogo jednostavnije! Dno alata je naoštreno, ne treba vam čaša, ne treba vam šolja za isecanje, formu naslonimo na testo, isečemo ga a zatim po želji punimo: pekmez-orah-sir-mak nadevom, zatim bacimo na vrelo ulje ili mast, ili stavimo u tepsiju, po ukusu pospemo šećerom u prahu – i već je gotovo! Cena nije tri, nije ni dve – nego svega sto forinti!“


***  Egri csillagok – (Egri čilagok) Egerske zvezde


**** deres – dereš, sprava na točkovoma na kojoj se kažnjenik bičuje


Szabó Robika – Robika Sabo

Gárdonyi Géza – Geza Gardonji

Dobó István – Ištvan Dobo

Bornemissza Gergely – Gergelj Bornemisa

Tenderski filter
Drama
Esej
Poezija
Proza
Tenderska dokumentacija arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.