Četvrtak 27. mart 2014.
Piše: Laslo Marton

L. M., ubica

Odlomak iz istoimene pripovetke

 

 

 

 

Laslo Marton
 
Laslo Marton (Márton László) rođen je u Budimpešti 1959. godine. Značajan i veoma plodan prozaista, esejista, književni prevodilac i dramski pisac.
 
U svom istorijskom romanu Istinita pripovest o Jakovu Vunšvicu (1994) pokušao je da na postmodernistički način preosmisli tradicionalno shvaćeni istorijski roman. Njegova svakako najznačajnija i najprevođenija knjiga jeste kratki (takođe u dobroj meri istorijski) roman Senovita glavna ulica (1999).
 
Prevodi spise sa srednjovekovnog nemačkog jezika, a dobar je poznavalac i i dela Martina Lutera. Prozu mu odlikuju postmodernističke aluzije na druga književna dela, ironija i specifičan humor.
 
U najnovijoj knjizi pod naslovom L. M., ubica (2012),  koja se sastoji od tri pripovetke koje se mogu čitati i kao poglavlja jednog romana, Marton se ponajviše približio nečemu što bi se moglo nazvati autobiografskim pristupom, naročito u naslovnoj pripoveci o vojničkim danima, koja između ostalog govori o sadomazohističkim odnosima nadređenosti i potčinjavanja u nekadašnjoj Mađarskoj Narodnoj Armiji.
 

Molnar se zvao dotični, Lajoš Molnar. Pre trideset i četiri godine bio sam svedok njegovih reči i dela. Od tada ga nisam video. Ne znam šta je bilo sa njim. Ne znam ni da li je uopšte još živ.

 

Znali smo da je ubio čoveka, on sam nam je to pričao. Ispričao nam je više puta, svaki put drugačije. Ponekad je govorio da mu nije bila namera da ubije žrtvu, samo se, eto, dogodilo da su joj, kao rezultat primene fizičke sile, otkazale životne funkcije, drugi put bi nam pak objašnjavao na takav način da mu je u glasu bilo nemoguće ne zapaziti radosne krike zadovoljene žudnje za osvetom.

 

Bilo je i drugih regruta sa kriminalnom prošlošću u toj kasarni u južnom Alfeldu gde sam pre trideset i četiri godine provodio vreme. Jedan je bio sitni provalnik i lopov, drugi je pijan vozio i zgazio pešaka. O njima nemam šta da kažem. Predmet moje pažnje i užasavanja jeste Molnar.

 

Svakako mu možemo poverovati da je odležao šest godina pre nego što je dobio poziv za vojsku i u to vreme već je bio odslužio godinu i po dana u armiji, što će reći da mu je ostalo još šest meseci. Moglo mu je biti, dakle, nekih dvadeset i pet–dvadeset i šest godina, a mi smo imali osamnaest–devetnaest. U mladosti ta razlika u godinama puno znači. Možemo mu poverovati i to da je izrečena kazna bila veća, ali da su ga nakon šest godina pomilovali ili mu ukinuli kaznu zbog dobrog vladanja.

 

                                                              (...)

 

Molnar, ubica, naizgled se ni po čemu nije razlikovao od nas, nevinih. Jer, kao što to često možemo čuti od žena u određenim životnim situacijama, muškarci su svi isti. A tamo, na samom rubu jedne južnoalfeldske varošice, taj stešnjeni, betonskom ogradom okruženi prostor u kojem sam spiskao godinu dana života, bio je natrpan isključivo muškarcima.

 

Muškarci su svi isti. Mladi muškarci, u istim onim uniformama za vežbu ili izlazak, nekako su još više isti. Često smo slušali: „Svi ste mi vi ovde isti kao zečija govna na vežbalištu!” A zečija govna nisu bila retka pojava na slatinastom, ispucalom tlu vežbališta, i odista su bila sastavljena od istovetnih kuglica. A bili smo u prilici i pobliže da ih upoznamo, da sa  njima ostvarimo telesni kontakt. Izvanrednu priliku za to pružale su nam svakodnevne, višesatne vežbe puzanja po tlu. Na sopstvenoj smo koži mogli da iskusimo te sparušene, smrdljive istovetnosti, koje ne samo što su postale naša glavna odlika, već su nastojale da oblikuju i samu suštinu naše ličnosti, i to sa vidnim uspehom.

 

Naizgled smo, dakle, bili jednaki. Jedine razlike javljale su se u činovima, onda kada su neki unapređeni u razvodnike, a kasnije u desetare. Ali, prve bele zvezdice tek su u decembru nalepljene na maslinastozelena ramena; a ono o čemu ja želim da govorim, odvijalo se uglavnom u oktobru mesecu. U oktobru smo izgledali jednako, poput zečijih govana, i Molnar i svi ostali. Pa ipak, postojala je jedna nevidljiva, ali utoliko značajnija razlika.

 

Sa gnusnom, rasističkom bezobzirnošću, prinuđen sam da se izrazim na sledeći način: pripadali smo različitim vrstama. 

 

Mi smo, naime, bili zečevi. Tako su se u moje vreme nazivali regruti koji su primljeni na fakultete i više škole. A Molnar je pak... pišem ovo oklevajući, i znam da time pomalo pojednostavljujem stanje stvari... Molnar je bio stari vojnik, to jest, bio je čovek, ljudsko biće. A čovek, to znači čovek višeg reda. Uz to i bivši zatvorenik, a povrh svega još i ubica; razumljivo je, dakle, da je on bio gospodar.

 

                                                              ***

 

Be-an-excellent-soldier-of-the-peoples-army-take-part-in-the-socialist-competition_s

 

Ako bih pokušao da objasnim zbog čega su dvogodišnji, to jest regruti koji su vojsku služili dve godine, zavideli zečevima, a istovremeno ih i mrzeli, počeo bih time da su se zečevi skidali već posle jedanaest meseci i mogli su da započnu svoje studije, dok su dvogodišnji pune dve godine trunuli po kasarnama. Zečevi su primljeni na fakultet, umesto da ih sa pijukom u ruci teraju u kamenolom. Zečevi su bili lenji, plašljivi i razmaženi. Zečevi su bili nespretni i nije im se milio rad. Zečevi su bili bezobrazni i oholi, razmetali su se da imaju duplu maturu, hvalili se da su, kada se delila pamet, tri puta stali u red.

 

Puž puzi po vlastitoj pljuvački, a zec po vlastitom izmetu, po zečijim govnima, na koja inače i podseća, po pitanju istovetnosti, na primer.

 

Ali, čemu sva ova silna objašnjenja, dovraga više sa ovom intelektualističkom finoćom. Zec je zec i to je to.

 

                                                               (...)

 

U našim kukavičkim zečijim očima Mađarska Narodna Armija bila je tamnica, paklena tamnica u koju smo dospeli posve nedužni i bez ikakve odluke suda. Ona je i u Molnarevim očima bila tamnica, ali ne paklena, već rajska. Ublažena tamnica, pripitomljena tamnica, domestifikovana tamnica. Gubitak slobode prepun mogućnosti, sa širokim spektrom ljudskih prava. Za zečeve poput nas kasarna je predstavljala ropstvo i traćenje vremena. I Molnar je živeo u ropstvu, rođen je i odrastao u njemu, ali on ga je poznavao i koristio je – na štetu još većih bednika od njega – prednosti ropstva i sužanjstva. I on je uzaludno gubio vreme, ali prethodno je u zatvoru ionako već protraćio svoje najlepše godine, pa je došao do saznanja da su vreme i život – naš sopstveni, kao i životi drugih – stvoreni sa jednim jedinim ciljem – da se protraće.

 

                                                               ***

 

Inače, najprijatniji deo vojnog roka bio je upravo onaj koji je najviše i podsećao na ropstvo – jesenji poljoprivredni radovi. U okviru kojih je Mađarska Narodna Armija imala običaj da pozajmljuje svoje regrute raznim državnim gazdinstvima i proizvodnim kombinatima. Vojnici bi bez ikakve nadoknade, čisto zarad pukog opstanka, radili dva meseca, pa ipak bi se radovali što su se ratosiljali kasarne.

                                                                   

 

 

                                                                       (...)

 

Kao za nevolju, radno mesto na koje smo poslati da provedemo ta dva meseca, i na kojem nam je za radnog komandira određen Molnar, zvalo se Državna vinarska zadruga Eger.

 

                                                                  (...)

 

Naš život pod Molnarovom upravom odvijao se u tri ravni. Mogao bih kazati i ovako: radnja se odigravala na tri nivoa. Visoko gore, na vrhu brda stajala je kasarna sa pripadajućom spavaonom. Tu su se odvijali noćni događaji. U ravni vidljivog, protezala se varoš, razbludno se brčkajući na oktobarskom suncu. Bila je sunčana, topla jesen, šira je dostigla visok stepen slatkoće. Mi taj sunčev sjaj nismo zapažali, pošto se površinski sloj radnje ograničavao na marširanje zečeva. Na ranojutarnje marširanje na rad, kada bi se noćni mrak pretvarao u sivu izmaglicu, te na popodnevno povlačenje, kada bi i poslednji proplamsaji sumraka zgasnuli na nebu iznad Egersaloka i Egerbakte.

 

                                                                       (...)

 

Često sam bio u prilici da posmatram Molnara tokom njegovih preobražaja, kada bi u roku od pola minuta poprimao izgled čoveka kome je Sotona ukrao srce. Ponekad bi mi se učinilo kao da uočavam neki delić provalije što zjapi između dva takva trenutka. Ali, šta može izazvati takvu promenu u čoveku? I kako to da je neko još uvek ista osoba kada je sasvim jasno da se pretvorio u nekog drugog? Može li se to objasniti nekakvim hemijskim procesima? Nije li tu posredi delanje nekog – dakako, zlonamernog –  božanstva? Božanstva od koga nam se valja plašiti i koga nam valja poštovati tim više što nam veće zlo želi?

 

Šta vrede povremena krotkost i velikodušnost Molnareva, ako u bilo kom trenutku mogu da se izmetnu u najmračnije zlo? A, uostalom, zar je nemoguće pretpostaviti da je ljudska dobrota, onakva kakva jeste i kakvom se pokazuje, i sama deo zla, jedan njegov ekstremni oblik, jedna od njegovih bezbrojnih manifestacija?

 

Takve bi me misli mučile u svitanje i sumrak, na odlasku i povratku sa rada. Nikako nisam nalazio neki održivi, umirujući odgovor. Osim toga, još jedno me je pitanje zaokupljalo: zašto nema otpora? Zašto ne pokušavamo da se suprotstavimo Molnaru?

 

Jer takvih pokušaja nije bilo, ni pojedinačnih, a ni kolektivnih.

 

To se, naravno, lakše moglo objasniti od onog prekida u kontinuitetu ličnosti. Pre svega, Molnar se razumeo u boks i bio je snažan, a mi, zečevi, bili smo kukavice i slabići. I pojedinačno smo bili kukavice i slabići, ali zajedno smo bili još veće kukavice i još veći slabići nego ponaosob. Mi, zečevi, bili smo mlakonje i puzavci. Smatrali smo prirodnim to što smo zečevi. Oni iznad nas su nas prezirali, ali mi sami smo prezirali sebe više nego što je iko drugi nas prezirao. Evo, recimo, Pastorov slučaj sa čika Karoljem, onim magacionerom pred penzijom, koji je za vreme rata gađao one nesrećnike, pretke današnjih zečeva, dok su pokušavali da se izmigolje iz zapaljene pojate, i koji je nalazio zadovoljstvo u tome da gleda ždrepca kako umesto njega tuca kobilu. Kako to da Pastor nije zviznuo šamarčinu tom ratnom zločincu? I zašto se povinovao Molnarevim sramotnim naređenjima, zašto je postavio stolicu na sto i zašto je seo na nju? I, uopšte, zašto je uvek Molnar taj koji udara? Zašto je onaj koji je jak nužno i zao?

 

Ovo se, naravno, samo našim kukavičlukom i samo našim puzavaštvom nije moglo na zadovoljavajući način objasniti. Bilo je tu i nečeg drugog. A to je da smo mi – žao mi je, ali ne nalazim bolji izraz – bili očarani. Omađijani. Opčinjeni.

 

Poštovali smo svoju domovinu i bili vaspitavani u uverenju da je naša domovina, mađarska država, narodna i demokratska. Deo tog uverenja proizilazio je i iz vere da su glavno oličenje mađarske države njene oružane snage i oružane jedinice.

 

Nismo bili ni glupi ni otupeli. Bili smo razumni ljudi, čim bi na trenutak ili dva uspeli da izbijemo iz glave saznanje da smo zečevi. Ali, upravo u tom grmu i leži zec: nikako nismo uspevali da to saznanje iz glave izbijemo. Znali smo i na svojoj koži osećali da je tlačenje rđava stvar, a ipak smo bili očarani tlačiteljkom, našom domovinom. Omađijala nas je Narodna Republika Mađarska, a posebno nas je opčinilo to što nije prosto „republika”, nego još i „narodna” pride. Nikada još nisam video narod, zapravo pojma nisam imao ni šta je to, ali što sam ga manje video i poznavao, to sam više verovao u njega.

 

A Molnar je tokom tih jesenjih poljoprivrednih radova bio sama Narodna Republika Mađarska. Ne samo što je predstavljao mađarsku narodnu republiku, nego je bio i njeno sušto oličenje.

 

Tamo, u menzi vinarskog kombinata, nije Pastora belim stoljnjakom prekrio čovek po imenu Molnar, nego radni narod.

 

Nije ni Levai naprosto tek svako veče prao Molnareve čarape, jer one su se u njegovim rukama pretvarale u oznojane čarape diktature proletarijata, a Šurci bi se pak, ugledavši blato na Molnarevim čizmama, bespogovorno bacao na čišćenje čizama Revolucionarne Vlade Radnika i Seljaka, sve dok se ne bi toliko zacaklile da ih je vojnik Talanjoš (ne baš dobrovoljno) mogao koristiti umesto ogledala za brijanje.

 

A kada me je u gluvo doba noći u spavaoni probudio neki zvuk nalik na mljackanje i kada sam svojim zečijim očima priviknutim na mrak ugledao golobradog Zvezdana kako kleči pred Molnarevim gvozdenim krevetom, shvatio sam da ono što Zvezdan dudla nije Molnareva kita, nego kurac Narodne Republike Mađarske, i da ono što guta nije Molnareva sperma, nego seme mađarske narodne demokratije. 

 

Teško njemu da je pokušao da ga ispljune ili ispovraća! Uostalom, možda mu se čak i svidelo.

 

 

                                                                               Preveo s mađarskog: Marko Čudić

 

 

Tenderski filter
Drama
Esej
Poezija
Proza
Tenderska dokumentacija arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.