Sreda 25. septembar 2013.
Piše: Peter Hajnoci

KO JE MAČKA?

Tri priče

 

                                            Ko je mačka?

 

                                                                                                Vilijamu Goldingu

 

 

 

Vetar je kotrljao papiriće po trotoaru i putu: tramvajske karte, letke što pozivaju na štrajk, pocepane listove novina. Katkad bi se začuo pucanj.

Ona četvorica stajala su oko mačke okačene na stub ulične svetiljke, u rukama im lukovi i strele sačinjeni od kišobranskog okvira.

 - Ti si na redu, Debeljko – reče Rukavica,  njihov vođa. – Ko je mačka?

 - U-u-uuuu! – urlao je ovaj. – Uhhhh! Mi smo Sijuksi! Ko je mačka? – Pa onda iz sve snage ščepa strelu. – Šta mislite, ko je mačka? – I iz sveg glasa se prodravši, odgovori:

- Onaj odvratni domar! Onaj prokleti, prljavi domar koji nam je uzeo loptu! – Ruka mu se visoko vinu i on zari strelu u mačku.

- Sad ideš ti, Dugi – reče vođa. – Dugi, ko je mačka, Dugi?

Dugi ščepa svoju strelu i nasrnu na mačku. Ali, ko da bude mačka? Trebalo bi smisliti nešto ozbiljno, ne tako detinjastu glupost kao Debeljko. Ali, šta? Trebalo bi reći nešto što ovi ne mogu da imitiraju, nešto od čega će pasti na dupe. Trebalo bi reći nešto čega bi se možda mogao setiti samo vatrogasac Ribera, koji je – to svi znaju – jednom prilikom sažvakao i progutao devet pivskih krigli.

Da bi dobio na vremenu, urlao je koliko ga grlo nosi i razigrano poskakivao oko mačke kao da stvarno uživa u ovoj igri. I najednom mu zaiskriše oči kao da mu je sinulo.

- Smrt fašističkim pe...

Progutao je reč: iznenada ga je obuzela sumnja ima li ikakvog smisla reći „fašističkim pederčinama“. Pocrveneo je, i kao da se u poslednjem trenutku setio nečega što zasigurno ima smisla glasno reći, on zaurla:

- Ko je mačka? Ona gnusna jevrejska đubrad! Smrt Čivutima!

Zabio je strelu u mačku i osvrnuo se kao da je siguran u to da je odista upotrebio reč zbog koje ga neće ismejati.

- Dobro je – klimnu glavom Rukavica. – Dobro si to izveo.

Pa ščepa strelu i duboko udahnu.

- Sad ti pitaj mene, Dugi.

Ovom se usne razvukoše u nespretan, srećan kez.

- Ko je mačka? – dreknu. – Rukavice, ko je mačka?

Rukavica, namršteno škiljeći, stade pred životinju koja se izbačenih kandži klatila na kanapu, a zatim polako podiže strelu, i, pomalo se izvivši unazad, iz sve snage je ubode.

-Klarika! Ona kučka! Ona je mačka: samo s gimnazijalcima prolazi ulicom! Kurvica, drolja! Ona je mačka!

Pri svakoj je psovki pesnicom udarao mačku. Kad je prestao, bio je sav zadihan i uči mu behu mutne. Na trenutak zavlada muk.

- Ti ne igraš, Riđi? – progovori najzad vođa, i priđe mački. – Još se koprca. Ti je ubij, Riđi.

- Dobro – reče četvrti.

- Ko je mačka, Riđi? – upita Rukavica.

Pružio mu je strelu, ali je ovaj baci. Golim je rukama navalio na mačku koja se borila poslednjim snagama: dva tela se na kanapu stopiše u jednu krkljajuću masu, čulo se nekakvo tupo, mjaučuće hroptanje i tanki, grčeviti, vrišteći detinji glas:

- Ko je mačka? Moji usrani matorci, ćale i keva! Jao, đubrad, gadovi odvratni! Keva i ćale!

Nabio je palac u očnu duplju mačke, rukom je obgrlio životinju, iz sve snage je stiskao, i drečeći, jaučući briznuo u plač.

Ostala trojica su ga kao ukopani, zapanjeno gledali: svi su znali da su roditelji Riđeg poginuli: pre osam dana ubio ih je mitraljeski rafal dok su čekali u redu za krompir ispred Sajamske hale.

 

1962.

 

 

15180993-hungary--circa-1959-a-stamp-printed-in-hungary-shows-the-cricket-and-the-ant-circa-1959                                               

 

                                                        Mrav i cvrčak

 

Novembarski vetar je sa šuštavih grana upravo otkidao poslednje stvrdnute, sasušene listove, kad se na obodu šume susretoše crvčak i mrav. Mrav je bio u pomalo otrcanom zimskom kaputu što miriše na naftalin, ali sa postavom od panofiksa – kupio ga je u julu na sniženju u Komisionom Magacinu, baš kao i nepropustljive skijaške čizme – dok je cvrčak, pak, vidno drhturio u svojoj tanušnoj jakni bez postave. Cvrčak je stajao tako, s rukama u džepovima, jer ni rukavice nije imao.

- Dobar dan, komšija cvrčak – pozdravi ga mrav. – Koliko vidim, nećete se baš preznojati u tom vašem kaputu...

- Hladno, dabome, komšija mrave – cvokoćući odvrati cvrčak. – Ovaj vetar se uvlači u kosti...

Mrav, s kožnim rukavicama na rukama, namesti svoj šal.

- Žena mi ga je isplela – reče on. – Spretna žena: gleda televiziju i usput uvek plete ili štrika nešto. Vi ste, koliko znam, neženja i živite kao podstanar...

- Eh, da – klimnu glavom cvrčak - znate, ja vazda samo sviruckam violinu, za druge mi stvari slabo ostaje vremena...

Pa iz džepa izvuče paklu cigareta i ponudi mrava.

- Ne, hvala – odbi mrav. – Ima već više od dva meseca da sam se odvikao od pušenja. To ne samo da je beskorisna i po zdravlje štetna strast, nego i košta mnogo. Po ceni jedne pakle cigareta manuelni radnik moga kova može sebi da priušti doručak ili večeru. – Nakašlja se.

- Moja žena i ja planiramo da ovaj stan zamenimo za veći. Centralno grejanje, telefon, direktna podzemna veza sa đubrištem...  

Cvrčak zapali cigaretu.

- Ko preko leta svira violinu, dok drugi marljivo i samopregorno prianjaju na posao da bi nešto postigli u životu... – Mrav s neodobravanjem zavrte glavom. – Niste valjda mislili, dragi komšija cvrčak, da ove godine zime neće ni biti?

- Za nedelju dana putujem – izusti cvrčak -, vratiću se tek negde u maju...

- Putujete? – vrteo je glavom mrav. – Neki poziv od rođaka, dragi komšija?

- Nemam ja običaj da idem nikome u goste – reče cvrčak - samo sviruckam kod kuće, vežbam...

- Da li biste mi otkrili gde putujete? – smešio mu se mrav.

- U Pariz – odgovori cvrčak.

- U Pariz?

Mrav je širom razrogačenih očiju, skamenjeno zurio u cvrčka.

- Vi mora da se šalite, dragi komšija? – upita malko povišenim tonom. – Otkud vama para da zimu provedete u Parizu?

- Pozvan sam... Conservatoire... – prozbori cvrčak. – Sviraću na koncertima...

Mrav upre pogled u zemlju, na trenutak poćuta a onda se molećivim glasom obrati cvrčku:

- S obzirom na naše staro poznanstvo... da li biste obavili jednu za mene veoma važnu stvar?

- Molim lepo, biće mi zadovoljstvo... – ohrabri ga cvrčak – recite samo, dragi gos’n komšija...

- Evo šta bih vas zamolio – reče mrav – budite dobri pa u Parizu potražite gospodina Lafontena i kažite mu da može da me poljubi u dupe.

 

 

                                                   

 

                                                  Jež i detlić 

 

Ježa baš i nisu nešto voleli u šumi. Bio je nekako čudan; ne fizički izgled: način života su mu smatrali čudnovatim. Nema stalno prebivalište, voli noćni život, prihvata samo sezonske poslove, nema štednu knjižicu. To su uglavnom bile optužbe koje su stanovnici šume nadaleko i naširoko širili o ježu.  Plašile su ga se samo bube i miševi kojima se hranio.

- Ogromna životilja – izjavi jedan miš. – Nema nijedne životinje u celoj šumi koja je strahotnija od njega! Vidi u mraku toliko dobro kao sova. Zubi su mu oštri kao testera. Jednom rečju: izuzetna ličnost! Ako mene pitate, odlikovao bih ga za hrabrost!

- Ma kakvo odlikovanje! – zaklikta orao kome je do uha doprlo miševo brbljanje. – Idi, begaj, bre! Izuzetna ličnost, a jedva nešto veći od divljeg kestena! To je, dakle, mišljenje našeg cenjenog miša! Popričaćemo mi s njim!

I polete sa svoje litice da potraži miša.

Bube su bile bezobraznije čak i od miša. Njima nije pretila opasnost da orao, vuk ili lija popričaju s njima zbog mišljenja iznetog u raspravi o ježu. Balegar ne samo što je glasao da se ježu dodeli priznanje, već je predložio da se on imenuje za jedinog opunomoćenog staratelja miševa. Što je značilo da se sadašnji staratelj, sova, bez daljeg odlaganja smeni.

- Samo vi lupetajte koješta! – odmahnu sova kad je čula vest. – Ko nema, taj neće ni imati!

Šta je time htela da kaže, to niko nije znao, pa su stanovnici šume to počeli prenositi kao najnoviju mudrost.

- Ko nema, taj neće ni imati! – urlao je vuk na sledećem velikom šumskom zboru. – Mislim da je to danas već svakoj mislećoj životinji jasno!

Dogodilo se nedugo posle toga da je jednog lepog dana jež izjavio kako je dva puta dva četiri. Svi koji su to čuli, samo su se nasmešili toj besmislenoj tvrdnji. Jedinka koja nije sposobna sebi ni čestitu rupu da iskopa, koja živi ispod lišća, na goloj zemlji... ta, ajte, molim vas!  Svrbi ga želja da bude po svaku cenu primećen, želi da učini sebe zanimljivim, jednom rečju, običan bednik!

Detlić je onako iz dosade pozvao Informacije i pitao ih koliko je dva puta dva. Kada je čuo odgovor, nije verovao rođenim ušima, pa je pitao još jedanput, a onda spustio slušalicu kao da su ga ošamarili. Ali, otkud jež to zna?

Svakog je to pitanje uznemirilo. Niko ko drži do sebe – naravno, ne računajući bube i miševe – nije mogao da utuvi sebi u glavu da mora biti istoga mišljenja kao i jež. Nije reč o tome da su to pitanje – koliko je dva puta dva – smatrali naročito važnim, što se njih tiče, moglo je biti ma koliko, izuzev rezultata koji je jež predvideo.

- I ćorava koka nađe zrno – zbunjeno slegnu ramenima detlić, koga su počeli posmatrati sa podozrenjem, pošto je pozvao Informacije. – Slučajnost... dešava se to...

To zbunjeno, mucavo pravdanje učinilo je detlića još sumnjivijim. Otvoreno ga, doduše, niko nije optužio da sa ježom kuje zaveru, ali počeli su da ga izbegavaju.

Uskoro sazvaše zbor.

- Ko nema – urlao je vuk – taj neće ni imati!

Svi su gledali u detlića koji je pogleda uprtog u zemlju šćućureno sedeo, i ti njihovi pogledi kao da su govorili.

„Šta kažeš na ovo, prikane? Sad telefoniraj, ako smeš!“

 Bura se još nije ni stišala, kad vragolasti jež pred svedocima izjavi da je kamen teži od vode. Detlić se razleteo po šumi i glasom prigušenim od besa, drečao:

- Kakva budalaština! I Informacije kažu da to nije tačno! Dva puta dva je bila slučajnost! Rekao sam vam ja: i ćorava koka nađe zrno!

Detlić, naravno, nije pozvao Informacije, nadajući se da to ionako niko neće smeti da rizikuje. Ali, na njegovu nesreću, divlji vepar, koga nisu toliko zanimale nijanse i prefinjenosti što oblikuju javno mnjenje, ni pet ni šest, pozva Informacije i upita ih da li je kamen teži od vode. Pa bez imalo kolebanja poče da po šumi širi odgovor, koji nije značio ništa manje doli to, da je jež, eto, već drugi put u pravu. 

Peter Hajnoci
 
Peter Hajnoci (Hajnóczy Péter, 1942-1981), jedinstvena je pojava u mađarskoj književnosti. U mladosti je bio prinuđen da se bavi raznim poslovima, bio je fizički radnik na građevini, raznosač uglja i model na likovnoj akademiji. Zbog izuzetno snažnog odjeka njegovih dela i autodestruktivnog načina života – hroničnog alkoholizma – postao je kultna ličnost mađarskog književnog života već sedamdesetih godina. Nije mnogo napisao – celokupno delo može da mu stane u jednu knjigu – ali je svojom specifičnom poetikom zasnovanoj na jezičkom zgušnjavanju, na stvaranju neponovljive atmosfere redukovanim sredstvima, utro put kasnijim mađarskim piscima kratkih proznih formi. Hajnoci je majstor kratke priče, novele, moderne ironične basne i kratkog romana. Na srpski jezik preveden je njegov roman Opusteli persijski grad 2002. godine, kao i nekoliko priča, od kojih vredi pomenuti Slova abecede u antologiji Ljubav na mađarski način koju je sastavio Sava Babić.
 

Neki počeše da šapuću o navodnim rođačkim vezama divlje svinje i ježa... Svi oni koji ne umeju da lete skloniše se, jer divlji vepar nije bio ni izbirljiv, ni pristrasan, pojeo bi on i i pečurku i miša s podjednakim apetitom kao i bube koje bi mu se našle pod njuškom kada rije.

Tako se dogodilo da su samo na detlića svi javno bacali drvlje i kamenje.

- I ćorava koka nađe zrno? – pitali bi ga na svakom koraku. – Kada ćete ponovo pozvati Informacije?

Detlić je zamuckujući mrmljao nešto da mu u poslednje vreme često zvoni u ušima i da mora kod lekara.

- Nipošto ne odlažite to, komšija! – posavetova ga lija i polako se obliznu. – U bolnici će već znati kako da vam te vaše uši dovedu u red!

Kada je zatim ponovo došlo vreme da se sazove zbor, detlić je sa zavojem oko ušiju, uronjen u sebe, pogureno sedeo na vrhu jedne ogromne hrastove grane. Niko nije želeo da sedne kraj njega.

A onda se za reč javi vuk, i polako, redom odmerivši prisutne, veoma duboko udahnu.

- Ko nema – zavijao je toliko jako da se grane počeše tresti – taj neće ni imati!

Svi upreše pogled u detlića, koji je spuštenog kljuna, šćućureno sedeo na svom mestu.

- Kako ste, komšija? – upita ga lija nakon što je vuk zaknjučio zbor. – Jesu li vam izlečili uvo? Ili možda još uvek idete na terapije?

Nedugo zatim, jež izjavi: što je gore, to je dole.

- Zašto da ne? – reče lija jazavcu. – To što je neko rođen kao jež ne znači da mu ne može pasti ništa pametno na pamet, zar ne?

Informacije ovaj put niko nije pozvao, ali jedne lepe, tihe majske nedelje detlić se posle ručka obesio. Veverica je u poslednjem trenutku pregrizla konopac.

- Zgrešio je, to je nesumnjivo – izreče sova sentenciju – ali možda je u njemu još ostala iskra griže savesti.

Primeniše veštačko disanje i detlić se na jedvite jade vrati u život. Na sledećem zboru više se niko nije sećao detlićevog slučaja.

- Ko nema – urlao je vuk – taj neće ni imati!

 

                                                            

                                                              Izabrao i sa mađarskog preveo Marko Čudić

Tenderski filter
Drama
Esej
Poezija
Proza
Tenderska dokumentacija arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.