Jednom je jedan profesor (početak kao u bajci) upotrebio sintagmu „vrlina popularnosti“, misleći na bestsellere. O toj vrlini bi se dalo raspravljati. Na tom tragu, moglo bi se govoriti i o vrlini provokativnosti. Ni ova vrlina, posebno je to slučaj s prethodnom, nije lišena veza sa marketingom i anticipacijom reakcije čitalaca-kupaca ili, ne isključujem da poneki od pisaca ili izdavača targetira drugu ciljnu grupu, književne kritičare, ali nipošto sve, već samo one u uticajnim žirijima, podilazeći njihovom pojedinačnom ukusu. Ne isključujem, iako nemam potvrde a deluje mi sasvim bizarno i gotovo fantastično. Naravno, treba sa rezervom uzeti termin targetirati: u zemljama sa malim brojem stanovnika i skromnim tržištem, izdavački i autorski marketinški predumišljaj saobrazan je neozbiljnosti potencijalne zarade. Drugi profesor, takođe neko vreme književni kritičar i žirirator, izneo je tezu o tom marketinškom predumišljaju u vezi sa pojedinim autorima. Uistinu, teško je prepoznati kada koji autor bira određenu temu sa predubeđenjem da će njegova knjiga postati hit između ostalog i zbog izbora teme. Pisati u godini stogodišnjice od početka Prvog svetskog rata o Velikom ratu, kada doslovno sve evropske zemlje dogovorno obeležavaju taj datum, jeste trivijalna i providna motivacija, mada i pisanje na zadatu temu ima svojih draži. O tome svedoče neke tematske antologije: o fudbalu (sportu), sećanju na Tita, ili sa aluzijama na evropsko mitološko nasleđe (npr. Baba Jaga je snijela jaje Dubravke Ugrešić).

Mišel Uelbek je donekle osoben slučaj, barem posmatrano sa strane, daleko van kulture kojoj on pripada. Uzmimo priču „Lanzerote“ na primer. Teme kloniranja ljudi i pedofilije jesu atraktivne po sebi, ali ni jedna od njih ne garantuje ni jednu od pomenutih vrlina, čak ni provokativnost. Ovu obezbeđuje polemički odnos prema stavovima mejn strim kulture. U Uelbekovom slučaju polemičnost je utemeljena na izvesnom amoralizmu ili cinizmu, što je stara strategija dizanja prašine. Čitalac stiče utisak da je autor tako skrojio svoj pripovedni tekst kao da daje za pravo ili kao da stoji na strani onih likova ili događaja čije značenje osporava ustaljene moralne i druge vrednosti civilizovanog društva. U priči „Lanzerote“ Uelbek je tek satiričan, najubojitije prema Belgijancima. Lik iz njegove priče, Rudi, i sam Belgijanac kaže da je Belgija „zemlja propala i apsurdna, zemlja koja nikada nije ni trebalo da postoji“, kasnije i da Belgiju treba bombardovati. Ipak, u prilog svojoj ogorčenosti Rudi ne nudi mnogo argumenata: veruje da je Belgija u stanju duboke moralne degradacije i porasta stope kriminaliteta. Na neki način Uelbekova priča se i plete oko zagonetke ovog lika koji deluje kao sasvim sporedan. Narator ga sreće na letovanju, u hotelu koji vrvi od turista u godinama, Rudi se drži po strani i pati od teške depresije koja mu ne dozvoljava da se priključi grupnom seksu na plaži u četvoro, sa naratorom i dve Nemice biseksualne orijentacije.

Eto još jedne konstantne uelbekovske teme, seksualnosti, zbog čije eksplicitne i naglašene obrade bi neko mogao da ga smatra skandaloznim, opscenim ili pornografskim. Zanimljive su ove kvalifikacije, budući da nisu jednostavne. One su u isto vreme sudovi estetskog ukusa i moralni stavovi, izraz određenih sklonosti i preferencija, kako u čitanju, tako i u privatnom seksualnom iskustvu. Na stranu što često mogu biti obična licemerna maska: iza moralističke rigidnosti i osude krije se potisnuta perverzna želja ili srodna praksa o kojoj javno ne sme da se govori, ali postoji potreba da se osudi svaki govor o njoj, čak i književni. Regularno gledano, logično je da jedna osoba nerazobručenih seksualnih sklonosti i tradicionalnih moralnih shvatanja u prizorima grupnog seksa koji uključuje i elemente homoseksualnosti u najmanju ruku oseti odbojnost, mada je moguć i tolerantan pogled ili recepcijski kontemplativan, koji je potisnuo u drugi plan svoje moralne nazore ili erotske sklonosti. U stvari, bilo bi tu jako zanimljivo zagrebati površinu i proučiti spektar recepcije erotske proze, šta se kome sviđa i zašto i šta koga odbija, te koliko u toj privlačnosti i odbojnosti igraju ulogu moralne norme a koliko erotska afekcija i neki skriveni porivi.

No, sve je to izvan dosega književne hermeneutike. Za Uelbeka je atipično da njegov narator u toj meri uživa u seksu sa starijim partnerkama, gotovo revolucionarno, imamo li u vidu roman Mogućnost ostrva, gde je tema kloniranja znatno podrobnije razvijena, kao i verski pokret realista, kao i izvestan vitalistički optimizam koji narator ispoljava. Možda je narator tako relaksirano oblikovan, jer je tu Rudi, čija je suicidalna depresija Uelbeku poslužila kao zgodan poligon za dvojaki obrt u naraciji. Rudi će se svesno priključiti pokretu koji predvodi Elohim, pokloniti im svoje nekretnine i, kako će narator saznati u novinama, seksualno opštiti sa maloletnicama, budući da se ovaj pokret zalaže za novi seksualni moral, oslobođen tabua prema maloletnicima i prema srodnicima, dakle, zalaže se za pedofiliju i za incest. Uelbek ne razrešava Rudijevu enigmu, tajnu njegove transformacije od suicidalnog depresivca u novoverskog blasfemičara i pedofila.

Otuda utisak o nedovršenosti ove priče, koja ipak funkcioniše unutar okvira uelbekovskog koordinantnog sistema, između sveta koji se urušava zajedno sa svojim tradicionalnim institucijama i transcendentnim instancama, koje su služile kao snažna koheziona sila zajednice a koje nisu uspele da zamene nauka, ideologija ni druge sekularne supstitucije, pojedinca koji bezizgledno stari prepušten sebi, izolovan i napušten, bez rodbine i prijatelja, te novih pokreta i novih tehnologija koje budućnost zapadnih kultura, kao i budućnost čovečanstva čine radikalno drugačijim, sasvim u skladu sa jednom pesimističnom i distopijskom vizijom. U Pokoravanju islam će preplaviti Francusku i postati dominantna religija, u Mogućnosti ostrva klonovi će zameniti ljudski rod a ljudsku tehnologiju će pokriti divlja priroda. Između predapokaliptične teskobe, nesmanjenog intenziteta libidinozne želje i destruktivnih istorijskih ishodišta, koja poništavaju zapadnu civilizaciju, kao i ljudski rod – to je uelbekovski mizanscen i njegova provokacija, u isto vreme beznadežan i opscen, detabuizirajuće krstaški nastrojen a bez pedagoško-katarzičnog predumišljaja. Košmar koji se približava, zagarantovana pustoš, opiranje je nemoguće, preostalo vreme treba iskoristiti kao kopulacionu investiciju u trenutak.

Sve zavisi kako ćemo bazično doživeti njegovo pisanje: kao satiričnu grotesku ili distopijsku anticipaciju. U prvom slučaju dominira samoispunjujući crni humor i radikalna kritika, u drugom mračno proročanstvo.