Tog lepog sunčanog dana, na izmaku leta, po temperaturi ni letnjeg ni jesenjeg nego nešto kao izmedju, rekao bi čovek dana babljeg leta da nije još bilo rano za to, uostalom verovatno spoljne temperature oko dvadeset pet stepeni, negde u rano popodne, tako nekako izmedju dvanaest i dva sata, mogla je biti primećena ta osoba u tramvaju broj pet, kod Bajlonijeve pijace. Bio je petnaesti septembar, četvrtak ili petak, devedeset četvrte godine. Iako je postojala mogućnost opažanja tog individuuma može se reći da je prošao nezapažen njegov pokušaj da kondukteru tramvaja proturi neka dva dinara za voznu kartu. Ta dva dinara uveliko su podbacivali potrebnu sumu za tu svrhu, pa ih je on nevoljno vratio odakle ih je i izvadio (u džep).

Do tog tramvaja stigao je pešice, na svojim štrkljavim nogama. Zašto su izgledale štrkljavo i nije jasno, on je bio visine malo iznad prosečne, tako metar osamdeset pet-šest santimetara ali nikako mršav, možda je nekad davno bio takav, sedamdeset sedam kila, sada bi mu dao brat bratu devedeset i nešto. Možda je za taj utisak kriva njegova glava, mala do mikrocefalnosti skoro, uskog lica i slabe sede kose, koju je uostalom nosio kao u oblacima. Nije to bila uobraženost, pre bi se moglo reći da nije baš bio sasvim prisutan onde gde se trenutno nalazio. Ne bi se reklo ni da je posebno zamišljen, ne zbog toga što ne bi bio sposoban za tako nešto, za neko razmišljanje, već bi se reklo da je lebdeo, mada sve to nikako nije ličilo na neko lebdenje nego pre na neko teturanje, koliko je to moguće na tim štrkljavim nogama uostalom.

Sišao je sa tog tramvaja uskoro zatim, u Ulici 27. marta, oko broja 29, tako da nije baš najjasnije ni zašto se na njega peo, osim ako to nije bilo zbog umora, prethodno je dugo šetao ušćem Save u Dunav, kako je već običavao dugi niz godina, uvek kad bi se našao u glavnom gradu, bez drugih obaveza, koje su uostalom uvek bile vezane za neke njegove lične hirove, ne kažem da nije obavljao i druge zadatke, za svoje bližnje ako treba, uzgred. Što njima nije ni bilo važno, glavno je da se to obavi, pa uzgred ili ne, nema razlike.

Sišao je elem ali nije bio dovoljno precizan, u smislu da pogodi tačno vreme da se sretne sa svojim školskim drugom kog nije dobro poznavao, ako je uopšte to i planirao, u šta sumnjam, jer niti je znao da on tu stanuje, niti je čuo o njemu bilo šta godinama. I ako je čuo išta o Miodragu Stanisavljeviću, poznatom pesniku, esejisti, kolumnisti i šta ti ga ja znam još, jer su ga ipak interesovali kultura i književnost, a o opozicionom radu tog čoveka zaista ne bi mogao znati (ne znam iz kog razloga), iako je i sam osećao pritisak „meke“ diktature koja je trajala več neku godinu, i ako je čuo dakle nešto o tom poznatom čoveku, ne bi ga povezao sa svojim školskim drugom, povučenim, tihim, čudnih pismenih zadataka, koji su uzalud čekali da budu vrednovani na pravi način, nekad i uopšte ocenjeni jer su bili nejasni ne samo učenicima Gimnazije, četvtog ve razreda, već i razrednom starešini koji je predavao srpski u tom četvrtom ve razredu. Uostalom i tih dana pred veliku maturu, što se desila da kažem nekih trideset tri - trideset četiri godine pre nego što je ovaj štrkljavih kraka (ako se slažete da ima bar nekih razloga da ga nazovemo štrkljavim), nespretni mikrocefal mogao biti primećen kako silazi sa tramvaja broj pet u Ulici 27. marta (nekih pedeset godina ranije ova ulica se još zvala Kraljice Marije, ne znam po kojoj i čijoj kraljici, ta istorija u kojoj je trebalo pamtiti silne datume i imena nije mi nikad bila jaka strana), dakle u ulici koja u doba u kome se događa radnja, ako se uopšte nešto i dogada, nosi ime Dvadeset sedmog marta, oko broja 29, znači trideset tri - trideset četiri godine ranije, baš oko Velike mature generacije šezdestih, mogao se naslutiti životni put Miše Stanisavljevića, koji je i život završio nekih desetak godina kasnije, od narečenih dogadaja devedeset četvrte godine, skrajnut i nepoznat široj javnosti, najverovatnije zbog oštrog suprotstavljanja diktaturi nosioca vlasti i raskrinkavanja režimske politike, njegove reči su imale malo slova a on nije u korišćenju tih reči imao dlake na jeziku. Možda smo se udaljili malo od glavnih događaja koji su predmet ovog štiva, ako se slažete da su to stvarno događaji, a ovo je neko štivo sigurno, ne znam šta bi drugo bilo, ako se dakle slažemo bar u nečem od ovoga dvoga ili pak i u nečem trećem bar, udaljili smo se znači malo od toga jer nisam mogao da odolim a da ne iskoristim koincidenciju onoga što se desilo Miši Stanisavljeviću oko već pomenute Velike mature šezdesetih i njegovog životnog puta. Ne može se reći da se desilo baš njemu, ali je tesno povezano sa kasnijom njegovom sudbinom, znači tiče se i njega, na ovaj ili onaj način a desilo se njegovom profesoru likovnog, koga su zvali, možda ćete pogoditi, ne bez razloga, mislim ima razloga i da pogodite a ima i razloga da su ga tako nazvali, hajde preči je razlog da su ga tako nazvali, najzad zvali su ga potpuno nezvanično, a i danas ga zovu tako ponekad, jer čovek je dobro držeči i živ, dvadeset prvo godište ali uopšte se ne menja godinama, ako ga pitate slučajno o tome i ako ste prijatelj s njim reći će verovatno, jer nije to nikakav savet o dugovečnosti jer ga niste ni pitali u tom smislu, ne mislite da živite valjda doveka, reči će dakle, kus petao pile dovijeka, on bi tako odgovorio prijatelju, a kad se tako odgovori ne znam šta to tačno znači, i ne bih ga ni pitao, možda on ima svoje razloge, a i da ga čovek pita za objašnjenje ko zna koliko bi to trajalo i kako bi izgledalo. Ukratko, ako mislite da je ovo ukratko, ako je ovo ukratko kako li će biti dalje, dakle ako se bar u nečemu slažemo, u šta sam sve manje siguran, jer nije da ne shvatam da ne možete ni da mi kažete da li se slažete, nego onako, nisam ni ja siguran da bih se složio da sam na vašem mestu a vi na mom, a bogami kako priča odmiče sve je bliži kraj priče pa je sve manje vremena da se bar u nečemu složimo a još mi ne pada napamet da se okrenem pa da pišem unazad, prema početku priče, jer nisam siguran da bih tako dobio na vremenu da se složite sa mnom. Vreme je relativno izgleda i kad treba u nečemu da se složimo, možda je najlakše da se pravimo kao da se slažete sa mnom i ako je tako, dakle ako se slažete sa mnom rekao bih najzad ukratko da su tog profesora koga, uzgred rečeno mislim da dobro poznajem, iako nisam u ovoj vašoj priči, ako se slažete da je vaša, jer je vi čitate a ne ja, ako je uopšte čitate i ako ste stigli dovde, i ako ćete je čitati dalje neka je vaša, poklanjam vam je (ne znam šta ako je ne čitate, čija je, moja nije jer je ja ne čitam), najzad zvali su ga i zovu ga Crtalo, ma koliko to zvučalo potcenjivački, nadam se da nije tako, od čega on, od moje nade nema ništa. Imam utisak da se ipak radi o potcenjivanju, možda nenamernom, ako ćemo pravo ono se nikako ne bi moglo očekivati u ovom slučaju jer ako se značenje reči Crtalo protumači na pravi i mislim jedini mogući način shvatiće se lako da je u pitanju bavljenje grafikom a to je veština koja zahteva najbolje od umetnika, svežinu, originalnost, talenat se podrazumeva, ali avaj Crtalo se bavio vajarstvom, o čemu će biti pomena kasnije, što opet ne mora ništa da znači jer je jedan drugi predavač likovnog nosio svojevremeno nadimak Akvarel, pa niste valjda očekivali od tog drugog da uvek maše četkama i vodom po bojama i papiru, to je samo bila opšta oznaka zanimanja, prevedena na simbolički jezik, kome se ne može pripisati posebna maštovitost i razbarušenost, naprotiv kako se vidi iz ova dva primera u najmanju ruku, da ne tražimo dalje dokaze o tome jer ako budemo dalje tražili lako ćemo možda izgubiti osnovnu nit priče, ako je već nismo izgubili. Ako se sad vratimo na koji red od ranije, mislim na red reči, lako ćemo utvrditi da hoćemo da saznamo kako je sudbina Miše Stanisavljevića bila predodređena događajem iz vremena Velike mature a to ćemo saznati ako nastavimo, ja sa pisanjem a vi sa čitanjem, ja ovo pisanje ne da bih nastavio nego ga ne bih ni prekidao da sam siguran da ćete vi čitati, pri tome ne tražim da vi čitate neprekidno kao što bih ja pisao, čitajte bar u nastavcima ako se slažemo, pisaću neprekidno a vi čitajte u nastavcima, ako mislite da ste vi u prednosti kod ovakvog dogovora varate se, nikad vi ne možete meni biti dosadni sa vašim čitanjem koliko ja vama sa mojim pisanjem a i da ne pominjemo da je vaše čitanje u nastavcima a moje pisanje neprekidno. Ovo zadnje nije neophodno ali smo ga već pominjali, ipak ostaje pod znakom pitanja, obrnuto pak ukoliko vi čitate neprekidno a ja pišem s prekidima doći će do pucanja naše veze pa bi celina našeg zajedničkog procesa došla u pitanje a i ovako nam je dosta pitanja.

U danima oko Velike mature generacije šezdesetih Crtalo je zatražio od Miše da mu pozira za bistu, privučen njegovim karakterističnim crtama lica, na šta je ovaj pristao i pozirao je nekoliko dana zaredom, dok vajar nije završio portret u glini kojim je bio zadovoljan. Trebalo je bistu kvasiti svakog dana dok se ne napravi kalup za livenje, Crtalo pak u poslovima oko završetka školske godine, zaboravi na to jedan dan i bista ispuca do neupotrebljivosti. Nije se mogao iskajati što je to propalo njegovom krivicom, nevezano možda s tim što je Miša postao za nekoliko godina poznata ličnost, propalo je njegovo umetničko delo. Meni se čini da je sudbina tog portreta naslutila Mišin dalji život, ali naravno nisam siguran.

U vreme naše nazovimo to radnje koju bezuspešno pokušavam da opišem, znači petnaestog septembra devedest četvrte godine, oko dva sata popodne, biće da je Miša bio za svojom tezgom u Bulevaru, na kojoj je prodavao rukotvorine od drveta (otac mu je bio stolar u Dobrinji), koje je sam pravio kako bi, već u nemilosti i vlasti i opozicije, prehranio porodicu. Naš smotanko se bio uputio ka Bulevaru i dok smo se mi zamajavali praznim pričama, on je već stigao kod Vuka ali sa nikakvom šansom da sretne svog školskog, ako je ovaj uopšte i bio tog dana i u to vreme na Bulevaru, sa njegovom glavom (smotankovom) u oblacima što nije bilo baš primereno reći jer na nebu nije bilo ni oblačka. Doduše, nekoliko sati ranije, na Ušću, gde je viđen kako gazi preko nekih tesanih kamenova, u šetnji pored reke, bilo je malih oblaka na ivici horizonta, sve u svemu nebo je bilo čisto devedeset osam posto. Taj čova nije nosio nikakvu kapu pa mu se čelo orosilo znojem, što je kratko trajalo jer se niotkud pojavio povetarac i taj deo mikrocefalne glave začas osušio, moglo bi se pretpostaviti da su i sva druga čela, ako ih je bilo golih i oznojenih na tom šetalištu doživela isto, što im je garantovano prijalo. A samo tri godine ranije, na mestu takoreći istom, hajde da kažem na nekih sto metara udaljenosti, po lepom vremenu takoreći istom, štrkljavi je sedeo na splavu restoranu i pio kafu i običnu vodu kad je primetio za susednim stolom Bogdana Tirnanića i, mada stidljiv, bez zazora gonjen potrebom, stvorenom sećanjem na oduševljenje tim člankom, ne oduševljenjem zbog dolazećeg rata nego zbog članka, prišao čoveku i čestitao mu na tih dana objavljenom članku u Danasu, mislim, sa naslovom „Rat dolazi“. Kasnije se možda Bogdan žalio prijateljima da su mu mnogi dosađivali sa čestitkama za taj članak, jednostavan rad kako se žalio, dok su mu ostali radovi naliveni velikom erudicijom nalazili čitaoce bez reakcije, naravno da je znao da će ono što se tiče srca izazvati osećanja kod čitalaca u većoj meri. Pritom, uopšte nije sigurno da se ovog ispada sa štrkljavim i sećao jer se ne zna koliko je već bio popio do tad, tog dana, ono što je sigurno to je da je bilo mnogo razloga da se tih dana pije.

Vratimo se Bulevaru. Naš predmet posmatranja peo se polako uz Bulevar mada nije osećao da je to uz, još je bio u snazi a išao je kao i uvek sporo, čak da kažeš vukao se lenjo pa nije osećao uzbrdicu, tek godinama kasnije će je osetiti. Nismo spomenuli da je na sebi imao svetlo braon svilenu košulju, dugih rukava, kinesku i svetlo drap pantalone, na nogama drap-braon plitke cipele od osamsto dinara, kineske koje začudo ne propuštaju vodu što ovih lepih dana o kojima je reč nije bilo od veće važnosti. Moglo bi se reći da je bio lako obučen obzirom kako je običavao da se obuče, uvek više nego što to vreme i klima zahtevaju, svakako da ga je tome iskustvo naučilo jer pored išijasa od koga je povremeno patio imao je osetljiv stomak pa bi svaku nepodobnu odeću i obuću platio prolivom, sećao se da je od malih nogu bio pravi usranko. Kasnije će godinama testirati izdržljivost stomaka, između ostalog ispijanjem mnogih kafa na prazan stomak i pušenjem, na tim testovima će uvek prolaziti. Kako smo ga ranije opisali možda bi vas podsetio na junaka Kenoovih stilskih vežbi, čak su ga u detinjstvu ponekad zvali žirafa, ali kako je ovih godina izgledao, nikom ne bi palo na pamet tako nešto. Ipak, nije kratkog vrata tako da mu Šopenhauer ne bi pripisao dublje misli, posebno što nije ni nizak te mu krv ne snabdeva mozak sa dovoljno kiseonika, a i taj Šopenhauer ga pretera, po njemu bi najdubljemisleći bio onaj kome glava raste iz debelog mesa, ako su tu smešteni i srce i pluća, eto ti kiseonika za mozak na pretek ali ja ne znam za takav slučaj, za smotanka bih najpre rekao da je tankoćutan. Ono što bi moglo privući pažnju kod ovog šetača Bulevarom da je ikoga to interesovalo bila bi možda izvesna prosvetljenost lica, o kojoj naravno ni govora jer je to lice bilo crno, što od sunca (melanina), što od naslednih gena (otac mu je ličio na pravog Jermenina), biće najpre da je to samo on o sebi osećao, jer da je o tome mislio ne može mu se prebaciti. Možda mu se i nešto neobično događalo ali nije znaka odavao o nečem takvom ili čak tome sličnom, najviše što bi mu se moglo pripisati je da je hvatao zjala. Utoliko i nije čudno što je u jednom trenutku izgubio sat, onaj ko ga je kasnije našao mogao bi na njemu pročitati Citizen ako je znao latinicu, malo je šansi da je mogao znati šta to znači u prevodu, što i nije bitno, sat je radio. Taj sat će dva tri meseca kasnije biti zamenjen drugim, druge marke, čiji je naziv bio u vezi sa izvesnim udaljenim nebeskim pojavama, relativno skoro otkrivenih, zagonetnog naziva, ne toliko skoro da već njihovo ime nije iskorišćeno za nazivanje izvesne marke satova, verovatno švajcarske proizvodnje, uostalom izgledalo je već duže vreme da druge zemlje i ne proizvode satove, kao da Švajcarskoj nisu dovoljne mlečne krave i čokolade i dobra infrastruktura, autoputevi uglavnom, koji i nemaju naročitu dužinu jer je ta zemlja važila za dosta malu, ne znam baš koliko malu ali sigurno nije bila veća nego neke u kojima su putevi bili još kraći od ovih u njoj (Švajcarskoj) ili možda samo malo veća, tačno veća ustvari za koliko su i njeni putevi bili duži nego u toj nekoj drugoj, pritom treba uzeti u obzir i krivine, što je pod znakom pitanja jer je Švajcarska, kao zemlja visokog standarda, usled velike produktivnosti u izradi malih satova gradila puteve sa manje krivina iako je bila planinska zemlja, visokih vrhova kao i standard njen te znači nije bila zavedena tim silnim reljefom već ga je prosecala i preskakala gde god je stigla, možda odatle uzrečica šupalj kao švajcarski sir. Nažalost, nemamo možda vremena da elaboriramo švajcarske železnice, to ćemo nekom drugom prilikom ako je uopšte bude, jer kako je počelo teško da ćemo vi i ja dugo kusati istu čorbu iako volim čorbasto otkako sam zašao u godine a kažu i da je mnogo zdravo pogotovo za starije ljude jesti kašikom, možda samo ne baš vrelo do tačke ključanja, uostalom sam aparat za konzumiranje hrane zna šta je vruće a šta ne.

Mala digresija dok se naš junak tetura uz Bulevar, sada već bez kompasa tj. bolje reći bez sata koji je uglavnom pokazivao u svako doba dana i noći približno tačno neko vreme a pomoću njega su se mogle odrediti i strane sveta koga su interesovale, doduše za to je potrebno još nešto, da li Sunce da li mahovina ili nešto slično, uostalom to zna svaki izvidnik pionir ako takvih još ima ili su oni svi već porasli tj. stasali za druge zadatke, digresija je potrebna da objasnimo šta će se događati nekih stotinak godina kasnije na ovom istom mestu kao i na svim drugim mestima gde se javi avet euforije, da se vidi da ništa nije kako izgleda, da, jer naš prijaško sada misli da uspešno krije svoje štetno stanje u kome pliva kao riba u vodi, zaštićen neznanjem kako da se euforija otkrije i spreči kao jedna štetna pojava koja uzalud troši svetske mentalne energetske rezerve, o tome koliko je štetna znaju sada i lekari koji se bave takvim problematičnim slučajevima. On ustvari i krije privremeno svoje stanje ali da može, kojim slučajem, da doživi razvitak tehnologije otkrivanja euforije radarom za merenje deformacije mikro-prostorvremena grubo rečeno, kroz nekih stotinak godina bio bi otkriven pod hitno, stavljen u karantin u nekoj vrsti faradejovog kaveza budućnosti, dok mu se stanje ne dovede u red i smanji opasnost od otkrivanja iluzije života, koja je (iluzija ) već za nekih sedamdesetak godina bila uzdrmana, inače je ona načeta mnogo ranije, neopreznim napredovanjem nauka o strunama, za koje je među najodgovornijim bio neki Brajan Grin, mada izgleda nije on toliko bio odgovoran koliko neodgovoran jer je praktično bio portparol tog nedonoščeta od nauke, prerano izašlog iz svoje jazbine, on je posedovao neku veštinu da nove, nazovimo ih teorije jer baš nisu imale nikakve veze sa empirijskim a kamoli sa bilo kakvom praksom, on je umeo da sve to đubre od novih saznanja približi prostom narodu u svojim pisanijama, jer je koliko god je mogao izbegavao matematiku pritom, pučanstvo nije ni naviklo da se služi mnogo logikom a kamo li matematičkom, ono je kusalo tu presoljenu čorbu, srećom bez ikakvih posledica po Ligu, koja je tek skupljala snagu za odlučujući obračun sa Razbijačima (iluzije života), uostalom i oni su bili maltene još u pelenama, bolovali od dečjih bolesti i naravno ponašali se kao i sva mala deca kao protočni bojleri sejući svoje ekstremente na sve strane, da nisu imali slab smrad (ekstrementi ), poslužili bi kao dobar trag čuvarima Iluzije (iluzije života ), koji su i sami bili slabo opremljeni za svoj, tek u budućnosti, ozbiljan posao. Taj Grin je navalio sa tim strunama kao da je svirao u tamburaškom orkestru, tvrdio je i da se pored osnovnih elemenata koji vibriraju i koji su Plankove dužine, to je izgleda neka dužina vrlo kratka ali mnogo duža od neke koja bi bila dužine nula sm, ili bilo koje druge jedinice jer pošto je nulte dužine svejedno je kojom je merom merimo, kaže pored tih osnovnih elemenata u Prirodi se nalaze i vibrirajuće strune velikih dužina koje on očekuje da će se opaziti, a ja bih mu rekao, da se krećem u tim krugovima a ne krećem se ni u tima kvadratima a kamo li krugovima, rekao bih mu da se osvrne malo po tom svom tamburaškom orkestru pa će videti kontrabas, ako ga u tom orkestru ko zna kakvom ima i eto mu dugih struna koje vibriraju baš kako Bog miluje. Hajd da završim sa tim Grinom, ali hoćeš jes, svojim ishitrenim da ne kažem lažno dubokoumnim bogatokiseoničkim mozgom nije malo doprineo ni neki Hočkins, ili Hokins pa zatim neki Viten i kompanija, koji su se neoprezno u toj raboti isticali dok se nije stavila tačka na to. Da nije Masonska jevrejska liga stala kao brana daljim istraživanjima u tom pravcu, ipak treba reći u svom uskom interesu da sačuva planetu za svoje niske potrebe, da ne kažem strasti jer se uvek sve svede na onu stvar, i uložila veliki novac za istraživanje i razvoj tehnologije za očuvanje iluzije života, neposredno i na razvoju radara za otkrivanje anomalija u prostorvremenu kao i otkrivanje viših dimenzija (naročito pete i njenih harmonika), došlo bi do neshvatljivih promena u poimanju stvarnosti postojanja ili možda je bolje reći postojanja stvarnosti, na kraju otkud mogu da znam šta se dešavalo kojih stotinak godina kasnije. Ali ovog trenutka moram da prekinem jer sam po anglosaksonskom pravu, koje će u narednim godinama postepeno zaživeti i kod nas, prekinut, pritom se nalaže da zapisničar briše zadnje redove (celu zadnju digresiju) a porota (!?) je zamoljena da brisano ne uzima u obzir. Kako ne znam ni da je bilo prednjih digresija a ako ih je i bilo niti su tako nazvane niti svojom veličinom, bolje reći svojom minornošću zaslužuju taj naziv, ali hajde sudska se ne poriče, naročito kad ne znate kako da je poreknete, na kraju ili na početku otkud sudija tu, ne vidim nikakav proces ili bar razlog za neki proces. U ovakvim slučajevima ili bolje reći u slučaju kad sudija naloži ono što je gore naložio predstavnici strana u sporu znaju o čemu se radi i nemaju razloga ni da pisnu, ali ovde niti ima strana u sporu niti vidim neke predstavnike strana u sporu, kad se osvrnem izgleda da sam ovde samo ja, (jer vi se ne vidite ili vas nema ili vas još nema ili vas neće ni biti, mislim eventualni čitaoci, budući možda (malo verovatno), a bivši nikako, čudno ako bude budućih biće i prošlih a najverovatnije bivših) i to je sve što mogu da kažem o nekim stranama ovde. Mogu samo da pretpostavim šta je nepostojeći sudija nepostojećih strana u nepostojećem sporu hteo a budući da on ne može da me ispravi jer ne postoji, mogu dobro da razmislim o postojećim razlozima nepostojećeg sudije za njegovu odluku o brisanju iz zapisnika zadnje digresije jer neće biti prilike za ispravku ili mogu da uradim kako god hoću jer nema ko da me ispravi. Biću iskren prema vama kao i dosad, što je lako jer sam iskren i težim istini po prirodi (svojoj) a lako je i zato što dosad nisam ni imao nikakav odnos sa vama ni iskren ni neiskren, a biće da neću ni imati samo ako stvari nastave ovim tokom. Moje skromno mišljenje o brisanju digresije neću zadržati za sebe iako bi to bilo najbolje i za mene i za vas, jer je ono baš skromno pa se ne bi ni trebalo pojavljivati uopšte ali kad sam zabrazdio hajde da idem do kraja, mislim da se radi o promeni žanra u ovom tekstu, kakvoj, ne pitajte me jer sam baš laik za ta pitanja. Ako bih i naslutio da se možda u rečenoj digresiji radi o pseudonaučnofantastičnom žanru ne znam koji je žanr prethodnog teksta jer sam i za prethodni tekst pravi laik, bukvalno potpuno neodgovoran i za njegov oblik i pogotovo žanr koji ne znam šta je osim u zaista velikoj neprozirnoj magli ako se i u njoj nešto naslučuje dovoljno nejasno da bih mogao da ga prihvatim kao neko svoje mišljenje, laičko obavezno pritom.

Ta zadnja digresija više ne postoji ili ako i postoji treba je što bolje zaboraviti, ako se dakle vratite za jednu digresiju nazad, ne bi trebalo da je više čitljiva i ne samo to, trebalo bi da je pred vama prazan papir kao da ništa nije ni postojalo inače nismo poslušali sudiju ni vi ni ja, a ako se sudija ne posluša, bez obzira da li je postojeći ili ne, pada pravni sistem u vodu, mogao sam i pretpostaviti šta će biti sa bilo kakvim pravnim sistemom, makar i sa gore pomenutim, vrlo duge tradicije, kad se nađe u našim uslovima, srećom bar nije naš pa nismo izgubili ništa svoje a što je komšiji crkla krava može nam biti samo milo.

Nemamo mnogo vremena za radovanje jer smo zaboravili potpuno na onog osobenjaka na Bulevaru, ko zna šta mu se može desiti, on je u međuvremenu malo napredovao, nije mu se žurilo izgleda da napusti ovu priču, mada se već nazirao „Lipov lad“. I meni to odgovara jer ne znam šta ću kad on napusti priču, ne znam o čemu bih pisao ako mi je to i cilj uopšte, nikako nisam još rasčistio sam sa sobom. Nisam ni sa vama rasčistio, ne znam ni gde ste ni koliko vas ima ni šta radite. Biće isto i sa vama kao i sa mojom sinovicom ili bratanicom, ne znam šta je pravilnije reći ako je uopšte ijedno pravilno, a ono što je ona uradila po meni nikako nije pravilno. Njoj šaljem svoje proizvode na ispitivanje očekujući rezultate od kojih mi zavisi dalji život, čak mogu kazati i bliži i dalji život a ona me ostavi na cedilu i potegne u Madrid mislim, gde će valjda tamošnje pse (kučiće) trenirati španski, ne kažem da ne govori dovoljno dobro španski jezik ali em je mene ostavila na cedilu em su kučići autohtoni uglavnom pa znaju možda bolje izgovor od nje. Razumem ja nju, na kraju ima ona svoj život a šta sam joj ja na kraju, neki stric čičekanja bez budućnosti ali ni tim psima se ne piše baš dobro. Ali ni otac joj nije neka cvećka, pa neće ona daleko od te klade. On kao slika ali su mu misli na drugoj strani, samo grabi da se nađe u opasnosti, bilo kakvoj, na moru, na kopnu a i na drugim mestima ako postoje, ne mogu u ovoj svojoj muci baš sad da se setim, uvek iznova on pokušava da usavrši svoj sistem za spasavanja iz opasnosti, koji ne mogu da detaljno i stručno opišem jer nisam ja on, ali kad bih bio primoran da ga opišem kao što sam sad zbog ovih mojih problema sa sinovicom ili bratanicom, ne znam kom nazivu da dam prednost, biće da su oba naziva ispravna što ne bih mogao da kažem za postupak svoje sinovice ili bratanice, evo nas opet na istom, imam utisak da se vrtim u krug zbog jezika, ne mislim mog nego književnog. Uvek sam imao problema i sa svojim jezikom a kamo li tuđim, bio sam vezana vreća jer mi jezik nije radio pravilno, može se reći da nije radio uopšte, a bilo mi je i bolje tada nego sada, imao sam manje problema bar spoljašnjih, a unutrašnje sam imao i tada i sada, i taj njen otac usavršava još uvek taj svoj sistem za spasavanje iz svakojakih opasnosti po život, takve jake mu najviše odgovaraju da bi do savršenstva usavršio taj svoj sistem koji bih ja, pokušavajući da budem što približniji u svojoj definiciji tog sistema, kako sam ga ja doživeo i preživeo ali jedva, ne bih mogao a da na svaki način izbegnem stručne izraze kako bih bio što jasniji, jer i ne znam te stručne izraze, ne bih mogao znači drugačije nego da ga nazovem pravim imenom, nije jedno ime nego nekoliko reči, drž’ učkur drž’ gaće sistem.

Ona (sinovica) je možda bila izložena tom sistemu svoga oca, možda i više puta pa je zbog toga rezervisana prema meni, jer sam mu ja brat, plaši se genetske srodnosti, misli da i ja imam neki tako efikasan sistem ili možda još efikasniji, pa neće da ima ništa sa mnom, uskoro me neće ni pozdravljati kad se sretnemo što je malo verovatno (da ćemo se sresti) dok je ona tamo a ja ovamo ili su joj dozlogrdili moji proizvodi, u šta nisam siguran jer to što sam sam sebi dosadan više sa tim svim piskaranjem ne znači da sam i njoj dosadio jer ona ima živce ko konopce, mada mi se učinilo da je skoro bila pred živčanim slomom kad je trebalo da odgovori na neko moje pitanje, na ovaj ili onaj način postavljeno po milioniti put, sada je daleko pa je možda to prošlo ali pre će naučiti te svoje pse da pevaju flamenko nego što ću ja prestati da je zapitkujem, ne vidim kako će da se izvuče iz zamki koje joj postavljam svaki put kad mi padne na pamet.