Dvanaest i dvadeset u Njujorku, petak

tri dana posle praznika Pada Bastilje[1], naravno,

godina je 1959. i ja idem da mi očiste cipele

pošto ću se iz voza u četiri i devetnaest tačno u sedam i petnaest

iskrcati u Isthemptonu i onda otići pravo na večeru

da me nahrane ljudi koje ne poznajem

Hodam blatnjavom ulicom i sunce počinje da sija

uzimam hamburger i pivo i kupujem

ružni časopis Nova svetske književnost[2] da vidim šta pesnici

u Gani rade ovih dana

                                                Odlazim u banku

i gospođica Stilvegon (ime joj je Linda, čuo sam jednom),

prvi put u svom životu, ne proverava stanje na mom računu

pa u Zlatnom grifinu kupujem malu knjižicu Verlena

sa Bonarovim crtežima za Petsi iako mislim na

Hesioda, u prevodu Ričarda Latimora ili

na novu dramu Brendana Biana[3] ili Ženetove Balkon i

Crnce, ali ih ne kupujem, zadržavam se na Verlenu

nakon što sam gotovo pao u nesvest predomišljajući se

A za Majka prosto ušetam u prodavnicu pića

Park lejn i kupim bocu strege[4] pa

zatim napravim krug i vratim se odakle sam pošao sa Šeste avenije

i svratim do kioska kraj pozorišta Zigfrid i

nehajno zatražim kutiju goloaza i kutiju

pikojna i Njujork post sa njenim licem na naslovnici

Sad se već previše znojim i pomislim da bih mogao

da svratim do toaleta u Pet tačaka

dok ona šapuće pesmu uz klavijaturu

Mela Voldrona[5] i svih ostalih a ja zaustavljam dah