Nedelja 29. januar 2017.
Piše: Geza Antal (Antal Geza)

BELA I MILUN

Ili Kokošar i jajara


Jednom ću da pokažem, i meni su samo jednom pokazali. Bela će zaista jednom da pokaže. U naredne dve nedelje, to da je jednom pokazao i da su i njemu samo jednom pokazali, kazaće svaki dan, mnogo više nego jednom. On smatra da je prosečno bistrom čoveku dovoljno da se pokaže jednom. I njemu su samo jednom pokazali. I shvatio je, dok on mora više puta da ponavlja i samo to pokazivanje, i to da su njemu samo jednom pokazali, i da je i on na početku samo jednom pokazao, ali drugi nisu kao on, iz prvog puta shvatili. Bela prema tome ima dvojak odnos. Sa jedne strane mu je drago što se, po sopstvenoj proceni, izdiže od tog prosečnog, od te opšte mere po kojoj se kroje svi zakoni. Imponovala mu je ova superiornost, ali, sa druge strane, često ga je znala nervirati tuđa trapavost. Tada mu je smetalo što nisu kao on. Jeste da Bela svakodnevno postaje sve sigurniji u svoju nadmoć, ali mu je ipak neprijatno da otvoreno kaže, pa čeka da neko drugi to primeti. Sporadični stidljivi komplimenti novih radnica su dobrodošli za cementiranje hijerarhije, ali nije to to. On je tu svakako neki mali šef, to se podrazumeva. Ja ovde nisam šef, ali sam ipak neka vrsta šefa, znao je Bela da kaže, uvek kada bi u zbunjenom pogledu nove radnice uhvatio tračak nedoumice, nešto što ako se odmah ne odagna, može izrasti u latentnu pretnju. Pa jeste, vi ste šef, odgovarale bi radnice, ne uglas, i ne baš uvek sve, nekada čak samo jedna, ali Bela bi bez obzira koliko ih je potvrdilo, svaki put svoju misao zaokruživao tako što bi još jednom ponovio: Ja ovde nisam šef, ali sam ipak neka vrsta šefa! Tada bi uvek pomalo i klimao glavom.


Šef ili ne, to pitanje se ne postavlja, šef je svakako, ali bi prava stvar bila kada bi to i Gazda Milun primetio, i ne samo primetio, nego i obznanio. Da odredi ko je šef, da se zna. Jer dok Milun ne kaže, ja ovde nisam šef, dodavao bi nakon samo minut Bela, barem ne zvanično.


Položaj šefa bi osim titule doneo i povećanje prihoda, kao i neke podrazumljive, a verovatno i neke još neslućene privilegije, zamišljao je Bela. Kako imenovanje izostaje, Bela još žustrije ponavlja da je on jednom pokazao i da su i njemu samo jednom pokazali. Bela zna da je on u nekoj prednosti u odnosu na ostale, za sada još neopipljivoj, ali se nada nekom ovaploćenju, da na neki nedvosmisleniji način bude svima vidljivo. Velika je to obaveza, znao je iznebuha da kaže Bela odlutalih misli, onako zamišljen, zaboravio bi se, pa kao da naglas vaga neku tobožnju ponudu.


Belini dani prolaze u nekom, svima vidljivom tmurnom bezšefovstvu, nekom turobnom neimenovanju, nedelje prolaze, a ne dobija nikakav povratni znak. To što ga četiri nove radnice još i hinjeno frustrirano gledaju, dok pokušavaju da ponove njegove pokrete rukom, nije dovoljno, to je tek minimum. Dobar je šef, hoće da pokaže, kikotale bi se radnice kada bi Bela otišao u neku drugu prostoriju, tim jednostavnim frivolnim humorom, u kojoj svaka klasa oba pola već hiljadama godina uživa, ne samo radnice u nekom pogonu, jer je to uvek zgodno, ma šta ko o tome mislio. A njemu su samo jednom pokazali, davala bi šlagvort sledeća, da bi kod treba se imati izvesna veština u rukama, prostorija već redovno odzvanjala od veštičjeg smeha, razgaljenog od ovolikog stepena uspešnog prenosa u pogledu aluzija, da bi se postalo dobrim radnikom,


Bela za sebe smatra da je dobar radnik. Često i kaže, ja mislim da sam dobar radnik. To njegovo uverenje izlazi iz njega u čistom, nenačetom obliku i u skladu sa vladajućim običajima društvenih odnosa. Zna se, šta se ovde očekuje od njega. Pre svega, da bude vredan. To je reč koja se upotrebljava, vredan. Da bude radišan, precizan, tačan, brz, uslužan, ponizan. Da poslodavcu bude vredan. Da mu bude vredno da ga drži. Ti aršini se ni ne izgovaraju, oni se podrazumevaju, a Bela kao da je skrojen po njima.


Gazda Milun ne kaže za Belu da je loš radnik, naprotiv, on kaže da je Bela osrednje solidan radnik, pedantan radnik, precizan radnik, donekle vredan radnik, ali ne i dobar radnik. On to meri onim nevidljivim ali vrlo opipljivim, na dodir amorfnim kantarom, najčešće upotrebljavanom vagom među poslodavcima. Gazda Milun ponekad kaže: „Dobar je Bela!“ Kaže da je Bela dobar, ali ne kaže da je dobar radnik. No, ni ovo ne kaže tek tako, da bi samo nešto rekao, on stvarno tako i misli. Kada mu sve oduzme i doda, kada mu otpusti grehe puste, kao rezultat ostaje to da je Bela dobar, ali to je Bela čovek, a ne Bela radnik. Gazda Milun nije ni siguran u postojanje nekog sadržaja tog pojma dobrota, držao je da je to alibi za slabe. U svakom slučaju, pa i u slučaju da taj sadržaj stvarno postoji, nije predstavljao nikakvu smetnju, jer to nije imalo nikakve šanse da se uplete u svakodnevni život Gazda Miluna i tako mu smrsi konce.


Gazda Milun veruje u nešto drugo. Veruje u matematiku, slepo i bespogovorno. Ako jedna koka za jedan dan snese jedno jaje, onda koliko koka za koliko dana snesu koliko jaja?, izgovarao bi Gazda Milun svoju omiljenu matematičku formulu, svoj poslovni kredo, jednačinu sa tri nepoznate. Ako jedna koka za jedan dan snese jedno jaje, onda koliko koka za koliko dana snesu koliko jaja, ponovio bi Gazda Milun, to je jedino bitno, dodao bi, ostalo su izgovori.


Beli se nedostatak posvećenosti poslu ne može spočitati, jer to jednostavno ne bi bilo fer. Bela će uvek završiti posao, izvršiti poverene mu zadatke, uraditi sve što treba. Naravno, u okviru svojih mogućnosti. Upravo taj okvir njegovih mogućnosti je, po mišljenju Gazda Miluna, nekako preusko skrojen da bi se tu moglo govoriti o dobrom radniku. To je baš ono, smatra Gazda Milun, što pravi razliku između dobrog i samo osrednje solidnog radnika.


kavez-za-koke-nosilje1


Bela je radio savesno. Voleo je tu reč, i uvek kada bi je izgovarao, na usne mu se na delić sekunde prikrao osmeh prosvećenosti, i u tom deliću sekunde izgovorena reč savest odzvanjala bi etrom kao da iza nje stoji sila petsto godina unazad uščuvane moralne ispravnosti, koja se prenosila sa kolena na koleno. Pre svega moral, znao je ponekad da ubaci Bela, da bi u nekoj vrsti antiklimaksa odmah i odustajao, jer znao je da je moral nekako javna stvar, pa kao i svaka takva, sklona habanju, a u načelu opet previše kruta, a on je za sebe smatrao da je čovek koji pomalo beži od klišea. Da je čovek malo širih shvatanja. Naravno, u okviru svojih mogućnosti. Drugo je savest, to je pounutarnjeni moral, efektno bi u tim prilikama završavao Bela.


Stvarno je savestan, ne kasni, svaki deo posla uradi do kraja, precizan je, uredan je, osim toga ima i mnogo ideja u vezi sa razvojem posla u najširem dijapazonu. Od praktičnih saveta u vezi sa skladištenjem sirovina i gotovog proizvoda, unapređenjem procesa proizvodnje, do distribucije i marketinga i, ne u poslednjem redu, u vezi sa tim kako bi to trebalo da se odrazi na prihod radnika, pogotovo dobrog radnika.


Bela svakodnevno radi jedan te isti svakodnevni posao, ista količina robe, isti broj pokreta, ista pređena razdaljina, sve isto. I dobro ga radi. Taj isti posao, taj isti svakodnevni, Bela nekada uradi za pet a nekada za devet sati. Nije svaki dan isti, kaže Bela, na taj način, verbalnim činom pokušavajući da unese neki neizvesni kolorit u te ahromatski sive i do zla boga iste dane. U danima kada bi Bela svoj posao završavao za pet sati, razgaljen svojom efikasnošću, bio bi mnogo više raspričan, tek tada bi bio pun ideja, i ta mentalna putanja uvek bi završavala nekom vrstom insinuacije, da bi u jednoj tako idealno nastupajućoj poslovnoj budućnosti, koja, eto, već traje, radniku, a pogotovo dobrom radniku trebalo bi da sleduje više toga. Da dobije veći deo kolača, talično bi upotrebio poznatu metaforu Bela. Moguće imenovanje, odnosno iz druge perspektive, izmišljanje novog radnog mesta, Bela nije nikada nije spomenuo, čak ni uvijeno. Zadovoljio bi se većim delom kolača, a ostalo bi odradila diferencijatorna moć novca, ma o kakvoj mizernoj razlici bi se tu radilo, sirotinji je i prst u dupe vajda, znao bi da se našali Bela, u prilikama kada se šalio, jer Bela je voleo da se šali. Ja volim da se šalim, razotkrivao se Bela, srce mu je na dlanu. Šala je šala, dok je šala, nastavio bi Bela, ali kada već nije šala, onda već nije šala, ponavljajo bi Bela, kao da je opsednut upao u neku mrtvu petlju. Jer, zna se šta je šala, a šta nije šala. Ja ne volim vređanje, jer vređanje nije šala. Šala je šala, a vređanje je vređanje, uživao bi Bela u potvrdnim pogledima.


Gazda Milun bi ispočetka uvek zainteresovano poslušao svog radnika, nekako mu je bilo milo što se radnik toliko dao u svoj posao, da razmišlja o njemu konstruktivno, a opet, nije mu bilo pravo što se tako razmetljivo uznosi pred njim. Valjda se iz datih, ili ako hoćete, višom silom dodeljenih uloga već vidi ko treba da misli a ko treba da radi. Da bi to tako i ostalo, Gazda Milun je, ne toliko iz iskustva, mada ga je imao napretek, nego mnogo više intuitivno, znao da se radnik mora držati na kratkom kanapu, da ne bi došlo do nekog poremećaja u tom smislu, ko misli, a ko radi, da ne bi došlo do neke kosmičke zbrke, znao je uz smešak da kaže Gazda Milun. A u ovom slučaju, koji nije kosmički slučaj, naprotiv, ovaj njihov slučaj je jako jednostavan, najjednostavniji slučaj, najčistiji mogući račun uzimanja i davanja, bukvalno znači, da jedan dinar više Beli, znači jedan dinar manje Gazda Milunu. Gazda Milun nikada ne bi dozvolio da neko drugi uzme dinar ako bi bilo načina da ga uzme on. Umesto da mi govori šta ja treba da radim, mogao bi više da radi, pa bi onda više i zaradio, zaključivao bi Gazda Milun.


„Radim onoliko koliko mogu!“, brecne se Bela svaki put svim pravom pa dodaje: „Nisam lud da radim još i umesto drugih, da ostavim kičmu za male pare!“. Gazda Milun je sklon da veruje da Bela radi onoliko koliko može, čak ne tvrdi ni to da to nije dosta za Belu, ali ipak dozvoljava sebi da ne bude baš uveren, da je to stvar Beline procene, šta je dosta, i čak ga pomalo vređa to što Bela dopušta sebi. A da li je lud ili ne, u to se uopšte ne upušta. Pri zapošljavanju nije od njega tražio nikakva uverenja o zdravstvenom stanju, psihofizičkim sposobnostima ili završenom školovanju, pa tako nije ni tražio napismeno da nije lud, nego ga je uzeo na blanko. Pokazao mu je samo jednom i Bela je radio. To je bilo dovoljno. A ako bi se nekim čudom u ovim nepredvidivim vremenima, gde se više nego ikada pre ne može znati šta donosi sutra, ipak pojavila potreba da se utvrdi da li je Bela lud, postoje stručnjaci koji to mogu sa izvesnom preciznošću da ustanove. Tada Belina procena sopstvenog stanja po tom pitanju ne bi bila od velikog značaja, moguće je da bi bila čak kontraproduktivna, svi znamo za tu kvaku. Gazda Milun bi se i u tom slučaju pouzdao jedino u sopstvenu procenu, a procenu stručnjaka prihvatio bi jedino ako bi mu to u datom slučaju odgovaralo ili ako bi mu predočili neki drugi način kako bi to moglo da mu bude od koristi. Misli li da će mu Gazda Milun povećati platu, biće onda da je stvarno lud, zaključio bi i Gazda Milun.


Lud ili ne, Bela je upotrebio stilsku figuru, koja, kad je nastala i dok je još bila sveža, sigurno posedovala izvesnu snagu, ali danas, šta to uopšte znači danas „ostaviti kičmu“? I za koje pare, negodovao je Gazda Milun. Šta ja tu treba da razumem? Da nije lud da ostavi kičmu za male pare? Da je lud da je ostavi za velike pare? Da nije lud da je ostavi ni za velike? Ili najgora varijanta po njega da je lud i da je ostavi za male pare. Ova poslednja opcija naglo oraspoloži Gazda Miluna, tačno je odredio profil radnika kakav bi mu bio potreban i za kojeg bi se bez okolišanja moglo reći da je dobar radnik, ali da Bela nije taj.


Posao kao posao, jednostavan je, kao i svaki drugi posao uostalom, smatrao je Gazda Milun. Jedna koka za jedan dan snese jedno jaje, to je osnovna postavka. Koliko koka puta koliko dana, toliko jaja i matematika je jednostavna. Ostalo je stvar tehnike, a bavljenje tehnikom je niži oblik ljudske delatnosti, pa se time Gazda Milun nije uopšte bavio. Uostalom tehnika, takva kakva jeste, samosvojna i samodovoljna, sama će, po sopstvenim zakonitostima, naći za sebe najjedostavniji i najbrži put do najveće efikasnosti, tako da tu nema ni šta da se doda niti da se oduzme. Sve ostalo je dato i samo po sebi razumljivo. Tu su koke u kavezima, one nose jaja, posude za hranu i vodu su im ispred, tu im to treba sipati, jaja nose od nazad, odande ih treba pokupiti. Hrana stoji tamo, mešalica onamo, treba pomešati, dozirati im. Sa vodom je slučaj još jednostavniji, česma viri iz zida, kofa je ispod nje. Kaveze treba svakodnevno čistiti, taj izmet jedan čovek odnosi, jaja treba skladištiti, to drugi čovek odvozi. Šta tu nije jasno, čudi se Gazda Milun. Nekada dođe vreme da koke više ne nose po jaje dnevno, postaju iznošene, onda dođe treći čovek, odnese ih i ta stvar bude isto rešena.


U međuvremenu, dok nove koke ne stignu, radnici uživaju u neplaćenom godišnjem odmoru, završe neke svoje privatne poslove, napune baterije, ubacivao bi ovu bravuroznu kovanicu čisto radi zasenjivanja prostote, što je smatrao malim dodatnim porezom koji plaća za račun velike dobiti u vidu umirenog radnika na biominimumu. Radnik treba da se odmori, kaže u tim prilikama Gazda Milun. Izgleda da uživa kada to izgovara, nekako mu je lasno što zna da mu niko zdravog razuma ne može protivrečiti u tome, štaviše, da je u posedu neke neporecive istine, može da je arči do mile volje, a ništa ga pod milim bogom ne košta. Ovoj istini i lepom odmoru pomalo otužan ton daje to, što se nikada unapred ne zna kada će da nastupi, koliko će da traje, niti koliko će ih biti u toku jedne kalendarske godine i to Beli smeta. A Beli sve smeta!, razrešava ležernom elegancijom neprijatnost ovog mamca koji ga je hteo namamiti da promišlja o nečemu što je neko drugi, neko dokon zadao. Jedino tako može se sačuvati duševni mir, jedino tako, izgovarao bi Gazda Milun, naizgled onako, sam za sebe, u stvari podučavajući onog inferiornog drugog u sebi, koji je tu samo da bi mu otežao svakodnevno preživljavanje.


proizvodnja-jaja-za-potrosnju


A radnik k'o radnik, nema posla, nema novca, pa samo strepi. Osim što nema novca, nema čak ni benefita. Benefit, tako su radnici među sobom zvali sitnu pogodnost, što im je Gazda Milun dozvoljavao da među sobom podele oštećena jaja i nose kućama za ličnu upotrebu, ona kvrcnuta, kako su govorili. Već prvi dan po dolasku novih radnica, negde pred kraj radnog vremena, Bela je značajno podigao kažiprst i rekao, ne znam da li vam je Gazda Milun rekao, da imate i benefit, pa je klimnuo glavom, da bi dao do znanja, da sada govori ozbiljno, jer kao što već znamo, Bela je voleo da se šali. Barem, tako mislim, tako je do sada bilo, ne znam kako će od sada, da li ćete i vi, kao novi radnici, smeti da nosite kući jaja, to ne znam, do sada je ovako bilo. Naravno da Gazda Milun nije imao ništa protiv, i sam je, tako štedljive prirode, prebazirao svoju ishranu na jaja, tako da mu je to delovalo i razumno i nekako se podrazumevalo. Međutim, radnice su samo odmahivale glavama, njima ne treba, a u čemu je ipak bilo prepoznatljive ambivalencije. Bela je svaki dan nudio jaja, ona kvrcnuta, bivao odbijen, a zatim sam nosio jaja svojoj kući. Nakon nekoliko dana sve više vrišteće netrebice, led je probila najhrabrija među njima. Pa šta, ja ću uzeti, ne smeta to što su kvrcnuta. Dalji tok je toliko predvidiv, da ga ne bi trebalo posebno opisivati, ali hajde da ispričamo ipak, da ne ostanemo ni za to dužni. Potražnja je rapidno porasla, i kvrcnutih jaja jednostavno nije bilo dovoljno. Odnositi čitava, zdrava jaja svojoj kući, Gazda Milun bi smatrao krađom, a onoga koji bi se na tako nešto usudio lopovom, a prema lopovu Gazda Milun ne bi imao nikakve milosti. Ne samo da bi dobio momentalni otkaz, bez prava na isplatu prethodno zarađenog, nego bi ga Gazda Milun lično išutirao kroz vrata firme, kako je to još pri prvom susretu svakom ponaosob lepo rečeno. Bela je Gazda Milunovu pretnju šutiranjem  shvatao više figurativno, ali je pretnju otkazom shvatao doslovno, pa je predlagao da se uvede neki red, zapravo redosled u međusobnu podelu kvrcnutih jaja, da i vuk bude sit i ovce da budu na broju, pokušao je i narodnom Bela, ali sada već, kada je potražnja za jajima ekponencijalno porasla, o tome nije moglo da bude govora, realno.


Ni Bela nije voleo lopove, a ni sam nije voleo da krade. Ja ne volim da kradem, rekao je Bela, ali ne volim ni kada vidim da neko drugi krade, nastavio bi Bela.  Nemoj da kradeš od mene, neću ni ja od tebe, a zašto je Bela uvertiru za ovu svoju poentu postavio baš u kondicional, ko će ga znati. Ni radnice odreda takođe nisu volele da kradu. To se podrazumevalo. U tom raskoraku, kako je potreba za jajima sve više rasla, a niko nije voleo da krade, tako je i nezadovoljstvo bivalo sve veće. Za sada se, doduše, iscrpljavalo u: ako ne mogu odneti kada meni treba, onda mi ni ne treba do a koliko ste vi odneli, ali je pretilo da eskalira. Da bi donekle amortizovao nezadovoljstvo, i tako pomalo odgovorio na izazov pred kojim se nedužan našao, Bela bi ponekad stidljivo namerno kvrcnuo neko jaje, ne bi li se našlo još pokoje, ali vrlo brzo za njim to su uradile i radnice, svaka odreda, i to manje stidljivo. Video je da će vrag odneti šalu, i još štošta s njom, pa se Bela odjednom uplašio. Čim Gazda Milun pogleda listu nedeljne proizvodnje, koja je imala sunovratnu putanju sa tendencijom ka gorem. Shvatio je da su mu neophodni slobodni dani, i to više dana vezano.


Beli se u same kosti uvukla neka tiha strepnja. Strah od gubitka posla. Čovek, kao takav, već genetski štošta prošao otkako sebe tako zove, zapravo je izričito prilagodljiva vrsta. Mnogima se dese razne teške stvari, smrt najbližih, dece, žene, prijatelja, roditelja, dešavaju im se nesreće, postaju invalidi ili nehotične ubice, pa ipak, i posle toga, većina gura dalje. Međutim, ostavi ih bez posla, većina ne zna šta će!


Bela je pripadao većini. Gazda Milun ne samo da je mislio da Bela ne sme ostati bez posla, nego je bio uveren da on nikada neće ostati bez posla, uvek će zaraditi za hleb, siguran sam u to, rekao bi Gazda Milun. Dok ja, nastavio bi priglivši ovu hlebnu alegoriju i na laganim krilima od hostija nastavio, ja za sebe nisam siguran da ću svaki dan imati hleba da jedem, prohodao bi na kratko kao pelivan, doduše sa krilima, na tankoj žici iznad ponora patosa, da bi se odande, kako kažu, poput Feniksa vinuo u visine sa koje je nastavljao, kao što sam siguran, da na tom njegovom svakodnevnom hlebu nikada neće biti kavijara, dok na mom, kada god ga budem imao, pretežno će da ga bude. Odvajkada se ljudi od sebe tako ustrojavaju jedan prema drugom, druga je stvar što to dolazeća generacija mladih ne umotava u glazuru, pa nam izgleda strašno što otvoreno i glasno zahtevaju, hoće sad i hoće sve, ne, Gazda Milun je bio čovek starog kova. I Bela je bio čovek starog kova. Samo je želeo da radi po više od sto godina utvrđenom principu, osam sati dnevno, po mogućnosti u jednoj smeni, mada, kako Bela za sebe tvrdi, njemu ni rad u smenama ne predstavlja problem, kao što mu nikada ni nije predstavljao problem da radi u smenama, po mogućnosti sa slobodnim vikendima ili jednom ili, hajde, maksimum dve radne subote, pa čak i nedeljom, ali da ne bude često, to za Belu takođe ne bi predstavljao nikakav problem. A godišnji odmor mesec i po dana godišnje, dva bi mi bilo već puno; govorio bi Bela, i to iz jednom ili maksimum dva puta, a da se slobodni dani uzimaju po potrebi, kada kome treba, kako je govorio.


Gazda Milun se smejao nekim smehom iz kojeg je provejavalo neko kreditirano razumevanje za te stvari, teme budućnosti, koja se za sada javlja jedva vidljivim znacima sa jedne prilično velike daljine, ali uz sadašnju dinamiku, kako je rekao, to je stvar daleke budućnosti, samo da bi pripremio uvod nadolazećoj mu floskuli: naučna fantastika. Sasvim je druga stvar po pitanju potrebe za slobodnim danima. Kao što već znamo, Gazda Milun zna da radnik treba da se odmori. Odobrava svaki traženi slobodan dan, njemu ne treba posebno objašnjavati potrebu za slobodnim danima, i sam, ne samo da se rado odmara, nego smatra da je u nekoj višoj, malobrojnima dostupnoj instanci, čovek i stvoren da se odmara, a ne da radi. Može čak i više dana vezano, širokogrud je Gazda Milun, ali pod jednim uslovom: da posao ovde zbog toga ne trpi. To u praksi znači da, iako je Bela odsutan, što se posla tiče, da sve bude isto, kao i da je Bela tu. Da sve štima. Čist račun – duga ljubav, podrazumevao bi Bela, mada gazda Milun nije govorio o ljubavi. Možete i da ne dođete nedelju dana, u krajnjem slučaju možete da više nikada ne dođete, ali da sve štima, jer ako ne, onda stvarno nikada više ni ne morate da dođete, bio je konkretan Gazda Milun. Evidentno je da četiri nove radnice ne mogu odgovarajuće da kompenzuju eventualni izostanak Bele, a da se zaposli još neko, samo da Bela ne bi radio kada neće, to ne dolazi u obzir.


Razumem ja Bela da su potrebni slobodni dani onda kada su vam potrebni, nego obim posla je sračunat, ja sam izračunao, niko bolje ne može da izračuna, i tu ima posla za pet ljudi, ako vi niste tu, ja moram da uzmem i šestog čoveka. Zašto bih Bela, uzimao šest ljudi za posao od pet ljudi, kada već imam pet ljudi? Da bi vi imali slobodan dan? Dakle, Bela, vi imate posao, treba da ga radite, osim ako niste u stanju da ga radite od kuće, ali Bela, to je fizički nemoguće! Bela, da li vi možete da radite ovaj posao od kuće?


Belu je bilo sramota što mu gazda postavlja ovo banalno pitanje kao da se radi o petogodišnjaku, a još i više ga je bilo sramota što ne sme da mu odgovori istom merom bezobrazluka i omaložavanja. Boji se da će izgubiti posao. Ponizan, a škripi zubima, tako ga je jednom prilikom opisao Gazda Milun. A i kako bi, na koji bi način mogao da omalovaži Gazda Miluna? Šta da mu nađe, gde mu je slaba tačka? Ne zna i ne treba da zna, njihov odnos je strogo poslovan, a tu su karte već podeljene, još u momentu kada su usmeno sklopili taj društveni ugovor sa jednom jedinom tačkom, a ona je glasila: Kome se ne sviđa, može odmah da ide! Gazda Milun tada je rekao: Kome se ne sviđa, može odmah da ide, na šta je Bela klimnuo glavom i rekao: dobro. Zbog toga smušeno je gledao u stranu sedeći na kartonskim kutijama, sa knedlom u grlu, praveći se da je prečuo pitanje, ali Gazda Milun je insistirao: Odgovorite mi, molim vas, Bela: Da li je moguće da ovaj posao radite od kuće?


Beli je prošlo kroz glavu, da kada je već izazvan, da kaže da bi bilo manje štete da on ne radi, nego da taj dan Gazda Milun radi umesto njega, ciljajući nisko na neporecivo izuzetno trapavu prirodu Gazda Miluna. Ali nije smeo, a i bio bi ćorak. Gazda Milun je vrlo lako nosio svoju trapavost. Nije se njome, doduše baš hvalio, ali je mnogo više doživljavao kao dar a ne kao falinku. Nikada, pa ni sada, Gazda Milunu nije bila ambicija da manuelni deo rada sam izvodi. Njegova ideja je oduvek bila da on kaže šta treba da se radi, a neki drugi da to rade. To je ta osnovna postavka, pa Bela samo odmahuje glavom i kaže: Nije moguće.


skoljke-slide


Belin mogući izostanak bi se itekako osetio. Ne radi se samo o dinamici, preciznosti, pedantnosti i stručnosti, Bela je imao ono nešto, Bela je imao dar. Kada bi išao u berbu, kako su radnici, u sopstvenom malom slengu zvali skupljanje jaja, već ih je izdaleka sortirao ovlašnim pogledom, po veličini, po boji, po teksturi ljuske, a kad bi uzeo koje, odvagnuo na dlanu, znao je bez razbijanja, sa velikom pouzdanošću da opiše koje je žumance veličine, viskoziteta i, opet, boje. Kao da ima rendgenske oči, što se tiče jaja. Ne samo da je znao šta je dobro sneseno jaje, nego je o njemu znao sve. Jedino nije znao da ga snese. Ja jaje jedino ne znam da snesem, sve ostalo znam, hvalio bi se kroz šalu Bela, sve drugo znam o njemu. Znam šta je jaje, no, jedino ne znam da ga snesem.


Gazda Milun je razumeo pokušaj, ali je prizivanje ovakve vrste humora u ovoj situaciji smatrao ne suvišnim, nego otvoreno bezobraznom provokacijom, pa je strogo prekinuo:


Znam Bela da ne možete da snesete jaje, ja to ni ne tražim od vas. Od vas tražim mnogo manje. A ovo nije potrebno da mi kažete, jer ja od vas ne tražim da snesete jaje, niti ću u buduće od vas ili bilo koga drugog to da tražim. Koke su tu da nose jaja. Od vas tražim nešto drugo, zbog toga sam vas i pozvao, a ne da budete bezobrazni, pričate gluposti i da tražite slobodne dane. Pozvao sam vas zbog toga da mi objasnite otkud toliko škarta u poslednje vreme? Otkud toliko kvrcnutih jaja? Ko je kriv za to? Pazite Bela, ja vam do sada nikada nisam osporavao količinu kvrcnutih jaja, je li tako Bela, jer je to bilo u meni razumnim okvirima, niti sam vas pitao zašto su uvek najveća jaja kvrcnuta, jer to mi je logično. Što je nešto veće, veće su mu i šanse da sa nečim drugim dođe u kontakt i to uvek nauštrb jajeta, jer je ljuska  jajeta krhka, ali vi to znate mnogo bolje od mene, Bela. I to mi je logično. Nije mi logično da odjednom, a već duže vreme, ima pet puta više škarta nego što je normativ. Formula jedan dan, jedna koka, jedno jaje više ne funkcioniše. A koke sveže, tek kupljene. Pitam vas: ko je kriv za to?


Bela je ćutao, besomučno ćutao i najradije bi u zemlju propao.


 

Bela, vi ne morate da mi kažete ko je kriv zbog toga, ali u tom slučaju ja ću razliku koja je nastala morati da nadoknadim na određeni način, prvo tako što vam svima ukidam benefit, a onda ću ga prodati po bagatelnoj ceni, ali ne vama, dok vama neću isplatiti  platu, radićete kod mene, ako ste čovek od časti, kao što za sebe videćemo sa kojom odgovornošću tvrdite, besplatno, dok se načinjena mi šteta ne nadoknadi.


 

Ali zašto baš ja?, zaurlao je bolno Bela, kao da su mu nož u bubreg saterali, mada bi sigurno i to lakše podneo.


 

Zbog toga Bela, urlao je sada i Gazda Milun, jer ste vi zaduženi za čitav kokošinjac, sva jaja, sve kaveze, sve kokoške, uključujući i četiri nove radnice.


Hteo je Bela još nešto da kaže, čak je i zucnuo, ali mu je milozvuk ovih reči zamutio vid i kao ošamućenom oduzeo moć govora, a kroz kičmu mu se propela neka prijatna jeza.


Odmah ću da vidim gazda, odmah ću da vidim, govorio je kao u bunilu, dok se isteturao kroz vrata. Međutim, toliko mu se zavrtelo u glavi da je morao da sedne, stomak mu zatreperio, da bi ga odmah po tome sasekao grč da takav bol nikada pre nije osetio u životu. Možda samo jednom, pre više od trideset godina, kada su mu kao tinejdžeru u prigradskoj diskoteci sipali ricinusovo ulje rumpunč. Proveo je te dane u znaku iscrpljujućeg proliva, jedva je preživeo, grozna uspomena. I sada ga je teralo da se u momentu olakša. Imao je samo toliko vremena da spusti pantalone zajedno sa gaćama, nakon što je poslednjim atomom snage skočio u ćošak, a milisekundu pre nego što je čučnuo. Bolni grč je u trenutku nestao sa lica i zamenio ga kez blagostanja, sa pogledom uprtim negde daleko iza horizonta. Kada se pridigao, papirnom maramicom je prošao između guzova, nije ni pogledao iza sebe, tako da nije ni mogao da zna, da je u ćošku gde je još malopre čučao, svetlucalo nešto jajoliko jedva veće od pingpong loptice, glatko i bledo kao porculan.

Tenderski filter
Drama
Esej
Poezija
Proza
Tenderska dokumentacija arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.