2011   2010   2009    2008   2007   2006	BETON BR.106  DANAS, Utorak 21. decembar 2010.   Piše: Tomislav Marković SOZERCANJE KROZ GUSTO GRANJE   Rečnik paraknjiževnih termina     TIHO SOZERCAVANJE ŽIVOTA¹ - novopečeni pojam skovan za potrebe panegirika poeziji Đorđa Sladoja. U obrazloženju za isposničku nagradu „Matijević“ (dodeljuje Fondacija „Špiro Matijević“ koju je osnovao Petar Matijević, vlasnik industrije mesa „Matijević“) žiri, očigledno osupnut svetim duhom, besedi: „Poezija Đorđa Sladoja sadrži čvrstu tematsko-motivsku određenost i jasan trag tradicionalne duhovnosti u svom temelju, ali istovremeno ona ispostavlja čitav niz postupaka moderne i postmoderne provenijencije. Njena očigledna kulturološka utemeljenost počiva na dragocenoj smirenosti uma i na tihom sozercavanju života kao osnovnom kreativnom postupku“. Sozercanje je arhaični pojam, prevod grčke reči teorija, koji je zadržao kakvu-takvu upotrebnu vrednost u teologiji, ali je sa arhaizacijom jezika koja traje od „buđenja naroda“ počeo da gostuje i u drugim oblastima duhovne borbe za srpstvo & čekićstvo (izraz Predraga Čudića, pisca koji očigledno nije sklon sozercavanju). A i nekako produhovljenije i poetičnije zvuči sozercavanje nego profano poimanje, promišljanje, razumevanje, shvatanje, spoznavanje... Lakše je dodeliti mesnatu nagradu (koja se sastoji od povelje, novčanog iznosa od 10.000 evra u dinarskoj protivvrednosti – a ne u svinjskim polutkama, kao i novog izdanja nagrađene knjige) pesniku koji sozercava, nego nekom tamo stihoklepcu-antihristu koji ne praktikuje post, molitvu, pričešće i srodne pesničke postupke. Nova podobnost podrazumeva da književni kvalitet poseduju knjige sa mirisom tamjana i ukusom hostije (da se poslužimo terminologijom Blic Knjige). Deluje paradoksalno, ali izgleda da nagradu koja svoju materijalnu bazu ima u industriji raznih mesnih gurmanluka ne mogu da dobiju knjige koje mirišu na kobasice sa senfom, šnicle u pivu, roštilj na ćumuru ili mortadelu. Sve je to ljudsko, odveć ljudsko, a poezija treba da se vine u nebesa, daleko od zemaljskih poslova, pa čak i kad je podržava fondacija koja živi od stomakougađanja. Glede sozercanja, Vikipedija se poziva na Justina Popovića, čije reči zrače nacionalnom aurom i pripadajućim autoritetom otkad je dotični proglašen za svetitelja. Tu se kaže: „Prema Isaku Sirinu, sozercanje je osećanje božanskih tajni, sakrivenih u stvarima i njihovim uzrocima. ‘Ko sozercanje uma sabira unutra u sebi, sozercava Gospoda unutra u srcu svom.’ Isak Sirin smatra da ljudska priroda postaje sposobna za istinsko sozercanje tek kada se praktikovanjem vrlina očisti od strasti.“ Dakle, pesnik treba da bude Foto: Vera Vujošević     pre svega podvižnik da bi se uopšte udostojio pisanja poezije. Džaba čitanje, erudicija, promišljanje, pisanje, prepravljanje, književna veština – sve su to tričarije nepotrebne istinskom pesniku. Sve što pesnik treba da čini je da se asketskom praksom očisti od grešnih misli, pa da onda mirno i tiho sozercava, i to ne bilo šta nego sam život. Uspeh neće izostati. Kako to u praksi izgleda, teško je zamisliti, ali da ipak pokušamo, u siromaštvu uma našega. Pesnik ustaje u cik zore, očita „Očenaš„ i odlazi u crkvu na službu, da se malo oboži i oraspoloži. Na povratku kući kontemplira o propovedi koju je upravo čuo u hramu. Dolazi u topli dom, seda za radni sto, pred prazan list papira i gleda kroz prozor, tiho sozercavajući život koji promiče ulicom. Vidi užurbane ljude koji su krenuli na posao, decu koja idu u školu, automobile koji jurcaju naokolo, pse lutalice, prepune kontejnere. Nema baš bog zna šta da se sozercava. Pesnik ustaje od stola, spušta roletne i praktikuje vrline jedno pola sata, u miru i tišini. Vraća se za sto, očišćen od strasti, umače pero u mastilo i piše pesmu koju odlikuju „tradicionalni lirizam, lirska jednostavnost, tiha melanholija, ravnoteža između ozbiljnosti i humora, kao i uporište u hrišćanskoj duhovnosti“, što bi rekao Ivan Negrišorac. Potom očita molitvu zahvalnicu, a onda pali TV i gleda reprizu emisije „Agape“ ili „Duhovnici“, zavisi šta ubode, i sozercava šta bi od proizvoda industrije mesa „Matijević“ mogao da pripremi za ručak ¹ Termin upotrebljen u obrazloženju žirija povodom dodele nagrade „Matijević“ Đorđu Sladoju za knjigu „Manastirski baštovan“. Žiri je sozercavao u sastavu Ivan Negrišorac (predsednik), Selimir Radulović i prof. dr Milan Tripkoviš (členovi svetog žirijevskog tela).  BETON BR.105  DANAS, Utorak 16. novembar 2010.   Piše: Adriana Zaharijević MERA BEZDOMNOSTI                   (uz čitanje knjiga Nikole Petkovića Identitet i granica. Hibridnost i jezik, kultura i građanstvo 21. stoljeća, Jesenski i Turk, Zagreb, 2010, i zbornika Feminizmi u transnacionalnoj perspektivi. Promišljanje sjevera i juga u postkolonijalnosti, ur. Renata Jambrešić Kirin i Sandra Prlenda, IEF i Centar za ženske studije, Zagreb, 2008)     Kada u kritičkom duhu postmoderne teorije definiše subjekt kao nomadski (Nomadic Subjects, 1994), Rozi Brajdoti nalaže epistemološku i identitetsku paradigmu „postajanja“, bivanja u procesu, strateškog relociranja koje uzima iz prošlosti onoliko koliko je neophodno da bi se utabale putanje preobražaja za nas sada i ovde. Biti nomad znači, dakle, ne biti nikad tu gde jesi, premeštati se preko mahom nevidljivih granica, kako prostornih, tako i onih vremenskih: otkidati od vremena ono što doprinosi transformaciji hic et nunc, transformaciji koja se u nomadskom životu nikada potencijalno ne okončava. Nomadska paradigma, prema tome, proteže ovo „moje“ „ovde i sada“ u jedan nepregledni, fluidni pastiš pejzaža prostora i vremena. Nomad je onaj „tip subjekta koji odbacuje svaku ideju, želju ili nostalgiju za fiksiranošću“ i, kao takav, nomadski subjekt predstavlja formu političkog otpora hegemonim i isključujućim shvatanjima subjektivnosti. Taj „identitet kojeg nema“ jer ne poznaje granice, koji nije ni antiteza okućenosti, jer nije beskućan, ni prinudnog izmeštanja (odnosno raskorenjenosti), opstaje kao zapadni kolonijalni san od onih prvih nomadskih avanturista koji su mogli da budu na svim krajevima sveta, koji su imali moć da ga ocrtaju, da ga kartografski ili narativno predoče drugima, da ga egzotizuju i na taj način preobraze. Postkolonijalna paradigma zaslužna je, pored ostalog, i za to što pokazuje da se nomadi ne kreću u međuprostorima i da ne prekoračuju imaginarne granice; često su upravo njihovim prekoračenjem negranice postajale opipljive, fiksirane i svakako nefluidne granice. Postkolonijalna teorija nedvosmisleno je ukazala na to da neki imaju mogućnost da budu nomadi, dok drugi mogu imati samo pravo na nostalgiju za fiksiranošću. Nomad može hteti da čuje drugog u sebi, starosedelac je na to prisiljen. Nomad može ne želeti dom kao prostor ograničenja, može mu se opirati kao izvoru saznanja da čovek ipak jeste drvo, ali on ne oseća nostalgiju za domom, jer ga poseduje (na zamišljen način autentičnosti) i jer nema dijasporu. O korenima brinu oni koji više ne rastu iz svoje zemlje. Zbog čega je načinjeno ovo sučeljavanje teritorijalno bezinteresnog i epistemološki nefiksiranog nomada, i egzotizovanog starosedeoca čiji je dom ili negde drugo ili je zasićen tuđim matricama udomljenosti (dakle, nipošto nije dom u „autentičnom“ smislu)? U poslednjih nekoliko godina, posebno otkako se na regionalnom teorijskom nebu pojavljuje takozvani postjugoslovenski diskurs, postavlja se i pitanje adekvatne (epistemološke/identitetske) paradigme koja bi odgovarala prostoru Balkana, bivše Jugoslavije (s posebnim naglaskom na BiH) ili Srednje Evrope. Rečima Nikole Petkovića, „dinamike naše postkomunističke potrage za identitetima gotovo su identične dinamikama postkolonijalnih traganja za identitetima u vaneuropskim zemljama“ (Identitet i granica, 2010, 25). Moje je pitanje da li postkolonijalna paradigma može i treba da posluži kao mustra za promišljenja identiteta ovdašnjih prostora, što implicitno vodi pitanju kakav je pogled insajdera na sam taj prostor: nomadski (koji je, rečima Čandre Mohanti, uvek već zapadni) ili dijasporični čak i onda kada se koreni nisu premeštali na neko drugo mesto? Pre svega, ako se izuzme unutrašnja emigracija, na ovim je prostorima već     nekoliko decenija unazad bilo izuzetno problematično govoriti o sopstvenom nomadizmu. Granice svakako nisu bile, niti su mogle biti, fluidne, rastočive, politički upotrebljive u dekonstrukciji global(izovan)og sistema. Ono što je stvorilo identitete ovih prostora jesu bile granice, kako one koje su odvajale ove piratske prostore od uređenog kopna (tvrđave Evrope), tako i one imaginarne (poput pograničja Karlovac-Karlobag-Virovitica, ili ne/određenja Makedonije kao države s pravom na sopstveno ime/jezik/identitet). S druge pak strane, formiranje identiteta unutar tih utvrđenih i zamišljenih granica nije rezultat davnašnjeg mešanja paradigmi kolonizatora i kolonizovanih, hegemonih propisa o tome kako valja misliti i delovati, i pretpostavljenog odsustva koordinata za moć mišljenja i delovanja među egzotizovanim domorocima. Postjugoslovenski prostor nije prostor čiji se identitet/i definišu izvana, niti se oni određuju prema kvalitetu mešavine koja je posledica istorijskih prelivanja moći i nemoći. To je prostor kojim dominira upravo granica, kao nepreskočiv zid, kao zid koji se niti može niti želi preskočiti. S one strane granice nalazi se tuđin, jedan koji je monolitan (onaj koji sebe može da doživljava nomadski), i „naš tuđin“, čiji je kulturni identitet hibridno uvezan s našim, čiji je jezik neprevodiv jer ga razumemo, čija je stranost naša sopstvena stranost, koji je iza granice koje nema, pa se i najradikalnijim putem – ratom – mora uspostaviti. Ta priča o našem koje je istovremeno strano, koje nikada nije izvan ili unutar granica već je granica sama, deluje kao mogući putokaz. U svom izvanrednom tekstu „Kuća i mučnina: teskoba mesta“, Elizabeta Šeleva govori o sličnoj „poetici granica“ koja dom ne čini mestom pripadnosti, zaštićenosti (koju možemo hteti i da napustimo, nomadski), ni mestom čežnje za autentičnom udomljenošću (koju nismo prisiljeni ni da izmišljamo ni da napuštamo), već mestom nelagode, mestom „neugodne granice“. U toj svojevrsnoj udomljenosti koja je unheimlich, ukorenjenosti koja se ne može iščupati, a čiji koreni nisu ni rizomi ni koreni moćnog stabla, nego su i jedno i drugo i nešto sasvim treće, u tom domu koji je hibridizovan i zatvoren svojom graničnošću, možda treba tražiti svojevrsnu postjugoslovensku paradigmu. Nikola Petković u tom smislu u knjizi Identitet i granica postavlja ključno pitanje: zbog čega nova perspektiva subjekta koji se promišlja, „ta rubna vizura margine koja propituje hegemonije, mora pripadati ne-Europljaninu?“ Kakav bi mogao da bude pogled koji svakako nije pogled Zapada, koji opstaje u granici i kao graničan, a istovremeno je hibrid koji u nelagodi udomljen opstaje u svojoj hibridnosti? Da li bi s tim na umu mogla da se konstruiše treća paradigma, koja bi bila u stanju da pronađe neke drugačije odgovore na kontekst koji u tekstu „Feministički aspekti postkolonijalnog imaginarija Bosne“ razlaže Jasmina Husanović, a koji jeste kontekst postjugoslovenskih prostora: „Identitarni projekti i relevantni narativi pripadanja određenom prostoru/vremenu vezani su za bolnu prošlost i razbijena zajedništva... no odgovori na njih uglavnom plutaju između retorike historije (istine), teologije (oprosta), prava (kazne, kompenzacije i sprečavanja), terapije (izlječenja), umjetnosti (komemoracije i uznemiravanja) i obrazovanja (učenje lekcija)“  BETON BR.104  DANAS, Utorak 19. oktobar 2010.   Piše: Predrag M. Azdejković PARADA ŽUTIH TRAKA I RUŽIČASTIH KRUGOVA     U koncentracionim logorima u nacističkoj Nemačkoj svi logoraši su imali svoj broj, koji je pratio trougao određene boje. Ružičasti je bio rezervisan za homoseksualce, a žuti za Jevreje. Obeležavanje Jevreja je bila praksa i van logora i morali su da nose žute trake oko ruke svaki put kad izađu na ulicu. Slično njima, učesnici prve Parade ponosa u Beogradu morali su da nose žutu traku, na kojoj je bio broj i ružičasti krug na grudima. Bez tih oznaka učesnici nisu mogli da se kreću unutar najsigurnijeg geta oko parka Manjež, u koji su mogli da uđu samo ako pokažu neki lični dokument i budu popisani. Iako je sve to smišljeno zarad bezbednosti i sigurnosti, simbolički najbolje dočarava položaj LGBT populacije u Srbiji, položaj najugroženije manjine u srpskom društvu. Prošlo je više od devet godina od prvog pokušaja da se u Beogradu održi Parada ponosa. Prvi pokušaj 2001. godine završio se u krvi, jer policija nije želela da zaštiti učesnike i mirno je posmatrala šta se dešava u centru grada i reagovala tek kad je sama bila napadnuta. Drugi pokušaj bio je 2004. godine, ali se brzo odustalo zbog martovskih dešavanja u Srbiji, tako da mnogi taj pokušaj i ne uzimaju u obzir. Treći pokušaj, odnosno drugi, bio je prošle godine, ali je propao jer srpska vlast nije bila spremna da obezbedi sigurnost učesnika u centru Beograda, da bi samo posle godinu dana odjednom postala spremna, što je bilo ključno da se Parada ponosa uopšte održi. Bilo je potrebno više od devet godina, puno pritisaka na srpske vlasti i oko šest hiljada policajaca, da bi se oko hiljadu ljudi prošetalo nekoliko stotina metara. Svi znamo šta se u gradu dešavalo tokom i posle te šetnje, jer su mediji mahom o tome obaveštavali, dok su vesti o paradi bile šture i kratke. Ali stvarno, šta se te nedelje 10. oktobra 2010. godine dešavalo u parku Manjež? Nakon što su učesnici prošli kroz sporu proceduru upisivanja i obeležavanja, kretali su se praznim ulicama kroz još dva kordona da bi došli do parka gde su pretresani i dodatno obeležavani. Zbog glasne muzike i prijateljskog okruženja učesnici nisu imali predstavu šta se dešava oko njih, ali su tu idilu s vremena na vreme narušavale sirene vatrogasnih kamiona, sms poruke prijatelja koji javljaju šta se dešava u gradu, kao i helikopter koji je kružio iznad grada. Zvanični program parade podrazumevao je govore uvaženih gostiju koji su nas zapljusnuli praznim frazama o tome kako smo slobodni ljudi, kako je ovo divan dan za Beograd i ostalim mitovima o slobodi, cveću, leptirićima i jednorozima. Posebno problematično je bilo pojavljivanje ministra Čiplića, čiju ostavku zahteva veliki broj nevladinih i LGBT grupa, koji je dočekan sa zvižducima. I on je pričao o slobodi, a mogao je o mobingu. Jedino smisleno što smo čuli tog dana jeste govor Majde Puače, koja je prošle godine bila jedna od organizatorki Povorke ponosa. Ona je sa nama podelila svoje ogorčenje kako ih je prošle godine vlast obmanjivala i zamajavala, i kako je država odgovorna za mržnju prema LGBT populaciji i divljanje huligana, jer je to rezultat višegodišnje državne politike. Organizatori su od države zahtevali hitno donošenje nacionalne strategije za borbu     protiv homofobije i još nešto što je hitno, ali je retko ko obraćao pažnju na to, jer su mahom bili nestrpljivi da prošetaju, a u vazduhu se već osećao miris suzavca koji je vetar donosio sa bojnog polja. Iako je šetnja bila kratka, osećalo se zadovoljstvo prisutnih što se parada najzad dogodila bez obzira na sve njene mane i nedostatke. Bila je to jedna vesela, šarena i uspešna šetnja. Tokom čitave Parade ponosa učesnici ni u jednom trenutku nisu videli huligane, jer ih je policija držala daleko od učesnika koji su, može se slobodno reći, bili s one strane duge. Žurka u SKC je skraćena, jer je situacija u gradu počela da se otima kontroli, tako da je počela evakuacija učesnika. Policijske marice su odvozile učesnike u bezbedne delove grada, gde su dalje nastavljali svako svojim putem. Dan nakon parade mediji i javnost su počeli da zapitkuju da li se položaj LGBT osoba posle parade poboljšao i šta smo njom dobili. Jedini smisleni odgovor koji sam u tom trenutku imao jeste da imam mnogo bolju erekciju od kada sam paradirao Beogradom. Naravno, treba dodati taj osećaj srećnog kučeta koje je zapišalo teritoriju i osećaj lažne moći, jer je država izvela hiljade policajaca da nas čuva i stavila se direktno na stranu LGBT populacije i ljudskih prava. Posle više od devet godina slušanja kako se „pederi neće šetati Beogradom“, kako će se „krv Beogradom liti, al’ parade neće biti“, nekako je slatko uspeti u tome. Iz čistog inata. Priznajem da su to površne i malograđanske emocije, ali su one prisutne. Problem homofobije je postao toliko vidljiv da se ne može više ignorisati, naročito ne od strane države. Zato očekujem da će država u budućem periodu više pažnje posvetiti tom problemu. Još jedan problem koji je isplivao na površinu jeste da se deset godina od 5. oktobra u vrednosnom smislu skoro ništa nije promenilo. Retorika „ubi’, zakolji, da (upišite sami) ne postoji“ je i dalje sveprisutna, naročito kod mlađih generacija. Takođe, povezanost dela crkve sa desničarskim grupama, desničarskih grupa sa huliganima i navijačkim grupama, njihove veze sa kriminalom i mafijom su očigledne i sve je to začinjeno političkom borbom za vlast. Nažalost, ono što ne uliva optimizam jeste da je mržnja na svakom koraku prilično velika. Broj onih koji žele fizički da naude LGBT populaciji, ali i drugim manjinskim grupama – zastrašujuć je. Posebno je problematičan broj onih koji ne bi da prljaju ruke, ali su spremni da ohrabruju, podržavaju i brane nasilnike. Nakon parade, pojedini mediji, sveštenici i političari na čelu sa gradonačelnikom Beograda su se potrudili da krivicu za nasilje svale na LGBT populaciju optužujući organizatore za sebičnost, neodgovornost i egzibicionizam. Od huligana su pokušali da naprave jadnu dečicu koja su besna i frustrirana zbog nestašice mleka i tako pod tepih vrate problem homofobije, kako se na njegovom rešavanju ne bi radilo. Iako imam simpatije za sve anti-režimske, anti-državne, socijalne proteste, ono što se desilo u nedelju s tim nema nikakve veze. Huligani su se okupili da biju i ubijaju pedere i kad su videli da im to neće poći za rukom, mnogo su se naljutili i svoj bes iskalili na državi i policiji koja je te iste pedere čuvala i na čiju se stranu stavila. Usput su, kao što tradicija nalaže, obnovili garderobu, jer se ona od molebana za Kosovo pocepala. Uprkos svemu javno mnjenje se stavilo na stranu huligana, ali se onda desila Đenova. I šta sad? Ovaj problem koji je isplivao na videlo ne može da se reši zakonskim regulativama, jer je suviše veliki i dubok. Zakoni koji, kada bi se primenjivali, podrazumevaju kažnjavanje 80 odsto stanovništva su beskorisni. Homofobija je sveprisutna i ukorenjena u srpskom društvu i jedino se može lečiti edukacijom. I to što pre, jer je u pitanju dug proces. Često volim da naglasim da su u Zapadnoj Evropi homoseksualce sredinom prošlog veka zatvarali, kastrirali, lečili elektrošokovima, mučili u logorima, a danas je situacija po srpskim standardima savršena. Zato, ništa nije nemoguće, samo treba vremena i dosta rada  BETON BR.103  DANAS, Utorak 21. septembar 2010.   Piše: Dušan Pržulj SRPSKI FILM   Brendiranje anti-brenda     Srpski film Srđana Spasojevića nije film o Srbima kao takvima niti film o srpskom filmu, već film koji pored svoje užasne priče stvara efekat samim svojim naslovom. Taj efekat je vrsta reminiscencije na banalnu holivudsku praksu naslovljavanja koja filmsko ostvarenje podvodi pod registarski odeljak „srpski film“. Ovakav naslov cilja na jednu drugačiju opštost, na kritiku jednog drugačijeg opšteg mesta za razliku od prve asocijacije na nešto pro/antisrpsko u ovom filmu, čime se hoće skrenuti pažnja na nas kao na etno-globalnu pretnju. Svojim naslovom ovaj film sprovodi kritiku naslovnosti srpskih filmova i uopšte svih filmova koji se vrte u srpskim bioskopima. Ovaj filmski naslov, naoko zavodeći svojom banalnošću, uvodi nas u razmišljanje zašto uopšte odlazimo na određenu projekciju. Šta je to što naslov filma sadrži a što nas privlači da odlazimo da odgledamo neka filmska ostvarenja ali i da razočarani odlazimo sa istih, ne bivajući zadovoljeni pričom/učinkom koje naslov najavljuje i/ili obećava. Svojom tipičnošću ovakav naslov dovodi u pitanje samu tipičnost koja vlada naslovima svih srpskih filmova. Najsrpskije ovoga filma, ili nešto autentično samo naše, možda bi se baš tražilo u naslovu ovoga filma kao otpor globalnom trendu, ali i jednoj istoriji deljenja naslova filmovima. Kome je namenjen ovakav naslov: publici ili srpskoj filmskoj industriji, evropskim zaluđenicima filmskih pikanterija ili tipičnom srpskom filmskom konzumentu? Teško je to odmah reći. Pre bi se moglo reći da je on upućen svima onim koji razmišljaju o filmu ili ga smatraju vrednim da bude predmet njihovog mišljenja, vrednim (samo)zapitanosti: gledati nešto ovakvo ili ne gledati ništa? Tipičnost naslova atakuje i na praksu brendiranja srpske filmske produkcije, kako je do sada želela da se predstavi svetu, tj. da predstavi samu Srbiju. Politika naslovljavanja je ono što uveliko prevazilazi samu priču o filmu. Težina zaista leži u tome što je ovo možda jedan od najspekulativnijih filmskih naslova srpskoga filma do sada. Sama pomisao na film koji bi se zvao Američki film ili Nemački film ili Francuski     film odbija svojom rogobatnošću. To nas poziva da sebi odgovorimo i na pitanja: šta znači srpsko u okviru brendiranja, šta je do sada bilo i šta bi moglo da postane? Da li je u stvari ovaj film želja da se udari na tu izjanđalu politiku predstavljanja srpskog kao srpskog u svetu sa željom da nas drugi prime kao sasvim nove i drugačije u odnosu na sebe same? Ako je na kratko razorio tipični plan za brendiranje srpskog, ovaj film jeste onda novi početak brendiranja srpskog kao novi početak naslovljavanja svega što se može zvati srpsko. Naslov je nešto što nadilazi filmski tekst i može da potvrdi strukturu filma ili da je dovede u pitanje. Naslov Srpski film je tip naslova koji film okreće u pravcu nečega što bi se moglo nazvati srpski anti-film ili srpski anti-brend ili srpski odgovor na brendiranje nacionalnog kao takvog u globalnoj areni. Ovaj film upravo želi da odmakne pažnju sa srpskog na nešto mnogo dublje i samim time postaje vredan sam po sebi bez obzira na ono što dolazi posle njega, na najavljeni užas koji se prodaje kao roba. Srpski film provocira samorazumljivu provokativnost i time provocira našu naviknutost na robnu vrednost užasa kao užasa. Ovakvim naslovom se destabilizuje užas koji sledi jer se želi skrenuti pažnja na užas ekonomije naslovljavanja. Ako naslov može biti toliko spekulativan i vredan jednog zastajkivanja, onda je samim tim dovedena u pitanje hijerarhija naslova i filmskog dela, što kao za posledicu ima to da naslov možda po prvi put u srpskom filmu istupa kao vredniji od samog ostvarenja. Šta bi naša konzumeristička žudnja kao alternativan naslov htela ovom filmu kao naslov: Krvavi snošaj, Mesarski seks ili šta bi već moglo da padne na pamet prosečnom konzumentu filmova u Srbiji. Najveći doprinos ovoga filma jeste u tome što bi se ovim filmom mogao započeti jedan nacrt istorije srpskog filma baš kroz ovu problematiku ili vizuru naslova kao političkog brenda. „Užasno“ ovog filma je što je spekulativnošću svog naslova skoro neprimetno skrenuo naš pogled sa užasa seksualnog nasilja koji gubi bitku poredeći se sa užasom sprege ekonomije, pornografije, politike života i smrti svetskog i srpskog filma koji pretenduje na takav status Piše: Tomislav Marković REČNIK PARAKNJIŽEVNIH TERMINA     NACIONALNA AURA¹ - pojam nejasnog značenja koji se odnosi na poeziju Rajka Petrova Noga i u druge svrhe se ne sme upotrebljavati. U obrazloženju za nagradu „Desanka Maksimović“ (po diviziji) žiri nogonadahnuto veli da su „Nogovi pagansko-slovenski i hrišćansko-pravoslavni svetovi viđeni u nacionalnoj auri“. Sa „nacionalnim“ nema mnogo problema, to je paramistični pojam koji se ne definiše i služi za manipulacije raznih vrsta, od političkih pa sve do književnih. Mada je redosled obično obrnut, ono što se umuti u književnim retortama tek kasnije se preliva u noćne političke posude. Ali šta je aura i šta se krije u njenom nesvakidašnjem spoju s nacionalnim? Pošto se bavimo književnim šarlatanstvom, nema potrebe da konsultujemo ozbiljne rečnike i enciklopedije, dovoljno je zaviriti u Vikipediju: „Aura je u ezoteričnim, okultnim učenjima i parapsihologiji, izvesna, samo nekim ljudima uočljiva fluidna svetlost koja okružuje ljudsku figuru“. Dakle, aura je uočljiva samo nekim ljudima, tako reći posvećenima, na primer članovima žirija koji su oko Nogove poezije ugledali fluidnu svetlost i, tako zaslepljeni i načisto obnevideli, odlučili da mu dodele nagradu. Ono što je običnom ljudskom oku nedostupno, to ne može da promakne nedremanom oku žirija. Još kad su spoznali da narečena aura ima nacionalni predznak, njihovoj sreći nije bilo kraja. Po čemu se vidi da je fluidna svetlost called aura nacionalna nije precizirano, ali evo nekih pretpostavki: svetlost se javila ispisujući poput stroboskopa krst sa četiri ocila; aura koja bije iz Nogove poezije neodoljivo je podsećala na zapaljeno Sarajevo; fluidna svetlost je bila trobojna, crveno-plavo-bela, te je žiriju odmah bilo jasno da se radi o srpskoj zastavi; i članovi žirija takođe poseduju nacionalnu auru, pa su njihove aure lako uspostavile telepatski kontakt s Nogovom i u sekundi se prepoznale po principu „sličan se sličnom raduje“. Kako god bilo, sve što je nacionalno po difoltu treba da bude nagrađeno i kanonizovano, aura pogotovo. S druge strane, aura u psihijatriji označava „relativno kratke i intenzivne subjektivne doživljaje koji prethode i nagoveštavaju epileptičke napade. U ovim kratkotrajnim ekstatičkim stanjima mogu se javiti vizuelne, auditivne ili olfaktorne halucinacije“. U tom slučaju, nacionalna aura je ekstatičko stanje koje izaziva poetske halucinacije srbijatrijskog tipa: subjektu se pričinjavaju pesnički čiste teritorije, konc-logori u kojima zatvorenike muče čitanjem Nogove poezije, zvuci ratne trube koja se s Kosova čuje pesnika srpskog da obraduje, lirske šiške Radovana Karadžića, okvir za poluautomatsku pušku s memorandum-dum municijom, borba neprestana: slovenska antiteza vs zelena transverzala, katren & perje za antiratne pesnike, miris krvi neizmirene, ukus nagraila u bosanskom loncu, Mladićeva kritika cerebralne poezije u jednoj reči: „Raspameti!“, razroke sise koje izdajnički vise, hajdučki preci & sonetni venci, Pale & bauci, nacionalnih nihilista leleci & jauci. Sva pomenuta viđenja & sozercanja pesnik pretače u stihove sa barutnim punjenjem, zagledan čas u daljinu, čas u mapu Velike Srbije, zamišljen, kako pesniku i dodikuje, a eksperti za poeziju i detektovanje nacionalne aure koji sede po žirijima pažljivo čitaju napisano i nagrađuju li, nagrađuju. Što bi rekao jedan aforističar: niti smo mi ludi, niti su oni zbunjeni, a sve funkcioniše ¹ Termin upotrebljen u obrazloženju žirija povodom dodele nagrade „Desanka Maksimović“ Rajku Petrovu Nogu za celokupno pesnićko stvaralaštvo. iri je rajkovao u sastavu: Gojko Božović, Aleksandar Jovanović, Bogdan A. Popović, Boško Suvajdžić i Milosav Tešić (predsednik). Izvor: SEEcult.org 29. 4. 2009.  BETON BR.102  DANAS, Utorak 17. jul 2010.   Piše: Saša Ilić TRIGONOMETRIJA NINOVE NAGRADE     Ćosićeva Srbija je kazan koji vri i bunca i kolje i stiče i posluje. Ovim rečima je Borislav Mihajlović Mihiz u januaru 1954, dve nedelje pre ustoličenja nove književne tradicije u srpskoj i jugoslovenskoj kulturi, pozdravio Korene, tek objavljeni roman Dobrice Ćosića, prvog (i potom višekratnog) laureata NIN-ove nagrade kritike za roman godine. Kada je 5. februara 1955, NINov žiri (Milan Bogdanović, predsednik; Velibor Gligorić; Steva Majstorović; B. M. Mihiz; Zoran Mišić i Eli Finci) jednoglasno predložio Radničkom savetu NIN-a da se Nagrada dodeli Dobrici Ćosiću, niko nije bio začuđen takvom odlukom. Ni sam Ćosić, čiji je intervju objavljen u istom broju novina, nije bio iznenađen, a ni uzbuđen. Delovao je spremno i svečano, čak i kada je izjavljivao da je u književnom smislu poželeo „krvlju da priča kakvi su ljudi živeli i kakvi žive na ovom parčetu zemlje...“ Ne treba zaboraviti ni to da je nagrađeni Ćosić već u to vreme bio visoki funkcioner Partije i jedan od čelnih ljudi u kulturi Srbije, pa bi se gledano s današnjeg aspekta ta situacija mogla uporediti kao kada bi NIN-ovu nagradu dobio, recimo, Nebojša Bradić za neki svoj potencijalni roman o poslednjim danima života Meše Selimovića. Ni to nije isključeno da će se dogoditi, ali postavlja se pitanje kakva dela su dobijala i kakva će dobijati NIN-ovu nagradu. Kada bi se pretresao čitav spisak laureata za poslednjih šezdesetak godina, moglo bi se ustanoviti da je tek 20 posto nagrađenih romana zaista vredelo. Ostaje 80 posto. Da li je to postotak promašaja ili nešto drugo. Pre bi se moglo reći da je to glavna linija nagrađivane literature i da je onih 20 posto zapravo iskakanje iz ninovskog koloseka, niz incidenata (kada je reč o kraju šezdesetih ili početku sedamdesetih godina) ili sporadičnih ekscesa i vaganja (kada je reč o osamdesetim i devedesetim). Na osnovu izveštaja prvog NIN-ovog žirija mogu se ustanoviti dve bitne stvari: godišnja romaneskna produkcija ne teritoriji Jugoslavije te 1954. nije prelazila dvadeset romana (zajedno sa Prokletom avlijom Ive Andrića), a obrazloženje žirija nije sadržalo kritičko kao ni poetsko obrazloženje na osnovu kojeg se nagrada dodeljuje određenoj knjizi. Očigledno su takvi poetski izleti, u stvari, tekovina novijih vremena. Milan Bogdanović je tada pre svega govorio o metodu rada žirija i o „procvatu jugoslovenskog romana“ u celini. Naposletku je samo izneo popis romana iz užeg izbora (A. Vučo; R. Konstantinović; I. Potrč; J. Ribnikar; D. Ćosić; E. Šinko) i izneo predlog žirija o dodeli nagrade za 1954. Sve ostalo je povest puna buncanja i krvi. SUDBINA BEZ KOMENTARA Od memorandumske 1986. do petooktobarske 2000. godine, NIN-ova nagrada je zabeležila ukupno četiri pogotka: Forsiranje romana reke Dubravke Ugrešić (1988), Sudbina i komentari Radoslava Petkovića (1993), U potpalublju Vladimira Arsenijevića (1994) i Mamac Davida Albaharija (1996). Naspram njih stoji jedanaest naslova, počev od Testamenta Vidosava Stevanovića (1986) do Sitničarnice „Kod srećne ruke“ (2000) Gorana Petrovića. Neko ko bi ovakav skor posmatrao sa strane, s pravom bi se zapitao šta to nije bilo u redu tokom tih godina. Jednostavan odgovor bi glasio da je najpre tekla opsežna priprema za rat, koju je svojski podržala i infrastruktura NIN-ove nagrade, da bi se potom prešlo u permanentno ratno stanje koje je samo privremena promena u konstelaciji žirija sredinom devedesetih dovela do poremećaja. Velika očekivanja nakon Miloševićevog pada nisu ispunjena, a NIN-ova nagrada je kao stara sluškinja dnevne politike i, ovoga puta, tranzicijskih lobiranja, nastavila da radi po starom. Deset novih krvavih godina buncanja nisu donele nikakve promene. Naprotiv, imenovani žiriji su nastojali da čitaoce i dalje prave budalama, objašnjavajući da su Ukop oca Mladena Markova, Semolj zemlja Mira Vuksanovića i Glasovi u vetru Grozdane Olujić prvorazredni romani, te da su ambasadorske knjige poput Uspona i pada Parkinsonove bolesti Svetislava Basare ili Ruskog prozora Dragana Velikića ona razina književnog standarda kojem treba težiti. Ukupni skor dvehiljaditih je u stvari melanž dnevne politike, lobiranja i vraćanja zasluga piscima pred penzijom čija su najvažnija dela napisana krajem osamdesetih. To potvrđuje i edicija Off-NIN (2005) koju su     profesori iniverziteta, naknadnom pameću oformili i objavili u produkciji Ljušićevog Zavoda za udžbenike. BASARINA FAMA O BICIKLISTIMA, JE ZASLUŽENO TREBALO DA BUDE NAGRAĐENA 1989. GODINE KADA JE NINOVA MILOST POKLONJENA ULTRANACIONALISTIČKOJ KNJIZI VAZNESENJE VOJISLAVA LUBARDE Tamo je svoje mesto našla i Basarina Fama o biciklistima, koja je zasluženo trebalo da bude nagrađena 1989. kada je NIN-ova milost poklonjena ultranacionalističkoj knjizi Vaznesenje Vojislava Lubarde. Umesto da je vratio NIN-ovu nagradu, u znak protesta zbog svega što je učinjeno u srpskoj militarizovanoj kulturi poslednjih decenija, Basara je oberučke prihvatio lentu i ugradio se u kanon za koji se danas, više nego ikada pre, može reći da pripada Srbiji koja bunca i kolje i posluje. Dakle, NIN-ova nagrada je imala kapacitet da nakon 2000. godine počne da oblikuje drugačiju literaturu od one koja je bila dominantna prethodnih decenija ali to, naprosto, nije učinjeno. Zbog čega? Zbog toga što u Srbiji nije bilo dovoljno relevantnih kritičara i kritičarki koji bi uspeli da prepoznaju obrise nove literature ili zbog nepostojanja takve književnosti? Naprotiv. Radi se rigidnoj političkoj strukturi koja nikada nije demontirana i koja je izborom članova žirija nastavila da demonstrira svoju moć sve do danas. ZAŠTO KAŽETE KNJIŽEVNOST, A MISLITE NA SRPSTVO? U poslednje vreme je grupa P70, ojačana pozadinskim delovanjem SANU i Katedre za srpsku književnost Filološkog fakulteta u Beogradu, iznela na videlo ono što su njihovi mentori uporno odbijali da izgovore. Polemika oko termina srbijanske, odnosno srpske književnosti samo je ogolila višedecenijske mehanizme koji su upravljali stručnim procenjivanjem tekuće književne produkcije u Srbiji. Radi se o procesu stapanja poimanja književnosti i nacije što je analogno sa poistovećenjem pravoslavlja s nacijom. Postoji mnogo signala koji nam to mogu posvedočiti, a neki od njih, najmarkantniji, kriju se u recentnoj prošlosti NINove nagrade. Naravno, reč je o Semolj zemlji Mira Vuksanovića, koji je bolje od svih svojih prethodnika, pa čak i od Milovana Danojlića, objasnio koliko su „arhaične reči“ u opasnosti, koliko je srpski jezik u opasnosti, osobito u Crnoj Gori koja je tada prolazila kroz referendumsku euforiju. Miro Vuksanović je eksplicitno i na samoj dodeli NIN-ove nagrade objasnio smisao svoga pisanja kao odbrane od dukljanitisa vulgarisa. Kada su ga pitali da li je čitao nove crnogorske pisce (Brkovića, Nikolaidisa, Spahića i Radulovića), odgovorio je da „ta dela još uvek nisu prevedena na srpski, pa ih nije mogao čitati“, „da je dukljanska književnost jedina na svetu čiji su svi pisci živi“, kao i „da je ta književnost napisana na nepostojećem jeziku“, te da prema tome i ne postoji. Ovakvu aroganciju, dostojnu srpskog nacionalizma podržao je žiri NIN-ove nagrade, mediji, ali i svi oni koji su svojim knjigama participirali u trci za ovo tzv. književno priznanje, pa prema tome i ja sâm, jer sam u toj utakmici učestvovao. Legitimizacija rada ove institucije opasnija je od samog učinka semoljanja, vaznošenja ili korenovanja laureata i njihovih žreca. To znači da smo svi mi stali iza onoga sto je servirano na konačnoj dodeli Nagrade kao iza zajedničke srpske platforme za odbranu srpskog jezika ali i srpstva u Crnoj Gori. „Književnost je u opasnosti!“, opominje nas profesor Radivoje Mikić na jednom od mnogobrojnih književnih panela: Treba je braniti! A kako se to brani književnost i od čega. Nedavno smo na tribini u SKC-u čuli da je komadanje tela srpske književnosti izuzetno opasno i da se tome mora stati na put. P70, sa svojim zagraničnim kapacitetom, radi na tome da sve te komade razorenog tela reintegriše, osobito srpsku Spartu i prekodrinske teritorije, bez kojih bi savremena srpska književnost ostala u invalidskim kolicima, gde joj je zapravo i mesto. NIN-ova nagrada je važna poluga za tu vrstu reintegracije. Čak i kada se kalkulantski dodeli nekom piscu kao što je Vladimir Tasić (doduše za prilično lošu knjigu), ona predano radi na ostvarenju srpskog sna čije je koordinate decenijama ponavljao vojvoda Šešelj. Ali opet se postavlja pitanje, kako to treba braniti književnost. Da li na način jednog Danila Žuže koji je metalnom šipkom nasrnuo na bivšeg člana NIN-ovog žirija i kritičara Teofila Pančića? Verujem da bi se novoproglašeni članovi žirija saglasili s tim, osobito oni koji dolaze iz „slobodarskog“ Pečata. ŠTO DELAT? Pre nekoliko dana su elektronski mediji u Srbiji preneli fragmente telefonskog razgovora koji bi se mogao okarakterisati upravo onom Mihizovom rečenicom s početka ovog teksta. Kuriozitet sam po sebi je i taj što je jedan od sagovornika bio upravo prvi (i potom višekratni) laureat NIN-ove nagrade - Dobrica Ćosić. Razgovarao je s Ratkom Mladićem, ulažući veliki trud da ga pomiri s Radovanom Karadžićem. Dakle, radi se o dvojici pisaca i jednom implementatoru epske poezije, na koju se pozivao dok< je izdavao komandu: Pravac Potočari! U tom jednakostraničnom trouglu, živi trenutno i srpska književna scena: temena su Koreni - Čudesna hronika noći - Početak bune protiv dahija. Na preseku težišnih duži nalazi se najveći tabu - Srebrenica. I NIN-ova nagrada je svih ovih godina funkcionisala u tom trokutu. To je zapravo njena struktura. Čak kada se u žiriju nađe i neko poput Teofila Pančića. Čak i kada se u najužem izboru nađe neko poput Filipa Davida. Čak i kada se izvrši svojinska transformacija NINa. Struktura nastavlja da radi po starom. Nova postava članova žirija nam već sve govori. Vasa Pavković, kritičar Pečata (vidi: Bulevar zvezda, Beton br. 51) kao predsednik žirija. Ljiljana Šop sa ravnogorsakim softverom u pozadini, Mileta Aćimović Ivkov kao sitni obrtnik magle, profesor Aleksandar Ilić kao nekompetentni poznavalac bilo čega, i na kraju Mladen Šukalo, dobri pastir jagnjeta božjeg i zvijeri iz bezdana (vidi: Davor Beganović: „Scientia postapocalyptica“, Beton br. 89). Srbija kao da i dalje vri i kolje i posluje. Jedini mogući odgovor je izlazak iz tog trougla. Bojkot institucije kakva je NIN-ova nagrada. Sve drugo je ne samo njena legitimizacija, nego i čuvanje tabua koji se nalazi u ninovskom srcu tame Piše: Tomislav Marković U ZDRAVOJ KNJIZI ZDRAV DUH     NIN-ova nagrada za najbolji roman godine je nešto za šta se vredi boriti. Pored značajnog novčanog iznosa, tu je i medijska pažnja koja ponosnog laureata brzo i lako lansira u zve zdane visine književne popularnosti. Nijedna druga nagrada, kojih u Srbiji ima između 300 i 3000 (tačan broj ni Predrag Čudić nije uspeo da utvrdi, za nekim nagradama se još uvek traga), nije praćena tolikom medijskom halabukom, a broj intervjua koje nagrađeni pisac objavi tih postninovskih dana po pravilu prevazilazi ukupan broj pojavljivanja u medijima koje je imao u prethodnom spisateljskom životu. Odmah se štampa drugo izdanje romana, prodaja raste, izdavač je srećan, pisac se baškari na lovorikama, ukratko – život je lep. I to nije sve. Široko je rasprostranjena predstava da je roman koji osvoji NIN-ovu nagradu neupitna vrednost srpske književnosti, delo koje se automatski katapultira u književni kanon, odakle mu nema mrdanja dok je sveta i veka. Pisac i pre smrti biva besmrtan, i pre konačnog suda književne istorije osuđen na večnost. Na njegovom delu napajaće se buduća pokolenja, a književni poletarci učiće tajne teškog spisateljskog zanata. Kad se sve sabere, postaje očigledno koliki je teret odgovornosti na nejakim plećima NIN-ovog žirija. Njihova odluka ima dalekosežne posledice i zato pažljivo procenjuju svaki roman, dvaput mere – jednom seku, a kad najzad glasaju za svog favorita i odaberu dobitnika, još pažljivije mere svaku reč koja će se naći u famoznom obrazloženju žirija. Iako dotično obrazloženje naizgled traje kratko, tek jedan dan, i završava u novinskim arhivama, ono ipak sadrži ključne razloge zašto se neko delo kanonizuje. Ozbiljnost s kojom članovi žirija pristupaju ovom mukotrpnom poslu najbolje se vidi na primerima. Tako, recimo, povodom dodele NIN-ove nagrade Milovanu Danojliću za roman Oslobodioci i izdajnici član žirija Želidrag Nikčević blagoizvoleo je izjaviti kako je Danojlić „lingvista naše tragedije“ (Naša borba, 13. januar 1998). Zbunjeni čitalac neminovno mora da se zapita na koga se ova množina odnosi. Možda je Nikčević izdanak kakve vladarske dinastije, pa je reč o kraljevskoj množini. Ili se radi o tragediji samog žirija, jer je Nikola Milošević (predsednik žirija) napustio sednicu sat vremena pre proglašenja laureata, a Danojlić našao da se u romanu bavi baš stereotipom o srpskoj neslozi i tako anticipirao ovaj nemili događaj. Stvari postaju malo jasnije tek kad pročitamo saopštenje žirija u kojem, između ostalog, stoji: „Danojlićev roman podstiče na trezveno razmišljanje o srpskoj sudbini u 20. veku“. Dakle, u tom grmu leži zec, Danojlić se pozabavio srpskom sudbinom u 20. veku koja je, po memorandumskoj definiciji, tragična jer su Srbi uvek i svuda žrtve. Ta tragičnost je naročito došla do izražaja u Srebrenici jula 1995, ili u logorima Omarska, Keraterm i Trnopolje 1992. godine, ili tokom četvorogodišnjeg ubijanja Sarajeva. Ali ti motivi nisu dostojni Danojlićevog pera koje već decenijama stoji na braniku srpstva. Valjda nisu dovoljno tragični. Ako ovo nekome liči na ideološko učitavanje, neka se zapita da li bi se za nekog potencijalnog laureata NIN-ove nagrade moglo reći da je „lingvista bošnjačke/albanske/hrvatske tragedije“. Prilično nezamisliva situacija. Sa trezvenog razmišljanja o srpskoj sudbini u prošlom veku prelazimo naglo na daleku prošlost, u svet Semolj zemlje gde mišljenje nije baš poželjno („Plašim se zmije i umovanja. Zmiju umijem ubiti žitkim prutom, dići je tojagom i objesiti da visi na trnu. Znam Foto: Miroslav Dragojević     da niko neće žaliti ako je nađe, smrdljivu. Ali, umovanje ne umijem ubiti. Pri tom mi ni prut ni trn ne mogu pomoći.“ – ovako glasi jedan odlomak iz tzv. romana Mira Vuksanovića). A šta kažu gospodari institucionalne moći, poznati i kao članovi žirija: „Mitski svet, jedan bivši epski prostor sa arhajskom dubinom, krcat tragičkim simbolima, dakle, daleku izvornost i snagu same zemlje i postojanja, roman čuva i gradi u rečima i jeziku, a uskraćuje u pričama i likovima“. Eto jednostavnog recepta za pisanje romana dostojnog NIN-ove nagrade. Uzmete prostor koji je nekoć bio epski (čuvena je epska pesma „Zidanje Skadra na Semolj zemlji“), napravite u njemu duplo dno da dobije arhajsku dubinu (kad je tekst već plitak, neka bar dubina bude arhajska), tako pripremljen i produbljen prostor nakrcate tragičkim simbolima (kao što su prut, trn i tojaga) i automatski dobijete mitski svet. E, sad u tom mitskom svetu nadljudskim speleološkim naporom otkrijete daleku izvornost zemlje (zemlja je izvorna, voda je izvorska) i njenu snagu (valjda isto daleku, ogleda se verovatno u sili gravitacije), a samim tim i izvornost i snagu postojanja (pošto zemlja i njena snaga očigledno postoje). Ostaje vam samo da sve to sačuvate i izgradite u rečima i jeziku (gradeći sačuvate ili čuvajući sagradite, po ličnom izboru) i za vas nema zime, pogotovo ako ne zebete od mnogo mišljenja. I još jedna važna napomena: da biste dobili NIN-ovu nagradu za najbolji roman, uopšte ne morate da napišete roman. Dakle, ne budite naivni. Pored podobne fabule i hronotopa, NIN-ov žiri ponekad boduje i podobne aktivnosti književnih likova. Povodom dodele NIN-ove nagrade za 2000. godinu Sitničarnici „Kod srećne ruke“ Gorana Petrovića, u obrazloženju žirija je stajalo i ovo: „Kod Petrovića svi čitaju, od korektora do policajca; čitanjem se održava duhovnost, uspostavljaju tajne veze između ljudi i pronalazi smisao stvari i događaja“. Na stranu sportski podatak da je čitanje trening za održavanje duhovnosti (ko čita, taj se oduhovljuje; u zdravoj knjizi zdrav duh), saznanje da delatnost kojom se likovi u romanu bave predstavlja sama po sebi prozni kvalitet zaista je epohalno otkriće. Da je kojim slučajem Rej Bredberi napisao na srpskom „Farenhajt 451“, ne bi imao nikakve šanse kod NINovog žirija. Kakav je to pisac koji piše o društvu u kojem su knjige zabranjene? Dobro, to je žanrovska literatura, ali ni većina klasika ne bi mnogo bolje prošla na čitalačkoj Prokrustovoj postelji NIN-ovog žirija. A i ti takozvani veliki romani svetske književnosti, to sve nešto bože me sakloni. Raskoljnikov ubija zelenašicu i njenu sestru (umesto da uči za ispite), Ana Karenjina vara muža (umesto da se udubi u neki roman, makar ljubavni), Merso ubija Arapina (umesto da se opusti uz neku laganu literaturu), Santjago peca (umesto da čita Mihajla Pantića) itd. Ako ste pomislili da je dovoljno da napišete roman u kojem svi likovi čitaju ili, pošto je to već provaljeno, na neki drugi način održavaju duhovnost (na primer – molitvom; roman o monasima zavetovanim na ćutanje koji se po čitav bogovetni dan mole, idealno rešenje ako vam dijalozi ne idu od ruke, tako reći sigurica), da biste dobili NIN-ovu nagradu, grdno ste se prevarili. Potrebno je mnogo više od toga. Pre svega, da uvek budete na liniji koju su jasno zacrtali velikani iz Bulevara zvezda. I da imate izvesne zasluge za narod. Ukratko: gde god nađeš zgodno mesto, tu srpstvo posadi, a žiri je blagorodan, pa će da nagradi  BETON BR.101  DANAS, Utorak 27. jul 2010.   Piše: Milan Đorđević PISCI, FAŠIZAM, POLITIKA   Fašizam nije užasan zato što su ga praktikovali Nemci, već zato što je on svugde moguć. Hans M. Encensberger     Verujem da nije kasno nešto reći o stvarima koje je izazvalo i izaziva pojavljivanje knjige Gintera Grasa Ljušteći luk i problemima koje ona pokreće. U ovoj knjizi memoara Gras govori kako je u ratu bio mobilisan i kako je kao mlad bio pripadnik SS jedinice. Govori i o ranijim godinama, o dolasku Hitlera na vlast, opisuje kako je to izgledalo u njegovoj okolini. Gras je jedan od vrhunskih savremenih evropskih pisaca, autor osobene fantazije i proznog izraza, ali i čovek koji se bavi likovnom umetnošću, pa i tu ima visoka dostignuća. Zapravo, on je pisac koji je poslednji u 20. veku dobio Nobelovu nagradu za književnost. Bio je poznat kao žestoki kritičar nemačkog nacizma, postnacizma i uopšte društvenih pojava i stanja u Nemačkoj posle pada nacizma i Hitlera 1945. godine, kao i kritičar pripadnika nacističkog establišmenta koji su se prilagodili demokratiji posle 2. svetskog rata i u njoj imali važne funkcije. Uostalom, njegovi romani nisu samo velika umetnička dela nego i svojevrsno piščevo viđenje tragičnih godina Hitlerove vladavine. Oni su slika reagovanja tadašnjih Nemaca na događaje koji su bili posledica nacističkog osvajanja vlasti. Recimo, njegove knjige Limenidoboš, Pasje godine, Mačka i miš na nezaboravan i originalan način govore o ljudima u ovom periodu istorije. U Pasjim godinama čak ima puno persiflaža iskaza filozofa Martina Hajdegera i to zbog ranih simpatija ovog filozofa za hitlerizam. Stoga su bila veliko iznenađenje njegova priznanja u memoarskoj prozi Kod ljuštenja luka, kako glasi bukvalni prevod tog naslova. Poznata je i Grasova simpatija za nemačku socijaldemokratiju od pedesetih godina dvadesetog veka pa nadalje. Činjenica je da je dugo godina bio svojevrsni savetnik ali i prijatelj vođe nemačkih socijaldemokrata i kancelara Vili Branta, kome je i pisao govore. Takođe, zna se da je u bliskim odnosima bio i sa vođama švedskih i austrijskih socijaldemokrata, Ulofom Palmeom i Brunom Krajskim. U svom razgovoru sa savremenim francuskim filozofom Burdijeom, čovekom levičarskih pogleda, Gras, recimo, hvali socijalizam kao jednu od tekovina građanske revolucije     1789. godine. Zato su pojava njegove memoarske knjige i priznanja koja je u njoj izrekao i izazvala toliko reakcija. Usledile su osude i napadi na Gintera Grasa, zbog prikrivanja činjenica iz mladosti i manipulisanja sopstvenom prošlošću. U prikazu Grasove knjige („Rat i sećanje“, Njujorker, 18. 9. 2006.), Jan Buruma kaže: „Iznenađenje nije u tome što je Gras bio deo te jedinice, nego u tome da je prećutao taj deo svoje istorije. U jednom od poslednjih televizijskih intervjua objasnio je zašto mu je trebalo toliko godina da kaže istinu – i to nije nevažno pitanje s obzirom na činjenicu da je upravo ispovedanje istine stalna tema njegovog književnog i političkog rada. Opterećivalo me, rekao je. Moje ćutanje svih tih godina je upravo razlog zbog koga sam sad progovorio. Morao sam izreći, konačno. Maks Friš piše o Grasu u svom Dnevniku 1966-1971: „...On prvi put govori o politici, ali ne književno nego gotovo helvetski, politika ne kao utopija nego pragmatično...“. I „Ovde se obraća naciji preko televizije. Književnik s ličnom odgovornošću. Obraća se političkoj svesti nacije, pretpostavljajući da je ona ima.“ Kao i „Ovde ga intervjuiše međunarodna štampa...“, pa „...on ne odgovara kao portparol vlade, ali ni kao književnik-privatna ličnost, nego kao građanin s posebnom reputacijom...“. E, sad, zašto sve ovo pišem? Pa pišem jer neki uvaženi a društveno ambiciozni autori i kritičari misle da pisac treba da živi ispod staklenog zvona ili u retorti, daleko od stvarnog života, politike i svega što se događa oko nas. U redu, postoje razne poetike, estetski različita izražavanja naših fantazija, kao i različita gledanja na stvari ovog sveta, ali mislim da ne bi trebalo da dominira samo jedno, apolitično shvatanje – „čista literatura“ – i jedan, rekao bih, društveno-konformistički stav o ovom pitanju. I da dodam, ima i pisaca, kao i ljudi drugih profesija, koji se bave politikom ili imaju svoje stavove o njoj. Biće tako i u budućnosti, pod uslovom da se ovaj svet ne pretvori u kompjutersku simulaciju. Ginter Gras je bio i jeste jedan od onih sa otvoreno političkim stavom ali on je i na izvanredan način u svojim prozama progovorio o istoriji, politici, o odnosu ljudi prema tome. Može mu se zamerati što je prikrivao nešto nečasno iz svoje biografije i tek sada je to izneo, ali, šta ćemo, i to je ljudsko postupanje, nesavršeno. On nije svetac. Kako kaže Aleksander J. Motil u svom tekstu „Zašto je moguć KGB bar?“: ...I moramo da znamo da su te moralne odluke povezane sa različitim stepenima krivice ili nevinosti. Rasprave koje je izazvalo priznanje Gintera Grasa avgusta 2006. da je kao momak služio u vojnoj jedinici SS je samo jedan dokaz za to. Kao što su čak priznavali njegovi kritičari, taj izbor je bio moralni faux pas, a ne zločin. Gora moralna greška je bilo, suprotno, njegovo dotadašnje ćutanje o tome.“ Da, zato i treba kritikovati Grasa koji je ranije upravo bio za otvorenost, iskrenost i poštenu istinoljubivost. Ali to ipak ne utiče na vrednost njegovog pisanja. Dakle, mislim da je vrlo teško ili skoro nemoguće kao pisac biti imun na politička i istorijska zbivanja i od toga biti sačuvan u hermetičnoj književnoj posudi, ispod staklenog zvona, i tu se baviti „čistim“ pisanjem koje ima malo veze sa empirijom i svakodnevicom. Da, moguće je biti hermetičan pisac i biti na snežnobelim, sterilizovanim, poput čistih dečijih pelena vrhuncima i uzvišenim predelima velikana i apstraktno, zamršeno, tamno i „duboko“, da se Vlasi ne sete, pisati o stvarima koje su daleke i nerazumljive većini ljudi. Ali to je čak i za tzv. stručnjake za literaturu, ipak, teško štivo  BETON BR.99  DANAS, Utorak 29. jun 2010.   Piše: Robert Alagjozovski KORENI NAŠI NASUŠNI   Makedonija u kulturnom ratu     Najveće iznenađenje makedonske aktuelne politike je transformacija premijera Nikole Gruevskog, veoma popularnog lidera, od tehnokrate – izbore je dobio na bazi ekonomskih obećanja – u populističkog nacionalistu. On je uveo politiku nacionalnog identiteta u centar svoje vladalačke prakse, investirao dosad neviđene pare u kulturnu politiku i zaoštrio spor o imenu i identitetu zemlje sa susednom Grčkom. BUKEFAL PROTIV STEČAJA U tom smislu, preporuke evropskog eksperta Simon Mundy-ja kako da ministri kulture u Vladi u doba recesije brane pravo na budžetska sredstva za kulturu sasvim je irelevantno u makedonskom slučaju. Makedonska vlada kofama sipa pare u kulturu. Ali, u kakvu kulturu? U kulturu radikalne revizije makedonskog nacionalnog identiteta. Dosad se makedonski identitet bazirao na slovenskom identitetu, pravoslavlju i na antifašističkoj borbi u Drugom svetskom ratu. Vlada premijera Gruevskog je uvela novu identitetsku filozofiju koja se bazira na pravoslavlju, ali i na onome što su kritičari njegove politike nazvali antikvizacijom. Gruevski je promenio udžbenik istorije za osnovnu školu. Sada se tvrdi da je slovenska masa bila neznatna i da su se starosedeoci, dakle, potomci antičkih Makedonaca, samo blago stopili sa slovenskim doseljenicima, sačuvavši pritom strukturu svojih gena. U jednom intervjuu, ideolog gruevističke antikvizacije, arheolog Pasko Kuzman, pokušao je da pragmatički i diplomatski opravda celu operaciju. Rekao je da ako mi Makedonci ne dokažemo svoje antičke korene i direktu vezu sa Aleksandrom, onda ćemo izgubiti spor oko imena sa Grcima i izgubiti pravo na svoj makedonski identitet. Zato je ova vlada sprovela politiku masovne muzeologizacije i monumentalizacije u kulturi. Pasko Kuzman otkriva lokalitete i diči se arheološkim pronalascima koji potvrđuju njegovu tezu (u strumičkim srednjevekovnim zidinama su iskopali lanternu Aleksandrovog lika, ali je kritička javnost tvrdila da je to lik Atene). Vlada je pokrenula projekat ulepšavanja skopskog glavnog trga koji će krasiti skulptura Aleksandra na njegovom Bukefalu visine 32 metra. Opozicija je tvrdila da bi se samo od bronzanog odlivka Bukefalovih jaja rešio problem nekoliko stotina radnika u stečaju koji traže minimalac od osamdesetak evra do penzije. PRAOCI FILIP I ALEKSANDAR I NJIHOVA DECA Gde su problemi ovakve politike? Pitanja identiteta su obično povezana sa manjinskim grupama i najčešće su u funkciji ostvarenja njihovih prava. Ali, kako nauka tvrdi, čim se prava manjina ostvare, onda politika identiteta postaje noćna mora za samu grupu, jer se parcijalni identitet ne može integrisati u demokratsko društvo a da se ne rasprši u masi emancipovanih i individualizovanih građana. Prava opasnost ipak dolazi onda kada većinska grupa ili vladajuća elita da sebi za pravo da sprovede identitetsku platformu koristeći oruđa sveobuhvatne državne moći. U državama sa autoritarnom vlašću ili kratkom demokratskom tradicijom, to često dovodi do masovne tragedije ili raspada države. Afrički kontinent je pun primera država koje su uništili njihovi narcisoidni vladari. U Evropi, javnost je sa podsmehom i borbi, makedonski premijer Nikola Gruevski zapleo se u potpunom kulturnom ratu. Taj rat ruši ionako slabe makedonske pozicije na međunarodnom planu, a na unutrašnjem ostavlja duboke     ozlede na krhkom građanskom tkivu. Kulturni rat kao metafora proizlazi iz politike stalnog suprotstavljanja kulturnih vrednosti. Ta politika izdvaja jedan set takvih vrednosti i pokušava da ih nametne celom društvu. Pri tome ruši bazičnu pretpostavku demokratske državne mašine da miri, objedinjuje, da stvara zajedničke okvire, a ne da nameće. Rezoniranje Paska Kuzmana nas vraća u jedno odavno prevaziđeno organicističko shvatanje nacije, koje se ne može dokazati zbog toga što antičko makedonstvo kao esencija ne postoji. Makedonska kulturna politika sva je u dokazivanju nedokazivog. Ubrzana je arheološka aktivnost, izgradnja statua Aleksandra i Filipa, i promena imena javnih prostora i institucija. Jedan diplomata cinično je primetio da je sišao na aerodrom koji se zove „Aleksandar Veliki“, da se vozio autoputem koji se zove „Aleksandar Veliki“ i da je odseo u hotelu koji se zove „Aleksandar Veliki“. Dodajemo da je mogao da pogleda i neku utakmicu u areni „Filip Drugi“, onda da testira svoje zdravlje u bolnici „Filip Drugi“, te da se na kraju relaksira u kafiću koji se zove „Filip Drugi“. Koliko je ta politika nerazumljiva za strance, toliko je opasna za makedonsko društvo jer unosi turbulenciju u dosadašnju poziciju Makedonije kao multikulturne zemlje, konstituisane preko demokratski izražene volje građana, a ne putem etnogeneze iz drevne i imaginarne državne tradicije. Želimo li biti cinični, možemo postaviti pitanje legalnosti ovakve kulturne politike. Naime, Makedonija prema sadašnjem zakonu (planiraju da i to promene u predlogu novog zakona koji je u proceduri) ima jedno od najograničavajućih (ali zato i najliberalnijih i najneutralnijih) shvatanja pojma kulture. Prema članu 1 Zakona o kulturi, kultura je stvaralaštvo, objavljivanje, zaštita i afirmacija stvaralaštva. Kultura za aktuelnu vlast u Makedoniji nešto je sasvim suprotno. Za nju, kultura su identitet i ideološki nazori, set generiranih simboličkih značenja koja učestvuju u borbi političke i društvene moći, sila koja formatira celu naciju. BUNAR APOSTOLA PAVLA Naučnici kao Marija Todorova i Anastasija Karakasidu slažu se da u našim naukama i našim institucijama, koje treba da preuzmu ulogu etičkog stožera i objektivnosti, dominira retorika esencijalizma. Umesto da su kritičke, one su polemičke. Svako proglašava drugoga za uzurpatora i šovinistu. Karakasidu kaže da se nacionalna istoriografija piše prema kolonijalnom modelu, s ciljem da se opravda političko vladanje. Istoriografi ne prihvataju fundamentalni truizam da je realnost konstruirana. Oni kažu da su nacionalna svest i identitet postojali vekovima i da države nacije danas legitimišu sebe preko teleološkog rekonstruisanja navodne prošlosti. U makedonskim selima, kao što su Paljurci, ljudi znaju bunar u kojem se sveti apostol Pavle okupao kad je prolazio tim krajem pre dve hiljade godine. Na tu priču se naročito „primio“ makedonski presednik Đorđe Ivanov. Karakasidu daje sličan primer kako stanovnici Asirosa, blizu Soluna, znaju humku gde je Aleksandar Makedonski razvio šator. Prema njenom istraživanju, na toj teritoriji nijedno od familijarnih stabala stanovnika sela nije postojalo pre više od stotinak godina. Čudno je da makedonska etnička grupa redefiniše svoj nacionalni identitet u jednom relativno mirnom kontekstu. Politika nacionalnog identiteta instalira se u situaciji kada je na neko vreme zatvoren problem sa Albancima, kad je zemlja postala kandidat za prijem u Evropsku uniju i NATO i kad su investicije počele da stižu u Makedoniju. To na paradoksalan način dokazuje primarnu važnost kulturnih politika za celi društveno-politički sistem  BETON BR.98  DANAS, Utorak 15. jun 2010.   Piše: Dušan Pržulj STALJINOV SMEH U „BALKANSKOM ŠPIJUNU“   Ilija Čvorović protiv Dušana Kovačevića     Da li je Ilija Čvorović ismejao režisera Balkanskog špijuna Dušana Kovačevića? Nije li nam Kovačević dao oskudne režiserske dokaze za svoju tezu o političkoj paranoji? Ko u ovom filmu traži istinu - Ilija ili režiser? Da li je Kovačević verno prikazao istinu političke paranoje? Ko je Staljin? Režiser. Zašto je Staljin? Od režisera ne dobijamo dokaze da osobe koje špijunira Čvorović zaista nisu špijuni. To je naprosto bledunjavo i potpuno zaobiđeno u ovom komično prikazivanju političke paranoje. A to i jeste utemeljenje ovoga filma. Mi o Čvorovićevoj političkoj paranoji saznajemo kroz njegovu fanatičnu trku za dokazima, ali ne vidimo režisersko seciranje političke paranoje. Nema dubine u ovom zahvatu, te je tako sve ostavljeno gledaocu koji ne dobivši uvećano paranoičnu konstrukciju stranih plaćenika, može posumnjati da li se ovde uopšte može govoriti o političkoj paranoji. Ovo je film sa tezom o političkoj paranoji koja nije dokazana jer nema valjanu metodologiju, ali njoj se nije dovoljno ozbiljno ni pristupilo, jer su sve karte bačene na smeh zbog paranoje, čime je Kovačevićev naum pao u vodu. Smeh je ovde trebalo da bude rezultat jednog strogo kontrolisanog istraživanja, projektovanog tako da ne bude prepušteno slučaju. Ovo je jedan od primera gde režiser opijen sopstvenim likom napušta svoj prvobitni cilj i biva uvučen u igru komičnog, gde ne dobijamo ono zbog čega smo i kretali u ovu komično-političku avanturu. Dobijamo samo političku avanturu Dušana Kovačevića koji, ne obraćajući pažnju šta mu je cilj a šta sredstvo, dozvoljava ovim filmom da politička teza bude sredstvo komičnog. To je neuspeh i autogol, kao i opomena da su ovakvi režiserski zahvati veoma opasni ako se ne poznaje prava mera političkog i komičnog. Neopreznost i potcenjivanje ove oštrice može voditi samo tamo gde Čvorović postaje manje smešan od Kovačevića. Možemo li onda ovde govoriti o režiserskoj paranoji Dušana Kovačevića koji je smatrajući da će istina komičnog biti dovoljno jaka da natkrili nedovoljno potkrepljenu istragu Čvorovićeve paranoje, upao u paranoju komičnog, izvrgavši ruglu istinu kojoj je komično trebalo da bude samo posledica? Paranoično je to što Kovačević zaista smatra da je ovo film o političkoj paranoji. Neverovatno, ali istinito. Komično da ne može biti komičnije. Režiser koji režira paranoju upada sam u paranoju koja je za njega istina a za Čvorovića nedokazana teza. Šta je u stvari smešno u ovom filmu? Smešna je strast i borbenost kojom Čvorović nastoji da dovede istragu do kraja. Da li je smešniji neuspeh režisera da do kraja iznese istinu o političkoj paranoji Ilije Čvorovića? Jeste. Ilija Čvorović je ismejao režisera i upravo se time režiser pokazuje kao Staljin kojem istina nije ni bila bitna, već vešto prikrivanje sopstvene paranoje. Šta je još smešnije u svemu ovome? To što režiser nije uspeo da politički dotuče Iliju Čvorovića. Nije uspeo da dokaže da je paranoja izjednačena     sa istinom. Čvorović traga za istinom i za dokazima, i to nije smešno. Smešna je samo nespretnost i nakaradna metodologija sa kojom želi da stigne do dokaza i to naravno sve vreme prelazi u patetiku. Ali još groznije je to što je Kovačević dopustio da bude ismejan od Čvorovića. I upravo tu leži staljinističko u ovom filmu: nema istine, sve je jedan veliki totalitarni smeh samoj želji da se dođe u posed istine o totalitarnom. Film je totalitaran jer ni sam reditelj ne kontroliše smeh koji je smeh samog Staljina kojeg je reditelj stvorio kao onoga koji nadgleda rediteljski čin. Jedina istina filma jeste to da je ovim nespretnim ismevanjem reditelja od strane samoga sebe, Staljin dobio svoj grohot koji je jači i prodorniji od našeg smeha zbog Čvorovićeve iskrene potrage za istinom. On je nevidljiva figura ali itekako prisutna samim tim što je ismejavanje istine - istina Staljinovog grohota. Te tako naš smeh nije naš nego Staljinov, pravilno raspodeljen na naša grla. Smejemo se jer Staljin smatra da treba da se smejemo i smejemo se zato što Staljin smatra da je Balkanski špijun zaista smešan film. Vrhunsko staljinističko je to što je u ovom filmu staljinista onaj koji režira, onaj koji vrši istragu i onaj koji se smeje vrhovnom zapovedniku reditelju Staljinu  BETON BR.97  DANAS, Utorak 1. jun 2010.   Piše: Milica Jovanović NAUKA JE SRCE SRBIJE     Pored ostalih uspeha, aktuelna posada u Nemanjinoj 10 ovih dana hrabro je oborila još jedan rekord – od svih koji su nas u poslednjih dvadeset godina zamajavali, nikad niko nije obećao toliko novca za nauku, povratak stručne emigracije u zemlju i rodoljubivo restruktuiranje društva na naučnim osnovama. U igri su već stotine miliona evra, stanovi za povratnike, o polutkama preko sindikata vode se tajni pregovori, a biće i svetskih priznanja, ne nužno ovim redom. U zemlji u kojoj je, tvrde nepouzdana istraživanja, gotovo 70 odsto stanovništva funkcionalno nepismeno, u kojoj je postotak onih sa pristupom internetu znatno manji i od tih preostalih tridesetak odsto, krajem prošle godine održana je „javna rasprava“ o Strategiji naučnog i tehnološkog razvoja u periodu od 2010. do 2015. godine, i to - posredstvom interneta. Strategiju je na tzv. javnu raspravu iznelo Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj Republike Srbije, pa ju je potom i usvojilo, iako čak ni malobrojni učesnici ne znaju ko je i šta na toj raspravi sve govorio (odnosno pisao, u svojim privatnim elektronskim pismima). Kontekst treba razjasniti odmah na početku - Srbija je na začelju regiona po budžetskom izdvajanju za nauku i to se u dogledno vreme neće promeniti (oko 0,3 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP), naspram preporuke Saveta Evrope da članice, do ove godine, povećaju izdvajanja za istraživanja i razvoj na celih 3 odsto BDP). Umesto realnog keša, u „naučni i tehnološki razvoj“ Srbije ulupaće se, između ostalog, i 40 miliona evra evropskog kredita. Ko će biti zadužen da ih troši zasad je nejasno, jer stratezi Ministarstva za nauku i tehnološki razvoj nemaju ingerencija za razradu plana praktične primene Strategije. Kao ni za nadzor trošenja novca. Te će teme možda doći na red kada se utvrdi, na primer, koliko je novca izdvojeno a koliko otuđeno iz fonda već zaboravljenog Nacionalnog investicionog plana. Možda posle ulaska u Evropsku uniju. Osim što nema uhodane sistemske mehanizme za finansiranje iz privatnog sektora, pa uglavnom zavisi isključivo od dobročinstva stranke koja trenutno poseduje resorno Ministarstvo, naučna zajednica u Srbiji i dalje oseća teške posledice devedesetih, kada je - prema usmenim predanjima i ponekim pokušajima utvrđivanja tačnih podataka – oko 20 hiljada ljudi sa fakultetskom diplomom otišlo da se više nikad ne vrati. I autori Strategije se, zanimljivo, osvrću na ovu činjenicu, konstatujući uzgred da su najčešći uzroci emigracije naučnika devedesetih bili - veća zarada i bolji uslovi za naučnoistraživački rad. Srbija, uostalom, nikad nije bila u ratu. Slepa mrlja za političku odgovornost devedestih licemerno je nasleđe koje smo prihvatili, u skladu sa nacionalnim interesima. Konstataciji iz Strategije kako „Srbija nema nijednog naučnika u prvih 5000 najcitiranijih naučnika sveta, kao nijedan univerzitet u 500 najboljih na svetu“, osim, možda, lektorske intervencije, nema se šta dodati. „Vizija naučnog i tehnološkog razvoja Srbije“, kako je Strategija definisana u podnaslovu,     oslonjena je na sedam nacionalnih prioriteta. To su, redom: biomedicina, novi materijali i nanonauke, zaštita životne sredine i klimatske promene, energetika i energetska efikasnost, poljoprivreda i hrana, informacione i komunikacione tehnologije te unapređenje donošenja državnih odluka i afirmacija nacionalnog identiteta. Teško je i pretpostaviti kako su autori Strategije zamislili da se u narednih pet godina realizuje, recimo, prioritet broj dva, „novi materijali i nanonauke“, s obzirom na to da u Srbiji nema ni naučnika obrazovanih za ovu oblast, ni institucija koje bi ih obrazovale. Slična manija veličine nesretno proviruje i iz trećeg prioriteta - zaštite životne sredine. Kada bi se organizovali javni radovi za sistematsko skupljanje smeća po Srbiji, možda bi se za pet godina nešto i postiglo u pravcu zdravije sredine. O državnim kompanijama koje su i dalje među najvećim zagađivačima vazduha, zemlje i vode u Srbiji, da i ne govorimo. Umesto toga, dakle, Srbija puca visoko, na klimatske promene. No, o tome neka brinu prirodnjaci, radnici i seljaci. Zadnja rupa na svirali nacionalnih naučnih prioriteta - unapređenje donošenja državnih odluka i afirmacija nacionalnog identiteta – tiče se društvenih nauka. Evo kako ih razumeva Vlada Srbije, odnosno resorno Ministarstvo u svom ključnom dokumentu započete petoljetke: „Uloga društvenih nauka i humanistike u očuvanju i jačanju srpskog nacionalnog identiteta je od vitalnog značaja“ (Strategija naučnog i tehnološkog razvoja Republike Srbije, str. 39). „Modernoj Srbiji, koja je nedavno obnovila sopstvenu državnost je potrebna snažna naučna podrška zarad afirmacije na međunarodnoj sceni i odbrani svih njenih nacionalnih interesa. To se naročito odnosi na miroljubivu, pravnu i diplomatsku borbu za teritorijalni integritet i suverenitet nad Kosovom i Metohijom“ (Ibid). Biće zanimljivo videti koji će segmenti društvenih nauka biti zaduženi za projekte miroljubivosti odbrane nacionalnih interesa, ali da su lingvisti izostavljeni iz ove vizije, očigledno je već i iz navedenih citata. Pretnja, koju je svojevremno izneo Vojislav Koštunica, da će svako Ministarstvo u Vladi Srbije dobiti tajni plan za odbranu Kosova, očigledno ima obavezujuću snagu i za Vladu Mirka Cvetkovića. Budući da je u samom tekstu Strategija definisana kao ključni dokument kojim će se, između ostalog, određivati „način i prioriteti u finansiranju naučnih i tehnoloških projekata“, smisleno je zaključiti da će prioritet za finansiranje - iz skromnog razreza od 0,3 odsto BDP, namenjenog za društvene nauke – imati oni projekti koji se uklope u viziju Ministarstva nauke o odbrani nacionalnih interesa, a naročito onog interesa koji se tiče teritorijalnog integriteta, tj Kosova u Srbiji, realnosti uprkos. Vizije, uostalom, i služe da bi se realnost nekako prebrodila  BETON BR.96  DANAS, Utorak 18. maj 2010.   Piše: Dušan Pržulj O BOEMSKOM SINDIKATU              U trenutku dok ispisujem ovaj tekst FB grupa Boemski sindikat broji 1627 članova, simpatizera i podržavalaca nečega što smo mislili da je odavno bačeno u ropotarnicu i svetske istorije ali i istorije Beograda. U pitanju je jedno prevrednovanje ne samo pojma boem i njegove istorije već i sindikalnog rada i shvatanja sindikalne borbe. Prva sindikalna praksa je bojkot, kako se tamo navodi - klubova, brendova, promotera, sponzora, buking agenata, DJ-eva; zatim štrajk, gde se objašnjava kako su „zabavljanje i afirmativna komunikacija najsubverzivniji oblici štrajka i sindikalne borbe u Beogradu“; lock out -odbijanje da se napusti klub, sve do ispunjenja zahteva; lobiranje; edukacija - kultuno-politička; kućne žurke - za odabrane. I na samom kraju stoji da DJevi i klubovi ne postoje bez njih, publike. Odmah odatle možemo se uputiti na njihov blog boemskisindikat.blogspot.com, na kome su ne slučajno okačeni tekstovi Tristana Care Dadaizam i Manifest dekadentne akcije, Manifest Luthera Blissetta, kratak svrt na Zenit, kao i 15 teza o savremenoj umetnosti Alana Badijua. Oni su dakle prva organizovana samosvest srbijanske klupske scene i prva značajnija kritika celokupnih klabing dešavanja od početka devedesetih. Jedna vrsta istraživanja odgovornosti za elektronski muzički ukus generacija koje su tu vrstu muzike slušale tokom devedestih, pa i dvehiljaditih. Posebno instruktivan tekst, koji nas iz prve ruke može uvesti u skrivenu stranu izgradnje srbijanske klupske scene jeste DJ-intervju koji su zajedno napravili Gordan Paunović, sound artist, novinar i doajen beogradske klupske scene i Vlada Janjić, veteran bg klabinga, naporedo postavljajući jedan drugome pitanja. Intervju nosi naslov Krv,suze,znoj i amfetamini. Informativan je iz više uglova, jer nam otkriva ne samo ključne aktere i graditelje scene, već i kontekst društva i kulturne istorije. Ovaj neobični poduhvat beogradske urbane scene podsetio me je na moje prvo elektronsko iskustvo u novosadskom klubu Contrast, koji je zaista u to vreme bio avangardni ambijent iz koga će izaći neki od vodećih aktera klabinga u Srbiji. Ono što je tada krasilo taj klub bio je upravo taj plemenski vibe, minimalizam i po pitanju prostora i po pitanju same publike koja je dolazila da sluša house iskovan na licu mesta, dok su se smenjivali mladi DJ-evi iza čijih su leđa stajale stotine uredno posloženih ploča koje su nabacivali, obično završavajući svoje setove sa nekom pesmom Faithless-a ili Prodigy-a. U Contrastu rađala se zaista jedna drugačija muzička kultura, nešto što će tek doći u svom punom obliku, ali se nikada ne može zaboraviti avangardnost tog prostora i posvećenički izrazi lica DJ-eva koji su tek stasavali za veće i probranije muzičke ukuse     pred kojima će se predstaviti. Uvek sam nekako bacao odgovornost za muzički ukus savremene Srbije na miloševićevsku kultur-političku grupaciju koja je sasvim svesno promovisala i uzdizala trubo folk i sve moguće metamorfoze tog muzičkog ogledala devedestih. Nikada nisam slutio da su odgovorni i oni drugi, oni koji su itekako mogli i umeli da koriste ekstremnu zatvorenost srbijanskog kulturnog prostora i promovišu svoje konstrukcije šta je to aktuelna svetska elektronska ili metal, punk, rock and roll scena. Uvek postoje ti kerberi koji umeju da profitiraju na našem muzičkom neobrazovanju i neobaveštenosti. Postojali su dakle pioniri posvećeni i požrtvovani koji nisu padali na keš već su imali jedan vizionarski pogled na muzički prostor i na uši koje su se rađale, dovoljno mlade da se deformišu svakakvim muzičkim smećem. Intervju sa Paunovićem nas vraća u istoriju ali nas provocira da identifikujemo današnje aktere muzičkog establišmenta u Srbiji, moćne pojedince koji imaju dovoljno znanja i lukavstva da i danas iskoriste naivne uši, bez obzira što je Srbija otvorila sve svoje granice. Muzičko more je nepregledno i roniti po tom moru i izvući ono najbolje je jedna ogromna odgovornost, baš kao i jednog izdavača koji će iz miliona naslova koji su se u međuvremenu pojavili izvući baš taj i njime osvežiti fond knjiga. Iako nekome može da izgleda da je ovo jedan egzotični skup ljudi koji se bave jednim uzaludnim poslom, u pitanju je ipak jedna od možda najbitnijih kulturnih pojava u novijoj urbanoj kulturi Beograda. Pronašli su ključnu reč, postavili ciljeve koji su dovoljno izazovni ali i zabavni i sada samo treba da krenu u prvu razgradnju Beogradske klabing scene. Poželimo im srećan lock out i srećan štrajk, štrajk koji ni Beograd, ali ni nijedan sindikat u Srbiji još nije doživeo.  BETON BR.95  DANAS, Utorak 4. maj 2010.   Piše: Jasna Dimitrijević SNAGA I RADOST             Günter Grass, Im Krebsgang, Steidl, 2002.     Gras u romanu Hodom raka otvara dugo prećutkivanu temu, priču o najvećoj pomorskoj katastrofi, potapanju broda Vilhelm Gustlof. U mirnim vremenima bio je to brod za izlete organizacije Narodnog radničkog fronta „Snaga iz radosti“, a u Drugom svetskom ratu pretvoren je u bolnicu, potom u kasarnu. Konačno, 30. januara 1945. je, preopterećen ranjenicima, mornaričkim pomoćnicama i hiljadama izbeglica ,krenuo iz luke Gotenhafen da bi ga iste noći potopio komandant ruske podmornice Aleksandar Marinesko. Bilo je više od 6.000 poginulih. U godinama nemačkog suočavanja sa sopstvenim zločinima „niko nije hteo o tome ni da čuje, ni ovde na zapadu, a tek na istoku ne. Gustlof i njegova prokleta priča bili su desetinama godina tabu, za čitavu Nemačku tako reći.” VIRTUELNA NOĆ DUGIH NOŽEVA Ali to je tek frtalj fabule, onaj koji najčešće stoji kao prikaz na koricama. Puna bi istina bila da Gras dugo prećutkivanom pričom o Gustlofu otvara roman Hodom raka. Jer autora ne intrigira samo potapanje jednog broda po imenu Vilhelm Gustlof, već i ubistvo jednog funkcionera NSDAP, onog po kome je brod nazvan, a naročito recepcija ova dva događaja u savremenoj Nemačkoj. Narator Paul Pokrifke, novinar čiji je zadatak da napiše tekst o nesreći u Baltičkom moru, i sâm je „dete sa Gustlofa“, rođen koji minut nakon što se njegova majka spasila sa napadnutog broda. Istraživanje počinje od atentata u Davosu, kada je student David Frankfurter nacionalsocijalističkog funkcionera ubistvom inaugurisao u „mučenika“. Najobimniju građu nalazi na naci(onali) stičkim sajtovima, pisanu goticom. („Bio sam zbunjen. Hteo sam da znam kako je ta provincijska veličina – i to tek od četiri pucnja u Davosu – bila u stanju da u novije vreme privuče surfere.”) A tamo se daleko odmaklo od lamenta nad stradanjem civila. Težište je najpre pomereno na veličanje organizacije koja je pokrenula izgradnju „besklasnog” izletničkog broda. („Ali, ko još danas, sem mog vebmastera koji vežba na mreži, zna za Roberta Leja? A pri tom je on bio taj koji je odmah po dolasku na vlast ukinuo sve sindikate, ispraznio njihove kase, njihove zgrade zaposeo komandama za iseljenje, a njihove članove – milione na broju – prisilno organizovao u Nemački radnički front. Njemu, okruglom licu sa loknom na čelu, palo je na pamet da svim državnim službenicima, zatim svim nastavnicima i učenicima, konačno i radnicima svih preduzeća naredi da pozdravljaju podizanjem ruke i sa ‘Hajl Hitler’. Njemu je sinula i ideja da organizuje odmor radnika i službenika, da im pod motom ‘Snaga iz radosti’ omogući jeftina putovanja u bavarske Alpe i na Ercgebirge, odmor na Baltičkom moru, i najzad kratka i duža putovanja po moru.”) Zatim je u pomoć pozvano proviđenje da objasni simboličko značenje datuma: 30. januara 1895. rođen je funkcioner Gustlof, istog dana 1933. Hitler je došao na vlast, a 1945. potopljen je brod sa izbeglicama. Dovoljno da se oformi mitološki     krug. A onda je, nakon polemike u bezbednim eonima interneta, virtuelna noć dugih noževa dovela do ubistva mladića koji je „uvredio” lik i delo „mučenika” Gustlofa pljunuvši kameni postulat uklonjenog spomenika. Ubica je bio sedamnaestogodišnji Konrad Pokrifke, sin našeg naratora, miran momak. SINDROM SREBRNE VILJUŠKE Ovo je roman o paklenom ishodu pogrešne interpretacije dugo izbegavane teme koja se, kako narator zaključuje, nije smela prepustiti desnima. Jednostavno, zločin nad nama nije osvetljen da bi se izazvalo saosećanje ili zadovoljila pravda, već da bi se umanjio naš zločin nad njima. Propust bez dna. Gras zna da fitilj može biti upaljen i pola veka nakon priznanja krivice, njegov junak prikuplja materijal za svoj rad korakom raka, od uzroka do posledice dolazi najdužim mogućim putem, činjenicu po činjenicu. Ali moguće je i drugačije pismo, ono kojim se ovih dana u Srbiji sastavljaju deklaracije, upravo zdesna. Promrmljana osuda nekog zločina nad drugima, za njom precizna osuda zločina nad nama svuda i uvek. Za svaku pohvalu, jer je pre dvadesetak godina i srednjovekovni srebrni srpski escajg bio adekvatan dokaz civilizacijske etničke nadmoći, pa je stoga i zločin nad njima, necivilizovanima, bio opravdan. Kada je postalo evidentno da projekat ne funkcioniše na način nacionalno dostojanstven, naprotiv, ipak je ostala ona stara patološka požuda za pozicijom nevine žrtve, koja, ako već ne može da bude neprikosnovena, barem ne sme preterano da zaostaje za ostalima. Nepravilan tretman sindroma srebrne viljuške nije ispravljen, već je boljka zapostavljena usled savremenih izazova. A nepoverenje u srećan ishod je sasvim opravdano nakon dugogodišnjeg negiranja da je sumanuta logika niza kašika, viljuška, nož, žica bila ne samo moguća, već i realizovana. IZGUBLJENI U PREVODU Roman sam upoznala posredstvom nekoliko izdanja; na srpskom, hrvatskom i na, do đavola, nemačkom, jeziku koji, najblaže rečeno, nedovoljno (pre)poznajem. Ta ekskurzija u tekst nije inicirana nikakvim plemenitim eruditivnim nagonom, već zahtevom za elementarnim razumevanjem rukopisa. Jednostavno, prevod koji nam je Narodna knjiga ponudila 2002. godine retko odstupa od bukvalnog i može se do kraja pročitati samo sa ogromnim poverenjem u Gintera Grasa. Među silnim pogreškama nastalim usled nepoznavanja jezika, nalazi se jedna, vrlo verovatno i nenamerna, u kojoj se prepoznaje paradigma naše nevolje s čitanjem lažnog teksta istorije. Naime, na veselom prevodilačkom zadatku dogodila se transgresija kojom se prevod oslobodio originala, ali u pravcu suprotnom od emancipatorskog. Vier Jahre älter als Marinesko und vierzehn Jahre jünger als Gustloff, wurde David Frankfurter 1909 in der westslawonischen Stadt Daruvar als Sohn eines Rabbiners geboren. „Četiri godine mlađi od Marineska i četrnaest godina mlađi od Gustlofa, kao sin rabina rođen je David Franfurter 1909. u srpskom gradu Daruvaru.“ Prevođenje originalnog toponima zapadnoslavonski u etnički imenitelj srpski grad Daruvar, iako od minimalnog značaja za tekst, ima specifičnu težinu u društvenoj i istorijskoj stvarnosti. I gerilski učinak. Slična se subverzija, za koju takođe želim da verujem da predstavlja propust, može naći i u zagrebačkom prevodu. I dalje čitajući o nesretnom Daruvarcu Franfurteru, saznajemo da je, zbog svog srpskog porekla, uzdignut na pijedestal kao „jugoslovenski Viljem Tel“, seiner serbischen Herkunft wegen, als „jugoslavischen Wilhelm Tell“ aufs podest stellte. Međutim, u izdanju VBZ-a je serbischen Herkunft jednostavno: poreklo. („Onda se pojavilo nešto još gore. Na posebnoj adresi predstavio se na nemačkom i engleskom jeziku sajt koji je kao www.družina-konrad-pokrifke.de podržavao nekoga sa uzornim držanjem i mišljenjem, koga je zbog toga omraženi sistem zatvorio: ’Mi verujemo u tebe, mi te čekamo, mi te sledimo...’ i tako dalje, i tako dalje. To nikad ne prestaje. Nikada neće prestati.“)  BETON BR.94  DANAS, Utorak 20. april 2010.   Piše: Valentina Milenković TUŽNA JE „BORINA NEDELJA”             Ne prekidajući kontinuitet, mešajući i dalje mirise tamjana i novca, Miroslav Cera Mihailović nastavlja da zloupotrebljava Borinu nedelju, manifestaciju koja građane Vranja košta od 1,5 do 4 miliona, kako koje godine. Sem što od 1989. naovamo nikome ne dozvoljava uvid u rad i finansije NVO Književna zajednica „Borisav Stanković” koja organizuje Borinu nedelju, on je dodatno ispleo i gustu mrežu koristoljublja za sebe i svoju porodicu.     SVI CERINI LJUDI Redovni učesnici svih dosadašnjih Borinih nedelja, pa tako i ove, urednici su u izdavačkim kućama koje Mihailoviću objavljuju knjige - Radivoje Mikić, koji je i predsednik UO Borine nedelje i Gojko Tešić su iz bivše „Narodne knjige” (Mihailoviću objavili: Svrtka u Nesvrtu i Kraj će kaže), a Marko Nedić iz Srpske književne zadruge (Ključne tačke). Oni su i članovi Organizacionih odbora svih dosadašnjih manifestacija, a ujedno i članovi žirija za dodelu većeg broja književnih nagrada kod nas. Manje poznati, ali konstantni članovi Odbora su i gradonačelnik Miroljub Stojčić, zatim Cerina supruga Sunčica Denić, bračni par Cenić i uvek u senci – Radojica Stojiljković, radnik Istorijskog arhiva, inače Cerini intimni prijatelj. Ove godine, tu se našao i budući zet, nesvršeni pravnik – Slađan Milošević. Sem što je ove godine bio u Odboru, Milošević je, uz Radojicu i pesnika Živorada Nikolića, bio u plaćenom žiriju koji je ocenjivao pristigle literarne radove učenika (Mihailović se ratosiljao prosvetnih radnika koji su bili u žiriju ranijih godina, jer su se učlanili u UKV). Svake godine je prisutan na manifestaciji i nezaobilazni Mihajlo Pantić, urednik u Matici srpskoj (Mihailoviću objavili Metla za po kuću) i u „Filipu Višnjiću” (Mihailoviću objavila Lom i Sol na ranu, a njegovoj supruzi Sunčici Denić Tri sveta). Pantić je potpredsednik PEN, zadužen za promociju srpske književnosti na svetskim sajmovima i za selekciju „Sto slovenskih romana“, te za priređivanje antologija. Međutim, najvažnija mu je činjenica što je Pantić od 2006. do nedavno bio predsednik komisije za dodelu nacionalnih penzija! Tako da je potpuno jasno o kolikom se ličnom interesu ovde radi. Važno je dodati i da je najveći broj dobitnika Nagrade „Borisav Stanković” objavio svoje nagrađene knjige upravo za izdavačke kuće čiji su urednici sa onog spiska redovnih učesnika Borinih nedelja! Nekoliko godina unazad, na Borinoj nedelji je prisutan Srba Ignjatović, trenutno na kormilu UKS i Aleksandar Jerkov. Spisak ranijih zanimljivih gostiju je podugačak, ali pomenimo samo još Radoša Ljušića, visokog funkcionera DSS i bivšeg direktora Zavoda za udžbenike, sada samo člana UO Zavoda (Mihailoviću objavili Dovde mi je više), Milovana Danojlića, radikalnog nacionalistu, dobitnika Nagrade „Borisav Stanković”, pokojnog Kapora, promotera literature u maskirnoj uniformi, Bećkovića, Jerotića itd. Ako tome dodamo i redovne dobitnike NIN-ove i Nagrade „Meša Selimović”, dodatna pojašnjenja nisu potrebna. Ko želi precizan uvid neka pogleda spiskove učesnika od 1989. naovamo, pa će se i sam uveriti o kojim se imenima srpske književne misli radi. Nedostaju samo Peter Handke i Danijel Šifer, jer je Miroslav Toholj, nekadašnji Karadžićev ministar informisanja, već bio i iz Vranja odneo Nagradu „Borisav Stanković”! KNJIŽEVNOST JE U OPASNOSTI! U žiriju za dodelu Nagrade „Borisav Stanković” već godinama sedi i Aleksandar Jovanović,     čovek koga je uvek poželjno imati u žiriju, jer je njegova karijera, pored Vase Pavkovića, takođe učesnika nekih ranijih Borinih nedelja, i Pantića, jedna od najparadigmatičnijih kada je u pitanju uticaj na kreiranje kulturne scene. Sem što je član žirija Nagrade „Borisav Stanković“, on je i u žiriju Nagrada „Desanka Maksimović“, „Zaplanjski Orfej“, „Dis“, Nagrade beogradskog Sajma knjiga itd. Takođe, on je jedan od specijalnih konsultanata za formiranje kritičarskog borda Nagrade „Meša Selimović”. Kako je Mihailović do sada uspeo da „izboksuje” samo „Drainca” i „Zmajevu” 2004. (u žiriju je bio Mihajlo Pantić) od poznatijih nagrada, više je nego logično na čemu trenutno radi. Redovni učesnici - Mikić, Tešić, Nedić, Pantić, Jovanović – sede u žirijima za dodelu svih književnih nagrada koje donose brojne beneficije, recimo status „istaknutog umetnika” što Mihailoviću, koji ima samo srednje stručno obrazovanje, omogućava platu od 65 hiljada dinara, pa nije zgoreg objasniti kako se taj status stiče. Pa, upravo ako „ubijete” neku od nagrada: „Andrićevu”, NIN-ovu, „Rakićevu”, „Zmajevu”, „Disovu”, „Vasko Popa”, „Desanka Maksimović”, Povelju za životno delo ili Veliku medalju UKS! Mihailović je već došao u posed „Zmajeve” i to za Sol na ranu (poezija na dijalektu, što je mimo pravila), a Veliku medalju UKS je dobio čak dva puta, što je, takođe, nezabeleženo! Cera je, naime, koristeći se neobaveštenošću većeg dela ovdašnje javnosti, doveo izvesnog Miljurka Vukadinovića iz UKS, da mu ove godine na otvaranju 44. Borine nedelje ponovo dodeli Veliku medalju za, kako tada objasniše, „izuzetan doprinos razvoju srpske kulture, afirmaciji antologijskih dela književnika Bore Stankovića i organizaciji tradicionalne manifestacije”, iako mu je ona već uručena povodom dve decenije postojanja KZ - 17. jula 2009. godine! Tipično za Mihailovića, zar ne? Uz to, septembra meseca je, opet po istom sistemu spojenih sudova, potencijalnom zetu „izboksovao” nagradu „Matićev šal” u Ćupriji. Jedna od zanimljivih stavki koju nikako ne treba preskočiti su i teme o kojima se raspravljalo na dosadašnjim Borinim nedeljama: „Kuda ide srpska proza“, „Srpska kratka priča“, „Dijalekti i srpska književnost“, „Književnost i nacija“, „Ratni roman nekad i sad“, a ove godine „Treba li Srbiji književnost?”. Debatovali su, naravno, Radivoje Mikić, Milo Lompar i Aleksandar Jovanović uz još nekolicinu gostiju. Mikić je na kraju zaključio da su „danas u Srbiji na delu pokušaji da se razori svaki oblik svesti pa i književnost, te da je sama književnost u kompleksnoj, jako opasnoj situaciji, čak na optuženičkoj klupi“. Neki od prisutnih su sigurno pomislili da je on zapravo pokušavao da odbrani Mihailovića od sve češćih napada opravdano revoltirane javnosti. Predočeni argumenti jasno govore šta manifestacija poput Borine nedelje znači za Vranje, a šta za samog Mihailovića  BETON BR.93  DANAS, Utorak 6. april 2010.   Piše: Robert Alagjozovski MAKEDONSKA LITERATURA U ĆOŠKU     I ove godine je Makedonija propustila šansu da dostojno predstavi svoju literaturu na Sajmu knjiga u Lajpcigu. Prvobitni entuzijazam koje je Ministarstvo kulture pokazalo prilikom kontakata sa predstavnicima Sajma iznenada se ugasio kad je objavljen tzv. Godišnji program za ostvarivanje nacionalnog interesa u kulturi. Prema ovom programu nije podržana inicijativa da se na Sajmu u Lajpcigu predstavi nekoliko vrhunskih pisaca iz Makedonije. Umesto toga rešili su da ostanu na minimalnom programu Udruženja albanskih izdavača. Ova je odluka pogrešna sa nekoliko aspekata. Nadam se da će ova godina biti poslednja u odnosu na magareće držanje „strategije“ (ko li je samo smisli?) da se Makedonija treba predstaviti na samo četiri svetska sajma: Frankfurt, Istanbul, Moskva i Beograd. LAJPCIG KAO UZOR Priča o lajpciškom Sajmu može da posluži i kao primer kako stvoriti uspešnu strategiju razvijanja svog identiteta nasuprot onog velikog brata – Frankfurta. Ona je poučna za sve makedonske manifestacije koje su unapred osuđene na inferiornost zbog blizine metropola iz susedstva: Soluna, Sofije, Beograda, Zagreba. Pošto ne može biti deo svetske književne industrije koja se okuplja u Frankfurtu, Lajpcig se orijentisao na književne a ne na industrijske vrednosti literature. Što ne znači da Sajam nije mogućnost poslovnih susreta i saradnje. U samo jednom uglu sajamske hale 4 neki izdavači su sebi obezbedili dogovore za celu godinu. Ali Sajam u Lajpcigu je pre svega jedna velika kniževna manifestacija. U toku četiri sajamska dana svuda po gradu vrvi od promocija, čitanja, razgovora, debata i raznih drugih manifestacija. U svakoj od četiri sajamske hale ima po nekoliko prostora gde se tokom celog radnog vremena ređaju događaji kao na filmskom platnu, za razliku od Sajma u Skoplju koji je sveden na vašar gde su se prošle godine organizovale čak dve promocije. Ipak, bitno je da je interesovanje u Nemačkoj za literaturu Jugoistočne Evrope stalno i strateško poslednjih nekoliko godina. Nekoliko fondacija germanofonih zemalja (Austrija, Nemačka, Švajcarska) udružile su se u Traduki, zajednički projekat međusobnog prevođenja autora iz zemalja nemačkog govornog područja i našeg regiona. U saradnji sa lokalnim poznavaocima književnosti, Traduki poziva autore koji se predstavljaju na sajmu. Tako ove godine, iz Makedonije su to bili Igor Isakovski, kao učesnik festivala Kikinda short, i Vladimir Martinovski, koji je svojom vizuelnom poezijom, maestralno prevedenom na nemački, oduševio nemačku publiku. Etno bend „Baklava“ održao je egzaltirajući koncert u prepunoj sali „UT Konevic“, koja je najstariji bioskop u Nemačkoj, otvoren 1912. godine. SEGREGACIJA NA RAVNE ČASTI Za razliku od naših suseda, makedonski minijaturni štandić je bio smešten u obliku ćiriličnog slova g, u jednom ćošku na rubu hale 4 i čovek ga je mogao primetiti samo ukoliko udari u njega. Umesto reprezentativne i prevedene literature, bilo je poređano nekoliko prikupljenih knjiga, pola na makedonskom pola na albanskom, i samo par njih na engleskom. O nemačkim izdanjima nije bilo ni govora. Jedan poznanik je primetio da je iznenađen da je turska manjina tako zastupljena u Makedoniji. Pogrešnom utisku je pridodavala „odluka“ kolega iz Udruženja albanskih izdavača da hostesa štanda bude obučena u tradicionalni „dreskod“, sa šamijom preko glave. Ovaj katastrofalan pristup je produkt dveju situacija. Prvo, kao i sve ostalo u zemlji, binacionalna struktura Makedonaca i Albanaca se ispoljava tako što Albanci u svemu dobijaju svoju trećinu. To nije deo participatornog sistema u kojem se odlučuje na osnovu procene vrednosti, gde Albanci i Makedonci zajedno raspravljaju i odlučuju o svemu a etnički mešan sastav garantuje fer odnos i učešće svih, već je u pitanju totalna segregacija. Albanci dobijaju svoj deo kolača, a onda im se niko ne meša u izbor ili raspodelu. Tako, obuzeti svojim, oni nisu ni zainteresovani za ono što se događa u „tuđem“ dvorištu. Tako je teklo i predstavljanje na Sajmu u Lajpcigu. Paralelno udruženje albanskih izdavača je dobilo tzv. komesarijatstvo sajma u Istanbulu (i zato se kao krajnji efekt, turski autori prevode na albanski) i ovaj (ne)formalan nastup na Lajpcigu. Dakle, ne radi se o tome da svi stejkholderi, udruženja i izdavači u saradnji sa Ministarstvom usaglase zajednički nastup i pristup, pa da ga onda komesari samo operativno sprovode, nego je sistem podeljen po principu isključivosti. Kad ga organizuju Albanci, Makedonaca će biti veoma malo, daj šta daš; a kad su organizatori Makedonci, onda Albanaca neće ni biti. Tako se u Moskvi Makedonija predstavlja kao pravoslavna zemlja, a u Istanbulu kao muslimanska. BUNDES LIGA NA BRANIKU KULTURE Druga mana je to što ma ko bio komesar sajamskog predstavljanja, uglavnom posao odradi loše i totalno neprofesionalno. Da je bar bila smišljena dobra strategija prezentiranja albanskih pisaca. Da je neko poradio na promociji Luana Starove, Kima Mehmetija, Teute Arifi i ostalih dobrih albanskih pisaca. Da su bar oni bili pozvani na Sajam. Luanu Starovi je neki fragment preveden tek toliko da se predstavi, ali nisam čuo da je dogovoren bilo kakav prevod za nemačko govorno područje. U suštini, bez postojanja strategije Ministarstva kulture ne može se postići bolji rezultat. Komesari za predstavljanje dobiju nekih pet do deset hiljada eura. Ove godine je neprincipijelni izuzetak bio Sajam u Frankfurtu kad je izdavač izuzetno blizak vlasti organizovao makedonsko predstavljanje. Umesto na literarni, akcenat je pao na turistički aspekt zemlje: deljene su brošure i monografije o Makedoniji a posetioci su animirani uz pomoć fudbalera koji igraju za tim iz Frankfurta. Kao da književna publika i izdavači u Nemačkoj, i u svetu, umesto da čitaju prate fudbalske prenose Bundes lige. Ne kažem da nije bilo interesa za Makedoniju na Sajmu u Lajpcigu. Nemačka publika je pokazala da je posvećena i radoznala. Razne pripadnice Zelenih (starije i hipi orijentisane) su izražavale podršku Makedoniji. Ali bez prave strategije i dobrih priprema još kod kuće, Makedonija je osuđena da bude u grupi slučajnih i dezorijentisanih igrača. A u toj grupi izgleda da veličina ne igra ulogu. Ja sam se iznenadio da se i Rusija nalazi u toj grupi. Makedonski ambasador mi je pokazivao knjigu koju je uzeo sa ruskog štanda koja se na ruskom jeziku bavi pitanjem makedonskog identiteta i literature (nama u prilog, razume se). Kao da su baćuške računali da su u Lajpcigu svi bivši doušnici KGB-a koji su, osim što dobro znaju ruski, veoma informisani o problemima bivšeg komunističkog lagera. Ne ulazeći u lokalni folklor selekcije i igre moći, dobio sam utisak da su Hrvati, Srbi, Bosanci, daleko savremeniji, fokusiraniji i organiziraniji od nas. Svetlosne godine ispred nas i naše istočne braće  BETON BR.91  DANAS, Utorak 9. mart 2010.   Piše: Predrag Čudić UVOD U MIŠU STANISAVLJEVIĆA   Neverovatno je koliko si nepotreban Koga nema - bez njega se može I suzdržanost - čija je veća? M. Milišić     SUVIŠNI PESNIK Četrdeset godina uporno me prati prvi stih jedne Stanisavljevićeve pesme iz 68. Neverovatno je koliko si nepotreban... Prošlo je gotovo pola veka otkad se neočekivano nov, sasvim nov javio taj stanisavljevićevski suvišni čovek u vremenu socijalizma sa ljudskim likom, kada je čovek bio naše najveće bogatstvo. Pesma je objavljena u Studentu, 1968. (Tu pesmu on kasnije nije uvrstio ni u jednu svoju knjigu. Preštampana je u Izabranim delima 2004. godine u izdanju Republike.) U mom jednosezonskom 68-9. uređivanju poezije u Studentu pokrenuo sam jednu problematičnu, sasvim rableovsku rubriku Antologiju prdonja. Tu su svoje zasluženo mesto našle neke pesničke veličine onog doba; bili su to neki dobri znaci, za kratko, osvojenih sloboda i donkihotovskih pokušaja velikog spremanja tekuće pesničke scene. Avaj, i tisuću puta avaj, već posle nekoliko brojeva usledili su takozvani pritisci odozgo koje i najliberalniji studentski krugovi u Redakciji, nisu mogli izdržati. Posle stihova danas sasvim zaboravljenog pisca D. Kostića, urednika Politike, o tome kako pesnički subjekt zasluženo ispašta jer je izabrao orah umesto narandže, dakle, kako se opredelio kao svaka junačina za tvrdoću, a ne za mekoću, boju, miris i ukus, „moja“ Antologija je ukinuta. Pesme za Student sam tražio sa predubeđenjem. Stanisavljevićevi stihovi mi se nisu tako žestoko urezali u sećanje zbog toga što sam objavljivao svoje pesnike, što sam bio mlad i što sam lako pamtio dobre stihove, nego zato što je poruka pesme toliko istinita da se ne može odbolovati. I, eto, prošlo je toliko vremena, a još nisam otkrio adekvatnu vakcinu, a vakcine su tako u modi, još nisam stekao imunitet, na Mišine ubitačne stihove. Sav šezdesetosmaški polet i sebe u tome video sam baš tako, njegovim očima: Neverovatno je koliko si nepotreban / I kako za to niko ne mari/I kako se kad neko ode /Malo menja u celoj stvari... PARALELNE BIOGRAFIJE Šta je to što su gotovo istovremeno i gotovo istoznačno pisali M. Milišić i M. Stanisavljević? Eto, posle 19 godina od Milišićeve pogibije i 5 godina od smrti M. Stanisavljevića to je još uvek gola istina, istina koja prati njihovu književnu sudbinu, to davno predosećanje budućnosti koja nas sve stiže i kažnjava. Paralelne biografije? I sad bi paralelne biografije, taj antički recept komparativnog svedočanstva vremena, bile veoma zanimljiva metoda osvetljavanja života dva generacijska druga, tako značajna a tako vulgarno skrajnuta pesnika. Milišić je govorio da bi najradije bio prosjak pred crkvom, gde bi preciznije od apotekarske vage merio ljudsku dobrotu, hrišćansko milosrđe. Stanisavljević je na Buleveru revolucije prodavao svoje, u estetičkom smislu revolucionarne ramove za slike, čija se ružnoća mogla meriti samo najružnijim slikama vremena koje živimo. Bilo je tu i drugih rukotvorina od drveta, neverovatno nepotrebnih, za razliku od njegovih jezičkih tvorevena. Gde su Milišić i Stanisavljević na vrednosnim lestvicama srpske književnosti? Nigde, neverovatno je koliko su nepotrebni, i neverovatno je koliko ih nema. Godinama unapred oni su to sasvim jasno videli i sa neverovatnom gorčinom saopštili sebi i drugima. Da li je to saznanje lako obznaniti? Zamislite pesnika akademika koji bi to izustio. Oni, zapravo, danonoćno poju: neverovatno je koliko smo neosporni. Jer, nezamislivo je pesniku-akademiku, koji se u principu bavi izviiskrom metafizičkog ognjišta, božanskim zakonima postojanja naciona, da dovodi u pitanje svoju sliku u ogledalu. M. Stanisavljević, brilijantni majstor srpskog jezika, konstatuje, smešta u tri katrena, ispostaviće se kasnije i potvrditi tokom njegovog života, najsnažnije saznanje o svojoj ulozi u svetu. On živi svoj život na margini pišući najsjajnije komentare onog groznog vremena. Naravno, njegov stil života, a to se ipak mora nazvati stilom, bio je samo njegov izbor. Teško da bi to neko drugi i   mogao, to je nemoguće imitirati. Takav nepotkupljiv čovek drugog izbora nije mogao imati, jer drugog izbora za njega i nije bilo. On nije trpeo lažno predstavljanje. Zapitajmo se kakav smo mi to svet kad za takvog jednog čoveka, koji je gotovo sve čega se dotakao pretvarao u žeženo zlato jezika, izbora nije bilo. Ukleti pesnik - fraza za nikad dovoljno prezreni kičeraj udžbenika književnosti. Kad hoće da izbegnu, zbog obaveznog optimizma nastave, prave razloge društvenih nepravdi, sveopšte averzije prema pojavi svakog istinskog talenta, onda doktori za lepo potegnu tu čarobnu formulaciju - ukleti pesnik. BUVLJAK NOVIH VREDNOSTI Sedeo je na Bulevaru, nudio svoje rukotvorine od drveta pokazujući svojim izborom posla i mesta, doslednost jednog osećanja koje ga nije ostavljalo spokojnim. Neverovatno je da se može ponoviti, čak i kod nas, u istoriji slična sudbina. Buvljaka će i dalje biti na Bulevaru, zvao se on Bul. revolucije ili Bul. kralja Aleksandra. Kod nas je sve buvljak, buvljak je drugo ime ovog podneblja. Na njemu se nudi second hand politika tzv. novih vrednosti, odnosno politički otpad. Stara garda bi da nam proda nove vrednosti. Nova muzika, pevaljke stare. Sve češće mi se čini da posle našeg turbo folka, kao prirodni nastavak te umetnosti, mora uvek doći do nove makljaže noževima. Da li će se u budućnosti ponoviti sudbina M. Stanisavljevića? Šta ako je to naša zakonitost? Šta ako i ubuduće takvi pisci budu nalazili jedino moguće sklonište po buvljacima, na dnu, u srcu svog naroda? Taj narod na buvljaku Bulevara ga nije čitao kao što ga nisu čitali akademici, ne daj bože, profesori ili drugi znalci i procenitelji. A on je savršeno miran i neverovatno nepotreban pravio neverovatne ramove za slike i druge neverovatne stvarčice od drveta, i u međuvremenu je pisao. I danas posle pet godina on, neverovatno nepotreban, sa prastarom istinom o nama samim, kao sa rendgenskim snimkom o jadima srpske duše, iznova, iznenadno i neponovljivo svojom istinom golica silne oklopnike bez mane i straha, oklopnike vizija o propasti srpskog carstva i političke kurentnosti date situcije. Da, ali mi smo ljudi saborni, mi kao zajednica, kao organizovana jednorodna zajednica ne podnosimo ni prisenak istine o svojoj nepotrebnosti. Nađu se i danas neki apsolutni početnici koji tu i tamo lamentiraju nad njegovom sudbinom (Kakav pesnik, a bez posmrtnih počasti! Kakava nepravda!) CRV KAO OMEGA Početkom šezdesetih, Stanisavljević je bio jedan od prvih među nama koji je osetio da se više nema šta reći na način kako je to činio Miljković. Zarazno popularan posle smrti, Miljković je stvorio toliko sledbenika da je svaki drugi pesnik bio srpski Heraklit, a to je sve skupa bilo, kako je i sama jedna njegova knjiga poručivala, vatra i ništa. Stanisavljević je nenametljivo, ali uporno tražio novi put. Generacijski drugovi skloni patetici i pre svega poeziji kao posebnom vidu retorike nazivali su ga pesnikom svilopreljom, ali baš ta svilena nit uvek pomalo introvertovanog, u svilu učaurenog Stanisavljevića, stvorila je neka izuzetno vredna ostvarenja. Nije mi ni sad teško da se setim onoga što ostane u sećanju posle prvog čitanja: Niko mi više ne vrati/ ranog mezimstva dom! /Osvrćem se za njim / kao za vodopadom... Lirika, po shvatanju veoma popularnih estradnih pesnika je visoka bolest, koja se govori na sav glas, njene poruke dopiru daleko i zabadaju se u najdeblje uvo, krajnji cilj je, dakle, debelo uvo, lirika ruši barijere, to je voz bez šina, bomba ili mina, lirika kao rika. Na sve to Stanisavljević kaže: Ali i za nj čujem / da slabi uveliko/ gle crva što omegu naziva/ svojom vernom slikom. Drugi su urlali, zapevali, bugarili, kukali, lelekali, drugi nisu hteli dalje od zavičaja, tek pobegli iz Vilov dola, tek bacili veslo u trnje. A on je pisao: Koliko sutra konačno / nekud ću da se denem.../ Tek u omegu zgrčen / crv može da krene. Gle crva što omegu naziva svojom vernom slikom. Tako bi nekako, sasvim prirodno, ne sa alfom nego sa omegom, trebalo završiti ovih nekoliko napomena mog veoma, veoma ličnog uvoda u M. Stanisavljevića. Dakle, moje uvodno putovanje u M. S. valja završiti, kao što nam logika nalaže, crvom kao omegom i omegom kao crvom (Pročitajte integralnu verziju teksta u rubrici Javni radovi)  BETON BR.89  DANAS, Utorak 9. februar 2010.   Piše: Andrija Matić BEZUBO PISMO                   Književnost i provokacija     Pitanje provokacije u književnosti kod nas nikada nije dovoljno istraženo. Danas je ono posebno aktuelno, zato što je autentična provokacija gotovo nestala sa srpske književne scene. No, da bi se ovo pitanje razmatralo, mora se prvo razumeti da postoji više oblika provokacije, ali da nemaju svi isti značaj. Naprotiv, neki oblici služe da učvrste vladajuće principe društva koje autentična provokacija želi da ospori. ŠILO I BATINA Autentična provokacija uperena je protiv vladajućeg mišljenja, protiv vrednosti koje većina u jednom društvu smatra nepobitnim, jedino ispravnim, državnim, nacionalnim, patriotskim, ponekad i jedino zdravim, posebno u društvima sa izraženim totalitarnim potencijalom. (Pri tom, većina nije samo politička. Ona često uključuje najširi sloj društva u kojem političari predstavljaju manji deo. Ovde je, dakle, bitno većinsko mišljenje, a ne samo trenutna politička struktura koja ga podržava.) Autentična provokacija, prirodno, želi da razbije nedodirljive vrednosti ili ukaže na pluralizam vrednosti, koji u mnogim društvima ne dolazi do izražaja. Ako najveći deo društva smatra da neku vrednost ne treba osporavati, autentična provokacija će učiniti suprotno: osporavaće je u svim njenim vidovima. Ako, pak, većina misli da neku pojavu treba žigosati, autentična provokacija će je podržati ili će makar pokazati da je legitimna kao i svaka druga. Zbog svega toga ona ima veliki značaj. Ona budi ljude iz letargije, ukazuje na negativne aspekte neprikosnovenih društvenih trendova, razobličava predrasude i otkriva nove vrednosti. U književnosti ona proširuje tematski opseg, neguje kritički duh i sprečava ustoličenje poetičkog jednoumlja. S druge strane, postoje oblici provokacije koji čuvaju većinski poredak. I oni šokiraju javnost, neretko su i brutalniji od autentične provokacije, ali je oštrica njihove kritike, po pravilu, usmerena ka idejama koje osporavaju većinsko mišljenje. Ova druga vrsta, koju možemo nazvati i simulacijom provokacije, uvek je popularnija od prve. Ona je, zapravo, oružje većine u borbi protiv manjine koja je osporava. UZ DLAKU Kako izgleda autentična provokacija u književnosti? Uzmimo, za početak, prve dve knjige romana Gargantua i Pantagruel. Rable je u izrazito klerikalnom sistemu, koji do tada niko nije dovodio u pitanje, ukazao na veličinu nekih svetovnih vrednosti: na značaj ljudske telesnosti koji je Crkva vekovima poricala, govoreći da telo predstavlja tamnicu koja čoveka sprečava da doživi duhovno ispunjenje. Prirodno, ove dve knjige – koje su najprovokativnije u Rableovom petotomnom delu (ili četvorotomnom, ako prihvatimo da peta knjiga nije njegova) – izazvale su gnev tadašnje francuske Crkve i sorbonskih cenzora. Provokacije Džejmsa   Džojsa, najeksplicitnije izražene u Dablincima, takođe spadaju u ovu grupu. Zamislite srpskog pisca koji bi Srbiju opisao kao središte moralne i duhovne paralize! Džojs je upravo to kazao za svoj Dablin, a preko njega i za čitavu Irsku. Bulgakovljev roman Majstor i Margarita predstavlja autentičnu provokaciju jer je pisac razobličio većinsko mišljenje u staljinističkom sistemu. Zato roman i nije objavljen za piščeva života, već se pojavio skoro tri decenije nakon njegove smrti. Primera, naravno, ima bezbroj. Markiz de Sad je zbog svojih provokacija život završio u ludnici. Oskar Vajld je dve godine proveo u redinškoj tamnici jer se narugao lažnom viktorijanskom moralu. Tomas Bernhard je više puta doživeo „javna šamaranja“ zbog svojih stavova prema Austriji. Zahvaljujući provokaciji iz Satanskih stihova, Salman Ruždi i dan-danas, nakon dvadeset godina skrivanja, koristi usluge agenata britanske tajne službe MI5. A pre par godina Orhan Pamuk je zamalo osuđen na zatvorsku kaznu jer je rekao da je njegov narod počinio genocid nad Jermenima. E sad, zamislite turskog pisca koji napiše da su Jermeni vekovima ugnjetavali Turke i da su zaslužili da svi do jednog budu pobijeni. Da li bi to bila autentična provokacija? Naravno da ne bi. To bi samo učvrstilo većinsko mišljenje, bez obzira na sredstva koja pisac koristi. Ili, još bolje, zamislite srpskog pisca, sa najvećim darom za provokativan izraz, koji izjavi da su pederi bolesnici i da ih treba likvidirati nervnim gasom. Je li to autentična provokacija? Ne, to je simulacija provokacije koja služi da učvrsti opšteprihvaćeno gledište o homoseksualcima kao neprirodnim, nižim bićima. EFEKAT ANESTEZIJE Ako je sve to jasno, zašto u savremenoj srpskoj književnosti gotovo da i nema autentične provokacije? Odgovor je sasvim jednostavan: nema je zbog straha od posledica. Jer kada ona stupi na scenu, u „svetim dušama“ većine javlja se mržnja koju retko koja pojava može da izazove. Svaki autor autentične provokacije – pod uslovom da dođe u centar pažnje šire javnosti – mora da se suoči sa besom pravovernih, koji ne samo što će želeti da ospore njegovo delo, što će ga zasipati uvredama i nastojati da ga u svakoj prilici prikažu kao šarlatana, bolesnika, izdajnika, nego će vrlo često pokušati i fizički da ga ugroze. Štaviše, mnogi se neće smiriti dok izdajnik ne bude propisno kažnjen za svoja nedela. Efekat je i najbolji pokazatelj da li je neka provokacija autentična. Simulacija provokacije, koja štiti vladajuće mišljenje, ne izaziva mržnju, već tih, često impotentan protest malobrojne kritičke javnosti. I, što je najvažnije, njenog autora niko neće poželeti da prebije metalnom štanglom. Osim toga, pisac autentične provokacije, izuzev u prelomnim vremenima kada je sve relativno, neće biti ovenčan prestižnim nagradama. Možda će mu posle trideset godina dati neko utešno priznanje, ali mu za života neće dozvoliti da u sopstvenom društvu ima veliki uticaj. Toga se srpski pisci plaše. Zato je njihova provokacija uglavnom uperena protiv pojava koje i većina osuđuje ili je, u najboljem slučaju, usmerena ka većinskom mišljenju, ali sa obaveznom protivtežom (da svi budu zadovoljni). Zato se, dakle, mali broj pisaca bezuslovno bavi srpskim zločinima u Sarajevu, Srebrenici ili Vukovaru, pedofilijom u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, progonom homoseksualaca i drugim sličnim temama. Ovo, razume se, ne znači da svaki pisac u svakoj knjizi mora pisati provokativno. To bi vodilo ka književnom jednoumlju protiv kojeg se autentična provokacija bori svim sredstvima. Nekim piscima, jednostavno, više odgovaraju drugačiji književni koncepti i oni bi možda upropastili svoj dar ako bi, po svaku cenu, želeli da budu provokativni. Međutim, ovde je problem što je autentična provokacija gotovo iščezla iz knjiga savremenih srpskih autora, što skoro svi pišu o temama koje odgovaraju većini. To je najbolji dokaz da je srpsku književnost zahvatila svojevrsna paraliza, koja će, ako potraje dovoljno dugo, ugušiti kritički duh i svesti književni izraz na čistu kozmetiku ili još jedno sredstvo društvene anestezije  BETON BR.88  DANAS, Utorak 26. januar 2010.   Piše: Amir Kamber MANIFEST NOVOG POKRETA     To znači mene kači. Mene to kači, znači. To mene znači, kači. Meni ste dali da prebrojim mrtve sa ove i one strane granice. Ja sam ta generacija koja jednog dana iz vremenske distance valjda treba da kaže šta se stvarno desilo. Od mene se dakle očekuje da konstatujem da je prošlost prošla, da su grobovi pod zemljom a zvijezde na nebu. Da su gore i dole svi na broju. Ja treba da poredam, pohranim, ocijenim, utvrdim, sahranim, zaboravim, da postavim činjenice, riječi i leševe na svoje mjesto. Juče je bilo juče. Danas je danas. Sutra će biti sutra. Zrno po zrno pogača. Kamen po kamen palača. Riječ po riječ činjenica. Činjenica po činjenica masovna grobnica. Dame i gospodo, drugovi i drugarice, prijatelji, protivnici, kolege, koljači, sveci i svetice. Heroji, vojnici, građani, seljaci, radnici. Uposleni, nezaposleni, besposleni - i svi vi na čekanju. Cijenjeni političari, lokalni, republički i državni. Poštovani predsjednici, poslanici, kraljevi i kraljice. Štovani poduzetnici, oduzetnici, milijarderi, hazarderi, bankroteri, šefovi, menadžeri, brokeri, kelneri, apotekari, sekretari, doktori, rudari i šoferi. Svi vi muškog i ženskog roda. Pušači i nepušači ove ili one nacije, boje kože ili krvne grupe. Djeco, policijo i zatvorenici. Dragi novinari, televizijski voditelji i ostali medijski moćnici i pomoćnici. Koristim ovu priliku da se obratim isključivo vama jedinim preostalim vizionarima, pjesnicima, piscima, kritičarima, profesorima, kolumnašima, zavisnim i nezavisnim inetelektualcima, produhovljenim skepticima, svima vama koji ste uvijek bili za ili protiv ovog ili onog sistema. Dozvolite da i ja iznesem jednu, dvije, tri, četiri, pet činjenica, da vam u ime mlade generacije pružim ruku, opalim šamar, i još jednom, možda će to biti i posljednji put, prozovem i probudim taj nužno potisnuti rat, prije nego naravno skupa s vama, i samo uz vašu pomoć, mudrost i iskustvo starijih, iznad crnih kratera prošlosti izgradimo i nanovo razapnemo nove mostove ka jednoj i jedinoj svijetloj budućnosti. Vjerovatno ćete se složiti ako primijetim da su nam u ovom teškom istorijskom trenutku svima prvenstveno najpotrebnije radikalne promjene. Reforme, nove ideje i pokreti. Krajnje je vrijeme, rugam vam se otvoreno, da krenemo od nule i zajedničkim snagama svi skupa ponovimo sve do sada napravljene greške. To znači mene kači. Mene to kači, znači. To mene znači, kači. Nota bene: Manifest novog pokreta oslobođen je od partikularno individualnog interesa i nacionalnih obećanja. Ovaj tekst ne zastupa ništa i nikoga, osim sebe i onoga o čemu jezik ne može govoriti. Dole nabrojani zahtjevi, postulati, vizije i revizije jesu čežnja za izrazom. Potreba za drugačijom maštom i istinom. Mene to kači, znači. To znači mene kači. Od mene tražite da se uspnem na vaša leđa, na krov istorije, na binu vašeg svijeta, da pogledam na dole, pružim prst i kažem nešto pametno. Nama dakle palite reflektore, nudite vaše znanje, vaše argumente, vaš jezik, od nas kanite napraviti junake nove preglednosti. Od nas se očekuje da vas jednog dana zamijenimo, sahranimo, postavimo na svoje mjesto. Jednom za svagda. Koga niste uspjeli ubiti i zaboraviti vi, možda ćemo jednoga dana u tome uspjeti mi, vaša djeca. Juče je bilo juče. Danas je danas. Sutra će biti sutra. Zrno po zrno pogača. Kamen po kamen palača. Riječ po riječ činjenica. Činjenica po činjenica masovna grobnica.     I. Brojevi Fakt broj 1: Količina vode u ljudskom mozgu - 84 %. Fakt broj 2: Količina vode u prosječnom balkanskom krompiru - 80 %. Fakt broj 3: Broj djece koja tamo negdje svaki dan umru od gladi 9000. Fakt broj 4: Prosječan broj snova tokom jedne ljudske noći - 4. Fakt broj 5: Prosječan broj noćnih mora tokom jedne ljudske noći - najmanje jedna. Fakt broj 6: Na zemaljskoj kugli trenutno živi 800 milijardera i 2,6 milijarde siromašnih. Fakt broj 7: Površina posječene prašume u roku 17, 5 minuta - 612 fudbalskih terena. Fakt broj 8: Broj silovanih žena u Kongu u godini 2008 - 100 000. Fakt broj 9: Broj silovanih žena u Bosni i Hercegovini u prošlom i budućem ratu: još se nismo dogovorili. Fakt broj 10: Prosječna količina ljudskih suza u prosječnom životu - 70 litara. To znači mene kači. Znači, mene to kači. Mene to kači, znači. Ja sam znači taj koji treba da bude hladan kao broj. Mene ste rodili da vas izbroji, iskopa i pokopa. Nama ostavljate da budemo robovi vaših statistika. Od nas tražite da budemo trezveni, tačni, pouzdani, vaši legitimni nasljednici, do nas je da provjerimo, ovjerimo i zaboravimo prošlost. Da krenem u budućnost. Da zapišemo, opišemo, izbrišemo, izbrojimo, ukucamo i zakucamo. Mi smo dakle ta generacija koja dolazi. Juče je bilo juče. Danas je danas. Sutra će biti sutra. Zrno po zrno pogača. Kamen po kamen palača. Riječ po riječ činjenica. Činjenica po činjenica masovna grobnica. II. Napomena u obliku uspomene u cilju opomene Na koje brojeve da svedemo mrtve, kako dakle da zaokružimo svijet, uz pomoć kojih činjenica da sasječemo stvarnost, u koju statistiku da uvrstimo mrtvo tijelo Latifa Benića, gimnazijskog profesora fizike iz Prijedora, logoraša ubijenog 1992. godine u Omarskoj, prepolovljenog na dva dijela, pronađenog na dva mjesta. Pola tijela u grobnici u Kevljanima, druga polovica u više kilometara udaljenoj masovnoj raki u Kamičanima? Čijoj statistici i grobnici pripada Latif Benić. Mojoj, tvojoj, našoj, njihovoj. Pola ovoj, pola onoj. Pola vama, pola nama? III. Zahtjev plus postulat na kvadrat Vjerujmo u sumnju! Statistike ne vide istinu. Istina vidi nas. Oko istine je mračna šupljina u lobanji prijedorskog mrtvaca iskopanog tog i tog dana u toliko i toliko sati. Uzdajmo se u rječnik sopstvenog iskustva. U se i u svoje kljuse. Uzdajmo se u činjenice potrebne za bijeg: Kofer. Mama, tata, brat. Najbolja košulja, potkošulja, majica, farmerke, debela jakna, tanka jakna, cipele od brušene kože tzv. antilopke kupljene za proslavu mature koju nisam dočekao jer sam bio protjeran. Tu su i tetka Asima i njeni sinovi Azmir i Adnan u fluorescentnim jaknama usred noći na brdu na kojem nas gledaju kroz snajper i pljačkaju, čarape, gaće, slučaj, sudbina, sreća, nesreća i mali džep zašiven u unutrašnjost hlača, u njima sakrivenih 100 maraka za život nakon smrti i djetinjstva, tu je i stari čiča sa šeširom koji tvrdi da je gluh i slijep da ga vodimo sa nama kroz noć i zločin a jeste malo sutra slijep kad počnu padati granate samo da vidiš kako čiča prvi zaliježe, ustvari kofer ti i ne treba ionako ćeš ga baciti kad ti prislone pušku na grkljan, grlo ti treba, iz njega ćeš jecati i plakati i stvarno će te zbog toga pustiti za razliku od drugih koje će ubiti, nebo ne smiješ zaboraviti zvijezde puno njih, zemlju pod tvojim nogama, mama tata brat sendvič, pasoš i ja sa slikom koja liči na tebe kad si imao 15 godina. To znači mene kači. Mene to kači, znači. To mene znači, kači. Mi smo ti kažete koji treba da vas sruše, da izađu iz vaše sjenke. Da krenu naprijed. Mi smo ta generacija koja dolazi, nasmijani džokeri budućnosti u ofucanom rukavu prljave prošlosti, na dnu vještačkog jezera Rudnika željezne rude Ljubija kraj Prijedora, mlada nada u truloj košulji ubijenog logoraša, zakopanog u vašim sjećanjima, ormarima, starim uniformama, sakrivenom oružju, neispucanim mecima. Mi smo ta generacija za koju ima nade. Naša zadaća je da budemo uspješniji od vas. Ne hvala. Juče je bilo juče. Danas je danas. Sutra će biti sutra. Zrno po zrno pogača. Kamen po kamen palača. Riječ po riječ činjenica. Činjenica po činjenica masovna grobnica. Mene to kači, znači. To mene znači, kači. IV. Deklaracija Manifest novog pokreta je manifest preživjelih i protjeranih. Mi ne idemo naprijed. Niti nazad. Mi napadamo iznenada i jedrimo drugačije. Mi smo putujući mlinari, mornari, sanjari na valovima kolektivnog zaborava. Mi ne jezdimo jednosmjernom ulicom istorije. Mi smo mašta, more, vjetar, vatra, duh, dah, ljubav, ožiljak, kamen, voda i sloboda. Mi smo mlade iskre prošlosti koje traže svoje bure baruta. Izbjeglice u malim gumenim čamcima nadomak osmog, devetog i desetog kontinenta. Naše deklaracije nisu dekoracije starog u obliku novog. Mi ne brkamo činjenice sa vrijednostima. Mi znamo šta je bilo i imamo hrabrosti da kažemo: Ne, mi nismo isti kao Vi. V. Zaključak i apel: Potrebni su nam drugačiji i bolji manifesti od priloženog