|
 |
| BETON
BR.101 |
DANAS, Utorak
27. jul 2010. |
|
|
| Piše:
Milan Đorđević |
| PISCI, FAŠIZAM, POLITIKA |
|
Fašizam nije užasan zato što su ga praktikovali Nemci,
već zato što je on svugde moguć.
Hans M. Encensberger |
|
|
|
| |
Verujem da nije kasno nešto reći o stvarima koje je izazvalo i
izaziva pojavljivanje knjige Gintera Grasa Ljušteći luk i problemima
koje ona pokreće.
U ovoj knjizi memoara Gras govori kako je u ratu bio mobilisan i
kako je kao mlad bio pripadnik SS jedinice. Govori i o ranijim godinama,
o dolasku Hitlera na vlast, opisuje kako je to izgledalo
u njegovoj okolini.
Gras je jedan od vrhunskih savremenih evropskih pisaca, autor osobene
fantazije i proznog izraza, ali i čovek koji se bavi likovnom
umetnošću, pa i tu ima visoka dostignuća. Zapravo, on je pisac koji
je poslednji u 20. veku dobio Nobelovu nagradu za književnost.
Bio je poznat kao žestoki kritičar nemačkog nacizma, postnacizma
i uopšte društvenih pojava i stanja u Nemačkoj posle pada nacizma
i Hitlera 1945. godine, kao i kritičar pripadnika nacističkog
establišmenta koji su se prilagodili demokratiji posle 2. svetskog
rata i u njoj imali važne funkcije. Uostalom, njegovi romani nisu
samo velika umetnička dela nego i svojevrsno piščevo viđenje tragičnih godina Hitlerove vladavine. Oni su slika reagovanja tadašnjih Nemaca na događaje koji su bili posledica nacističkog osvajanja
vlasti. Recimo, njegove knjige Limenidoboš, Pasje godine, Mačka i miš na nezaboravan i originalan način govore o ljudima u
ovom periodu istorije. U Pasjim godinama čak ima puno persiflaža
iskaza filozofa Martina Hajdegera i to zbog ranih simpatija ovog
filozofa za hitlerizam. Stoga su bila veliko iznenađenje njegova
priznanja u memoarskoj prozi Kod ljuštenja luka, kako glasi bukvalni
prevod tog naslova. Poznata je i Grasova simpatija za nemačku socijaldemokratiju od pedesetih godina dvadesetog veka
pa nadalje. Činjenica je da je dugo godina bio svojevrsni savetnik
ali i prijatelj vođe nemačkih socijaldemokrata i kancelara Vili
Branta, kome je i pisao govore. Takođe, zna se da je u bliskim
odnosima bio i sa vođama švedskih i austrijskih socijaldemokrata,
Ulofom Palmeom i Brunom Krajskim. U svom razgovoru sa savremenim
francuskim filozofom Burdijeom, čovekom levičarskih
pogleda, Gras, recimo, hvali socijalizam kao jednu od tekovina
građanske revolucije |
|
 |
| |
|
|
1789. godine. Zato su pojava njegove memoarske
knjige i priznanja koja je u njoj izrekao i izazvala toliko reakcija.
Usledile su osude i napadi na Gintera Grasa, zbog prikrivanja
činjenica iz mladosti i manipulisanja sopstvenom prošlošću.
U prikazu Grasove knjige („Rat i sećanje“, Njujorker, 18. 9. 2006.),
Jan Buruma kaže: „Iznenađenje nije u tome što je Gras bio deo te
jedinice, nego u tome da je prećutao taj deo svoje istorije. U jednom
od poslednjih televizijskih intervjua objasnio je zašto mu je
trebalo toliko godina da kaže istinu – i to nije nevažno pitanje s
obzirom na činjenicu da je upravo ispovedanje istine stalna tema
njegovog književnog i političkog rada. Opterećivalo me, rekao je. Moje ćutanje svih tih godina je upravo razlog zbog koga sam sad
progovorio. Morao sam izreći, konačno.
Maks Friš piše o Grasu u svom Dnevniku 1966-1971: „...On prvi put
govori o politici, ali ne književno nego gotovo helvetski, politika
ne kao utopija nego pragmatično...“. I „Ovde se obraća naciji
preko televizije. Književnik s ličnom odgovornošću. Obraća se
političkoj svesti nacije, pretpostavljajući da je ona ima.“ Kao i
„Ovde ga intervjuiše međunarodna štampa...“, pa „...on ne odgovara
kao portparol vlade, ali ni kao književnik-privatna ličnost,
nego kao građanin s posebnom reputacijom...“.
E, sad, zašto sve ovo pišem? Pa pišem jer neki uvaženi a
društveno ambiciozni autori i kritičari misle da pisac treba da
živi ispod staklenog zvona ili u
retorti, daleko od stvarnog života,
politike i svega što se događa oko nas. U redu, postoje
razne poetike, estetski različita
izražavanja naših fantazija, kao
i različita gledanja na stvari
ovog sveta, ali mislim da ne bi
trebalo da dominira samo jedno, apolitično shvatanje – „čista
literatura“ – i jedan, rekao bih, društveno-konformistički stav
o |
|
ovom pitanju. I da dodam, ima i pisaca, kao i ljudi drugih profesija,
koji se bave politikom ili imaju svoje stavove o njoj. Biće
tako i u budućnosti, pod uslovom da se ovaj svet ne pretvori u
kompjutersku simulaciju.
Ginter Gras je bio i jeste jedan od onih sa otvoreno političkim
stavom ali on je i na izvanredan način u svojim prozama progovorio
o istoriji, politici, o odnosu ljudi prema tome. Može mu
se zamerati što je prikrivao nešto nečasno iz svoje biografije i
tek sada je to izneo, ali, šta ćemo, i to je ljudsko postupanje, nesavršeno. On nije svetac. Kako kaže Aleksander J. Motil u svom
tekstu „Zašto je moguć KGB bar?“: ...I moramo da znamo da su
te moralne odluke povezane sa različitim stepenima krivice ili
nevinosti. Rasprave koje je izazvalo priznanje Gintera Grasa avgusta
2006. da je kao momak služio u vojnoj jedinici SS je samo
jedan dokaz za to. Kao što su čak priznavali njegovi kritičari, taj
izbor je bio moralni faux pas, a ne zločin. Gora moralna greška je
bilo, suprotno, njegovo dotadašnje ćutanje o tome.“ Da, zato i
treba kritikovati Grasa koji je ranije upravo bio za otvorenost,
iskrenost i poštenu istinoljubivost. Ali to ipak ne utiče na vrednost
njegovog pisanja.
Dakle, mislim da je vrlo teško ili skoro nemoguće kao pisac biti
imun na politička i istorijska zbivanja i od toga biti sačuvan u
hermetičnoj književnoj posudi, ispod staklenog zvona, i tu se
baviti „čistim“ pisanjem koje ima malo veze sa empirijom i
svakodnevicom. Da, moguće je biti hermetičan pisac i biti na
snežnobelim, sterilizovanim, poput čistih dečijih pelena
vrhuncima i uzvišenim predelima velikana i apstraktno,
zamršeno, tamno i „duboko“, da se Vlasi ne sete, pisati o stvarima
koje su daleke i nerazumljive većini ljudi. Ali to je čak i za tzv.
stručnjake za literaturu, ipak, teško štivo |
|
|
| BETON
BR.99 |
DANAS, Utorak
29. jun 2010. |
|
|
| Piše:
Robert Alagjozovski |
| KORENI NAŠI NASUŠNI |
|
| Makedonija u kulturnom ratu |
|
|
|
| |
Najveće iznenađenje makedonske aktuelne
politike je transformacija premijera Nikole
Gruevskog, veoma popularnog lidera, od
tehnokrate – izbore je dobio na bazi ekonomskih
obećanja – u populističkog nacionalistu.
On je uveo politiku nacionalnog identiteta
u centar svoje vladalačke prakse, investirao
dosad neviđene pare u kulturnu politiku
i zaoštrio spor o imenu i identitetu zemlje
sa susednom Grčkom.
BUKEFAL PROTIV STEČAJA
U tom smislu, preporuke evropskog eksperta
Simon Mundy-ja kako da ministri kulture u Vladi
u doba recesije brane pravo na budžetska
sredstva za kulturu sasvim je irelevantno u makedonskom
slučaju. Makedonska vlada kofama
sipa pare u kulturu. Ali, u kakvu kulturu? U kulturu
radikalne revizije makedonskog nacionalnog
identiteta. Dosad se makedonski identitet
bazirao na slovenskom identitetu, pravoslavlju
i na antifašističkoj borbi u Drugom svetskom
ratu. Vlada premijera Gruevskog je uvela novu
identitetsku filozofiju koja se bazira na pravoslavlju,
ali i na onome što su kritičari njegove
politike nazvali antikvizacijom. Gruevski je
promenio udžbenik istorije za osnovnu školu.
Sada se tvrdi da je slovenska masa bila neznatna
i da su se starosedeoci, dakle, potomci antičkih Makedonaca, samo blago stopili sa slovenskim
doseljenicima, sačuvavši pritom
strukturu svojih gena. U jednom intervjuu,
ideolog gruevističke antikvizacije, arheolog
Pasko Kuzman, pokušao je da pragmatički i diplomatski
opravda celu operaciju. Rekao je da
ako mi Makedonci ne dokažemo svoje antičke
korene i direktu vezu sa Aleksandrom, onda ćemo
izgubiti spor oko imena sa Grcima i izgubiti
pravo na svoj makedonski identitet.
Zato je ova vlada sprovela politiku masovne
muzeologizacije i monumentalizacije u kulturi.
Pasko Kuzman otkriva lokalitete i diči se arheološkim pronalascima
koji potvrđuju njegovu tezu (u strumičkim srednjevekovnim
zidinama su iskopali lanternu Aleksandrovog lika, ali je
kritička javnost tvrdila da je to lik Atene). Vlada je pokrenula
projekat ulepšavanja skopskog glavnog trga koji će krasiti skulptura
Aleksandra na njegovom Bukefalu visine 32 metra. Opozicija
je tvrdila da bi se samo od bronzanog odlivka Bukefalovih
jaja rešio problem nekoliko stotina radnika u stečaju koji traže
minimalac od osamdesetak evra do penzije.
PRAOCI FILIP I ALEKSANDAR I NJIHOVA DECA
Gde su problemi ovakve politike? Pitanja identiteta su obično
povezana sa manjinskim grupama i najčešće su u funkciji ostvarenja
njihovih prava. Ali, kako nauka tvrdi, čim se prava manjina
ostvare, onda politika identiteta postaje noćna mora za samu
grupu, jer se parcijalni identitet ne može integrisati u demokratsko
društvo a da se ne rasprši u masi emancipovanih i individualizovanih
građana. Prava opasnost ipak dolazi onda kada većinska grupa ili vladajuća elita da sebi za pravo da sprovede
identitetsku platformu koristeći oruđa sveobuhvatne državne
moći. U državama sa autoritarnom vlašću ili kratkom demokratskom
tradicijom, to često dovodi do masovne tragedije ili raspada države. Afrički kontinent je pun primera država koje su
uništili njihovi narcisoidni vladari. U Evropi, javnost je sa podsmehom
i borbi, makedonski premijer Nikola
Gruevski zapleo se u potpunom kulturnom ratu. Taj rat ruši
ionako slabe makedonske pozicije na međunarodnom planu, a
na unutrašnjem ostavlja duboke |
|
 |
| |
|
|
ozlede na krhkom građanskom
tkivu.
Kulturni rat kao metafora proizlazi iz politike stalnog suprotstavljanja
kulturnih vrednosti. Ta politika izdvaja jedan set takvih
vrednosti i pokušava da ih nametne celom društvu. Pri tome ruši
bazičnu pretpostavku demokratske
državne mašine da miri, objedinjuje,
da stvara zajedničke
okvire, a ne da nameće. Rezoniranje
Paska Kuzmana nas vraća u
jedno odavno prevaziđeno organicističko shvatanje nacije, koje
se ne može dokazati zbog toga
što antičko makedonstvo kao esencija ne postoji. Makedonska kulturna
politika sva je u dokazivanju nedokazivog. Ubrzana je arheološka aktivnost, izgradnja statua Aleksandra i Filipa, i promena
imena javnih prostora i institucija.
Jedan diplomata cinično je primetio da je sišao na aerodrom koji
se zove „Aleksandar Veliki“, da se vozio autoputem koji se zove
„Aleksandar Veliki“ i da je odseo u hotelu koji se zove „Aleksandar
Veliki“. Dodajemo da je mogao da pogleda i neku utakmicu
u areni „Filip Drugi“, onda da testira svoje zdravlje u bolnici
„Filip Drugi“, te da se na kraju relaksira u kafiću koji se zove
„Filip Drugi“. Koliko je ta politika
nerazumljiva za strance,
toliko je opasna za makedonsko
društvo jer unosi turbulenciju u
dosadašnju poziciju Makedonije
kao multikulturne zemlje, konstituisane
preko demokratski izražene volje građana, a ne putem
etnogeneze iz drevne i imaginarne
državne tradicije.
Želimo li biti cinični, možemo
postaviti pitanje legalnosti ovakve
kulturne politike. Naime,
Makedonija prema sadašnjem
zakonu (planiraju da i to promene
u predlogu novog zakona koji
je u proceduri) ima jedno od najograničavajućih (ali zato i
najliberalnijih i najneutralnijih)
shvatanja pojma kulture. Prema
članu 1 Zakona o kulturi, kultura
je stvaralaštvo, objavljivanje,
zaštita i afirmacija stvaralaštva.
Kultura za aktuelnu vlast u Makedoniji
nešto je |
|
sasvim suprotno.
Za nju, kultura su identitet i
ideološki nazori, set generiranih
simboličkih značenja koja
učestvuju u borbi političke i društvene moći, sila koja formatira
celu naciju.
BUNAR APOSTOLA PAVLA
Naučnici kao Marija Todorova i
Anastasija Karakasidu slažu se
da u našim naukama i našim institucijama,
koje treba da preuzmu
ulogu etičkog stožera i
objektivnosti, dominira retorika
esencijalizma. Umesto da su kritičke, one su polemičke. Svako
proglašava drugoga za uzurpatora
i šovinistu. Karakasidu kaže da se nacionalna istoriografija
piše prema kolonijalnom modelu, s ciljem da se opravda političko vladanje. Istoriografi ne prihvataju fundamentalni truizam
da je realnost konstruirana. Oni kažu da su nacionalna svest
i identitet postojali vekovima i da države nacije danas legitimišu sebe preko teleološkog rekonstruisanja navodne prošlosti. U
makedonskim selima, kao što su Paljurci, ljudi znaju bunar u kojem
se sveti apostol Pavle okupao kad je prolazio tim krajem pre
dve hiljade godine. Na tu priču se naročito „primio“ makedonski
presednik Đorđe Ivanov. Karakasidu daje sličan primer kako stanovnici
Asirosa, blizu Soluna, znaju humku gde je Aleksandar
Makedonski razvio šator. Prema njenom istraživanju, na toj teritoriji
nijedno od familijarnih stabala stanovnika sela nije postojalo
pre više od stotinak godina.
Čudno je da makedonska etnička grupa redefiniše svoj nacionalni
identitet u jednom relativno mirnom kontekstu. Politika nacionalnog
identiteta instalira se u situaciji kada je na neko vreme zatvoren
problem sa Albancima, kad je zemlja postala kandidat za prijem
u Evropsku uniju i NATO i kad su investicije počele da stižu u
Makedoniju. To na paradoksalan način dokazuje primarnu važnost
kulturnih politika za celi društveno-politički sistem |
|
|
| BETON
BR.98 |
DANAS, Utorak
15. jun 2010. |
|
|
| Piše:
Dušan Pržulj |
| STALJINOV SMEH U „BALKANSKOM ŠPIJUNU“ |
|
| Ilija Čvorović protiv Dušana Kovačevića |
|
|
|
| |
Da li je Ilija Čvorović ismejao režisera Balkanskog špijuna Dušana Kovačevića? Nije li nam Kovačević
dao oskudne režiserske dokaze za svoju tezu o političkoj paranoji? Ko u ovom filmu traži istinu
- Ilija ili režiser? Da li je Kovačević verno prikazao istinu političke paranoje?
Ko je Staljin? Režiser. Zašto je Staljin?
Od režisera ne dobijamo dokaze da osobe koje špijunira Čvorović zaista nisu špijuni. To je naprosto
bledunjavo i potpuno zaobiđeno u ovom komično prikazivanju političke paranoje. A to i jeste
utemeljenje ovoga filma. Mi o Čvorovićevoj političkoj paranoji saznajemo kroz njegovu fanatičnu
trku za dokazima, ali ne vidimo režisersko seciranje političke paranoje. Nema dubine u ovom zahvatu,
te je tako sve ostavljeno gledaocu koji ne dobivši uvećano paranoičnu konstrukciju stranih
plaćenika, može posumnjati da li se ovde uopšte može govoriti o političkoj paranoji. Ovo je
film sa tezom o političkoj paranoji koja nije dokazana jer nema valjanu metodologiju, ali njoj se nije
dovoljno ozbiljno ni pristupilo, jer su sve karte bačene na smeh zbog paranoje, čime je Kovačevićev naum pao u vodu.
Smeh je ovde trebalo da bude rezultat jednog strogo kontrolisanog istraživanja, projektovanog
tako da ne bude prepušteno slučaju. Ovo je jedan od primera gde režiser opijen sopstvenim
likom napušta svoj prvobitni cilj i biva uvučen u igru komičnog, gde ne dobijamo ono
zbog čega smo i kretali u ovu komično-političku avanturu. Dobijamo samo političku avanturu
Dušana Kovačevića koji, ne obraćajući pažnju šta mu je cilj a šta sredstvo, dozvoljava ovim
filmom da politička teza bude sredstvo komičnog. To je neuspeh i autogol, kao i opomena
da su ovakvi režiserski zahvati veoma opasni ako se ne poznaje prava mera političkog i komičnog. Neopreznost i potcenjivanje ove oštrice može voditi samo tamo gde Čvorović postaje
manje smešan od Kovačevića. Možemo li onda ovde govoriti o režiserskoj paranoji Dušana
Kovačevića koji je smatrajući da će istina komičnog biti dovoljno jaka da natkrili nedovoljno
potkrepljenu istragu Čvorovićeve paranoje, upao u paranoju komičnog, izvrgavši ruglu
istinu kojoj je komično trebalo da bude samo posledica? Paranoično je to što Kovačević
zaista smatra da je ovo film o političkoj paranoji. Neverovatno, ali istinito. Komično da ne
može biti komičnije. Režiser koji režira paranoju upada sam u paranoju koja je za njega istina
a za Čvorovića nedokazana teza.
Šta je u stvari smešno u ovom filmu? Smešna je strast i borbenost kojom Čvorović nastoji da dovede
istragu do kraja. Da li je smešniji neuspeh režisera da do kraja iznese istinu o političkoj
paranoji Ilije Čvorovića? Jeste. Ilija Čvorović je ismejao režisera i upravo se time režiser pokazuje
kao Staljin kojem istina nije ni bila bitna, već vešto prikrivanje sopstvene paranoje. Šta je
još smešnije u svemu ovome? To što režiser nije uspeo da politički dotuče Iliju Čvorovića. Nije
uspeo da dokaže da je paranoja izjednačena |
|
 |
| |
|
|
| sa istinom. Čvorović traga za istinom i za dokazima,
i to nije smešno. Smešna je samo nespretnost i nakaradna metodologija sa kojom želi da stigne
do dokaza i to naravno sve vreme prelazi u patetiku. Ali još groznije je to što je Kovačević dopustio
da bude ismejan od Čvorovića. I upravo tu leži staljinističko u ovom filmu: nema istine,
sve je jedan veliki totalitarni smeh samoj želji da se dođe u posed istine o totalitarnom. Film je
totalitaran jer ni sam reditelj ne kontroliše smeh koji je smeh samog Staljina kojeg je reditelj
stvorio kao onoga koji nadgleda rediteljski čin. Jedina istina filma jeste to da je ovim nespretnim
ismevanjem |
|
reditelja od strane samoga sebe, Staljin dobio svoj grohot koji je jači i prodorniji
od našeg smeha zbog Čvorovićeve iskrene potrage za istinom. On je nevidljiva figura ali itekako
prisutna samim tim što je ismejavanje istine - istina Staljinovog grohota. Te tako naš smeh
nije naš nego Staljinov, pravilno raspodeljen na naša grla. Smejemo se jer Staljin smatra da treba
da se smejemo i smejemo se zato što Staljin smatra da je Balkanski špijun zaista smešan film.
Vrhunsko staljinističko je to što je u ovom filmu staljinista onaj koji režira, onaj koji vrši istragu
i onaj koji se smeje vrhovnom zapovedniku reditelju Staljinu |
|
|
| BETON
BR.97 |
DANAS, Utorak
1. jun 2010. |
|
|
| Piše:
Milica Jovanović |
|
| |
Pored ostalih uspeha, aktuelna posada u Nemanjinoj 10 ovih dana
hrabro je oborila još jedan rekord – od svih koji su nas u poslednjih
dvadeset godina zamajavali, nikad niko nije obećao toliko
novca za nauku, povratak stručne emigracije u zemlju i rodoljubivo
restruktuiranje društva na naučnim osnovama. U igri
su već stotine miliona evra, stanovi za povratnike, o polutkama
preko sindikata vode se tajni pregovori, a biće i svetskih priznanja,
ne nužno ovim redom.
U zemlji u kojoj je, tvrde nepouzdana istraživanja, gotovo 70
odsto stanovništva funkcionalno nepismeno, u kojoj je postotak
onih sa pristupom internetu znatno manji i od tih preostalih
tridesetak odsto, krajem prošle godine održana je „javna
rasprava“ o Strategiji naučnog i tehnološkog razvoja u periodu
od 2010. do 2015. godine, i to - posredstvom interneta.
Strategiju je na tzv. javnu raspravu iznelo Ministarstvo za nauku
i tehnološki razvoj Republike Srbije, pa ju je potom i usvojilo,
iako čak ni malobrojni učesnici ne znaju ko je i šta na toj
raspravi sve govorio (odnosno pisao, u svojim privatnim elektronskim
pismima).
Kontekst treba razjasniti odmah na početku - Srbija je na začelju
regiona po budžetskom izdvajanju za nauku i to se u dogledno
vreme neće promeniti (oko 0,3 odsto bruto domaćeg proizvoda
(BDP), naspram preporuke Saveta Evrope da članice, do ove
godine, povećaju izdvajanja za istraživanja i razvoj na celih 3
odsto BDP). Umesto realnog keša, u „naučni i tehnološki razvoj“
Srbije ulupaće se, između ostalog, i 40 miliona evra evropskog
kredita. Ko će biti zadužen da ih troši zasad je nejasno, jer stratezi
Ministarstva za nauku i tehnološki razvoj nemaju ingerencija
za razradu plana praktične primene Strategije. Kao ni za nadzor
trošenja novca. Te će teme možda doći na red kada se utvrdi,
na primer, koliko je novca izdvojeno a koliko otuđeno iz fonda
već zaboravljenog Nacionalnog investicionog plana. Možda posle
ulaska u Evropsku uniju.
Osim što nema uhodane sistemske mehanizme za finansiranje iz
privatnog sektora, pa uglavnom zavisi isključivo od dobročinstva stranke koja trenutno poseduje resorno Ministarstvo, naučna zajednica
u Srbiji i dalje oseća teške posledice devedesetih, kada
je - prema usmenim predanjima i ponekim pokušajima utvrđivanja
tačnih podataka – oko 20 hiljada ljudi sa fakultetskom diplomom
otišlo da se više nikad ne vrati. I autori Strategije se, zanimljivo,
osvrću na ovu činjenicu, konstatujući uzgred da su najčešći uzroci emigracije naučnika devedesetih bili - veća zarada i bolji
uslovi za naučnoistraživački rad. Srbija, uostalom, nikad nije
bila u ratu. Slepa mrlja za političku odgovornost devedestih licemerno
je nasleđe koje smo prihvatili, u skladu sa nacionalnim interesima.
Konstataciji iz Strategije kako „Srbija nema nijednog
naučnika u prvih 5000 najcitiranijih naučnika sveta, kao nijedan
univerzitet u 500 najboljih na svetu“, osim, možda, lektorske intervencije,
nema se šta dodati.
„Vizija naučnog i tehnološkog razvoja Srbije“, kako je Strategija
definisana u podnaslovu, |
|
 |
| |
|
|
oslonjena je na sedam nacionalnih
prioriteta. To su, redom: biomedicina, novi materijali i nanonauke,
zaštita životne sredine i klimatske promene, energetika i
energetska efikasnost, poljoprivreda i hrana, informacione i komunikacione
tehnologije te unapređenje donošenja državnih
odluka i afirmacija nacionalnog identiteta. Teško je i pretpostaviti
kako su autori Strategije zamislili da se u narednih pet godina
realizuje, recimo, prioritet broj dva, „novi materijali i nanonauke“,
s obzirom na to da u Srbiji nema ni naučnika obrazovanih
za ovu oblast, ni institucija koje bi ih obrazovale. Slična manija
veličine nesretno proviruje i iz trećeg prioriteta - zaštite životne
sredine. Kada bi se organizovali javni radovi za sistematsko
skupljanje smeća po Srbiji, možda bi se za pet godina nešto
i postiglo u pravcu zdravije sredine. O državnim kompanijama
koje su i dalje među najvećim zagađivačima vazduha, zemlje i
vode u Srbiji, da i ne govorimo. Umesto toga, dakle, Srbija puca
visoko, na klimatske promene.
No, o tome neka brinu prirodnjaci, radnici i seljaci. Zadnja rupa
na svirali nacionalnih naučnih
prioriteta - unapređenje donošenja državnih odluka i afirmacija
nacionalnog identiteta – tiče se društvenih nauka. Evo kako
ih razumeva Vlada Srbije, odnosno
resorno Ministarstvo u svom ključnom dokumentu započete petoljetke: „Uloga društvenih nauka i humanistike u očuvanju i jačanju srpskog nacionalnog
identiteta je od vitalnog značaja“ |
|
(Strategija naučnog
i tehnološkog razvoja Republike Srbije, str. 39).
„Modernoj Srbiji, koja je nedavno obnovila sopstvenu državnost
je potrebna snažna naučna podrška zarad afirmacije na međunarodnoj
sceni i odbrani svih njenih nacionalnih interesa. To se
naročito odnosi na miroljubivu, pravnu i diplomatsku borbu za
teritorijalni integritet i suverenitet nad Kosovom i Metohijom“
(Ibid). Biće zanimljivo videti koji će segmenti društvenih nauka
biti zaduženi za projekte miroljubivosti odbrane nacionalnih interesa,
ali da su lingvisti izostavljeni iz ove vizije, očigledno je
već i iz navedenih citata.
Pretnja, koju je svojevremno izneo Vojislav Koštunica, da će
svako Ministarstvo u Vladi Srbije dobiti tajni plan za odbranu
Kosova, očigledno ima obavezujuću snagu i za Vladu Mirka
Cvetkovića. Budući da je u samom tekstu Strategija definisana
kao ključni dokument kojim će se, između ostalog, određivati
„način i prioriteti u finansiranju naučnih i tehnoloških
projekata“, smisleno je zaključiti da će prioritet za finansiranje
- iz skromnog razreza od 0,3 odsto BDP, namenjenog za
društvene nauke – imati oni projekti koji se uklope u viziju Ministarstva
nauke o odbrani nacionalnih interesa, a naročito
onog interesa koji se tiče teritorijalnog integriteta, tj Kosova
u Srbiji, realnosti uprkos.
Vizije, uostalom, i služe da bi se realnost nekako prebrodila |
|
|
| BETON
BR.96 |
DANAS, Utorak
18. maj 2010. |
|
|
| Piše:
Dušan Pržulj |
|
| |
U trenutku dok ispisujem ovaj tekst FB grupa Boemski sindikat broji 1627 članova, simpatizera
i podržavalaca nečega što smo mislili
da je odavno bačeno u ropotarnicu i
svetske istorije ali i istorije Beograda. U pitanju
je jedno prevrednovanje ne samo pojma
boem i njegove istorije već i sindikalnog
rada i shvatanja sindikalne borbe.
Prva sindikalna praksa je bojkot, kako se tamo
navodi - klubova, brendova, promotera,
sponzora, buking agenata, DJ-eva; zatim štrajk, gde se objašnjava kako su „zabavljanje
i afirmativna komunikacija najsubverzivniji
oblici štrajka i sindikalne borbe u Beogradu“; lock out -odbijanje da se napusti
klub, sve do ispunjenja zahteva; lobiranje;
edukacija - kultuno-politička; kućne žurke -
za odabrane. I na samom kraju stoji da DJevi
i klubovi ne postoje bez njih, publike. Odmah
odatle možemo se uputiti na njihov
blog boemskisindikat.blogspot.com, na kome su ne slučajno
okačeni tekstovi Tristana Care Dadaizam i Manifest dekadentne
akcije, Manifest Luthera Blissetta, kratak svrt na Zenit, kao i 15
teza o savremenoj umetnosti Alana Badijua. Oni su dakle prva
organizovana samosvest srbijanske klupske scene i prva značajnija
kritika celokupnih klabing dešavanja od početka devedesetih.
Jedna vrsta istraživanja odgovornosti za elektronski muzički ukus generacija koje su
tu vrstu muzike slušale tokom devedestih, pa i dvehiljaditih. Posebno
instruktivan tekst, koji nas iz prve ruke može uvesti u skrivenu
stranu izgradnje srbijanske klupske scene jeste DJ-intervju koji
su zajedno napravili Gordan Paunović, sound artist, novinar i
doajen beogradske klupske scene i Vlada Janjić, veteran bg klabinga,
naporedo postavljajući jedan drugome pitanja. Intervju
nosi naslov Krv,suze,znoj i amfetamini. Informativan je iz više
uglova, jer nam otkriva ne samo ključne aktere i graditelje scene,
već i kontekst društva i kulturne istorije.
Ovaj neobični poduhvat beogradske urbane scene podsetio me
je na moje prvo elektronsko iskustvo u novosadskom klubu Contrast,
koji je zaista u to vreme bio avangardni ambijent iz koga
će izaći neki od vodećih aktera klabinga u Srbiji. Ono što je tada
krasilo taj klub bio je upravo taj plemenski vibe, minimalizam i
po pitanju prostora i po pitanju same publike koja je dolazila da
sluša house iskovan na licu mesta, dok su se smenjivali mladi
DJ-evi iza čijih su leđa stajale stotine uredno posloženih ploča
koje su nabacivali, obično završavajući svoje setove sa nekom
pesmom Faithless-a ili Prodigy-a.
U Contrastu rađala se zaista jedna drugačija muzička kultura,
nešto što će tek doći u svom punom obliku, ali se nikada ne može zaboraviti avangardnost tog prostora i posvećenički izrazi lica
DJ-eva koji su tek stasavali za veće i probranije muzičke ukuse |
|
 |
| |
|
|
pred kojima će se predstaviti.
Uvek sam nekako bacao odgovornost za muzički ukus savremene
Srbije na miloševićevsku kultur-političku grupaciju koja je sasvim
svesno promovisala i uzdizala trubo folk i sve moguće metamorfoze
tog muzičkog ogledala devedestih. Nikada nisam slutio
da su odgovorni i oni drugi, oni koji su itekako mogli i umeli
da koriste ekstremnu zatvorenost srbijanskog kulturnog prostora
i promovišu svoje konstrukcije šta je to aktuelna svetska
elektronska ili metal, punk, rock and roll scena. Uvek postoje ti
kerberi koji umeju da profitiraju na našem muzičkom neobrazovanju
i neobaveštenosti. Postojali su dakle pioniri posvećeni i
požrtvovani koji nisu padali na keš već su imali jedan vizionarski
pogled na muzički prostor i na uši koje su se rađale, dovoljno
mlade da se deformišu svakakvim muzičkim smećem. Intervju sa
Paunovićem nas vraća u istoriju ali nas provocira da identifikujemo
današnje aktere muzičkog establišmenta u Srbiji, moćne
pojedince koji imaju dovoljno znanja i lukavstva da i danas iskoriste
naivne uši, bez obzira što je Srbija otvorila sve svoje granice.
Muzičko more je nepregledno i roniti po tom moru i izvući
ono najbolje je jedna ogromna odgovornost, baš kao i jednog
izdavača koji će iz miliona naslova koji su se u međuvremenu pojavili
izvući baš taj i njime osvežiti fond knjiga.
Iako nekome može da izgleda da je ovo jedan egzotični skup ljudi
koji se bave jednim uzaludnim poslom, u pitanju je ipak jedna
od možda najbitnijih kulturnih pojava u novijoj urbanoj kulturi
Beograda. Pronašli su ključnu reč, postavili ciljeve koji su
dovoljno izazovni ali i zabavni i sada samo treba da krenu u prvu
razgradnju Beogradske klabing scene. Poželimo im srećan lock out i srećan štrajk, štrajk koji ni Beograd, ali ni nijedan sindikat
u Srbiji još nije doživeo. |
|
 |
|
|
| BETON
BR.95 |
DANAS, Utorak
4. maj 2010. |
|
|
| Piše:
Jasna Dimitrijević |
| SNAGA I RADOST |
|
| Günter Grass, Im Krebsgang, Steidl, 2002. |
|
|
|
| |
Gras u romanu Hodom raka otvara dugo prećutkivanu temu, priču o najvećoj pomorskoj katastrofi, potapanju broda Vilhelm Gustlof. U mirnim vremenima bio je to brod za izlete organizacije
Narodnog radničkog fronta „Snaga iz radosti“, a u Drugom svetskom
ratu pretvoren je u bolnicu, potom u kasarnu. Konačno,
30. januara 1945. je, preopterećen ranjenicima, mornaričkim
pomoćnicama i hiljadama izbeglica ,krenuo iz luke Gotenhafen
da bi ga iste noći potopio komandant ruske podmornice Aleksandar
Marinesko. Bilo je više od 6.000 poginulih. U godinama
nemačkog suočavanja sa sopstvenim zločinima „niko nije hteo
o tome ni da čuje, ni ovde na zapadu, a tek na istoku ne. Gustlof i njegova prokleta priča bili su desetinama godina tabu, za čitavu
Nemačku tako reći.”
VIRTUELNA NOĆ DUGIH NOŽEVA
Ali to je tek frtalj fabule, onaj koji najčešće stoji kao prikaz na
koricama. Puna bi istina bila da Gras dugo prećutkivanom pričom
o Gustlofu otvara roman Hodom raka. Jer autora ne intrigira samo
potapanje jednog broda po imenu Vilhelm Gustlof, već i ubistvo
jednog funkcionera NSDAP, onog po kome je brod nazvan, a
naročito recepcija ova dva događaja u savremenoj Nemačkoj. Narator
Paul Pokrifke, novinar čiji je zadatak da napiše tekst o nesreći u Baltičkom moru, i sâm je „dete sa Gustlofa“, rođen koji minut
nakon što se njegova majka spasila sa napadnutog broda. Istraživanje počinje od atentata u Davosu, kada je student David
Frankfurter nacionalsocijalističkog funkcionera ubistvom inaugurisao
u „mučenika“. Najobimniju građu nalazi na naci(onali)
stičkim sajtovima, pisanu goticom. („Bio sam zbunjen. Hteo
sam da znam kako je ta provincijska veličina – i to tek od četiri
pucnja u Davosu – bila u stanju da u novije vreme privuče surfere.”)
A tamo se daleko odmaklo od lamenta nad stradanjem civila.
Težište je najpre pomereno na veličanje organizacije koja je
pokrenula izgradnju „besklasnog” izletničkog broda. („Ali, ko još
danas, sem mog vebmastera koji vežba na mreži, zna za Roberta
Leja? A pri tom je on bio taj koji je odmah po dolasku na vlast ukinuo
sve sindikate, ispraznio njihove kase, njihove zgrade zaposeo
komandama za iseljenje, a njihove članove – milione na broju
– prisilno organizovao u Nemački radnički front. Njemu, okruglom
licu sa loknom na čelu, palo je na pamet da svim državnim
službenicima, zatim svim nastavnicima i učenicima, konačno i
radnicima svih preduzeća naredi da pozdravljaju podizanjem ruke
i sa ‘Hajl Hitler’. Njemu je sinula i ideja da organizuje odmor
radnika i službenika, da im pod motom ‘Snaga iz radosti’ omogući jeftina putovanja u bavarske Alpe i na Ercgebirge, odmor na
Baltičkom moru, i najzad kratka i duža putovanja po moru.”) Zatim
je u pomoć pozvano proviđenje da objasni simboličko značenje
datuma: 30. januara 1895. rođen je funkcioner Gustlof, istog
dana 1933. Hitler je došao na vlast, a 1945. potopljen je brod sa
izbeglicama. Dovoljno da se oformi mitološki |
|
 |
| |
|
|
krug. A onda je, nakon
polemike u bezbednim eonima interneta, virtuelna noć dugih
noževa dovela do ubistva mladića koji je „uvredio” lik i delo
„mučenika” Gustlofa pljunuvši kameni postulat uklonjenog spomenika.
Ubica je bio sedamnaestogodišnji Konrad Pokrifke, sin
našeg naratora, miran momak.
SINDROM SREBRNE VILJUŠKE
Ovo je roman o paklenom ishodu pogrešne interpretacije dugo
izbegavane teme koja se, kako narator zaključuje, nije smela prepustiti
desnima. Jednostavno, zločin nad nama nije osvetljen da
bi se izazvalo saosećanje ili zadovoljila pravda, već da bi se umanjio naš zločin nad njima. Propust bez dna. Gras zna da fitilj može biti upaljen i pola veka nakon priznanja krivice, njegov junak
prikuplja materijal za svoj rad korakom raka, od uzroka do posledice
dolazi najdužim mogućim putem, činjenicu po činjenicu.
Ali moguće je i drugačije pismo, ono kojim se ovih dana u Srbiji
sastavljaju deklaracije, upravo zdesna. Promrmljana osuda nekog zločina nad drugima, za njom precizna osuda zločina nad
nama svuda i uvek. Za svaku pohvalu, jer je pre dvadesetak godina
i srednjovekovni srebrni
srpski escajg bio adekvatan dokaz
civilizacijske etničke nadmoći, pa je stoga i zločin nad
njima, necivilizovanima, bio
opravdan. Kada je postalo evidentno
da projekat ne funkcioniše na način nacionalno dostojanstven,
naprotiv, ipak je
ostala ona stara patološka požuda za pozicijom nevine žrtve,
koja, ako već ne može da bude neprikosnovena, barem ne sme
preterano da zaostaje za ostalima. Nepravilan tretman sindroma srebrne viljuške nije ispravljen, već je boljka zapostavljena
usled savremenih izazova. A nepoverenje u srećan ishod je sasvim
opravdano nakon dugogodišnjeg negiranja da je sumanuta
logika niza kašika, viljuška, nož, žica bila ne samo moguća,
već i realizovana.
IZGUBLJENI U PREVODU
Roman sam upoznala posredstvom nekoliko izdanja; na srpskom,
hrvatskom i na, do đavola, |
|
nemačkom, jeziku koji, najblaže rečeno, nedovoljno (pre)poznajem. Ta ekskurzija u tekst nije inicirana
nikakvim plemenitim eruditivnim nagonom, već zahtevom
za elementarnim razumevanjem rukopisa. Jednostavno, prevod
koji nam je Narodna knjiga ponudila 2002. godine retko odstupa
od bukvalnog i može se do kraja pročitati samo sa ogromnim
poverenjem u Gintera Grasa. Među silnim pogreškama nastalim
usled nepoznavanja jezika, nalazi se jedna, vrlo verovatno i nenamerna,
u kojoj se prepoznaje paradigma naše nevolje s čitanjem
lažnog teksta istorije. Naime, na veselom prevodilačkom
zadatku dogodila se transgresija kojom se prevod oslobodio originala,
ali u pravcu suprotnom od emancipatorskog. Vier Jahre
älter als Marinesko und vierzehn Jahre jünger als Gustloff, wurde
David Frankfurter 1909 in der westslawonischen Stadt Daruvar als
Sohn eines Rabbiners geboren. „Četiri godine mlađi od Marineska
i četrnaest godina mlađi od Gustlofa, kao sin rabina rođen je David
Franfurter 1909. u srpskom gradu Daruvaru.“ Prevođenje originalnog
toponima zapadnoslavonski u etnički imenitelj srpski
grad Daruvar, iako od minimalnog značaja za tekst, ima specifičnu težinu u društvenoj i istorijskoj stvarnosti. I gerilski učinak.
Slična se subverzija, za koju takođe želim da verujem da predstavlja
propust, može naći i u zagrebačkom prevodu. I dalje čitajući o nesretnom Daruvarcu Franfurteru, saznajemo da je, zbog
svog srpskog porekla, uzdignut na pijedestal kao „jugoslovenski
Viljem Tel“, seiner serbischen Herkunft wegen, als „jugoslavischen
Wilhelm Tell“ aufs podest stellte. Međutim, u izdanju VBZ-a je serbischen
Herkunft jednostavno: poreklo.
(„Onda se pojavilo nešto još gore. Na posebnoj adresi predstavio
se na nemačkom i engleskom jeziku sajt koji je kao www.družina-konrad-pokrifke.de podržavao nekoga sa uzornim držanjem
i mišljenjem, koga je zbog toga omraženi sistem zatvorio:
’Mi verujemo u tebe, mi te čekamo, mi te sledimo...’ i tako dalje,
i tako dalje.
To nikad ne prestaje. Nikada neće prestati.“) |
|
|
| BETON
BR.94 |
DANAS, Utorak
20. april 2010. |
|
|
| Piše:
Valentina Milenković |
| TUŽNA JE „BORINA NEDELJA” |
|
| Ne prekidajući kontinuitet, mešajući i dalje mirise tamjana i novca, Miroslav Cera Mihailović
nastavlja da zloupotrebljava Borinu nedelju, manifestaciju koja građane Vranja košta od
1,5 do 4 miliona, kako koje godine. Sem što od 1989. naovamo nikome ne dozvoljava uvid
u rad i finansije NVO Književna zajednica „Borisav Stanković” koja organizuje Borinu
nedelju, on je dodatno ispleo i gustu mrežu koristoljublja za sebe i svoju porodicu. |
|
|
|
| |
SVI CERINI LJUDI
Redovni učesnici svih dosadašnjih Borinih nedelja, pa tako i ove, urednici su u izdavačkim kućama
koje Mihailoviću objavljuju knjige - Radivoje Mikić, koji je i predsednik UO Borine nedelje i Gojko
Tešić su iz bivše „Narodne knjige” (Mihailoviću objavili: Svrtka u Nesvrtu i Kraj će kaže), a Marko
Nedić iz Srpske književne zadruge (Ključne tačke). Oni su i članovi Organizacionih odbora svih
dosadašnjih manifestacija, a ujedno i članovi žirija za dodelu većeg broja književnih nagrada kod
nas. Manje poznati, ali konstantni članovi Odbora su i gradonačelnik Miroljub Stojčić, zatim Cerina
supruga Sunčica Denić, bračni par Cenić i uvek u senci – Radojica Stojiljković, radnik Istorijskog
arhiva, inače Cerini intimni prijatelj. Ove godine, tu se našao i budući zet, nesvršeni pravnik –
Slađan Milošević. Sem što je ove godine bio u Odboru, Milošević je, uz Radojicu i pesnika Živorada
Nikolića, bio u plaćenom žiriju koji je ocenjivao pristigle literarne radove učenika (Mihailović
se ratosiljao prosvetnih radnika koji su bili u žiriju ranijih godina, jer su se učlanili u UKV).
Svake godine je prisutan na manifestaciji i nezaobilazni Mihajlo Pantić, urednik u Matici srpskoj
(Mihailoviću objavili Metla za po kuću) i u „Filipu Višnjiću” (Mihailoviću objavila Lom i Sol na ranu, a njegovoj supruzi Sunčici Denić Tri sveta).
Pantić je potpredsednik PEN, zadužen za promociju srpske književnosti na svetskim sajmovima i
za selekciju „Sto slovenskih romana“, te za priređivanje antologija. Međutim, najvažnija mu je činjenica
što je Pantić od 2006. do nedavno bio predsednik komisije za dodelu nacionalnih penzija!
Tako da je potpuno jasno o kolikom se ličnom interesu ovde radi. Važno je dodati i da je najveći
broj dobitnika Nagrade „Borisav Stanković” objavio svoje nagrađene knjige upravo za izdavačke
kuće čiji su urednici sa onog spiska redovnih učesnika Borinih nedelja!
Nekoliko godina unazad, na Borinoj nedelji je prisutan Srba Ignjatović, trenutno na kormilu
UKS i Aleksandar Jerkov. Spisak ranijih zanimljivih gostiju je podugačak, ali pomenimo samo
još Radoša Ljušića, visokog funkcionera DSS i bivšeg direktora Zavoda za udžbenike, sada samo
člana UO Zavoda (Mihailoviću objavili Dovde mi je više), Milovana Danojlića, radikalnog nacionalistu,
dobitnika Nagrade „Borisav Stanković”, pokojnog Kapora, promotera literature u
maskirnoj uniformi, Bećkovića, Jerotića itd. Ako tome dodamo i redovne dobitnike NIN-ove i
Nagrade „Meša Selimović”, dodatna pojašnjenja nisu potrebna. Ko želi precizan uvid neka
pogleda spiskove učesnika od 1989. naovamo, pa će se i sam uveriti o kojim se imenima srpske
književne misli radi. Nedostaju samo Peter Handke i Danijel Šifer, jer je Miroslav Toholj, nekadašnji Karadžićev ministar informisanja, već bio i iz Vranja odneo Nagradu „Borisav Stanković”!
KNJIŽEVNOST JE U OPASNOSTI!
U žiriju za dodelu Nagrade „Borisav Stanković” već godinama sedi i Aleksandar Jovanović,
|
|
 |
| |
|
|
čovek koga
je uvek poželjno imati u žiriju, jer je njegova karijera, pored Vase Pavkovića, takođe učesnika nekih
ranijih Borinih nedelja, i Pantića, jedna od najparadigmatičnijih kada je u pitanju uticaj na kreiranje
kulturne scene. Sem što je član žirija Nagrade „Borisav Stanković“, on je i u žiriju Nagrada „Desanka
Maksimović“, „Zaplanjski Orfej“, „Dis“, Nagrade beogradskog Sajma knjiga itd. Takođe, on je jedan od
specijalnih konsultanata za formiranje kritičarskog borda Nagrade „Meša Selimović”. Kako je
Mihailović do sada uspeo da „izboksuje” samo „Drainca” i „Zmajevu” 2004. (u žiriju je bio Mihajlo
Pantić) od poznatijih nagrada, više je nego logično na čemu trenutno radi. Redovni učesnici - Mikić,
Tešić, Nedić, Pantić, Jovanović – sede u žirijima za dodelu svih književnih nagrada koje donose brojne
beneficije, recimo status „istaknutog umetnika” što Mihailoviću, koji ima samo srednje stručno obrazovanje,
omogućava platu od 65 hiljada dinara, pa nije zgoreg objasniti kako se taj status stiče. Pa, upravo
ako „ubijete” neku od nagrada: „Andrićevu”, NIN-ovu, „Rakićevu”, „Zmajevu”, „Disovu”, „Vasko
Popa”, „Desanka Maksimović”, Povelju za životno delo ili Veliku medalju UKS!
Mihailović je već došao u posed „Zmajeve” i to za Sol na ranu (poezija na dijalektu, što je mimo
pravila), a Veliku medalju UKS je dobio čak dva puta, što je, takođe, nezabeleženo! Cera je, naime,
koristeći se |
|
neobaveštenošću većeg dela ovdašnje javnosti, doveo izvesnog Miljurka Vukadinovića
iz UKS, da mu ove godine na otvaranju 44. Borine nedelje ponovo dodeli Veliku medalju za, kako
tada objasniše, „izuzetan doprinos razvoju srpske kulture, afirmaciji antologijskih dela književnika
Bore Stankovića i organizaciji tradicionalne manifestacije”, iako mu je ona već uručena
povodom dve decenije postojanja KZ - 17. jula 2009. godine! Tipično za Mihailovića, zar ne? Uz to,
septembra meseca je, opet po istom sistemu spojenih sudova, potencijalnom zetu „izboksovao”
nagradu „Matićev šal” u Ćupriji.
Jedna od zanimljivih stavki koju nikako ne treba preskočiti su i teme o kojima se raspravljalo
na dosadašnjim Borinim nedeljama: „Kuda ide srpska proza“, „Srpska kratka priča“, „Dijalekti
i srpska književnost“, „Književnost i nacija“, „Ratni roman nekad i sad“, a ove godine „Treba
li Srbiji književnost?”. Debatovali su, naravno, Radivoje Mikić, Milo Lompar i Aleksandar
Jovanović uz još nekolicinu gostiju. Mikić je na kraju zaključio da su „danas u Srbiji na delu
pokušaji da se razori svaki oblik svesti pa i književnost, te da je sama književnost u kompleksnoj,
jako opasnoj situaciji, čak na optuženičkoj klupi“. Neki od prisutnih su sigurno pomislili
da je on zapravo pokušavao da odbrani Mihailovića od sve češćih napada opravdano revoltirane
javnosti. Predočeni argumenti jasno govore šta manifestacija poput Borine nedelje znači za Vranje, a šta za samog Mihailovića |
|
|
| BETON
BR.93 |
DANAS, Utorak
6. april 2010. |
|
|
| Piše:
Robert Alagjozovski |
| MAKEDONSKA LITERATURA U ĆOŠKU |
|
|
| |
I ove godine je Makedonija propustila šansu da dostojno predstavi svoju literaturu na Sajmu knjiga
u Lajpcigu. Prvobitni entuzijazam koje je Ministarstvo kulture pokazalo prilikom kontakata sa
predstavnicima Sajma iznenada se ugasio kad je objavljen tzv. Godišnji program za ostvarivanje
nacionalnog interesa u kulturi. Prema ovom programu nije podržana inicijativa da se na Sajmu u
Lajpcigu predstavi nekoliko vrhunskih pisaca iz Makedonije. Umesto toga rešili su da ostanu na minimalnom
programu Udruženja albanskih izdavača. Ova je odluka pogrešna sa nekoliko aspekata.
Nadam se da će ova godina biti poslednja u odnosu na magareće držanje „strategije“ (ko li je samo
smisli?) da se Makedonija treba predstaviti na samo četiri svetska sajma: Frankfurt, Istanbul, Moskva
i Beograd.
LAJPCIG KAO UZOR
Priča o lajpciškom Sajmu može da posluži i kao primer kako stvoriti uspešnu strategiju razvijanja
svog identiteta nasuprot onog velikog brata – Frankfurta. Ona je poučna za sve makedonske manifestacije
koje su unapred osuđene na inferiornost zbog blizine metropola iz susedstva: Soluna, Sofije,
Beograda, Zagreba. Pošto ne može biti deo svetske književne industrije koja se okuplja u Frankfurtu,
Lajpcig se orijentisao na književne a ne na industrijske vrednosti literature. Što ne znači da
Sajam nije mogućnost poslovnih susreta i saradnje. U samo jednom uglu sajamske hale 4 neki izdavači su sebi obezbedili dogovore za celu godinu. Ali Sajam u Lajpcigu je pre svega jedna velika kniževna manifestacija. U toku četiri sajamska dana svuda po gradu vrvi od promocija, čitanja, razgovora,
debata i raznih drugih manifestacija. U svakoj od četiri sajamske hale ima po nekoliko prostora
gde se tokom celog radnog vremena ređaju događaji kao na filmskom platnu, za razliku od Sajma
u Skoplju koji je sveden na vašar gde su se prošle godine organizovale čak dve promocije.
Ipak, bitno je da je interesovanje u Nemačkoj za literaturu Jugoistočne Evrope stalno i strateško poslednjih nekoliko godina. Nekoliko fondacija germanofonih zemalja (Austrija, Nemačka,
Švajcarska) udružile su se u Traduki, zajednički projekat međusobnog prevođenja autora iz zemalja
nemačkog govornog područja i našeg regiona. U saradnji sa lokalnim poznavaocima književnosti, Traduki poziva autore koji se |
|
predstavljaju na sajmu. Tako ove godine, iz Makedonije
su to bili Igor Isakovski, kao učesnik festivala Kikinda short, i Vladimir Martinovski, koji je svojom
vizuelnom poezijom, maestralno prevedenom na nemački, oduševio nemačku publiku. Etno
bend „Baklava“ održao je egzaltirajući koncert u prepunoj sali „UT Konevic“, koja je najstariji
bioskop u Nemačkoj, otvoren 1912. godine.
SEGREGACIJA NA RAVNE ČASTI
Za razliku od naših suseda, makedonski minijaturni štandić je bio smešten u obliku ćiriličnog
slova g, u jednom ćošku na rubu hale 4 i čovek ga je mogao primetiti samo ukoliko udari u
njega. Umesto reprezentativne i prevedene literature, bilo je poređano nekoliko prikupljenih
knjiga, pola na makedonskom pola na albanskom, i samo par njih na engleskom. O nemačkim izdanjima nije bilo ni govora. Jedan poznanik je primetio da je iznenađen da je turska
manjina tako zastupljena u Makedoniji. Pogrešnom utisku je pridodavala „odluka“ kolega
iz Udruženja albanskih izdavača da hostesa štanda bude obučena u tradicionalni „dreskod“,
sa šamijom preko glave.
Ovaj katastrofalan pristup je produkt dveju situacija. Prvo, kao i sve ostalo u zemlji, binacionalna
struktura Makedonaca i Albanaca se ispoljava tako što Albanci u svemu dobijaju svoju trećinu. To
nije deo participatornog sistema u kojem se odlučuje na osnovu procene vrednosti, gde Albanci i
Makedonci zajedno raspravljaju i odlučuju o svemu a etnički mešan sastav garantuje fer odnos i
učešće svih, već je u pitanju totalna segregacija. Albanci dobijaju svoj deo kolača, a onda im se
niko ne meša u izbor ili raspodelu. Tako, obuzeti svojim, oni nisu ni zainteresovani za ono što se
događa u „tuđem“ dvorištu.
Tako je teklo i predstavljanje na Sajmu u Lajpcigu. Paralelno udruženje albanskih izdavača je dobilo
tzv. komesarijatstvo sajma u Istanbulu (i zato se kao krajnji efekt, turski autori prevode na
albanski) i ovaj (ne)formalan nastup na Lajpcigu. Dakle, ne radi se o tome da svi stejkholderi,
udruženja i izdavači u saradnji sa Ministarstvom usaglase zajednički nastup i pristup, pa da ga onda
komesari samo operativno sprovode, nego je sistem podeljen po principu isključivosti. Kad ga
organizuju Albanci, Makedonaca će biti veoma malo, daj |
|
šta daš; a kad su organizatori Makedonci,
onda Albanaca neće ni biti. Tako se u Moskvi Makedonija predstavlja kao pravoslavna zemlja, a
u Istanbulu kao muslimanska.
BUNDES LIGA NA BRANIKU KULTURE
Druga mana je to što ma ko bio komesar sajamskog predstavljanja, uglavnom posao odradi
loše i totalno neprofesionalno. Da je bar bila smišljena dobra strategija prezentiranja albanskih pisaca. Da je neko poradio na promociji Luana Starove, Kima Mehmetija, Teute Arifi i
ostalih dobrih albanskih pisaca. Da su bar oni bili pozvani na Sajam. Luanu Starovi je neki
fragment preveden tek toliko da se predstavi, ali nisam čuo da je dogovoren bilo kakav prevod
za nemačko govorno područje.
U suštini, bez postojanja strategije Ministarstva kulture ne može se postići bolji rezultat. Komesari
za predstavljanje dobiju nekih pet do deset hiljada eura. Ove godine je neprincipijelni izuzetak
bio Sajam u Frankfurtu kad je izdavač izuzetno blizak vlasti organizovao makedonsko
predstavljanje. Umesto na literarni, akcenat je pao na turistički aspekt zemlje: deljene su brošure i monografije o Makedoniji a posetioci su animirani uz pomoć fudbalera koji igraju za tim
iz Frankfurta. Kao da književna publika i izdavači u Nemačkoj, i u svetu, umesto da čitaju prate
fudbalske prenose Bundes lige.
Ne kažem da nije bilo interesa za Makedoniju na Sajmu u Lajpcigu. Nemačka publika je pokazala
da je posvećena i radoznala. Razne pripadnice Zelenih (starije i hipi orijentisane) su izražavale
podršku Makedoniji. Ali bez prave strategije i dobrih priprema još kod kuće, Makedonija je osuđena da bude u grupi slučajnih i dezorijentisanih igrača. A u toj grupi izgleda da veličina ne igra
ulogu. Ja sam se iznenadio da se i Rusija nalazi u toj grupi. Makedonski ambasador mi je pokazivao
knjigu koju je uzeo sa ruskog štanda koja se na ruskom jeziku bavi pitanjem makedonskog
identiteta i literature (nama u prilog, razume se). Kao da su baćuške računali da su u Lajpcigu
svi bivši doušnici KGB-a koji su, osim što dobro znaju ruski, veoma informisani o problemima bivšeg komunističkog lagera. Ne ulazeći u lokalni folklor selekcije i igre moći, dobio sam utisak da
su Hrvati, Srbi, Bosanci, daleko savremeniji, fokusiraniji i organiziraniji od nas. Svetlosne godine ispred nas i naše istočne braće |
|
|
| BETON
BR.91 |
DANAS, Utorak
9. mart 2010. |
|
|
| Piše:
Predrag Čudić |
| UVOD U MIŠU
STANISAVLJEVIĆA |
|
Neverovatno je koliko si nepotreban
|
Koga nema - bez njega se može
I suzdržanost - čija je veća?
M. Milišić |
|
|
|
| |
SUVIŠNI PESNIK
Četrdeset godina uporno me prati prvi stih jedne Stanisavljevićeve
pesme iz 68. Neverovatno je koliko si nepotreban... Prošlo je gotovo
pola veka otkad se neočekivano nov, sasvim nov javio taj stanisavljevićevski suvišni čovek u vremenu socijalizma sa ljudskim likom,
kada je čovek bio naše najveće bogatstvo. Pesma je objavljena
u Studentu, 1968. (Tu pesmu on kasnije nije uvrstio ni u jednu
svoju knjigu. Preštampana je u Izabranim delima 2004. godine u
izdanju Republike.) U mom jednosezonskom 68-9. uređivanju poezije
u Studentu pokrenuo sam jednu problematičnu, sasvim rableovsku
rubriku Antologiju prdonja. Tu su svoje zasluženo mesto našle neke pesničke veličine onog doba; bili su to neki dobri znaci,
za kratko, osvojenih sloboda i donkihotovskih pokušaja velikog
spremanja tekuće pesničke scene. Avaj, i tisuću puta avaj, već posle
nekoliko brojeva usledili su takozvani pritisci odozgo koje i najliberalniji
studentski krugovi u Redakciji, nisu mogli izdržati. Posle
stihova danas sasvim zaboravljenog pisca D. Kostića, urednika Politike, o tome kako pesnički subjekt zasluženo ispašta jer je izabrao
orah umesto narandže, dakle, kako se opredelio kao svaka junačina
za tvrdoću, a ne za mekoću, boju, miris i ukus, „moja“ Antologija je ukinuta. Pesme za Student sam tražio sa predubeđenjem.
Stanisavljevićevi stihovi mi se nisu tako žestoko urezali u sećanje
zbog toga što sam objavljivao svoje pesnike, što sam bio mlad i što
sam lako pamtio dobre stihove, nego zato što je poruka pesme toliko
istinita da se ne može odbolovati. I, eto, prošlo je toliko vremena,
a još nisam otkrio adekvatnu vakcinu, a vakcine su tako u
modi, još nisam stekao imunitet, na Mišine ubitačne stihove. Sav
šezdesetosmaški polet i sebe u tome video sam baš tako, njegovim
očima: Neverovatno je koliko si nepotreban / I kako za to niko
ne mari/I kako se kad neko ode /Malo menja u celoj stvari...
PARALELNE BIOGRAFIJE
Šta je to što su gotovo istovremeno i gotovo istoznačno pisali
M. Milišić i M. Stanisavljević? Eto, posle 19 godina od Milišićeve
pogibije i 5 godina od smrti M. Stanisavljevića to je još uvek gola
istina, istina koja prati njihovu književnu sudbinu, to davno predosećanje budućnosti koja nas sve stiže i kažnjava. Paralelne
biografije? I sad bi paralelne biografije, taj antički recept komparativnog
svedočanstva vremena, bile veoma zanimljiva metoda
osvetljavanja života dva generacijska druga, tako značajna a
tako vulgarno skrajnuta pesnika. Milišić je govorio da bi najradije
bio prosjak pred crkvom, gde bi preciznije od apotekarske
vage merio ljudsku dobrotu, hrišćansko milosrđe. Stanisavljević
je na Buleveru revolucije prodavao svoje, u estetičkom smislu
revolucionarne ramove za slike, čija se ružnoća mogla meriti
samo najružnijim slikama vremena koje živimo. Bilo je tu i drugih
rukotvorina od drveta, neverovatno nepotrebnih, za razliku
od njegovih jezičkih tvorevena. Gde su Milišić i Stanisavljević na
vrednosnim lestvicama srpske književnosti? Nigde, neverovatno
je koliko su nepotrebni, i neverovatno je koliko ih nema. Godinama
unapred oni su to sasvim jasno videli i sa neverovatnom
gorčinom saopštili sebi i drugima. Da li je to saznanje lako obznaniti?
Zamislite pesnika akademika koji bi to izustio. Oni, zapravo,
danonoćno poju: neverovatno je koliko smo neosporni. Jer, nezamislivo je pesniku-akademiku, koji se u principu bavi izviiskrom metafizičkog ognjišta, božanskim zakonima postojanja
naciona, da dovodi u pitanje svoju sliku u ogledalu. M. Stanisavljević,
brilijantni majstor srpskog jezika, konstatuje, smešta u tri katrena, ispostaviće se kasnije i potvrditi tokom njegovog
života, najsnažnije saznanje o svojoj ulozi u svetu. On živi
svoj život na margini pišući najsjajnije komentare onog groznog
vremena. Naravno, njegov stil života, a to se ipak mora nazvati
stilom, bio je samo njegov izbor. Teško da bi to neko drugi i |
|
|
| |
mogao,
to je nemoguće imitirati. Takav nepotkupljiv čovek drugog
izbora nije mogao imati, jer drugog izbora za njega i nije bilo.
On nije trpeo lažno predstavljanje. Zapitajmo se kakav smo mi
to svet kad za takvog jednog čoveka, koji je gotovo sve čega se
dotakao pretvarao u žeženo zlato jezika, izbora nije bilo. Ukleti
pesnik - fraza za nikad dovoljno prezreni kičeraj udžbenika književnosti. Kad hoće da izbegnu, zbog obaveznog optimizma nastave,
prave razloge društvenih nepravdi, sveopšte averzije prema
pojavi svakog istinskog talenta, onda doktori za lepo potegnu
tu čarobnu formulaciju - ukleti pesnik.
BUVLJAK NOVIH VREDNOSTI
Sedeo je na Bulevaru, nudio svoje rukotvorine od drveta pokazujući svojim izborom posla i mesta, doslednost jednog osećanja koje
ga nije ostavljalo spokojnim. Neverovatno je da se može ponoviti,
čak i kod nas, u istoriji slična sudbina. Buvljaka će i dalje biti
na Bulevaru, zvao se on Bul. revolucije ili Bul. kralja Aleksandra.
Kod nas je sve buvljak, buvljak je drugo ime ovog podneblja. Na
njemu se nudi second hand politika tzv. novih vrednosti, odnosno
politički otpad. Stara garda bi da nam proda nove vrednosti. Nova
muzika, pevaljke stare.
Sve češće mi se čini da
posle našeg turbo folka,
kao prirodni nastavak te
umetnosti, mora uvek
doći do nove makljaže
noževima. Da li će se u
budućnosti ponoviti sudbina
M. Stanisavljevića? Šta ako je to naša zakonitost? Šta ako i
ubuduće takvi pisci budu nalazili jedino moguće sklonište po buvljacima,
na dnu, u srcu svog naroda? Taj narod na buvljaku Bulevara
ga nije čitao kao što ga nisu čitali akademici, ne daj bože, profesori
ili drugi znalci i procenitelji. A on je savršeno miran i neverovatno
nepotreban pravio neverovatne ramove za slike i druge neverovatne
stvarčice od drveta, i u međuvremenu je pisao. I danas
posle pet godina on, neverovatno nepotreban, sa prastarom istinom
o nama samim, kao sa rendgenskim snimkom o jadima srpske
duše, iznova, iznenadno i neponovljivo svojom istinom golica silne
oklopnike bez mane i straha, oklopnike vizija o propasti srpskog
carstva i političke kurentnosti date
situcije. Da, ali mi smo ljudi saborni,
mi kao zajednica, kao organizovana
jednorodna zajednica ne |
|
podnosimo ni prisenak istine o
svojoj nepotrebnosti. Nađu se i
danas neki apsolutni početnici koji
tu i tamo lamentiraju nad njegovom
sudbinom (Kakav pesnik, a
bez posmrtnih počasti! Kakava nepravda!)
CRV KAO OMEGA
Početkom šezdesetih, Stanisavljević
je bio jedan od prvih među nama koji je osetio da se više
nema šta reći na način kako je to
činio Miljković. Zarazno popularan
posle smrti, Miljković je
stvorio toliko sledbenika da je
svaki drugi pesnik bio srpski Heraklit,
a to je sve skupa bilo, kako
je i sama jedna njegova knjiga
poručivala, vatra i ništa. Stanisavljević
je nenametljivo, ali uporno
tražio novi put. Generacijski
drugovi skloni patetici i pre svega
poeziji kao posebnom vidu retorike
nazivali su ga pesnikom svilopreljom, ali baš ta svilena nit
uvek pomalo introvertovanog, u
svilu učaurenog Stanisavljevića,
stvorila je neka izuzetno vredna
ostvarenja. Nije mi ni sad teško
da se setim onoga što ostane u
sećanju posle prvog čitanja: Niko
mi više ne vrati/ ranog mezimstva
dom! /Osvrćem se za njim / kao za
vodopadom...
Lirika, po shvatanju veoma popularnih
estradnih pesnika je visoka
bolest, koja se govori na sav glas,
njene poruke dopiru daleko i zabadaju
se u najdeblje uvo, krajnji
cilj je, dakle, debelo uvo, lirika ruši barijere, to je voz bez šina,
bomba ili mina, lirika kao rika. Na sve to Stanisavljević kaže: Ali i
za nj čujem / da slabi uveliko/ gle crva što omegu naziva/ svojom
vernom slikom. Drugi su urlali, zapevali, bugarili, kukali, lelekali,
drugi nisu hteli dalje od zavičaja, tek pobegli iz Vilov dola, tek bacili
veslo u trnje. A on je pisao: Koliko sutra konačno / nekud ću da
se denem.../ Tek u omegu zgrčen / crv može da krene.
Gle crva što omegu naziva svojom vernom slikom. Tako bi nekako, sasvim
prirodno, ne sa alfom nego sa omegom, trebalo završiti ovih
nekoliko napomena mog veoma, veoma ličnog uvoda u M. Stanisavljevića. Dakle, moje uvodno putovanje u M. S. valja završiti, kao što nam logika nalaže, crvom kao omegom i omegom kao crvom
(Pročitajte integralnu verziju teksta u rubrici Javni radovi) |
|
|
| BETON
BR.89 |
DANAS, Utorak
9. februar 2010. |
|
|
| Piše:
Andrija Matić |
| BEZUBO PISMO |
|
| Književnost i provokacija |
|
|
| |
Pitanje provokacije u književnosti kod nas nikada nije dovoljno
istraženo. Danas je ono posebno aktuelno, zato što je autentična provokacija gotovo nestala sa srpske književne scene. No, da
bi se ovo pitanje razmatralo, mora se prvo razumeti da postoji
više oblika provokacije, ali da nemaju svi isti značaj. Naprotiv,
neki oblici služe da učvrste vladajuće principe društva koje autentična provokacija želi da ospori.
ŠILO I BATINA
Autentična provokacija uperena je protiv vladajućeg mišljenja,
protiv vrednosti koje većina u jednom društvu smatra nepobitnim,
jedino ispravnim, državnim, nacionalnim, patriotskim, ponekad
i jedino zdravim, posebno u društvima sa izraženim totalitarnim
potencijalom. (Pri tom, većina nije samo politička. Ona
često uključuje najširi sloj društva u kojem političari predstavljaju
manji deo. Ovde je, dakle, bitno većinsko mišljenje, a ne
samo trenutna politička struktura koja ga podržava.) Autentična provokacija, prirodno, želi da razbije nedodirljive vrednosti
ili ukaže na pluralizam vrednosti, koji u mnogim društvima ne
dolazi do izražaja. Ako najveći deo društva smatra da neku vrednost
ne treba osporavati, autentična provokacija će učiniti suprotno:
osporavaće je u svim njenim vidovima. Ako, pak, većina
misli da neku pojavu treba žigosati, autentična provokacija će
je podržati ili će makar pokazati da je legitimna kao i svaka druga.
Zbog svega toga ona ima veliki značaj. Ona budi ljude iz letargije,
ukazuje na negativne aspekte neprikosnovenih društvenih
trendova, razobličava predrasude i otkriva nove vrednosti. U
književnosti ona proširuje tematski opseg, neguje kritički duh i
sprečava ustoličenje poetičkog jednoumlja.
S druge strane, postoje oblici provokacije koji čuvaju većinski
poredak. I oni šokiraju javnost, neretko su i brutalniji od autentične provokacije, ali je oštrica njihove kritike, po pravilu, usmerena
ka idejama koje osporavaju većinsko mišljenje. Ova druga
vrsta, koju možemo nazvati i simulacijom provokacije, uvek je
popularnija od prve. Ona je, zapravo, oružje većine u borbi protiv
manjine koja je osporava.
UZ DLAKU
Kako izgleda autentična provokacija u književnosti? Uzmimo, za
početak, prve dve knjige romana Gargantua i Pantagruel. Rable
je u izrazito klerikalnom
sistemu, koji do tada niko
nije dovodio u pitanje,
ukazao na veličinu
nekih svetovnih vrednosti:
na značaj ljudske telesnosti
koji je Crkva vekovima
poricala, govoreći da telo predstavlja tamnicu koja čoveka sprečava da doživi
duhovno ispunjenje. Prirodno, ove dve knjige – koje su najprovokativnije
u Rableovom petotomnom delu (ili četvorotomnom,
ako prihvatimo da peta knjiga nije njegova) – izazvale su gnev
tadašnje francuske Crkve i sorbonskih cenzora. Provokacije
Džejmsa |
|
|
| |
Džojsa, najeksplicitnije izražene u Dablincima, takođe
spadaju u ovu grupu. Zamislite srpskog pisca koji bi Srbiju opisao
kao središte moralne i duhovne paralize! Džojs je upravo to
kazao za svoj Dablin, a preko njega i za čitavu Irsku. Bulgakovljev
roman Majstor i Margarita predstavlja autentičnu provokaciju
jer je pisac razobličio većinsko mišljenje u staljinističkom
sistemu. Zato roman i nije objavljen za piščeva života, već se pojavio
skoro tri decenije nakon njegove smrti. Primera, naravno,
ima bezbroj. Markiz de Sad je zbog svojih provokacija život završio u ludnici. Oskar Vajld je dve godine proveo u redinškoj tamnici
jer se narugao lažnom viktorijanskom moralu. Tomas Bernhard
je više puta doživeo „javna šamaranja“ zbog svojih stavova
prema Austriji. Zahvaljujući provokaciji iz Satanskih stihova, Salman Ruždi i dan-danas, nakon dvadeset godina skrivanja,
koristi usluge agenata britanske tajne službe MI5. A pre par godina
Orhan Pamuk je zamalo osuđen na zatvorsku kaznu jer je
rekao da je njegov narod počinio genocid nad Jermenima.
E sad, zamislite turskog pisca koji napiše da su Jermeni vekovima ugnjetavali Turke i da su zaslužili da svi do
jednog budu pobijeni. Da li bi to bila autentična provokacija? Naravno da ne bi. To bi samo učvrstilo većinsko
mišljenje, bez obzira na sredstva koja pisac koristi. Ili, još bolje, zamislite srpskog pisca, sa najvećim
darom za provokativan izraz, koji izjavi da su pederi bolesnici i da ih treba likvidirati nervnim gasom. Je li to
autentična provokacija? Ne, to je simulacija provokacije koja služi da učvrsti opšteprihvaćeno gledište o homoseksualcima
kao neprirodnim, nižim bićima.
EFEKAT ANESTEZIJE
Ako je sve to jasno, zašto u savremenoj srpskoj književnosti gotovo da i nema autentične provokacije? Odgovor
je sasvim jednostavan: nema je zbog straha od posledica. Jer kada ona stupi na scenu, u „svetim dušama“ većine
javlja se mržnja koju retko koja pojava može da izazove. Svaki autor autentične provokacije – pod uslovom
da dođe u centar pažnje šire |
|
javnosti – mora da se suoči sa besom pravovernih, koji ne samo što će želeti da ospore
njegovo delo, što će ga zasipati uvredama i nastojati da ga u svakoj prilici prikažu kao šarlatana, bolesnika,
izdajnika, nego će vrlo često pokušati i fizički da ga ugroze. Štaviše,
mnogi se neće smiriti dok izdajnik
ne bude propisno kažnjen za svoja
nedela. Efekat je i najbolji pokazatelj
da li je neka provokacija autentična. Simulacija provokacije, koja
štiti vladajuće mišljenje, ne izaziva
mržnju, već tih, često impotentan
protest malobrojne kritičke javnosti.
I, što je najvažnije, njenog autora
niko neće poželeti da prebije
metalnom štanglom. Osim toga,
pisac autentične provokacije, izuzev
u prelomnim vremenima kada
je sve relativno, neće biti ovenčan
prestižnim nagradama. Možda će
mu posle trideset godina dati neko
utešno priznanje, ali mu za života neće dozvoliti da u sopstvenom društvu ima veliki uticaj. Toga se srpski pisci
plaše. Zato je njihova provokacija uglavnom uperena protiv pojava koje i većina osuđuje ili je, u najboljem slučaju, usmerena ka većinskom mišljenju, ali sa obaveznom protivtežom (da svi budu zadovoljni). Zato se, dakle,
mali broj pisaca bezuslovno bavi srpskim zločinima u Sarajevu, Srebrenici ili Vukovaru, pedofilijom u Srpskoj pravoslavnoj
crkvi, progonom homoseksualaca i drugim sličnim temama.
Ovo, razume se, ne znači da svaki pisac u svakoj knjizi mora pisati provokativno. To bi vodilo ka književnom
jednoumlju protiv kojeg se autentična provokacija bori svim sredstvima. Nekim piscima, jednostavno, više
odgovaraju drugačiji književni koncepti i oni bi možda upropastili svoj dar ako bi, po svaku cenu, želeli da budu
provokativni. Međutim, ovde je problem što je autentična provokacija gotovo iščezla iz knjiga savremenih
srpskih autora, što skoro svi pišu o temama koje odgovaraju većini. To je najbolji dokaz da je srpsku književnost zahvatila svojevrsna paraliza, koja će, ako potraje dovoljno dugo, ugušiti kritički duh i svesti književni izraz na čistu kozmetiku ili još jedno sredstvo društvene anestezije |
|
|
| BETON
BR.88 |
DANAS, Utorak
26. januar 2010. |
|
|
| Piše:
Amir Kamber |
|
| |
To znači mene kači. Mene to kači, znači. To mene znači, kači.
Meni ste dali da prebrojim mrtve sa ove i one strane granice. Ja sam ta generacija koja jednog dana iz
vremenske distance valjda treba da kaže šta se stvarno desilo. Od mene se dakle očekuje da konstatujem
da je prošlost prošla, da su grobovi pod zemljom a zvijezde na nebu. Da su gore i dole svi na broju.
Ja treba da poredam, pohranim, ocijenim, utvrdim, sahranim, zaboravim, da postavim činjenice,
riječi i leševe na svoje mjesto. Juče je bilo juče. Danas je danas. Sutra će biti sutra. Zrno po zrno pogača. Kamen po kamen palača. Riječ po riječ činjenica. Činjenica po činjenica masovna grobnica.
Dame i gospodo, drugovi i drugarice, prijatelji, protivnici, kolege, koljači, sveci i svetice. Heroji,
vojnici, građani, seljaci, radnici. Uposleni, nezaposleni, besposleni - i svi vi na čekanju. Cijenjeni
političari, lokalni, republički i državni. Poštovani predsjednici, poslanici, kraljevi i kraljice. Štovani
poduzetnici, oduzetnici, milijarderi, hazarderi, bankroteri, šefovi, menadžeri, brokeri, kelneri,
apotekari, sekretari, doktori, rudari i šoferi. Svi vi muškog i ženskog roda. Pušači i nepušači ove ili one nacije, boje kože ili krvne grupe.
Djeco, policijo i zatvorenici. Dragi novinari, televizijski voditelji i ostali medijski moćnici i pomoćnici.
Koristim ovu priliku da se obratim isključivo vama jedinim preostalim vizionarima, pjesnicima, piscima,
kritičarima, profesorima, kolumnašima, zavisnim i nezavisnim inetelektualcima, produhovljenim
skepticima, svima vama koji ste uvijek bili za ili protiv ovog ili onog sistema. Dozvolite da i ja iznesem
jednu, dvije, tri, četiri, pet činjenica, da vam u ime mlade generacije pružim ruku, opalim šamar, i još
jednom, možda će to biti i posljednji put, prozovem i probudim taj nužno potisnuti rat, prije nego naravno
skupa s vama, i samo uz vašu pomoć, mudrost i iskustvo starijih, iznad crnih kratera prošlosti
izgradimo i nanovo razapnemo nove mostove ka jednoj i jedinoj svijetloj budućnosti. Vjerovatno ćete
se složiti ako primijetim da su nam u ovom teškom istorijskom trenutku svima prvenstveno najpotrebnije
radikalne promjene. Reforme, nove ideje i pokreti. Krajnje je vrijeme, rugam vam se otvoreno,
da krenemo od nule i zajedničkim snagama svi skupa ponovimo sve do sada napravljene greške.
To znači mene kači. Mene to kači, znači. To mene znači, kači.
Nota bene: Manifest novog pokreta oslobođen je od partikularno individualnog interesa i nacionalnih
obećanja. Ovaj tekst ne zastupa ništa i nikoga, osim sebe i onoga o čemu jezik ne može govoriti.
Dole nabrojani zahtjevi, postulati, vizije i revizije jesu čežnja za izrazom. Potreba za drugačijom maštom i istinom.
Mene to kači, znači. To znači mene kači.
Od mene tražite da se uspnem na vaša leđa, na krov istorije, na binu vašeg svijeta, da pogledam na
dole, pružim prst i kažem nešto pametno. Nama dakle palite reflektore, nudite vaše znanje, vaše argumente,
vaš jezik, od nas kanite napraviti junake nove preglednosti. Od nas se očekuje da vas jednog
dana zamijenimo, sahranimo, postavimo na svoje mjesto. Jednom za svagda. Koga niste uspjeli
ubiti i zaboraviti vi, možda ćemo jednoga dana u tome uspjeti mi, vaša djeca. Juče je bilo juče. Danas
je danas. Sutra će biti sutra. Zrno po zrno pogača. Kamen po kamen palača. Riječ po riječ činjenica.
Činjenica po činjenica masovna grobnica.
|
|
|
| |
I. Brojevi
Fakt broj 1: Količina vode u ljudskom mozgu - 84 %. Fakt broj 2: Količina vode u prosječnom balkanskom
krompiru - 80 %. Fakt broj 3: Broj djece koja tamo negdje svaki dan umru od gladi 9000.
Fakt broj 4: Prosječan broj snova tokom jedne ljudske noći - 4. Fakt broj 5: Prosječan broj noćnih
mora tokom jedne ljudske noći - najmanje jedna. Fakt broj 6: Na zemaljskoj kugli trenutno živi 800
milijardera i 2,6 milijarde siromašnih. Fakt broj 7: Površina posječene prašume u roku 17, 5 minuta
- 612 fudbalskih terena. Fakt broj 8: Broj silovanih žena u Kongu u godini 2008 - 100 000. Fakt
broj 9: Broj silovanih žena u Bosni i Hercegovini u prošlom i budućem ratu: još se nismo dogovorili.
Fakt broj 10: Prosječna količina ljudskih suza u prosječnom životu - 70 litara.
To znači mene kači. Znači, mene to kači. Mene to kači, znači.
Ja sam znači taj koji treba da bude hladan kao broj. Mene ste rodili da vas izbroji, iskopa i pokopa.
Nama ostavljate da budemo robovi vaših statistika. Od nas tražite da budemo
trezveni, tačni, pouzdani, vaši legitimni
nasljednici, do nas je da provjerimo,
ovjerimo i zaboravimo prošlost. Da krenem u budućnost. Da zapišemo, opišemo, izbrišemo, izbrojimo,
ukucamo i zakucamo. Mi smo dakle
ta generacija koja dolazi. Juče je
bilo juče. Danas je danas. Sutra će biti
sutra. Zrno po zrno pogača. Kamen
po kamen palača. Riječ po riječ činjenica.
Činjenica po činjenica masovna
grobnica.
II. Napomena u obliku uspomene u cilju
opomene
Na koje brojeve da svedemo mrtve,
kako dakle da zaokružimo svijet, uz
pomoć kojih činjenica da sasječemo
stvarnost, u koju statistiku da uvrstimo
mrtvo tijelo Latifa Benića, gimnazijskog
profesora fizike iz Prijedora,
logoraša ubijenog 1992. godine u
Omarskoj, prepolovljenog na dva dijela,
pronađenog na dva mjesta. Pola tijela u grobnici u Kevljanima, druga polovica u više kilometara
udaljenoj masovnoj raki u Kamičanima? Čijoj statistici i grobnici pripada Latif Benić. Mojoj, tvojoj,
našoj, njihovoj. Pola ovoj, pola onoj. Pola vama, pola nama?
III. Zahtjev plus postulat na kvadrat
Vjerujmo u sumnju! Statistike ne vide istinu. Istina vidi nas. Oko istine je mračna šupljina u lobanji
prijedorskog mrtvaca iskopanog tog i tog dana u toliko i toliko sati. Uzdajmo se u rječnik sopstvenog
iskustva. U se i u svoje kljuse. Uzdajmo se u činjenice potrebne za bijeg: Kofer. Mama, tata,
brat. Najbolja košulja, potkošulja, |
|
majica, farmerke, debela jakna, tanka jakna, cipele od brušene kože tzv. antilopke kupljene za proslavu mature koju nisam dočekao jer sam bio protjeran.
Tu su i tetka Asima i njeni sinovi Azmir i Adnan u fluorescentnim jaknama usred noći na brdu na
kojem nas gledaju kroz snajper i pljačkaju, čarape, gaće, slučaj, sudbina, sreća, nesreća i mali džep
zašiven u unutrašnjost hlača, u njima sakrivenih 100 maraka za život nakon smrti i djetinjstva, tu
je i stari čiča sa šeširom koji tvrdi da je gluh i slijep da ga vodimo sa nama kroz noć i zločin a jeste
malo sutra slijep kad počnu padati granate samo da vidiš kako čiča prvi zaliježe, ustvari kofer ti i
ne treba ionako ćeš ga baciti kad ti prislone pušku na grkljan, grlo ti treba, iz njega ćeš jecati i plakati
i stvarno će te zbog toga pustiti za razliku od drugih koje će ubiti, nebo ne smiješ zaboraviti
zvijezde puno njih, zemlju pod tvojim nogama, mama tata brat sendvič, pasoš i ja sa slikom koja
liči na tebe kad si imao 15 godina.
To znači mene kači. Mene to kači, znači.
To mene znači, kači.
Mi smo ti kažete koji treba da vas sruše, da
izađu iz vaše sjenke. Da krenu naprijed. Mi
smo ta generacija koja dolazi, nasmijani
džokeri budućnosti u ofucanom rukavu prljave
prošlosti, na dnu vještačkog jezera
Rudnika željezne rude Ljubija kraj Prijedora,
mlada nada u truloj košulji ubijenog logoraša, zakopanog u vašim sjećanjima, ormarima,
starim uniformama, sakrivenom
oružju, neispucanim mecima. Mi smo ta
generacija za koju ima nade. Naša zadaća
je da budemo uspješniji od vas. Ne hvala.
Juče je bilo juče. Danas je danas. Sutra će
biti sutra. Zrno po zrno pogača. Kamen po
kamen palača. Riječ po riječ činjenica. Činjenica
po činjenica masovna grobnica.
Mene to kači, znači. To mene znači, kači.
IV. Deklaracija
Manifest novog pokreta je manifest preživjelih i protjeranih. Mi ne idemo naprijed.
Niti nazad. Mi napadamo iznenada i
jedrimo drugačije. Mi smo putujući mlinari,
mornari, sanjari na valovima kolektivnog zaborava. Mi ne jezdimo jednosmjernom ulicom istorije.
Mi smo mašta, more, vjetar, vatra, duh, dah, ljubav, ožiljak, kamen, voda i sloboda. Mi smo mlade iskre
prošlosti koje traže svoje bure baruta. Izbjeglice u malim gumenim čamcima nadomak osmog, devetog
i desetog kontinenta. Naše deklaracije nisu dekoracije starog u obliku novog. Mi ne brkamo činjenice
sa vrijednostima. Mi znamo šta je bilo i imamo hrabrosti da kažemo: Ne, mi nismo isti kao Vi.
V. Zaključak i apel: Potrebni su nam drugačiji i bolji manifesti od priloženog |
|
|
| |
|
|
|
