2011   2010   2009    2008   2007   2006	BETON BR.80  DANAS, Utorak 22. septembar 2009.   Piše: Bojan Tončić ŠMINKERAJ ZA MONSTRUMA U RESAVSKOJ   Zakon i mi                                               U novinama neki frajer glasno trubi Zaboga, recite narodu da se javnost buni Kažite mi ko je opasan, kažite mi ko je podoban Uvijek, uvijek ista priča Branimir Štulić, Uvijek ista priča     Svašta se medijski dogodilo između dva Betona, gotovo kao u doba ‘98-99. kada su Šešelj i Vučić pisali zakon o informisanju, crnocrvena koalicija glasala, a potom egzekutor, socijalista Miljkan Karličić, danas advokat u slučaju kofer i član Republičke izborne komisije, po Beogradu šetao vosak i, uz sadejstvo policije, pečatio Danas, Našu Borbu, Dnevni telegraf. Imali smo onda paragrafsku baražnu vatru koja je trebalo da obezbedi brutalno gušenje medija, sada imamo samo malo više anticivilizacijskih paragrafa, ne i manje opasnih, i sumanuto obećanje na koje se, iz vlastitih interesa (novac, sinekure) lože i primaju kreteni među nama koji živimo od pisanja: „Ma, nećemo mi vas, nego njih“. Tek, da se podsetimo, Izvršni odbor Nezavisnog udruženja novinara Srbije odbacio je ostavku predsednice Nadežde Gaće (nije ta samoubilačka odluka obrazložena članstvu, baš kao što nisu ni razlozi zbog kojih je predsednica htela da odstupi); potom je, kao i svako normalno udruženje, NUNS hitno, dve nedelje nakon donošenja Zakona o informisanju, održao javnu raspravu o njemu (iskusni Ivica Dačić, da ‘prostite, razvali resornog Nebojšu Bradića, realizatora Dinkićeve ideje, svi glavni urednici bojkotovali skup). Vrhovni sud vratio je Srbiju u vreme spaljivanja knjiga, poslednja u ognju Društveni sukobi - izazov sociologiji, Nebojše Popova, potpalio Koštuničin ministar pravde Zoran Stojković. Sada je naložena lomača za knjigu Komiteta pravnika za ljudska prava Slučaj službenika Aleksanda Tijanića, potpaljivačice su predsednica i članice Veća Snežana Andrejević, Spomenka Zarić i Sonja Brkić. POGLED UNAZAD ILI RETROVIZOR Uhapsiše i Retrovizor Ljube Živkova, najbolje što je imao B92 (konkurencija nije ozbiljna), kao nema para za tu avanturu. Ono i jest, trošio Ljuba gorivo za ono svoje kruženje Beogradom, hteo da piše džabe, sve razvaljujući Borisa Tadića kako samo on ume. Konačno, preseče me najava Milorada Dodika da će za Bosnu i Hercegovinu, ne samo za Republiku Šumsku, isposlovati zakon o informisanju „sličan onom u Srbiji“ Ovo me poslednje i nije iznenadilo, Tadić mu uvalio Dinkićeve ‘artije dok se zviždalo Marseljezi, ili dok su na Palama otvarali školu „Srbija“, za učenje o poeti-zlikovcu Edvardu Limonovu, njegovom književnom opusu i azimutima koji će artiljeriju navoditi da pogodi Biblioteku - nisu baš sve uništili Karadžićevi heroji, a od škole najveći kalibar dobacuje preko Miljacke. Dala Srbija za školu par miliona evra, nešto manje nego Mladiću i Karadžiću od 1992 do ‘95. Odosmo daleko u prošlost, vratimo se temi. OLOVKA PIŠE NUNS-OMM Predsednica Nezavisnog udruženja novinara Srbije Nadežda Gaće zabranila mi je (14. septembra) da izveštavam sa proširenog sastanka svih organa NUNS i predstavnika članova koji su zahtevali ostavku rukovodstva i vanrednu skupštinu. Nije bila jedina, čulo se da „mogu da prisustvujem kao ugledni član NUNS-a“ (zahvaljujem na pridevu), ali izveštavanja nema. Pristao sam. Stanovitu nelagodu predsednice izazvalo je škljocanje moje hemijske olovke, na šta je rekla da će prekinuti sednicu. Ugasio oružje, nisam verovao da će se korišćenje diktafona i olovke ikada zabranjivati u nekom nezavisnom udruženju Država saterana u ćošak: Dačićevi specijalci se povlače pred Obradovićevim tenkićem   mašinbravara, a nekmoli mom, novinarskom. O, kako su predusretljivi (pisanje, snimanje) bili ratni zločinci sa kojima sam, sticajem okolnosti (takav je posao), razgovarao. Na sastanku - komemoracija, vidite li šta nam radi konkurencija. „Izdaćemo saopštenje“, kaže mi iskusna novinarka koja je svejedno bila drčna i nije se ložila na saopštenja. Dobro, pristadoh na sve (mea culpa), neću da pišem ni da ste se ovde sastali. Evo, pišem, ima razloga, ne prenosim stavove sa sednice, naricanje i sintagme kao što je „očigledni rascep“. Tu u Resavskoj nastaje mala drama; zaključuje se da će se sačiniti sočinenije, saopštenje sa sastanka; neće mnogi akteri da pričaju posle sednice. Nebojša Bugarinović, bivši predsednik NUNS-a kazao mi je da se udruženje upustilo u „šminkanje monstruma“, a vidno zabrinuti (u prevodu zblanuti) Dinko Gruhonjić, predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine, nudi „svaku vrstu pomoći“ (pomislio sam na svašta). Tražim saopštenje. Odgovor je: „Sutra!“. Rekoh: „Ovo je Politbiro“. Nada reče da ću pred Sud časti. Brrr! Zašto „Sutra!“ saznao sam sutra, kada je Politika objavila vest agencije Beta, prepričano saopštenje NUNS-a. Poenta je bila da tu suvu ekskluzivu, šmuljavo, bedno saopštenjce borbenog udruženja, mora prva da objavi novinarka Bete Jelka Jovanović, potpredsednica NUNS-a. Sutra za sve, za nju danas. Ekskluziva je ekskluziva, makar i šmuljava, autoritarnost je baš to, presuđivanje po ćeifu, iz foteljice. Bljak! NE DIRAJTE TIJANIĆA Vrhovni sud Srbije u jednoj od svojih najsramnijih presuda konstatuje da se Aleksandra Tijanića, direktora državne televizije, ne može citirati; knjiga Tijanićevih po život opasnih baljezgarija Slučaj službenika Aleksandra Tijanića se, k tome, ne sme umnožavati i distribuirati, čime je srušen svaki postulat naizgled dosegnutog stepena demokratije. S razlogom se uključujem u građansku neposlušnost na koju poziva izdavač Yucom, budući da imam 182 primerka narečene tiskovine i rasturam ih besplatno. Edicija Yucoma Javni dosije - protiv zaborava, podseća se u presudi Okružnog suda u Beogradu, pokrenuta je zato što „nije došlo do otvaranja dosijea što bi bio prvi korak u demontaži kriminalizovanih službi“, te „nerazlikovanje demokratskih političkih opcija od kriminogenog ponašanja branilaca Miloševićeve ratne ideologije“. Oslobađajuća presuda Okružnog suda kojom se sve što je Tijanić tražio od Jukoma proglašava „neosnovanim“, nažalost, samo je prvostepeni otpravak koji će poslužiti kao dobra podloga za osudu Komiteta koju je potpisao Vrhovni sud Srbije. Ima razloga za paniku, ima mesta za strah - tek je počelo, mimo Zakona o informisanju. TAMBURALO MOMČE U TAMBURU Imam tu sreću da sam od ‘89. i Ekonomske politike pročitao gotovo sve što je objavio Ljubomir Živkov, ugledni beogradski novinar i tamburaš, a o koječemu sam ponekad s njim kratko i divanio. Neko vreme pišemo za iste novine, a ja ga s merakom čitam u Vremenu, e-novinama i gledam i slušam na TV B92 (za poslednji medij trebalo je da stoji prošlo vreme, al’ možda bude i neka repriza, kad bismo se zezali). Njegov Retrovizor beskrajno me nervirao zbog brzine kojom saopštava dijagnoze srbijanskog društva, ali postoji i tiskana forma. Eto, čuh poslednji Retrovizor, emitovan je u nedelju 13. septembra, Ljuba ga oplete: „Boris Tadić je ove sedmice prevazišao sebe: otvorio je školu, zaveštao organe, bodrio fudbalere, sokolio članove Demokratske stranke koji su se osetili malko zapostavljenim usled toga što njihov predvodnik vodi toliko računa o Srbiji, ali i o srpstvu gde god se potonje zadesilo“. Otkazali mu saradnju, rekli - Veran Matić - da nema para za njegove opservacije. Onda je Ljuba rekao da će da radi bez honorara, a Devedesetdvojka njemu da to nije moguće. „Razmišljao sam noćas, ja bih za vas da radim besplatno. Sanda (Savić, prim. aut.) je rekla: ‘Nemojte molim vas, sad mi je neprijatno’... “ „Ništa ja javnosti ne mogu o svom slučaju reći što javnost ne bi i bez mene mogla da pretpostavlja. Ćutaću dakle i dalje o tome šta su motivi mog dojučerašnjeg poslodavca, ali ću o onome gde sam ja učesnik, kao što sam bio u razgovoru o besplatnoj saradnji, uvek biti spreman da se suočim sa svakim ko ospori moje reči“, kaže Ljuba Živkov. Kraj, pojašnjavajući nameru da u Šumskoj uvede dinkić-gaće-jovanovićevski zakon o informisanju, Dodik je dodao da razlog da najavi donošenje tog zakona vidi u pisanju nekih medija, prvenstveno federalnih. Kako li će to da izvede bez NUNS-a, adresa je Resavska, Dom novinara, drugi sprat Pogledajte odgovor na ovaj tekst u rubrici Štemovanje  BETON BR.78  DANAS, Utorak 25. avgust 2009.   Piše: Đerđ Serbhorvat NOVA NEPISMENOST     STANJE NA PUTEVIMA Prerušen u mađarskog turistu, gledao sam vaterpolo utakmicu između Srbije i Hrvatske u dalmatinskoj konobi u Mlinima kod Dubrovnika. Otkad nam više ne trebaju vize za Hrvatsku, par puta sam bio tamo, između Cavtata i Dubrovnika, gde mi je inače drug iz razreda iz osnovne škole poginuo pre 17 godina. Bilo je to u julu 1992, gušteri i džombe Vojske Jugoslavije (koji su počeli kao gušteri u JNA) ručali su negde gore na planini iznad Staroga Grada, a granata je pala između mladih i nedužnih u vreme kad najnovija Jugoslavija zvanično uopšte nije ratovala. Šta je tamo tražio zalutali korpus (čini mi se da se još uvek zvao crnogorski), više niko ne pita. Dabome, u julu 1992. godine i sam Đukanović više se bavio unosnim poslovima, nego oslobađanjem Raguze. Brat blizanac mog druga iz razreda pričao mi je da je u onom trenutku, kad mu je brat poginuo „na pogrešnom ratištu“, pao sa skele na gradilištu u Budimpešti, gde je radio kao tesar. A ker u porodičnoj kući prestao je da jede dok nije izdahnuo. Za to vreme fotografija mog školskog druga je polako bledela... Život je čudo, ali barem ide dalje: u Mlinima i u okolnim mestima na svakoj zgradi stoji novi krov, mada ima još dosta ruševina, pogotovo hotela. U ruševinama je i Titova vila u Kuparima – kao čeka na obnovu, niko to ne kaže, ali čovek jednostavno oseća miris korupcije. A u konobi mladi čekaju utakmicu, evo, svi su optimisti, čovek koji se ponaša kao da je vlasnik kafane (možda i jeste) viče „Srbija, Srbija“, a ostali se ironično smeju na „gazdino“ navijanje. Svi naručuju gemišt, i ja ga pijem pozadi u ćošku, a Hrvati dobro stoje, već na početku vode sa dva nula. Meštani samopouzdano komentarišu „tekmu“, al’ onda krenu tzv. „naši“, i džabe piju po dva gemišta ili piva u svakoj četvrtini kad „naši“ pobeđuju. Samo jedan mladić, otprilike dvadesetogodišnjak, psuje Srbiji i sudijama majku četničku – on verovatno u životu ni Srbina, a kamoli četnika, uživo nije video. A sigurno nije čuo ni vest da se nedaleko odande, preko brda, u Trebinju osniva četnički univerzitet, sa doktorima, poznatim profesorima i akademicima. Pošto su nauka i obrazovanje u „pravnoj“ državi nedodirljivi i imaju zakonom zagarantovanu široku autonomiju, naravno, niko ne dira ni taj Univerzitet za Mržnju, Odsek Klanje, valjda zbog poštovanja principa iz Bolonje. Dok putujem kući, gledam table na ulazu u naseljena mesta. Sve do Mostara natpisi na ćirilici su „uredno“ precrtani, ali u Mostaru već uočavam toleranciju, mada, verujem, više zbog toga što su table postavljene previsoko, i što u Mostaru nije problem ćirilica, nego vehabije, a vehabijama su problem Bošnjaci, koji piju i slave pobedu nad neprijateljem. Kao što posle Pala bilbordi pozivaju na slavlje nekakvih srpskih brigada koje su isto tako „pobedile“ u prošlom ratu (očito: svi su pobednici). Naravno, u Sarajevu nigde ne piše kako da stigneš do Beograda, eh, ko hoće u Srbiju, neka se snađe. A jedva možeš naći i granični prelaz za Srbiju. I obrnuto: ako pređeš Drinu kod Loznice, nigde ne piše u kom pravcu je Sarajevo – ipak si u Republici Srpskoj, jebeš turiste, strance i sve ostale koji ne znaju put. Zato mi izgleda skroz normalno što su u Vojvodini na mnogim mestima prefarbani natpisi na jezicima manjina. A kod Bačke Topole, ako hoćeš da skreneš na tzv. autoput, svi natpisi su na ćirilici – „говори српски да те цео свет не раѕуме.” BILINGVALNI POŽAR Nekako stižem nazad u Mađarsku, ovde saobraćajni znaci nisu toliki problem – više to što nadležna služba kosi travu pokraj autoputa baš kad je najveća gužva, kad Turci, Srbi, Rumuni i Bugari, sav taj gastarbajterski svet, odjednom pohrle prema granici. Ali košenje trave ne može da se odloži, valjda postoji neki poseban propis donet u Briselu s ciljem da ti radnici izgube još koji dan, da im se još malo skrati odmor, jer umornog, iscrpljenog čoveka lakše je kontrolisati. A u Slovačkoj su doneli novi zakon o jeziku i pismu. Po njima, treba sačuvati slovački od propadanja, i svaki Slovak ima pravo da sve može da pročita i na slovačkom na čitavoj teritoriji Slovačke, uključujući i mesta gde žive uglavnom ili isključivo pripadnici manjina. Naravno, radi se o mađarskoj manjini. Ali Foto: FoNet   poenta nije u samom zakonu, imaju takav i Francuzi, skoro svaka zemlja čuva svoje pismo, jezik i neke svoje izmišljene tradicije, kako bi rekao Hobsbaum. Slovački zakon je poseban po drakonskim kaznama. Tako na javnom skupu, npr. u jednoj školi, gde inače nema nijednog Slovaka, čitav program mora da se odvija i na slovačkom, ili bar pozdravni govor... Na svakoj spomen ploči mora da stoji i natpis na slovačkom. I na maturantskim panoima. Inače sledi kazna – do pet hiljada evra. Pa sad Mađari i Slovaci opet psuju jedni drugima mater, naravno, svako na svom jeziku, jer nivo takvog govora još ne spada u domen zakona. Pravnici uživaju u temeljnom manipulisanju zakonima, pa neki tumači kažu da ako Mađar u Slovačkoj u mađarskom selu javi vatrogascu da je izbio požar na mađarskom jeziku, dakle, vatrogascu koji je takođe Mađar i kojeg zna još odmalena, vatrogasac po pravilu mora i na slovačkom jeziku vikati da je izbio požar, jer je na državnoj telefonskoj liniji (a vatrogasac naravno, obavlja državne zadatke) i obavezan je služiti se državnim jezikom - inače sledi kazna. Moram još da spomenem da istoričari u Slovačkoj – Slovaci i Mađari - rade na novim, multikulturalnim udžbenicima iz istorije. Pošto će u njima Slovaci koristiti izraz Praslovak, Mađari će moći da kažu za sebe da su na ove prostore stigli kao Pramađari... No, ne brinu samo male nacije i države na ovaj način o svojim manjinama. U ukrajinskim osnovnim školama – čitam u novinama – trebalo je napisati sastav na temu Jedan dan ukrajinskog pračoveka. Pošto su neke ostatke „ukrajinskog pračoveka“ upravo pronašli na nekim mestima gde žive Mađari, odmah je došlo do prepirke - kako je moguće da je pračovek Ukrajinac, a ne Mađar?! Srećom, naučnici su na nekim kostima iz tog pra-vremena našli geografsku kartu Ukrajine, neko je već onda sve to znao i nacrtao, pa je dilema rešena, osnovci su morali da pišu o pračoveku Ukrajincu (za divno čudo, niko nije forsirao da taj pračovek bude pravoslavac, ili bar hrišćanin). I onda me zbilja ne čudi što se u Srbiji opet, po ko zna koji put, otvaraju rasprave o odbrani ćirilice. Ja sam za to: da, treba braniti ćirilicu, treba braniti pismenost. Ali dok vlada ovakva nepismenost, smatram da bi prvo trebalo naučiti pisati i čitati, pa tek onda krenuti u odbranu. To što neko u blizini Bačke Topole misli da će ćirilicu sačuvati tako što će zbunjivati Turke i turiste iz Zapadne Evrope, neminovno me tera da pomislim kako ovu zemlju u prvom redu treba odbraniti od potpuno nepismenih, kojima bodu oči sva druga pisma, jer ih ne znaju. ZABRANJENO ČITANJE Meni je taj slučaj kod Bačke Topole, gde sam inače službeno rođen, posebno interesantan, jer iz Bačke Topole je predsednik Skupštine Vojvodine, koji se izborio da baš u njegovom gradu bude kamp tolerancije. Dolaze tamo i stranci (ako pronađu put), ali pogotovo mladi iz Srbije, pa tamo igraju košarku i ostale sportove, mada ja mislim da sport uopšte ne doprinosi prijateljstvu, to je više filter za agresivnost. Jer, ako se vratimo vaterpolu, meni je baš nekako užitak da gledam utakmice kad igraju Srbija, Hrvatska, Mađarska, a odnedavno i Crna Gora. U svom selu sam u mogućnosti da pratim utakmice iz sve četiri zemlje, a uz to razumem i „domaće“ komentatore, i moram da kažem da takve jednostrane, agresivne, a samim tim glupe i štetne komentatore, tzv. sportske novinare, nigde drugde nisam čuo. Nije sporno da su sportski uspesi važni za lični i kolektivni identitet, ali takvi komentari su smešni i istorvemeno odvratni: nije lako suditi na vaterpolo utakmicima, ne možemo ni mi, gledaoci, videti tačno šta se dešava u vodi. Po uhodanoj šemi, u prvoj četvrtini komentator još psuje sudije, ali u drugoj to je već i njemu dosadno, obećava nam da se više neće baviti suđenjem. A onda na red dolazi vređanje protivnika: „E, ovi su baš takvi“. Ovi: Mađari, Hrvati, Srbi i Crnogorci – kaže mađarski, hrvatski, srpski i crnogorski „novinar“. Njihovo izveštavanje je ispod svakog profesionalnog nivoa. To je poslednji, deveti krug pakla – nisam to video ni na fudbalskim utakmica, tamo se po pravilu mržnja ipak jače oseti. Zato su za mene vaterpolo utakmice simbol te nove nepismenosti, zato su mi ovi sportski komentatori mrskiji nego izveštači sa ratišta koji su onomad rekli da će Dubrovnik odmah biti oslobođen, a ako ne, razrušen pa sagrađen da bude još lepši i stariji. Zato i ne mislim da treba sankcionisati samo te novinare, koji su huškali na ratištima, nego i ove, sportske. Ili ih bar treba upisati na neki fakultet i doškolovati, naravno, ne na onaj četnički. Jer se sećam onog „davnog“ leta, kada je poginuo moj prijatelj - bio sam vojnik, i gledali smo Olimpijadu u Barseloni, na kojoj smo „mi“ nismo učestvovali, samo pod nekakvom međunarodnom zastavom. A jedna mađarska plivačica, Kristina Egersegi osvajala je zaredom zlatne medalje. „Tvoja Kristina“, rekao mi je jedan iz Novog Bečeja, sa kojim sam pre toga bio u dobrim odnosima, jer sam mu ispričao kako je moja majka rodom iz te varoši sa Tise. Ali zbog „moje Mađarice“ toliko me je počeo mrzeti, naravno sve uz „dušebrižno“ bodrenje komentatora koji su uvek napominjali da ovi „drugi“ pobeđuju, jer su nama nametnute „neopravdane i ničim izazvane sankcije“, da sam se ja počeo moliti da Kristina prestane sa osvajanjem medalja, jer me je već bio uhvatio strah. Ali moje molitve nisu uslišene, i ona nije stala do svog četvrtog zlata. Drugi moj greh na „onoj“ karauli, odnosno ono što je nerviralo druge vojnike, bilo je čitanje jedne knjige koju sam tamo našao, romana „Na Drini ćuprija“. Ali nije im smetalo to što je knjigu napisao neki Andrić, koji je bio Jugosloven, svojataju ga i Srbi i Hrvati, ili što je pisao pozitivno o Turcima, o Bosni. Problem je bio što ja - čitam! Bez obzira što je knjiga bila štampana ćirilicom  BETON BR.76  DANAS, Utorak 28. jul 2009.   Piše: Nenad Prokić OSVETA FINALNE IRONIJE   Kritika predloga Zakona o kulturi     Objedinjujući raspravu u Parlamentu, o dva zakona: o informisanju i o kulturi, vlast je sasvim nesvesno pokazala ono što tako retko pokazuje: smisao za tvrdu realnost, čak i za istorijsku pravdu. Ima i te kako zaslužene osvete finalne ironije u tome što je taj nakazni kulturni model koji je devastirao zemlju tokom poslednjih dvadeset godina, sa svim svojim pogrešnim uzorima i idolima, i koji nije promenjen ni u najavi u predlogu novog Zakona o kulturi - naterao vlast da navrat nanos donosi promene u Zakonu o informisanju, i to objedinjuje u skupštinskoj raspravi sa Zakonom o kulturi. Vlast to čini kako bi zauzdala podivljale medije u njihovom primitivnom shvatanju demokratskih sloboda. Takvo shvatanje slobode direktno je proizašlo iz naopakog kulturnog modela koji je vladao ovim društvom tako mnogo godina, a koji aktuelna vlast i dalje toleriše i koristi, osim kada „Kurir“ recimo ne napada više samo uobičajene mete, nego i nekog drugog. Baš se pitam koga? Osveta finalne ironije, koja je nastupila u ovom spajanju rasprava o dva zakona, nekako prirodno je zatvorila jedan od katastrofalnih krugova koje je ovo društvo opisivalo svih tih i ovih godina. Nema, pritom, ni trunke istinskog napora kod autora novog Zakona o kulturi da se barem nešto promeni u suštinskom smislu. Žao mi je, ali bez sveobuhvatne promene tog nakaznog kulturnog modela, ovo posrnulo društvo neće dočekati bolje dane. A neće biti mogućno niti bilo kakvim zakonom zauzdati primitivne medije, nego će se, naprotiv, isto onako kako je na njihovim stranicama pogrešno tumačena sloboda, sada zloupotrebljavati mogućnost tužakanja svakoga za sve i svašta, koju ovakav zakon širom otvara. Ta mogućnost neće moći da bude zatvorena upravo zbog vladajućeg kulturnog modela o kojem novi Zakon o kulturi nema ništa novo da saopšti. A tek njegovom sveobuhvatnom promenom nastaje nadanje da će taj osetljivi i spasonosni demokratski balans biti napokon mogućan i u srpskom društvu. Pošto svega toga nema ni u tragovima u predloženom Zakonu o kulturi, propušta se olako još jedna šansa za oštrim zaokretom, a ništa manje od oštrog zaokreta neće biti dovoljno za bitnu promenu. Samo do kraja odlučno formulisanje jednog novog sistema vrednosti, kojim bi se ovo društvo u dugoj i neuspešnoj tranziciji rukovodilo u budućnosti, može biti od neke koristi. Takva nagla promena morala je biti jasno definisana u predlogu ovog Zakona. Formulisanje priželjkivanog kulturnog modela je izostalo, a odatle istovremeno izostaju i sve ostale akti koji tek slede ne mogu biti bitno   promene koje zvanični Beograd navodno priželjkuje: u politici, ekonomiji, vojsci i svim ostalim segmentima društva. Kako dugoročne strategije nema, to se na njeno mesto u Zakonu o kulturi nastanila kratkoročna, koja se formira na samo tri godine, i koja nema drugi cilj nego da zadrži postojeće stanje. Pošto smo mi, međutim, društvo u tranziciji koje hoće da uđe u EU, proizilazi da ako ne formulišemo novi sistem vrednosti, pre svega u kulturi, onda to znači da i ne želimo u EU, nego to vlast samo tako priča kako bi prikrila jedan aspekt istine. Vlast koja tako nešto čini jednostavno laže i zamajava društvo, plasirajući isti onaj dobro znani patološki i kukavički strah od svake promene, čije je poslednje epohalno ispoljavanje počelo razbijanjem bivše države srpskim upadom u njen platni bilans, a zatim i svim onim što je sledilo. Taj provincijalni zatucani kukavičluk traje i danas i veoma je primetan i u Zakonu o kulturi. Kao što je propast počela sa uvođenjem tog nakaznog kulturnog modela, tako i oporavak mora da krene sa njegovom sveobuhvatnom promenom. Nažalost, od toga nema ništa u predlogu Zakona o kulturi, ni na pravnom, pa čak ni na poetskom nivou. U preambuli švajcarskog Ustava stoji: „Kroz uvažavanje različitosti okrenuti smo ka budućnosti.“ To jeste rečeno na poetski način, ali takva velika i jednostavna misao usmerava čitavo društvo u pravcu koji je nedvosmislen i koji je precizniji od svake pravne formulacije. Takva jedna rečenica nedostaje u odeljku Zakona koji govori o strategijama, jer Zakon o kulturi to može, čak i mora sebi da dozvoli. Bez takve rečenice, ceo taj takozvani „krovni zakon“ ostaje bez zidova i stubova, bez kojih krov tek lebdi u bezvazdušnom prostoru u kome nema života. Na osnovu tako lošeg krova, ni ostali zakonski bolji. Mnogo je pojedinosti, pored velikih opštih nedostataka, koje se mogu kritkovati u Zakonu o kulturi. Jedna od njih tiče se i Nacionalnog saveta. Sa koliko malo pažnje je pravljen ceo Zakon, govori i činjenica da su kao predstavnici univerziteta predviđeni samo članovi koje delegira Beogradski univerzitet, Univerzitet umetnosti u Beogradu i univerzitetski predstavnici iz Vojvodine. Univerziteti u Nišu i Kragujevcu jednostavno su zaboravljeni. Zar nije bolje da Rektorska konferencija odredi svoje predstavnike, nego da univerziteti prate neko selektivno državno teritorijalno određenje? Zatim, tu su i članovi koje delegiraju crkve, pa onda i Akademija. Zar to nisu institucije koje u svojim okvirima već imaju priliku da brinu o kulturi u Srbiji i pritom ne primaju delegirane predstavnike kulture u svoja tela? Zašto bi onda oni delegirali svoje predstavnike u Nacionalni savet pri Ministarstvu kulture, i na taj način dobili još jednu priliku da izlaze iz okvira koji su im namenjeni u savremenim demokratijama, a što su već tako dugo činili na opštu propast. Od člana do člana, od paragrafa do paragrafa, Zakon o kulturi širi oko sebe zadah mrtvila, odsustva sposobnosti da se omogući bilo kakav impuls, svežina nove ideje i odsustva spremnosti da se sprovede drugačiji kontekst od onog koji je na snazi i koji očigledno ne valja. Mnogo veća ambicija, kao i mnogo veća hrabrost i odgovornost bili su potrebni pri sastavljanju ovog Zakona. On je od vitalne važnosti za tranzicioni period u našem društvu, pa se ispostavlja da je ovo samo još jedna u nizu propuštenih šansi koju ovo društvo tako olako propušta, i za koju ćemo opet platiti neku skupu cenu. Uskoro će ceo taj posao, kao i svi oni ostali koji se sa besomučnom odlučnošću odlažu, morati da bude ponovo obavljen  BETON BR.75  DANAS, Utorak 14. jul 2009.   Piše: Hristina Piskulidis DRŽAVNA ŠKOLA NASILJA   Specijalno JSO vaspitanje u Srbiji     Slučaj šamaranja profesorke hemije iz Sremske Mitrovice izazvao je brojne reakcije i komentare srpske javnosti. Mediji su se ustalasali, a potrebu da se oglase i donesu svoj sud povodom incidenta osetili su brojni stručnjaci, psiholozi, pedagozi, sociolozi, prosvetari, mnogi bivši učenici i sadašnji roditelji, poneki student i učenik. Moja namera je drugačija. Naime, ja ću vam ovde ispričati kako se jedan sličan slučaj pre par godina odigrao u jednoj po profilu sličnoj školi u južnoj Srbiji, kako je taj slučaj rešen (ako to može tako da se nazove), zašto su se stvari odigrale baš tako. KARIJERA Odmah nakon završetka studija imala sam sreće da se kao profesorka srpskog jezika i književnosti na određeno vreme zaposlim u jednoj stručnoj školi u svom rodnom gradu. „Sreća“ je termin koji je koristila moja majka, jer je bila veoma srećna i ponosna što joj je ćerka profesorka, a koristila ga je i armija nezaposlenih, kojoj je „sreća“ svaki posao koji uleti. Tamo sam provela dve i po godine, radeći sa pola norme u redovnoj nastavi dok mi je ostatak bio dopunjen časovima u Domu za vaspitanje dece i omladine otvorenog tipa, gde su boravila deca - lakši prestupnici i, kako se kasnije ispostavilo, deca koju su bližnji zaboravili ili napustili, a nekada su napravila neki manji prekršaj, pa su tu ostajala do punoletstva ili završetka trećeg stepena srednje škole. Tu je škola imala istureno odeljenje i sva deca su se bez obzira na lične potencijale i afinitete školovala za mašin-bravare. Tako je to sistem rešio. O tome kakva su deca u domu, kakve se metode vaspitanja, prevaspitanja i obrazovanja tamo primenjuju, a koje sam imala prilike da vidim ili o njima slušam od same dece ili radnika te ustanove, govoriću u svojim memoarima. „SLUČAJ“ Negde pred kraj druge godine mog službovanja, jedan učenik pretukao je pomoćnog radnika škole u školskom dvorištu u vreme nastave i naočigled ostalih učenika. Dečku je jednostavno bilo uskraćeno nešto čega su se i ostali učenici u vreme nastave i u tom prostoru odricali (čini mi se da je to bilo pivo), ali je ovaj bio rešio da se za svoju ekstra slobodu izbori pesnicama. Prve reakcije zaposlenih u školi bile su da takvo ponašanje učenika ne sme da se toleriše i da taj mladić mora da bude adekvatno kažnjen. Mnogi su se pobojali da nešto slično može da se desi i njima, imajući u vidu da neku decu koja upisuju Mašinsku školu odlikuje nedostatak interesovanja za učenje i problematično ponašanje. Posle izvesnog kraćeg vremena zakazana je sednica nastavničkog veća na kojoj je jedna od tema bila slučaj prebijanja radnika škole. Međutim, stav zaposlenih, pre svega rukovodstva škole i dela nastavnika odjednom je bio izmenjen. Razredni starešina dotičnog učenika prisetio se odjednom da dečko dolazi iz nesređene i okrnjene porodice. Njegove drugare-profesore često sam viđala kako sa dotičnim dečakom i još nekim učenicima provode vreme u okolnim kafanicama proživljavajući svoju drugu mladost. Oni su tvrdili kako je taj učenik u stvari „dobar dečko“, a Foto: Biljana Rakočević Uživaoci Pravde, spremni i za Crnu Reku   rukovodstvo škole se setilo da ne smemo da izađemo na „loš glas“ kao škola u kojoj se dešavaju skandali i koja izbacuje svoje učenike, jer nam uskoro predstoji upis u srednje škole, a učenika je sve manje. Samim tim se smanjuje i broj odeljenja, kao i broj potrebnih profesora, a niko ne želi da ostane bez posla, zar ne? Sve u svemu, učenik je sankcionisan tako što je iz redovne prebačen u vanrednu nastavu, što je rezultiralo time da je srednju školu, pošto je bio završna godina, završio mesec dana ranije nego njegovi drugari iz odeljenja. ENIGMA Najvatreniji u odbrani delinkventnog P. bio je njegov drugarprofesor, čije mi je prisustvo u nastavi ostalo najveća enigma prosvetarske prakse. Taj čovek imao je običaj da uleće u profesorsku kancelariju i u ludom besu šutira stolice, tera kolege< da se sa njim tuku, sa oduševljenjem priča o Legiji, Budali i ostalim pripadnicima zemunskog klana kao da su mu najbolji drugari, tokom radnih subota navlači na sebe svoje vojno maskirno odelo, šeta se u njemu oko škole grickajući semenke i pljujući ostatke na sve strane, istovremeno terajući učenike da špaklom odlepljuju žvake sa stepenica i iz hodnika, jer se radom uteruju disciplina i vaspitanje. Ormarić u kancelariji bio mu je ukrašen srpskim znamenjem a mobilni telefon mu je, sećam se, krasio tamplet JSO. Vrlo često ta osoba, oženjen i otac dvoje dece, imala je običaj da svojim kolegama koji nisu bili u braku ili nisu imali dece tokom sednica usta začepljuje govoreći im da oni koji nisu vaspitavali svoju, nisu u stanju da vaspitavaju ni tuđu decu. Uglavnom niko od kolega nije bio dovoljno agresivan da mu se suprotstavi, a većina je u internim sukobima volela da ga ima na svojoj strani, naročito rukovodstvo škole. Čuvan je kao tajno oružje, toljaga u borbi za mandat. Inače, ovaj srpski izdanak i sam je prosvetarsko dete. PARADIGMA Dečakovo nasilništvo, odgovor škole na njega, kao i ponašanje drugara-profesora, adekvatna su paradigma odnosa srpskog društva prema nasilju i nasilnicima u poslednjih par decenija. Ovde se na nasilnike blagonaklono gleda, a njihovi postupci se decenijama unazad tolerišu i to sve dotle dokle su ovi spremni da nekog mlate, ponize ili mu urade nešto još gore u našu korist i korist srpskog naroda. Štaviše, agresija se predstavlja kao deo srpske tradicije, temperamenta i vaspitanja. „Pravi Srbin“ u nedostatku argumenata uvek je spreman da skoči i ispesniči nekog zarad sopstvene istine. Tako je bilo sa „srpskim junacima“ od kojih neke uz tešku muku i poneku suzu pritisnuti svetskom nepravdom poslasmo u Hag, tako je bilo sa onom nesrećnom bosom decom koja porazbijaše izloge i pola Beograda tražeći patike na mitingu „Kosovo je Srbija“, tako je bilo sa skupštinskim poslanicima koji se pljuvaše, psovaše, polivaše vodom i vadiše pištolje jedni na druge. Tek sada, i takođe pod pritiskom nametnutih modela ponašanja od strane dekadentnog Zapada i nemile Evropske zajednice, srpski zvaničnici i srpska javnost, doduše, stidljivo i samo ponekad spremni su da javno osude i žigošu, tuđu i sopstvenu agresiju, nasilništvo i zločin. NEKI NOVI KLINCI Međutim, dok smo mi gurali stvari pod tepih, stasale su nove generacije. Svojski smo se potrudili da na njih prenesemo sopstvenu sluđenost i dezorijentisanost, šaljući im nejasne poruke o životu, istini, pravdi, a pre svega o dobru i zlu i razlici između ta dva. Jasno im je stavljeno do znanja da su novac i moć iznad svega i da postoje nedodirljivi. Zato ne treba da čudi što većina devojčica žele da postanu manekenke i pevačice, a većina dečaka fudbaleri i „biznismeni“. Oni koji nemaju nikakav talenat biće nasilnici i mafijaši i tako se izboriti za svoj status u društvu. Ne treba da čudi ni to što su premali, previsoki, ne tako lepi ili na bilo koji način drugačiji diskriminisani od svojih drugova iz škole, što glavna faca u odeljenju više nije najbolji učenik nego onaj čiji su roditelji najbogatiji, što su im grubosti smešne i što na nasilje ne reaguju. Gajili smo monstruma decenijama, sad se probudio  BETON BR.74  DANAS, Utorak 30. jun 2009.   Piše: Lamija Begagić NEPRIJATELJ PRELAZI LIVADU!   Uvod u BiH (2)     Pet je popodne, ljetno računanje vremena. Dan promjenjiv, kakav u Sarajevu, gradu ukliještenom među olimpijske ljepotice i ljepotane, često osvane. U predgrađu, na livadama obraslim smećem, igraju se dječaci. Na leđima im brojevi i prezimena omiljenih im fudbalera. Umjesto loptom, fudbala igraju praznom bocom Coca Cole. Igra im brzo dosadi, pa sjedaju na metalne prečke, ostatke nekadašnje klupe. - Sinoć smo razvalili ovu klupu – hvali se Đeko. - Jeste kurac – skeptičan je Misimović. - Jesmo, đamije mi – poentira Kaka. Nakon Kakine kletve, Misimović više nema razloga za sumnju. Džamija je ipak džamija, a on bi morao pitati starce da mu dozvole da bude vani i iza deset, jer se tad, očito, dešavaju najzabavnije stvari. I Kaka i njegovi saigrači idu, neka uđe u zapisnik, u osnovnu školu. Dječak s kojim šetam predgrađem, u slobodno vrijeme moj sin, još ne ide u školu. Trojicu mahalskih sportista susrećemo na povratku iz vrtića. Nemalo iziritirana konverzacijom dječaka, pokušavam misli vratiti na sina i pitam ga kako je protekao njegov dan u vrtiću. Pripremljena sam na nevoljki i šturi odgovor, no, dobijam njegovo ozareno lice i neskriveno ushićenje dok izgovara kako su danas slavili rođendan. - Čiji rođendan? - pitam. - Armije - kaže moj sin. Riječi koje u sebi imaju suglasnik r još uvijek ne izgovara tečno, kao i većina petogodišnjaka, pa se još uvijek nadam da nisam dobro čula. - Arminov? – pitam - Ne! Armijin! – odgovara mi. - Slavili ste rođendan Armije? – pitam još jednom, za svaki slučaj, te mi dijete, već na granici nervoze, još jednom klimne glavom. Jeste kurac, rekao bi Misimović, jesmo đamije mi, rekao bi Kaka, no, ne kažemo to ni sin, ni ja. A jesu. Vrijeme radnje je 2009. godina, mjesto radnje je Sarajevo, priča je istinita, iako začudna i iako groteskna. A začudna jeste jer su djeca, četverogodišnjaci i petogodišnjaci iz srednje odgojne grupe, u svom vrtiću u sarajevskom predgrađu, slavili lažni rođendan lažne armije. Da se radilo o igri koja djeci dokazuje da mašta nema granice i da se izmisliti mogu i rođendan i slavljenik a da se svi lijepo zabavimo gaseći svijeće i oblizujući prstiće, ova bi priča bila topla, ljudska i zabavna. Ovako izaziva grč u želucu baš kao prizor trojice mladih fudbalera čiji su životi prokockani već u njihovoj desetoj i koji su još jedino dobri modeli za potencijalnu akciju Sportom protiv klupa ili Vjero(nauko)m protiv društvene imovine. - Je li bilo torte? – pitam, u čudu, pokušavajući u sebi sačuvati sve informacije koje sinu još uvijek ne mogu i ne smijem servirati. - Nije – odgovara uz smiješak. – Nije to bio pravi rođendan. - Pa šta ste radili? - Crtali. - Šta? - Armiju. - Kako se to crta? - Pa tenkove i zastave. - Koje? - Šta koje? - Koje zastave? - Pa Bosne i Hercegovine. Ah, da. Bosne i Hercegovine, luda mamo, kako si to mogla zaboraviti. Kako sam mogla zaboraviti da se zemlja zove Bosna i Hercegovina i da ima, ne baš armiju, već Oružane snage. Oružane snage, pak, imaju nekolicinu profesionalnih vojnika i nešto rezervista. Zemlja zvana Bosna i Hercegovina je, Božijom providnošću i međunarodnom preventivnošću, potpuno demilitarizirana (generacija rođena 2004. godine ovu riječ obrađivat će tek u osnovnoj školi, kad nauče izgovarati sva slova, a posebno mrsko r koje se u njoj javlja čak dva puta). Jedinstvene oružane snage, već nekoliko puta Deca su vojska najjača   spominjana zemlja morala je oformiti kao jedan u nizu preduslova za ulazak u NATO i na svom putu ka europskim integracijama. Oružane snage objedinile su dvije dotadašnje vojne formacije: Vojsku Republike Srpske i Vojsku Federacije Bosne i Hercegovine koja je, pak, formirana 1995. godine u Daytonu, od Armije BiH i Hrvatskog vijeća obrane. Te i takve Oružane snage formirane su prvog decembra. Sad kada znamo sve informacije koje sam sinu svjesno uskratila, vratimo se na dan kada je on slavio rođendan Armije. Iako promjenjiv kakav u Sarajevu, gradu ukliještenom među olimpijske ljepotice i ljepotane, često osvane, dan nije bio decembarski, već aprilski. Proljeće je u ostale dijelove naše hemisfere već stiglo, a skoro će, predviđa se, i u Sarajevo, jer april troši svoj petnaesti dan. Petnaesti je, dakle, potvrdimo još jednom, april i nije rođendan Armiji. Bio je, dok je Armija BiH postojala. Bio je dok Armija BiH nije integrisana u Vojsku Federacije, a ista potom, ponavljanje je majka znanja, u Oružane snage BiH. Bio je, dakle, prije 14 godina. Bio je, dakle, dobrano prije nego su se rodili sarajevski Kaka, Misimović i Đeko i daleko prije nego se rodio moj sin, crtač tenkova i zastava. Moj sin loše crta. Tenk nacrtati ne zna jer u kutiji za igračke nema ništa maskirno, a na računaru još uvijek igra šarene edukativne igrice u kojima uklapa oblike u odgovarajuće kalupe. Oblici su, još uvijek, srce, krug i kvadrat, ne tenk, PAM ili PAT. Izgled zastave, pak, zna jer ga, pored mame i tate, odgaja Javna ustanova Djeca Sarajeva. No, to što zna kako zastava izgleda, ne znači da je zna nacrtati: njegove zvijezde liče na leptire, baš kao što je i zvijezda koju je nekada crtala njegova mama uvijek više ličila na dijete iz Černobilja negoli na zvijezdu. Proslava rođendana Armije stoga mu i nije bila najsretniji dan u životu, jer crtati ne voli. Ipak, ostao je upamćen kao dan kada je naučio da postoji Armija, da ona ima tenkove i da ti tenkovi brane Bosnu i Hercegovinu. - Kako misliš brane? Od koga? - Od neprijatelja. - Ko su neprijatelji? - Ne znam. - Kako ne znaš? - Oni koji napadaju. - Koga? Bosnu i Hercegovinu? - Da. - Ali zašto bi je napali? Šta to ona ima da bi je neko napao? Dijete sliježe ramenima. Već smo pred kućnim pragom kad se naglo sjeti i kaže da su neprijatelji Bosne i Hercegovine oni koji bacaju smeće po parkovima. Kažem da je to istina, da su takvi neprijatelji svakog živog stvora na planeti, pa tako i u Bosni i Hercegovini, ali da nas od takvih ne brane vojnici u tenkovima. On, moj sin, rođen devet godina nakon rata, misli da ne govorim istinu. Ljuti se i kaže da nas Armija brani od neprijatelja a da su neprijatelji lopovi i zločasti ljudi koji bacaju smeće i ruše klupe. Odšutim priču o nadležnostima, o policiji čiji je to resor i koja, za razliku od vojske, još uvijek, četrnaest godina nakon potpisivanja Daytonskog mirovnog sporazuma, nije jedinstvena. Posebno odšutim dio priče o eko policiji čija bi odgovornost, da takva postoji, trebali biti ti što bacaju smeće i ruše klupe. Odšutim i dio o skrbi za maloljetne delikvente koji u desetoj godini razvaljuju već pominjane klupe. Ponešto od prešućenog možda ću mu ispričati prvog decembra, na dan Oružanih snaga BiH. Možda ću mu ispričati ja, jer u vrtiću neće stići. Dan kratko traje, a valja obilježiti Međunarodni dan borbe protiv HIV/AIDS-a. Pet je popodne, zimsko računanje vremena. Dan snježan i hladan, kakav u Sarajevu, gradu ukliještenom među olimpijske ljepotice i ljepotane, često osvane. U predgrađu, na snijegom zabijeljenim livadama mrznu se dječaci. Na reverima, kapama i šalovima, imaju crvenu trakicu. Umjesto da grudvama gađaju prolaznike, dijele im letke i kondome. Za koji dan odlaze na posljednji zimski raspust u osnovnoj školi i ovo im je jedna od zadnjih školskih društveno osviješ tenih akcija. Srce im je tim punije i lica su im tim ozarenija dok prolaznike educiraju o HIV-u i AIDS-u: - Rukovanje ne prenosi bolest – poručuje prvi. - Svako se može zaraziti – dodaje drugi. - Neznanje je najgora bolest – zaključuje treći. Moj petoipogodišnjak i ja gazimo kroz prhki snijeg, vjetar nam šiba obraze, umotani u šalove pričamo o proteklom danu. - Danas smo crtali ove trakice – govori sin i pokazuje na kapu jednog od dječaka. - Zašto? - Jer smo opet pričali o Adninom virusu i jer su nam opet doktori pričali o tome kako trebamo biti pažljivi, a teta psihologica nam je opet rekla da zagrljaj ne prenosi bolest i da je Adna naša drugarica bez obzira što ima virus i da nije istina da virus dobijaju samo djeca koja imaju dvojicu tata, jer da je tako imali bi ga i Tarik, i Sara i Andrej, a oni su sasvim zdrava djeca. Vrijeme radnje je još uvijek 2009. godina, mjesto radnje je Sarajevo, priča je, naravno, fikcija, jer ko bi normalan sirote četverogodišnjake i petogodišnjake iz srednje odgojne grupe smarao teškim pričama o bolesnoj djeci kada im je lakše podijeliti olovke i papire i zadati im da crtaju tenkove. U zemlji u kojoj vlada Bog i u kojoj se četverogodišnjake i petogodišnjake iz srednje odgojne grupe uči vjeronauku, u zemlji u kojoj se desetogodišnjaci kunu u sakralne objekte, ne uči se o prevenciji i kontracepciji. Vjerujući u kontracepciju, budućnost ove zemlje mogla bi povjerovati da Boga nema jer ljudi sami odlučuju kada će i hoće li imati djecu. Sumnjajući u Boga, budućnost ove zemlje možda bi povjerovala u Djeda Mraza, to mitsko bjelobrado stvorenje koje prošle godine nije pohodilo sarajevske vrtiće, barem ne na 30. i 31. decembar. Ko zna, možda jeste na neki drugi dan, jer u zemlji u kojoj mrtav slavljenik slavi nekadašnji rođendan, moguće je i da Nova godina pada baš u ljeto kad vrtići ne rade i kad su djeca raštrkana po dalekim obalama i plažama. Ostavimo barem nešto mjesta za sumnju i ne ponovimo na ovome mjestu Misimovićevu već gore citiranu rečenicu  BETON BR.73  DANAS, Utorak 16. jun 2009.   Piše: Saša Ilić OGLED IZ OKRUTNE LOGIKE „SRPSKOG UMA”   Šta je okrutno: zločin ili suočavanje? Mi nismo vredni pomirenja ako na taj način odobravamo ubistva iz prošlosti. Hajnrih Bel     Da logično misliti nije lako, pokazuje nam i tekst kritičara poezije Marka Krstića, koji je pod naslovom „Počnimo sa suočavanjem, iako je okrutno“ nedavno objavljen u Kulturnom dodatku Politike u znaku dobrog raspoloženja i novih „događanja“ na sceni. Ispostavilo se da istorijski skup u prostorijama SKZ-a nije podržala samo ta institucija već i najstariji dnevnik na Balkanu. No to nije nikakva novost, kao što nije novost da većina okupljenih pisaca postoji na sceni duže od deset godina a da SKZ kao ni njoj nadređene strukture to nijednom nisu primetile. Kako je onda uopšte došlo do ovog skupa? Ispostaviće se da je proglas Boška Tomaševića „Prema nanotehnologiji književnosti“ (Beton br. 67) pokrenuo raspravu iza kulisa. Na kraju se došlo do zaključka da je rešenje za ovako nešto zapravo u aktiviranju starog mehanizma, tj. pokušaju pripitomljavanja nepoćudnih tendencija na sceni. Tako se i dogodio skup pisaca u SKZ-u. Zanimljivo je, međutim, kako je kritičar M. K. kao delegat SKZ-a, predočio to čitaocima Politike. Naime, njegovo obrazloženje počiva najpre na gerontofilskom pomirenju sa piscima starije i najstarije generacije. Sledi premisa o demokratičnosti književnog prostora, u čemu se M. K. kao dobar učenik SKZ školice za početnike, poziva na Aleksandra Hemona, ali uzimajući samo ono najbezbolnije od ovog pisca. Sledi zahtev za „modernizacijom i konstituisanjem novog duha srpske književnosti jer“, kako kaže, „drugog izlaza nema – osim unazad“. Naposletku, stiže imperativ da se otpočne sa suočavanjem, ali onako po nalogu, slično komandi „Razvaljuj!“ koju izgovara Miki Manojlović stojeći u džipu, u jednoj od scena Vremena čuda ili onako kako je posle 2000. uvedena veronauka u naš obrazovni sistem („Prekrsti se i počni!“). Dobronamerni čitalac će odmah primetiti da ovde nešto nije u redu i da proces suočavanja, bar kada je literatura u pitanju, ne operiše sa ovakvim premisama. Navešću i zbog čega to nije tačno, a potom ću pokušati da ukažem na moguće izvore ovakvog tipa mišljenja koje ni po čemu nije autentično mudrovanje samog M. K., već se radi o jednoj školi logike koja se obično praktikuje u posttraumatskim okolnostima, kakve su ovdašnje. Ali treba ići redom. Literatura ruševina, kako je Hajnrih Bel zvao nemačku posleratnu književnost, već u svom nazivu ističe svoj osnovni poetički, ali i politički kredo, činjenicu da je nastajala u pustoši, koju su ostavili ratovi, etnička čišćenja, logori, deportacije, zločini svake vrste, ali isto tako i literatura pisaca starijih generacija, koja je u mračnim vremenima devastirana, ili je zloupotrebljena i stavljena u ratni pogon. Takva literatura nikako ne može zahtevati pomirenje unutar nacionalnog kolektiva, već naprotiv, mora zahtevati upravo iskorak, kako bi taj kolektiv suočila sa pogubnim učincima njegove politike. Za takav poduhvat se ne traži podrška od starijih pisaca, niti od institucija, niti od srpstva, Akademije i SKZ-a, niti od roditelja. Za takvu Foto za Beton iz UKS-a: Milica Jovanović No comment   literaturu nema podrške, ako je zaista literatura. Ona nastaje uprkos okrutnosti društva koje bi da potisne sećanje na zločin. Pozivanje na demokratičnost književnosti, u interpretaciji M. K., predstavlja zapravo proizvoljno preinačenje citata Aleksandra Hemona, koji je prilikom svog nedavnog boravka u Beogradu, izjavio da „on književnost zamišlja kao prostor komunikacije suverenih pojedinaca“. Kod M. K. je to preinačeno u bezlično imaginiranje same književnosti koja bi trebalo da stvori preduslov za suživot svih aktera književne scene, nikako i suverenih pojedinaca. Ovakvo izvrtanje teza podseća na pozivanje radikala na tekovine demokratije, što ima za cilj samo jedno, ukidanje svake odgovornosti i demokratičnosti. Radi se u stvari o pokušaju da se literatura ruševina prikaže kao dinamična književnost obilja koja funkcioniše uprkos pritisku zločina iz prošlosti. Književnost obilja, kakvom srpsku literaturu uporno pokušavaju da predstave njeni kritičari i planeri, predano sprovodeći restrikciju svih kritičkih i manjinskih glasova u njoj, predstavlja nastavak zločina iz prošlosti drugačijim sredstvima. A kada je reč o književnosti i demokratiji, pre bismo mogli govoriti o neophodnosti suočavanja sa Belovim „Gospodinom X, utvarom demokratije“, čije je prisustvo danas više nego očigledno. Gospodin X je, piše Bel, čovek bez pamćenja, koji istinito naziva preteranim, koji isključuje temeljne principe u želji da raspravlja samo o bliskom i očiglednom (tzv. čistim situacijama), čovek koji (i kod nas) još uvek ima vlast i prodire u same vrhove. Podsetimo se onoga na šta nas i sam M. K. opominje: Gospodin X se, naravno, raduje „povratku velike (srpske) teme“, koju je roman Top je bio vreo reaktivirao, a što je Politika svesrdno podržala. Gospodin X je u tome svakako video potvrdu svojih stereotipnih teza o Bosni (a samim tim i o Sarajevu) kao „zemlji/gradu mržnje“ na koju/i se može samo pucati. Tim pre je i pozivanje na stavove Aleksandra Hemona, u SKZ ključu, više nego   cinično. Na kraju teksta pada komanda o početku suočavanja. Budući da su prethodno stvoreni „logički“ uslovi za to, delegat SKZ-a insistira da se odmah počne sa „konstituisanjem novog duha srpske književnosti jer drugog izlaza nema“. Kao da se radi o novoj liniji proizvodnje u kragujevačkoj fabrici „FIAT Srbija“: „Počnimo sa sklapanjem novog punta, jer drugog izlaza nema!“, a Gospodin X će se već pobrinuti za smanjenje cena kredita kao i za uvođenje opcija staro za novo i sl. Zaboravlja Gospodin X, kao i njegov delegat, da literatura nije „punto“ i da će uprkos njegovim intervencijama na nacionalnom književnom tržištu, doći do depresijacije. Ni montiranje Topa, niti Mrtvih brava, pa ni najavljivanog romanesknog uratka kritičara Slobodana Vladušića, od koga Gospodin X tako mnogo očekuje, neće moći da izvuku sprsku književnu proizvodnju iz autistične zapitanosti nad „nacionalnim udesom“. Književno recikliranje, koje zagovara delegat SKZ-a kada govori o modernizaciji, zapravo blokira kulturu sećanja, zamagljuje srpske zločine, revizionira Srebrenicu, negira logore, deportacije, humana preseljanja o kojima je Gospodin X svojevremeno i te kako vodio računa, ali je u međuvremenu zaboravio na sve to. Ukoliko ta nova literatura ne krene od premise da se okrutnost nalazi upravo tu, onda se nipošto ne može govoriti o književnom suočavanju već o ispadanju iz logičkog prostora. Jedino u tom prostoru se stavovi delegata SKZ-a mogu prihvatiti kao istiniti, Aleksandar Hemon može biti upotrebljen kao zagovornik literature po meri Gospodina X, SKZ može sloviti za modernu instituciju sa svojim starim ratnim rukovodstvom, i jedino tu može biti izrečena laž o tome kako nas je, eto, zadesila nesreća a da pritom mi nikada nismo naudili drugima. S druge strane, povratak literature i mišljenja o književnosti u logički prostor mogao bi označiti početak dekonstrukcije srpske utvare demokratije  BETON BR.71  DANAS, Utorak 19. maj 2009.   Piše: Aleksandar Novaković TAJ LUDI, LUDI TERORIZAM                      Bader-Majnhof kompleks Ulija Edela u vrtlogu politike i rokenrola     Terorizam, definisan kao akcija čiji je cilj izazivanje straha u društvu i koja predstavlja nezakonitu i nelegitimnu upotrebu sile protiv kako vojske i policije tako i civila a zarad određenog političkog/ideološkog cilja, od druge polovine prošlog veka postao je jedan od glavnih političkih brendova. Treba napomenuti da se odnos prema terorizmu polako redefinisao, tako da se oni koji su u čitankama svojih naroda proglašavani za patriote mogu definisati kao fanatični nacionalisti i teroristi („Crna ruka“, „karbonari“, „fenijanci“...). Očit je primer SAD koje su dugo odbijale da okarakterišu Irsku republikansku armiju kao terorističku organizaciju, iako su brojni civili u Velikoj Britaniji, zemlji saveznici SAD, stradali u napadima IRA. Tako su teroristi, u zavisnosti od političke potrebe, postajali „razbojničke bande“, „preprodavci droge“, „ubice civila“ ili „gerila“, „tajne organizacije“ pa čak i „borci za slobodu“. Modus operandi „krv unutra – krv napolje“, zajednički svim terorističkim grupama, zaintrigirao je mnoge reditelje. „Uvučeni u priču“, oni su „stilizovali zlo“ da bi ga bolje shvatili. Tako outlook zapadnjačkog teroriste varira od klasičnog iz Hičkokovog Sabotera tridesetih, preko Zinemanovog plaćenika OAS-a zaronjenog u hedonizam sedamdesetih iz Dana Šakala, rokerskog Rorija Devajna u Devil’s own, „savršenog Amerikanca“ (po mnogo čemu srodnog Tihom Amerikancu Grejema Grina) „rođenjem upisanog u republikance“ u Arlington Roudu, irskog teroriste zapitanog nad svojom seksualnošću u Igri plakanja i revolucionarne grandžerske trojke na ivici nasilja u Edukatorima pa do velikog „benda“ sa marksističkolenjinističkim korenima u Bader-Majnhof poznatog kao „RAF“ aka „Frakcija Crvene armije“ aka „Grupa Bader-Majnhof“. S druge strane terorističkog filmskog tantuza su islamski fundamentalisti, uglavnom dezorijentisani, drogirani, preplašeni, maloletni, nepotpuni karakteri, sa fanatičkim fosforom u očima. Tu su i prikaze iz Istočnog bloka, „eks-štazijevci“ u Umri muški 1 i 3, napaćeni ministar Republike Srpske sa atomskom bombom u rancu (Mirotvorac), te rusko-grčko-srpska mafija koja nuklearnim holokaustom preti Njujorku (Loše društvo). NA POČETKU BEŠE KOMUNA Izbacimo iz Bader-Majnhof kompleksa puške, eksploziv, nasilje i marksizam. Ubacimo gitare, menadžere i grupi devojke. Rezultat: priča o rokenrol odrastanju. Ulrike Majnhof je novinarka levičarske provenijencije, ušuškana u pospanost više srednje klase koja sebi ugađa malim libertinskim iskoracima kao što su nudizam i promiskuitet. Zgrožena poratnom Bundesrepublikom (nacistička prošlost, brutalna policija, paktiranje sa tiranima oličenim u persijskom Šahu Rezi Pahlaviju, rat u Vijetnamu, atentat na studentskog vođu Rudija Dučkea) i muževljevim neverstvom, tog Leta ljubavi 1968. godine beži u komunu Gudrun Enslin i njene lošije polovine, Andreasa Badera. Gudrun je takođe pobegla od porodice ali potiče iz siromašnije sredine. Bader je bukvalno ex nihilo došao pravo u prve revolucionarne redove, besprizorni sa nelegalnom sklonošću prema tuđim kolima. Napravimo ekstremno ironično rokenrol poređenje: u hipi-skvotu je sklopljen savez između Enslinove, lepe i energične kao Niko iz „Velvet andergraunda“, Ulrike Majnhof – po habitusu i intenzivnom, grčevitom pisanju - kopije Peti Smit, i igipopovskog Badera koji je danonoćno gledao Belmonda u Do poslednjeg daha i Dragana Nikolića u Mlad i zdrav kao ruža. Grupi harizmarha se pridružuju mladi i neiskusni momci za koje je ponovno krštenje kupanje u kadi sa razgolićenom Enslinovom koja čita levičarske spise. Ojačani i obodreni, članovi komune daju reč da će se boriti protiv nepravednog kapitalističkog sistema koji je pre vremena oterao u grob mirotvornog rok-boga (Dučke je ovde njihov Lenon) u kojeg oni odavno ne veruju. Koji je „novi koncept“ superbenda? IDEALIZAM RAZMAŽENE DECE Frontmen Bader je sklon krađi, opijanju, lupetanju i pucanju iz automobila. Enslinova je za stalne akcije bez ideološkog pokrića, dok su „saopštenja“ Majnhofove apstrakcija za svakog ko nije bistrio Kapital. Izbor meta je okrenut isključivo prema stvaranju haosa i bivši „hipici“ postaju „pankeri“. Dosta je dizanja prodavnica u vazduh, na redu su banke, pošte, američke vojne baze, novine i to sve čine ljudi izvan „proletarijata“. U „Fatahovom“ kampu, nasuprot redu, radu, disciplini&apstinenciji „domaćih“, RAF-ovci otkazuju poslušnost i sunčaju se na krovu sa golišavim saborkama. Urbanu gerilu, po Baderu, zanima obijanje sefova a ne gmizanje kroz bodljikavu žicu pod kišom metaka. I tako, uz koju kapljicu, cigareticu i džoint, vesela i oboružana, „komuna“ lumpuje do zore. U Nemačku će se vratiti sa bronzanim tenom i novim naoružanjem na radost fanova koji očekuju nove „singlice“. Kapitalizam, oličen u gurmanskom inspektoru (legendarni Bruno Ganc), počeće da im diše za vratom proglašavajući skoro pa vanredno stanje u zemlji kao neki ugledni TV-pastor koji tvrdi da je rokenrol štetan za mladež. Kako neko, pita se Balkanac po svršetku projekcije, odrastao u bogatoj Nemačkoj uopšte pomišlja da postane terorista i diže nedužne građane u vazduh? Ratuje protiv SAD zbog Vijetnama? Uzbunjuje celu zemlju? Sigurno je to delo razmažene bogate dece koja misle da je kul ako pripadate ekskluzivnom klubu fensi terorista koji imaju i neku „ideju“, „fazu u stvaranju“. U Srbiji u kojoj se socijalna nepravda doživljava sa budističkim mirom a tradicionalno najjači terorizam je državni, individualni terorizam retka je voćka. TERORIZAM JE POSLEDICA Sa sličnim problemom sam se sučio na projekciji dokumentarnog filma nekog danskog reditelja o jednoj od brojnih latinoameričkih gerila. Ponesen mladošću, iskrenošću i verom boraca (ili njihovom ideologijom?), reditelj je snimao sve scene iz njihovog partizanskog života izuzev borbe protiv neprijatelja. Tu se potpuno oslonio na dokumentarne snimke u vlasništvu gerile. Šta je ispalo iz svega: istina, agitprop? U filmu Bader-Majnhof kompleks Edel je prikazao hapšenje Badera i njegovog saborca u sceni koja je podsećala na završnicu Buča Kasidija i Sandens Kida. Usamljenik u sukobu sa celim društvem, ma bio i zao, mora privući simpatije publike i to je, filmski rečeno, igranje na sigurnu kartu. Nema dobrog filma o rok bendu bez rascepa u istom. S jedne strane je Majnhofova, „tvrda linija“ koja je, sanćim bez konsultacija, naredila akciju sa civilnim žrtvama. Indikativna je scena suđenja u kojoj optuženi, drčni i bučni, obučeni u džins, više liče na propali rok bend koji drži pres konferenciju, nego na vođe terorističke grupe. Njihova „prostorija za dnevni odmor“ pre podseća na kliniku za odvikavanje nego na zatvor. Pokušaji fanova da ih oslobode propadaju, nižu se egzekucije državnih zvaničnika i „zvezde“ izvršavaju samoubistvo tako što se „overdoziraju“ prošvercovanim pištoljima. Još jedna priča o protraćenoj mladosti: živeli su brzo, umrli mladi... Problem filma Bader Majnhof nije samo u „imidžu“ ili „simpatijama“ koliko u pseudodokumentarnoj formi. Prikazujući stvari „onakvima kakve su bile“, uz uopštene fraze iz ideološkog rečnika, reditelj je zaboravio na motive terorista. Terorizam nije uzrok već posledica društva bolesnog ili „rovitog“ od starih boljki, nespremnog da se suoči sa samim sobom, kolektivno amneziranog, zabasalog u banalni hedonizam, potrošačku groznicu ili potpunu autoritarnost, a nekad i sve odjednom. Sa empatijom u „minus fazi“ mnogi mogu pomisliti da očajna vremena zahtevaju očajničke mere. Glavni istražitelj kaže da je sa hvatanjem vođa RAF-a država jednako daleko od rešenja problema kao što je bila i na početku. Šteta što je ta replika skrajnuta, kao i što je propuštena prilika da se prikažu mnogo verniji portreti terorista jer bi to zaista predstavljalo pravi „dokumentarni“ učinak. Iako je posle pada Berlinskog zida izgledalo da su se ovakve organizacije urušile same od sebe bez sovjetske logistike, danas je jasno da će na ekstremima političkog spektra biti sve brojniji oni koji će rešenje svih nedaća tražiti na kratkim i krvavim prečicama terorizma. Baveći se, dakle, formom, reditelj je promašio suštinu. Uvođenje likova bivših nacista kao državnih funkcionera, detaljniji opis društvene „marginale“ i samozavaravanja koje su nudili tadašnji tabloidi, približilo bi ovu problematiku svima, a pogotovu srpskoj publici, na koju bi Bader-Majnhof kompleks itekako mogao da se odnosi  BETON BR.69  DANAS, Utorak 21. april 2009.   Piše: Saša Ćirić ANIMIRANI TRAKTAT O NASILJU   Jedan od junaka romana Elementarne čestice Mišela Uelbeka nacističko razvijanje ideja Fridriha Ničea smatra logičnim. Poništavanje samilosti i saosećanja, stavljanje sebe iznad moralnih normi, uzdizanje želje na nivo osnovnog načela (aksiološkog infinitiva) legitimizuje svaki ideološki sadržaj, manijakalnu predrasudu ili malignu fiks-ideju. Barijere su pokidane, humane veze poništene, voluntarizam ega postao je prst na obaraču. Ako će pas pridaviti mačku kada mu se bude pružila prilika za to i ako bude u stanju da to izvede (što najčešće nije u stanju), to će u nama izazvati stanje mikro šoka, jer bledoplavi buldog, preteća animirana dobričina, to nikad nije učinio Tomu, mačku zloćudnom i maleroznom, sebičnom i nespretnom, koji nikad nije držao u zubima mlohavo truplo miša Džerija, iritantnog pametnjakovića. Njegovo lukavstvo i domišljatost uvek odnesu pobedu, zadobivši pritom i naše simpatije. Jer Džeri je majušan i nemoćan, brani svoj goli život i jedino oružje koje mu stoji na raspolaganju jeste delatna upotreba njegovog majušnog uma. Zanimljivo, crtaći (cartoons) generički nose naravoučenije jedne basne ili moralne alegorije. Poduka će u megaproizvodnji industrije zabave biti potisnuta daleko iza pokretnih sličica za račun vedre dinamizacije nasilja bez krvi. U primeni nasilja onaj koji se brani, miš, nimalo ne zaostaje za onim koji ga napada sa letalnim naumom. Od promotera poučitelnog modela da se nasilje nad nemoćnim ne isplati (sve i kad je nemoćno biće tek plen predatora u lancu ishrane), da je raznovrsnost životnih formi zajamčena kao vrhunsko dobro prirode (jedna sasvim postmoderna multi-poenta), i plen i predator postaju gladijatori zabave i hedonisti larpurlartističke commedia della violentia. Zašto se onda čudimo, pitao se u jednom eseju Hans Magnus Encesberger, što je dete u ZOO vrtu gurnulo ruku u kavez sa tigrovima i ostalo bez šake: divlje životinje su smešne i dražesne, pokretne igračke a ne utamničene zveri sa neumanjenim nagonom za ishranom i napadom. Idem korak dalje u odnosu na Encesbergera. Nezavisno od crtaća, šta treba da bude naša poruka deci (smisao odnosa među vrstama ispričan deci): insistiranje na legitimnosti predatorskih poriva ili na nekoj vrsti pastelne predstave sa pripitomljenim akterima i opcijama koje se klone krvožednih svršetaka? Odakle dolazi teško skriveno divljenje prirodnoj snazi zveri i simbolička identifikacija sa razjapljenim čeljustima, lavljim, vučjim ili medveđim, kljunovima i raširenim krilima orlova ili jastrebova heraldičkih? Drugu vrstu animiranih filmova predstavljaju oni savremeni koji donose karnevalizovano nasilje i scene sasvim eksplicitne brutalnosti (recimo crtać u crtaću, „Svrabiša i Češko“ u Simpsonovima). „SiČ“ predstavljaju negativ „Toma i Džerija“: miš je nasilan i redovno ubilački uspešan; svejedno, prijem je identičan kod predstavnika svih generacija, dominira urnebesni smeh. Ipak, parodija besposledičnog nasilja (definicija klasičnog animiranog filma za decu), iako potencira da je u našem savremenom senzibilitetu došlo do opšteg transfera od ljupkog i idiličnog ka bizarnom i morbidnom, ne relativizuje, nekmoli da ukida, postojanje predatorskog lanca. Parodija konsekventno finalizuje nasilan čin obelodanjujući njegov logičan mizanscen – od posledica eksplozije mačak neće biti blago i privremeno ošamućen već spektakularno raznesen u krvavu kašu. Ni kod parodije nije reč o osvešćivanju posmatrača šta je nasilje i kako ono zaista izgleda niti, tome nasuprot, o kratkovidom snižavanju stepena tolerancije prema nasilju. Poruga i podsmeh nemaju obrazovni potencijal, oni ukazuju da je društvo koje se otvoreno komički naslađuje animiranim nasiljem postalo samosvesno zloćudno i da nema više potreba da se sakriva iza moralnih, religioznih ili ideoloških restrikcija i optativnih modela o konfliktu i harmoniji, o društvenoj dominaciji i poželjnim uzrocima smeha. Neulepšana realnost svedoči o biološkim zakonitostima koje je nemoguće potisnuti ili izbrisati. Životinje kolju da bi se prehranile, najčešće samo onoliko plena koliko im je trenutno potrebno da zadovolje glad. Učeći na „čistim“ primerima, ne izlažemo se opasnosti (epistemoloških) zabluda i (egzistencijalnih) klopki koje ugrožavaju život: dete naučeno da je zver pre svega ubica, nikad neće proturiti šaku da je prijateljski pomiluje. Drugi odgovor koji insistira na senčenju grba istine i makar minimalnom polepšavanju portretisanog lica (Aristotelova norma koja se veoma lako iz oblasti tragičke umetnosti može preneti u sferu socijalne psihologije i humanističke propedeutike), traži oblagorođivanje nasleđenih naravi, čak i kod zveri, starozavetno podređujući sav stvoreni svet dobru čoveka i njegovim potrebama. Zver će biti pripitomljena kao domaća životinja i kućni ljubimac, ili bar kao vašarska atrakcija i pomoćnik cirkuskog klovna. Cilj paideie naslednika čoveka, sina i kćeri čovekove, jeste pripremanje za život u beskonfliktnom svetu, gde će nasilje biti opskuran rudiment istorijskih rečnika, apstraktan pojam bez realnog ekvivalenta, nešto nalik jednorogu ili vanzemaljcu, ptici Dodo ili kralju Arturu (nešto između mitskog predanja, davnih istorijskih dokumenata i čiste, benigne fikcije na koju je imun mozak novih ljudi). Poenta klackalice o mogućnosti transformacije čoveka kao lidera primata počiva u proceni mogućnosti preobražaja ljudske prirode: da se način ishrane neće zasnivati na oduzimanju tuđeg života (svejedno što ga ne oduzimamo lično ako konzumiramo učinak tog čina), odnosno da će cerebralnost humanog postojanja moći u sebe da upije, a samim tim i supstituiše, svaku erotsku žudnju, sujetu, egocentričku kompeticiju, volju za gospodarenjem i posedovanjem. Zapravo, klackalice nema jer niko utopijske premise ne smatra suvislim (sem univerzitetskih zamlata, plaćenih vernika boginje Imaginacije, čija je osnovna svrha da privuku dovoljan broj platežno sposobnih pitomaca da bi se vrteška edukativnog sistema vrtela i dalje). Ovde se sama srž ljudskog života vidi kroz mehanizme ishrane, oplodnje i socijalne afirmacije kao širenje vlastitih moći. Pošli smo od poništavanja samilosti i od pridavljene mačke, dakle od nečega što je neizbežni zov prirode. Spojiti ove odlike odlikovalo bi paradoks – nametati svoju volju i verovati u ideal prijateljstva (slobodne dobrovoljne razmene dobara). Nećeš proždrati neprijatelja a nećeš ga ni potčiniti da bude produženo oruđe tvoje volje. Tolerisaćeš iritantno i biti benevolentan prema sužavanju životnog prostora tvojih interesa i tvojih moći. Da li je to naivnost ili slabost, nedostatak pune karnivarne samosvesti kralja primata i prazno srce potrebe kojoj ne može udovoljiti poniznost poraženih ili servilnost slabih? Ili je reč o afirmaciji vrline čije poimanje je donela moralna evolucija primalnog nasleđa: slobode da se umanjuje vlast nagona i milosti korenite promene koja će otkriti nova spremišta u našem biću za poduku bez prinude, za milosrđe bez koristoljublja, za ishranu bez serijskih ubistava, rečju, slobodu za sve Piše: Ivan Mandić ZATRITE KOMUNISTE DA BI SRBIN MOGAO DA ŽIVI!     Mora da sam negde pogrešio, pomislio sam prolazeći ponovo pored adrese koja je navedena u registru Ministarstva kulture kao mesto gde se nalazi Muzej ilegalnih partijskih štamparija. Ista adresa je i na gradskom spisku muzeja u Beogradu. I kako god tražiš, pretražuješ i vrtiš ključne reči – uvek ista adresa na svim spiskovima. I ništa. Samo stambene zgrade u nizu, prilično nove i doterane. Ništa od borbe revolucionara, devetsto četrdeset i neke.   Zgrada leži u tihom, stambenom delu grada. Od Avalskog puta deli je opštinski rasadnik. Ulica na koju gleda lice kuće i nije prava ulica u stvari: leti prijatan zatravljen prostor, a s jeseni i zimi blatnjav ili snegom zavejan. Malo ljudi tuda prolazi. Na svoju veliku sreću otkrio sam da je na toj adresi sada jedno diplomatsko predstavništvo. Ha! Kulturni ljudi, svetske diplomate, odmah će razumeti moju plemenitu borbu i otvoriti sva vrata ovom upornom istraživaču. Podrhtava tramvaj kod Sajma i ja u njemu tako maštam, učini mi se odjednom da podrhtava i moj telefon. - Dobar dan, ovde ambasador... Kod Sajma naravno gužva i buka, ovaj traži deset ćevapa, tamo vare cevi na mostu, majstor u tramvaju prilegao na zvono – moje nade da ću se predstaviti kao ozbiljan sagovornik padaju u vodu. - Gospodine ambasadore! Ja sam taj i taj, snimam film, a kuća u kojoj stanujete je nekada bila muzej, ja bih ga rado obišao i... - Ako je tu bio muzej, zašto je zatvoren?! - Ako bih ja mogao samo da uz vašu pratnju pogledam... ja... ja... - Ja ne znam za bilo kakav muzej! Ništa slično ne nalazi se u okviru zgrade! Ja vas uveravam! Mi smo kuću legalno iznajmili za stanovanje! Vi znate da je to sada diplomatsko predstavništvo... Ni ambasadoru nije svejedno. Ja sam uporan kao stenica, on bi da izbegne skandal ali ne zna kako da me se otrese. - Ne znam! - moli me ambasador za milost.   Pobude koje su dovele do zidanja te kuće nisu bile nimalo uobičajene i kućevlasničke. One su bile poznate samo najužem krugu ljudi. Preusmeren sam na stanodavce. - Ne znam, zaista. Pozovite kasnije. Mi izdajemo tu kuću, odnosno gazda koji izdaje nije tu, on je van zemlje, tako da ne znam šta da vam kažem. - Jeste, muzej je bio na toj adresi, ali je vraćen starim vlasnicima koji su polagali pravo na tu zemlju. Ne znam pod kojim okolnostima se to dogodilo. - Ne znam! - diplomatski se vadi stanodavac.   Trebalo je za borbu obezbediti štampanje letaka i partijskih listova u hiljade i hiljade primeraka, raznositi ih širom zemlje, ukazivati na pokušaje fašiziranja zemlje, na ratnu opasnost i na zadatke radnog naroda u takvoj situaciji. Upornost se isplati. Dobio sam novi kontakt! Da bi se rešili bede, posle mnogo natezanja preusmeravaju me na advokata koji je vodio spor o povratku imanja prvobitnim vlasnicima. Imaću više sreće sa njim, sigurno. On je čovek profesionalac, šta ga košta da mi pomogne. - Ne znam, stvarno ne znam njihov broj. Dugo se nismo čuli, od kako je proces završen ja sa njima nisam u kontaktu... Da vam kažem – muzej je bio zapušten i propao i tek tada su se stari vlasnici obratili sudu za povraćaj imovine, razumete... - Ne znam kada je predmet vođen, ni gde ni pod kojim brojem, stvarno se ne sećam. - Ne znam! - viče mi advokat u slušalicu.   Oni su znali da dokle god traje rat, i štamparija ne bude otkrivena od policije, moraju da budu zatvoreni u tajnoj prostoriji štamparije. Nisu smeli ni da govore, ni da se smeju glasno, da ne bi slučajno susedi ili bilo ko drugi čuo više muških glasova. Tu je komšiluk, oni znaju nešto više sigurno, dosetim se ja. - Ali mene ste već zvali! - Rekao sam vam da ne znam ništa o toj zgradi... Jeste, u susedstvu sam, ali smo se skoro doselili. - Ne znam! - objašnjava mi komšija prvi i pita se da li da me prijavljuje odmah ili da sačeka još jedan poziv.   Po zidovima su se nalazile mape sa frontova. Bilo je tu i mnogo knjiga, uredno složenih na visećoj polici. Imali su radio aparat preko koga su pratili borbu na istočnom frontu i kod nas. Tu se nalazio i improvizovani krevet, više konzervi, dvopek, kanta sa vodom, nekoliko ručnih bombi i tri revolvera. Možda komšinica broj dva? Ona mi se obradovala malo više. Seća se! Bila je devojče a oni su tu stanovali i svakog dana su se javljali preko kapije. - Bio je jedan mnogo lep čovek! Tek posle rata su došli i rekli – ovde je bila štamparija, i tu postavili muzej. Mi se svi zaprepastili! - A šta me pitaš... kako je muzej prestao da postoji? - Ne znam! - priča bakica i već se pita kome li je to toliko napričala o svojoj mladosti a da se nije ni predstavio.   Štampani materijal je obično iznošen u korpama ili kolicima. Na dnu su bili leci ili brošure, a preko toga povrće. Na zavijutku svake ulice, Branko je neprimetno znakom obaveštavao da je ulica slobodna i tako sve do ugovorenog mesta, bez ikakve vidne veze sa drugaricama koje su nosile materijal. Kasnije, kada su prepadi policije po ulicama postajali opasniji i češći, pratili su ih, snabdeveni lažnim ispravama i skrivenim revolverima, drugovi koji su samo tada izlazili iz svoje štamparije i u slučaju potrebe imali da pucaju na policajce. Tako je u stvari materijal iznosila neka vrsta konvoja. Možda komšija broj tri? - Tja... jedna obična zgrada, prizemna... - Muzej nije bio nešto posećen... više onako na praznike... - Ne znam! - kaže komšija i gleda ljubopitljivo ko se to zanima za nekadašnji zapušteni muzej.   Policiji su ove publikacije često dopadale do ruku. Nalazila ih je kod uhapšenih drugova ili izlepljene po ulicama. Proveravala je slova i mašine u svim javnim štamparijama, vršila prepade u njima. Ali uzalud. Gestapo i Specijalna policija dugo su izveštavali svoje pretpostavljene da se ilegalna štamparija ne nalazi i ne može nalaziti u Beogradu, jer bi je oni već svakako otkrili. Kada su okolnosti takve, treba ići do vrha, mislim se ja. Javno pravobranilaštvo je vodilo postupak u korist muzeja, oni znaju i ko i šta i kada i kako! - Žao nam je... pokušali smo... ali da bar znate datum, sudiju pa da eventualno pronađemo predmet - ovako... - Probajte ponovo u muzeju koji je bio nadležan! - Ne znamo! - iskreno se pravdaju službenici u susretu sa neobičnim zahtevom.   U dane kada nije bilo posla u štampariji i javni i tajni ukućani su se okupljali i diskutovali ili pojedinačno čitali ili učili. U kući je bilo mnogo šale i smeha, tihog i teško uzdržavanog, ali neizbrisivo zadržanog u uspomenama preživelih. - Da! Zavod za zaštitu spomenika! Svetla tačka u opštem propadanju, zaboravu i rušenju spomenika svake vrste! - Ivane, zdravo! Muzej je postojao, spor je vođen i zemljište je vraćeno starim vlasnicima... Morate videti sa gradskim ustanovama koje su za to bile nadležne... Jer mi... ... Ne znamo! - bojažljivo petom prebacuju loptu u dvorište druge institucije iz Zavoda.   Kad se već pristupilo slaganju i otiskivanju radilo se do duboko u noć. Posveta je otisnuta na prvoj strani. Tekst glasi: „Najboljim sinovima naše junačke Šumadije! Herojima iz velikog oslobodilačkog rata Srbije! Neustrašivim borcima Prve proleterske narodnooslobodilačke udarne brigade posvećuju ovaj svoj tehnički rad drugovi iz neoslobođenog dela Srbije. Smrt fašizmu – sloboda narodu! Dođite! Vaša domovina vas žarko očekuje!” Pa da... Gradski muzej koji je bio nadležan! Kako se toga nisam setio ranije! - Ne znam, ne volim toga da se sećam. Ne volim tuda ni da prođem. Stari vlasnici su tražili povraćaj imovine. Sudija je tražio pismene dokaze da je ta kuća zaista ustupljena u te svrhe. Ali, znate, u vreme okupacije svi dogovori su bili usmeni i tajni i mi nismo imali nikakav papir da je to naše ... eto, više od toga... ne znam! - očajava nekadašnja kustoskinja tog muzeja.   A o tome danu kada su hrabro poginuli Branko i Slobodan, niko od drugova koji su radili ne može više ništa da kaže. Njih više nema. O tom strašnom danu pričali su susedi. U ranu zoru 28. jula pre 4 časa, žandarmi, gestapovci i domaći agenti blokirali su čitav kraj. Ušli su tiho u dvorište. Drugovi u štampariji su međutim, čuli sa ulice i iz dvorišta kretanje, i odmah su ocenili da su opkoljeni. Za to vreme su Branko i Slobodan palili arhivu i materijal koji se nalazio u skloništu. Kad su policajci, ispitujući komad po komad poda i zida, naišli na tajni ulaz, izbačene su najpre bombe na policajce koji su provaljivali unutra, a zatim su odjeknula dva pucnja. Kad su policajci ušli u sklonište našli su dva mrtva druga. - Zvali su, mislim, i Zagorku Jovanović da svedoči, ona je preživela iz štamparije... - Ne znam šta je ona pričala. Ne znam! Ne znam! Ne znam!   U kući, za kojom je policija besno tragala čitavo vreme rata, danas je uređen muzej. Prostorije u podrumu ostale su iste kao i za vreme rata kada su se hiljade smelih ljudi koji su neizmerno voleli i vole slobodu, borili u okupiranom Beogradu za oslobođenje Kurziv u tekstu: Zagorka Jovanović, „Tajna partijska štamparija u okupiranom Beogradu“, Godišnjak Muzeja grada Beograda; knj. 3, Beograd, 1956.  BETON BR.68  DANAS, Utorak 7. april 2009.   Piše: Pavle Levi KAPO IZ OMARSKE     Nisam gledao film Sveti Georgije ubiva aždahu - niti ću ga gledati. Deo ovog filma sniman je u Omarskoj, u okviru rudničkog kompleksa u kome se u vreme rata u Bosni i Hercegovini nalazio koncentracioni logor za ne-srpski živalj (jedan od nekoliko na teritoriji opštine Prijedor). U periodu od maja do avgusta 1992. godine kroz logor u Omarskoj prošlo je na hiljade, a živote je u njemu izgubilo više stotina ljudi. Tela velikog broja nastradalih još uvek nisu pronadjena - pretpostavlja se da posmrtnih ostataka ima po rudarskim jamama i u neidentifikovanim primarnim i sekundarnim grobnicama diljem kompleksa. Reč je, dakle, o lokalitetu koji je služio kao jedan od instrumenata sistematskog terora kojim je uspostavljana Republika Srpska. A sada se RS pridružila državnim institucijama u Srbiji u finansiranju i pomoći pri realizaciji jednog od „najskupljih srpskih filmova svih vremena.“ Osporavanje Aždahe vidim ne kao etički već pre svega kao politički čin. Zato ne gledati ovaj film nije kraj već tek početak priče. Njen puni smisao doći će do izražaja kroz jednu iscrpnu političko-filmsku diskusiju sa onima koji Aždahu takođe nisu gledali. Film, taj verovatno najznačajniji medij dvadesetog veka, suštinski je i neraskidivo vezan za političke procese i ideološka pitanja. I baš zbog toga, u ime ogromnih mogućnosti društvenog angažmana koje nudi filmska umetnost, u ime ljubavi prema „velikom ekranu“ i poštovanja prema instituciji bioskopa, potrebno je razmišljati i pisati o činjenici da je lokalitet na kome su se u najskorijoj prošlosti u ime „srpskih nacionalnih interesa“ dešavali organizovani masovni zločini jednostavno iskorišćen kao pogodan za snimanje jednog istorijskog etno-spektakla. *** Veliki filmski kritičar i teoretičar Serž Danej, nekadašnji urednik francuskog časopisa Cahiers du cinema (Filmske sveske), ubedljivo je ukazao da razvoj filmske kulture, između ostalog, zavisi i od našeg razumevanja upravo toga da neke filmove ne treba gledati. Danejev centralni primer je film Kapo (1960) reditelja Đila Pontekorva (inače, nešto kasnije, autora izuzetnog anti-kolonijalnog filma Bitka za Alžir). Pišući o sebi kao o nepopravljivom filmofilu - nekome ko je u potpunosti živeo za film i od filma; koga su neprestani odlasci u bioskop oformili („pitanje nije jednostavno koje ste filmove gledali odrastajući, već koji su filmovi gledali vas“) - Danej se osvrće na činjenicu da je Kapoa, film o koncentracionim logorima iz Drugog svetskog rata, svesno odlučio nikada da ne odgleda. Na tu ga je odluku navela kritika ovog filma koju je razvio jedan drugi kritičar i reditelj, Žak Rivet. Rivet je kritikovao Kratki rezovi Pontekorvovu neodgovornu upotrebu pokretne kamere koja telo logorašice koja umire na bodljikavoj žici nepromišljeno estetizuje i spektakularizuje. Daneju je bilo dovoljno da pročita Rivetovu kritiku i da se sa njom momentalno identifikuje: Među filmovima koje nisam gledao nalaze se ne samo Oktobar, Dan se budi i Bambi, već i opskurni Kapo. (...) Jesam li ja jedini koji nikad nije gledao ovaj film, a ipak ga nije zaboravio? Jer, ja Kapoa nisam gledao, ali sam ga i pored toga video. Video sam ga jer mi ga je neko pokazao - rečima. Ovaj film, čiji je naslov, poput lozinke, pratio čitav moj život u kinu, poznajem samo preko jednog kratkog teksta: prikaza koji je Žak Rivet napisao juna 1961. za Cahiers du cinema. ... U svom prikazu Rivet nije prepričavao film. On je jednostavno, u jednoj rečenici, opisao samo jedan kadar. Ta mi se rečenica urezala u pamćenje, a glasi ovako: Obratite pažnju u Kapou na kadar u kome Riva izvršava samoubistvo bacivši se na električnu ogradu: čovek koji se u tom trenutku odluči za vožnju kamere unapred, kako bi što bolje kadrirao mrtvo telo - pažljivo smeštajući podignutu ruku u ćošak finalne kompozicije - taj je čovek vredan najdubljeg prezira. Jedan jednostavan pokret kamerom bio je, dakle, pokret koji je bilo neophodno izbeći. Pokret koji je - očigledno - spreman da učini samo nekakav gad. Čim sam pročitao ove reči, znao sam da je autor apsolutno u pravu. (...) Kao budući filmski kritičar, time sam stekao svoja prva ubeđenja. Zaista, tokom godina, „vožnja kamere u Kapu“ postala je moja pokretna dogma, aksiom o kome se ne diskutuje, tačka sa kojom se završava svaka debata. Nisam hteo da imam ništa, baš ništa, ni sa kim koga odvratnost Kapoa nije momentalno uznemirila. Samonametnutom zabranom na gledanje, Danej je udvostručio distancu koju je već Rivet uspostavio u odnosu na Kapoa. Time je još više osnažio otpor prema ovom filmu. Postoji, međutim, jedna značajna razlika između Kapoa i Aždahe zbog koje ni gledaočeva politička intervencija - pokušaj da se, kako bi rekao Danej, „jednom filmu stane na put“ - ne može biti ista u ova dva slučaja. Danej se beskompromisno kritički odredio prema načinu na koji je Kapo pristupio i obradio tematiku koncentracionih logora. U slučaju Aždahe, pak, reč je o filmu, tačnije o činu snimanja, koji se ratnim dešavanjima u Omarskoj uopšte ne bavi već ih, upravo suprotno, potire, marginalizuje ili, u najmanju ruku, zaobilazi. Stoga, otkazivanje ljubavi bioskopu u slučaju Aždahe predstavlja neophodan ali tek prvi korak ka artikulaciji jedne angažovane kulturno-političke pozicije. Ta bi se pozicija temeljila na spoju kritičke teorije i kinematografske/video prakse; ispitivanje odnosa između logora i filma, stvarnosti i slike, neminovno bi dovelo do ideološke diskreditacije upravo onog tipa razuzdanog medijsko-proizvodnog procesa kakav je snimanje spektakularnih finalnih scena Aždahe u rudničkom kompleksu u Omarskoj. Drugim rečima, nakon strateškog pražnjenja vidnog polja odlukom da se, u ime Filma, Aždaha ne gleda, morao bi uslediti povratak gledanju. Ali, gledanju čega? Jednostavno, gledanju drugačijih filmova. A ovaj tekst zapravo je apel za obnovu tradicije cinema verite (film-istina) u cilju neophodnog nam, otvorenog suočavanja sa dešavanjima tokom ratnih devedesetih. Potrebno je dokumentarnu formu postaviti na mesto filmske fikcije, na mesto kino-fantazmi kakva je ona u Svetog Georgija. Moglo bi se, recimo, poći od jednostavne a proverene paralelne strukture koju je francuski reditelj Alen Rene iskoristio u vlastitom prikazu koncentracionih logora u filmu Noć i magla (1955). Korisni istraživački orijentiri bili bi uspostavljeni kombinovanjem postojećih snimaka logora u Omarskoj (od kojih su neki obišli svet i među prvima ovekovečili projekat etničkog čišćenja u Bosni), sa dokumentarnom građom o „Snimanju Svetog Georgija“ u rudarskom kompleksu (iz danas veoma popularnog žanra, „The Making of...“). Filmskim jezikom, slikom, zvukom i montažom, tako bi se o jednom te istom mestu, mestu terora, progovorilo iz dve vremenske perspektive - perspektive devedesetih i perspektive kraja prve decenije 21. veka. Možda bi tada i Georgije uvideo da „ubiti aždahu“ zapravo znači krenuti u obračun sa kapoom iz logora u Omarskoj. *** Umesto odjavne špice, Danej o filmu Noć i magla: Jednom, dvaput, triput... gledao sam čuvene hrpe mrtvih tela, kose i zuba. (...) Kakvo čudnovato krštenje slikom: razumeti u jednom te istom trenutku da su logori bili stvarni, a da je film bio pošten. Razumeti da je film (jedino film?) u stanju da dopre do granica de-naturalizovane ljudskosti  BETON BR.67  DANAS, Utorak 24. mart 2009.   Piše: Rácz Krisztina (Кристина Рац) JEZIČKA PRAVA NACIONALNIH MANJINA U VOJVODINI   Поред река Вавилонских... Pored reka Vavilonskih... A Babilon folyók melett... U rieky Babylonskému… De râu din Babilon… Pored rijeka Babilonskih… ...Kako ćemo pevati pesmu Gospodnju u zemlji tuđoj?     Argument protiv multilingvalizma je da višejezičnost predstavlja pretnju za većinski narod i za održavanje teritorijalnog integriteta zemlje. Takođe se jednojezičnost, i time monokulturalnost, smatra za normativno i idealno stanje koje se javno ili potajno priželjkuje. Pitanje multikulturalnosti – multilingvalizma je u žiži interesovanja na mnogim forumima u Srbiji ovih meseci, a razlog tome je Statut Vojvodine. Iako tekst pred vama nema nameru da se bavi ovim dokumentom, on ipak nužno korespondira sa implikacijama Statuta. Mada višejezičnost i višekulturalnost nisu sinonimi, jer identifikacija sa datom kulturom ne podrazumeva uvek i jezičku identifikaciju, pa čak ni poznavanje, dominantnog jezika te kulture (npr. dijaspora), zbog ovdašnjeg konteksta u kom se jezik i kultura skoro uvek poklapaju, koristiće se kao pojmovi koji se odnose na istu društvenu situaciju. „Ustav Republike Srbije usvojen 2006. godine određuje da je u Republici Srbiji u službenoj upotrebi srpski jezik i ćirilično pismo, a da se službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje zakonom.“¹ Statutom Vojvodine se, dakle, određuje da je pored srpskog jezika i ćirilice u pojedinim opštinama i naseljenim mestima pokrajine zvanično pismo i latinica, a zvanični jezici i mađarski, slovački, rumunski, rusinski i/ili hrvatski jezik. U opštini Bela Crkva u službenoj upotrebi je i češki, a u naseljenom mestu Jabuka u opštini Pančevo makedonski jezik. Romski jezik ni u jednoj opštini ni naseljenom mestu nije u službenoj upotrebi, iako član 6 Statuta AP Vojvodine naglašava da su Srbi, Mađari, Slovaci, Hrvati, Crnogorci, Rumuni, Romi, Bunjevci, Rusini i Makedonci, kao i druge brojčano manje nacionalne zajednice ravnopravni u ostvarivanju svojih prava, i iako je skoro sasvim sigurno da postoje naseljena mesta u Vojvodini gde procenat Roma dostiže broj potreban da se određeni jezik uvede u službenu upotrebu. Prema podacima o broju jezika u službenoj upotrebi, najmultikulturalnije opštine su Novi Sad, Zrenjanin, Kovačica i Plandište sa sprskim, mađarskim, slovačkim i rumunskim ili rusinskom jezikom u službenoj upotrebi. S druge strane, u opštinama Apatin, Inđija, Irig, Opovo, Pećinci, Ruma i Sremski Karlovci zvanični jezik je samo sprski, a u opštinama Inđija, Irig i Ruma samo ćirilično pismo. Znači li to da su stanovnici Novog Sada, Zrenjanina, Kovačice i Plandišta poliglote? Za nekog ko nije iz ovakvih vavilonskih krajeva možda je teško zamisliti kako multijezičnost funkconiše u praksi. A ponekad je teško to zamisliti i u zvanično najmultikulturalnijim sredinima. Ovaj tekst želi da ukaže na jaz između prava i prakse, kao i na neke od poteškoća u ostvarivanju jezičkih (a samim tim i kulturnih) prava nacionalnih manjina. „Službena upotreba jezika nacionalnih manjina podrazumeva korišćenje jezika nacionalnih manjina u pravnom i sudskom postupku i vođenje upravnog postupka i sudskog postupka na jeziku nacionalne manjine...“ Pre nekoliko meseci, pri raspravi o zakonu o službenoj upotrebi jezika, narodna poslanica Saveza Vojvođanskih Mađara iznela je interesantan primer pred Skupštinu. Naime, Ilustracija: Nikola Korać Vozi, čiča! stanovnik opštine Senta, gde su u službenoj upotrebi srpski i mađarski jezik, dobio je sudski poziv na mađarskom jeziku, u skladu sa zakonom. Ali, sudski poziv je bio napisan ćiriličnim pismom. Pitanje se rešilo tako što je sudija koji je potpisao sudski poziv lišen dužnosti. Pitanje je koliko je sličnih apsurdnih situacija bilo pre nego što je ovaj slučaj stigao do javnosti. S druge strane stoji primer iz jedne od „najmultikulturalnijih“ opština, gde je natpis na jednoj opštinskoj instituciji ispisan na svim jezicima koji su u upotrebi, sem na srpskom. Razlog je, kako navodi saradnik Pokrajinskog sekretarijata za propise, upravu i nacionalne manjine, to što je pri kontrolisanju ostvarivanja jezičkih prava nacionalnih manjina ovlašćeno lice primetilo da je natpis samo na srpskom, i uz pretnju novčane kazne propisao da se natpis istakne na svim jezicima koji su u službenoj upotrebi u opštini. Institucija je ažurno izvršila svoju dužnost, i zbog žurbe da se predmet reši u zakonskom roku bez novčane kazne, zaboravila da istakne naziv na srpskom jeziku. „... izdavanje javnih isprava i vođenje službenih evidencija ...” Kao definitivno pozitivan korak navela bih svoje lično iskustvo. Pri izradi lične karte, pre dve godine, službenica SUP-a Zrenjanin me upitala, na moja veliko iznenađenje, da li želim novu ličnu ispravu na dva jezika. Zahtev sam i ovog puta, kao i uvek, podnela ispisavši svoje ime i na srpskom i na mađarskom jeziku, kako stoji i u izvodu iz matične knjige rođenih, ali bez imalo nade da će se uvažiti, jer nikada do sada nije bilo tako. I stvarno sam dobila ličnu kartu sa imenom ispisanim na dva jezika (na mađarskom u zagradi), mada je akcenat na slovu „á“ nedostajao, jer, kako je službenica objasnila, nisu još nabavili mađarska slova na tastaruri. Nisam malodušna, i ovo smatram velikim korakom, pogotovo u odnosu na prethodna iskustva. Navedeni primer ukazuje na to što Izveštaj potvrđuje, naime da je u sekretarijatu unutrašnjih poslova zastupljenost jezika nacionalnih manjina, a i samih pripadnika nacionalnih manjina u kadrovskoj politici, problematična. „Najveća podzastupljenost pripadnika manjina, odnosno nepoznavanje jezika koji se govori na području javnih organa i službi APV beleži se kod sekretarijata unutrašnjih poslova.“ Tako su se donedavno pričale anegdote o mladićima koji nisu srpske nacionalnosti, a u policijsku školu nisu primljeni zato što imaju ravne tabane. Predlog Statuta Vojvodine ima nameru da i pravno reguliše nesrazmernu kadrovsku zastupljenost. Međutim, postavlja se pitanje da li je pozitivna diskriminacija na nacionalnoj osnovi samo teoretsko ili i pitanje od ključne važnosti. Takođe, da li je stanovnicima Vojvodine zaista u interesu da se vrate vremena nacionalnih ključeva i etničkih kvota? „U službi za prevodilačke poslove obezbeđeno je usmeno i pismeno prevođenje sa srpskog na mađarski, hrvatski, slovački, rumunski i rusinski jezik i obratno.” Ali „u praksi se dešava da se tokom celog postupka koristi manjinski jezik, ali se zapisnik i ostala akta sačinjavaju na srpskom jeziku”. Ova praksa omogućava da se dešavaju situacije poput sledeće: U prostroriji se nalaze sudija za prekršaje mađarske nacionalnosti, osoba kažnjena zbog vožnje motocikla pod dejstvom alkohola mađarske nacionalnosti, inače sin sudijinog poznanika, i zapisničar srpske nacionalnosti. Postupak teče sledećim tokom: — Hány sört ittál? (Koliko si piva popio?) — Négyet. (Četiri.) – Pišite: „Popio dva piva...” Problem koji svaka multijezična opština s pravom ističe je da iako Ustav garantuje prevođenje svih dokumenata i usmenih izražaja, finasiranje prevoda nije regulisano. Tako opštine u kojima je jedan jezik u službenoj upotrebi dobijaju ista sredstva iz budžeta kao one u kojima ima pet zvaničnih jezika, ne računajući sa platama prevodilaca, troškovima štampe formulara na više jezika ili višejezičnih uličnih natpisa kao najbanalnijim primerima blagostanja multikulturalizma. Korisnici tih sredstava se nadaju da će novi Statut Vojvodine i zakoni koji će ga slediti obezbediti i stalne izvore za uživanje u višejezičnosti. * Za razliku od navedenih odlomaka iz uredbi i zakona, primeri iz života žitelja multikulturalnih sredina su naravno potpuno fiktivni. Izmišljeni su da dočaraju neke od apsurdnih situacija u kojima se stanovnici višejezičnih sredina mogu naći i koje bi trebalo regulisati Ustavom, zakonima i uredbama. Svima je jasno da je sprečavanje pripadnika nacionalnih manjina da koriste maternji jezik kršenje ljudskih prava. Ali zaboravlja se da sprečavanje nacionalnih manjina da neometano učestvuju u svim oblicima društvenog života takođe spada u sferu lingvicizma², tj. ideologije, strukture i prakse koje se koriste zarad proizvođenja i legitimisanja nejednake raspodele moći i sredstava (materijalnih i nematerijalnih) između grupa određenih na osnovu etniciteta i/ili kulture. Jezička prava između ostalog podrazumevaju i pravo na saradnju sa pripadnicima svih jezičkih/nacionalnih grupa, jer nedostatak kooperacije vodi do arogancije, etnocentrizma i nacionalizma u mnogo većoj meri nego podsticanje višejezičnosti i multikulturalizma ¹ Iz dokumenta „Izveštaj o ostvarivanju prava na službenu upotrebu jezika i pisama nacionalnih manjina u AP Vojvodini“ sačinjenog 2008. godine. ² Skutnabb-Kangas, Tove. 1996. Educational language choice – multilingual diversity or monolingual reductionism? In: Hellinger, Marlis and Ulrich Ammon, eds., Contrastive Sociolinguistics, 175-204. Berlin and New York: Mouton de Gruyter. Piše: Boško Tomašević PREMA NANOTEHNOLOGIJI KNJIŽEVNOSTI     Proglas Matica srpska i Srpska književna zadruga dve su institucije od nacionalnog značaja koje su stvorile generacije Srba poslednja dva veka. Te institucije danas su zaposednute od strane onih srpskih kulturnih poslenika čija je kulturna politika posve anahrona, predstavlja silazišta duha i ne vodi srpsku kulturu Pisma savremenim civilizacijskim tokovima i tekovinama. Neophodno je ove dve instutucije osloboditi od predstavnika konzervativne mase, čija je ideja kulture daleko ispod savremene epistemé lanaca i putanja pisanja (écriture) i iste predati novom, savremenom Stvaraocu srpske kulture koji će te dve institucije voditi kroz 21. vek. Vreme je da ove dve institucije budu drugačije mišljene i da one same počnu drugačije da misle i drugačije da pišu, objavljujući posve nove znakove savremenog pisanja. Komesare i estetičare dogmatskog romantizma, dežurne mističare, mučenike nirvane, koji se rugaju novumu i novim poslanstvima nacionalne kulture valja skloniti u Muzej. Siti smo ponavljanja, obožavanja večnosti na grobljima i pretvaranja prošlosti u blud. Sa ovih prostora, potrebno je otvoriti novi prolaz ka kulturi sveta i tamo, povezani sa opštim kulturnim tokovima savremenog Slova i pisanja, tražiti odgovore za sopstveno prisustvo u njoj. Apsolutno moderno, bez gusala i dipli u pozadini! Velike mrtvace prepustimo istoriji! Ono što je od njih valjalo, odavno je prisvojeno i iskorišćeno. Ljubav prema prošlim Svodovljima, okrutnost je anahronih, dogmatizam oholih, znak samodopadljivosti manastirske truleži. Njihova poslednja reč napisana je sa Jovanom Dučićem. Jedno doba sa lokalnim rekvizitarijem krstova, vladika, jektenija – sve samim stilovima 18. i 19. veka – završeno je. Umorni smo od znakova anahronizama u delima Ćosića, Pavlovića, Simovića, Bećkovića, Noga. Ta Pisma su prošlost, dokrajčimo njihovu aktuelnost pohranjujući ih u biblioteke. Doba nove kulture stvaralački rastočava prethodna mišljenja, od njih preuzima najneophodnije, i ide napred. Komunikaciju sa svetom potrebno je ostvariti na najvišem mestu jedne nacije, među njenim resursima, čije je prvo ime Novi Stvaralac, a drugo - moderne kulturne institucije. Modernizujmo stoga te institucije. Izbacimo iz njihovih redova mrtvace. Predajmo ih Stvaraocu 21. veka. Kultura pretvorena u nedeljno popodne sa guslama na kolenima, tim neupotrebljivim ogledalima jedne istrošene paradigme, predstavlja propast te kulture. Naše pripadanje savremenoj kulturi sveta zahtevamo na razini Stila, čije je ime kvantna gravitacija literature, nanotehnologija književnog teksta, fraktalna geometrija pisanja, pisanje na 777° farenhajta. Neka to bude prilog Srpskog Pisca globalnoj književnosti, njegov dar kosmopolitskoj alternativi književnosti. Ko će to da učini ukoliko ne on, Srpski Pisac, koji je više od četvrt veka spavao na pometnjama mita, sanjao nad nemogućim atlasima i zanosio se eufemizmima istorije. Transnacionalna tekstualnost savremenog srpskog književnog Pisma vodi u pravcu globalne književnosti. Od sada Matica srpska i Srpska književna zadruga mogu biti samo metropole srpske književne reči za doba globalne književnosti. Ako nemaju snage i volje Ilustracija: Branko Đukić za nove vizije, napustimo ih. Novi Srpski Stvaraoci izmisliće nove institucije koje će odgovarati njihovim potrebama, njihovim uvidima za pravce delanja novog srpskog sveta u zajednici sa svetom. Književnost je uvek i pre svega bila ontologija, pokušaj odgovaranja na pitanje kakav odnos postoji između bića i jezika, reči i stvari, bivajući na taj način, dok se usredsređuje nad zagonetkom života, univerzalna, poput zakona prirode. Ona je neprestano vraćanje lancu i mrežama bića, te samoj sebi, nikakvo svratište ojkačima nad istorijom. Oslobodimo srpske kulturne institucije od obaveze tegljenja istorije, pošaljimo ih u budućnost. Istorija pripada Muzejima i Arhivama. Neka se savremeni srpski pisac posluži kvantnom epistemé pisanja. Vreme je. Boško Tomašević Innsbruck, marta 2009.  BETON BR.65  DANAS, Utorak 24. februar 2009.   Piše: Adriana Zaharijević SVA LICA EMANCIPACIJE     U februarskom broju srpskog Cosmpolitana pojavio se tekst „Superžena između kompjutera i varjače“, tekst o feminizmu, koji u prvom paragrafu kaže sledeće: „da li... žene koje se gorljivo bore za prava svog pola energiju dobijaju zato što su ostale prikraćene u krevetskim zadovoljstvima sa muškarcem, ili im samo fizički manjak u međunožju smeta da do cilja stignu brže i efikasnije.“ Iako je pitanje samo retoričko, Kozmo nas podseća na uvreženi stereotip o aseksualnim ili nekako pogrešno seksualnim ženama. Možda me je zbog toga, kada sam joj kazala da pišem prilog za taj broj, kuma zbunjeno pitala kakve Cosmopolitan ima veze s feminizmom. Da li časopis koji tvrdi da je 2004, godina kada je Kozmo počeo da izlazi u Srbiji, poslednji važan datum za srpski feminizam, promoviše politiku emancipacije? Ili emancipacija označava različite stvari u zavisnosti od toga ko - i kako - o njoj govori? Kad su do grla zakopčane uvažene ladies u XIX veku zamišljale kako treba da izgleda emancipovana žena, one se oko koječega nisu slagale. Žene poput ekstravagantne Meri Vulstonkraft (koja od javnosti nije krila svoje teskobne ljubavne odnose, i koja je rodila Meri Šeli u vanbračnoj zajednici), ili one poput smele i nekonvencionalne Su Brajdhed, junakinje Hardijevog Neznanog Džuda, uglavnom se, međutim, nisu uklapale u predstavu iza koje bi viktorijanske feministkinje stale. Slično se dogodilo i dvadesetih godina XX veka kada je iskustvo Prvog svetskog rata proizvelo „novu“ ženu. Dramatičan skok razvoda, promene u strukturi porodice, proboj u sferu plaćenog rada praćen novim doživljajem erotičnog i drskim modnim trendovima bez presedana - sve to je zaslužnim sifražetkinjama delovalo kao izopačenje cilja za koji su se decenijama borile. Žene rođene u XIX veku su zahtevale da budu prepoznate kao ličnosti u pravnom, političkom i društvenom smislu, ali one najvećim delom nisu bile rade da se odreknu sistema koji je definisao i uvažavao različitost polnih uloga. Kada su krajem šezdesetih godina Amerikanke bacale lažne trepavice, papilotne, visoke potpetice i časopise poput Ladies Home Journal (LHJ) i Playboy u kantu slobode, one su nanele poslednji udarac toj viktorijanskoj predstavi o emancipovanoj ženi. Feministkinje drugog talasa su ovim gestom želele da pokažu da je nemoguće dobiti traženu ravnopravnost ukoliko seksualnost, a to implicira i dvostruke polne standarde, ne postane stvar o kojoj se govori. Pitanje doživljaja, predstavljanja i iskušavanja ženske seksualnosti tako postaje ključno pitanje feminističkog pokreta, koje više nikada neće moći da se stavi na margine, niti da se prikriva drugim „relevantnijim“ pitanjima. Od kraja šezdesetih, prvo iznimno, a potom sve otvorenije i nedvosmislenije počinje da se priča o piluli, o orgazmu, o klitorisu, o pravu na uživanje u seksu u braku i van njega. Time se ideja emancipacije preobražava u nešto o čemu prve emancipovane žene nisu bile spremne da razgovaraju čak ni na čajankama, daleko od očiju javnosti. Takav eksplicitan govor o seksualnosti koji je inicirao preispitivanje ideje ženskosti, nije mogao dobiti prostor u časopisima namenjenim američkim domaćicama (tzv. časopisima za celu porodicu), poput pomenutog LHJ, McCall’s ili Redbook, a mesto mu svakako nije bilo ni u novim i sve unosnijim „muškim“ magazinima, kakvi su bili Playboy (1953) ili Hustler (1974). Prvi su opisivali ženu čija se seksualnost ne vidi od recepata, najnovijih krojeva za vas i vaše dete, saveta Kako postati cool domaćica kako da dekorišete dom i kako da malim radostima održite skladan brak, dok je u drugima ženska seksualnost imala prostora samo u meri u kojoj je bila u službi muške naslade. Drugim rečima, dvostruki seksualni standard XIX veka koji ženu razume kao biće lišeno strasti, spremno na putenost jedino radi majčinstva, a muškarca kao ekscesivno seksualnog zbog čega je neophodno nuditi dopunske prostore koji će pružati privid mogućnosti utoljenja neutoljive želje, opstaje u nepromenjenom vidu i u XX veku. OD KRAJA ŠEZDESETIH POČINJE DA SE PRIČA O PILULI, ORGAZMU, KLITORISU, PRAVU NA UŽIVANJE U SEKSU U BRAKU I VAN NJEGA. TIME SE IDEJA EMANCIPACIJE PREOBRAŽAVA U NEŠTO O ČEMU PRVE EMANCIPOVANE ŽENE NISU BILE SPREMNE DA RAZGOVARAJU ČAK NI NA ČAJANKAMA Ako su prve emancipovane žene, figurativno rečeno, želele da njihov život bude baš kao onaj u LHJ ali bez Hustlera (odnosno bez prostitucije, pošto pornografija u XIX veku još nije postojala u danas prepoznatljivoj formi), žene koje su se odrekle izbora za mis Amerike tražile su nešto drugačije: svet seksualnosti u kojem neće biti ni polunage misice/lutke s duplerice, ni domaćice kojima nova mašina za veš i rezedo zavese mogu u potpunosti da nadomeste potisnutu seksualnu želju. Ove „druge“ emancipovane žene htele su nove medije - novu sliku, nov govor. U tom miljeu poseban prostor dobijaju dva časopisa: Cosmopolitan (1965) i Ms. (1971), prvi otvoreno feministički magazin. Cosmopolitan nije, strogo govoreći, nov časopis: prvi broj izlazi već 1886. godine. Premda počinje kao „ženski“ časopis, njegova uređivačka politika se brzo menja i on postaje prepoznatljiv po značajnim literarnim imenima svog doba (između ostalih, za Kozmo su pisali E. Birs, T. Drajzer, R. Kipling i Dž. London). Kada, međutim, 1965. godine uređivačku palicu preuzme Helen Gerli Braun (koju u svojim rukama zadržava nekoliko decenija), Cosmopolitan ponovo počinje da govori ženama, ali ga sada čitaju drugačije žene. Braun je, naime, osoba koja je izgovorila toliko puta i na toliko mesta ponovljenu frazu „Dobre devojke idu u raj, loše devojke idu svuda“; ona je promovisala ideju da brak nipošto ne mora da bude jedini izbor žene u vreme kada je takav iskaz bio gotovo alogičan/blasfemičan; a Kozmo postaje outlet za „loše“ devojke: „Kozmo je govorio istinu o stvarima koje su se događale u stvarnom svetu, a o kojima niko pre nije govorio ...Ako niste udate a imate 33 godine, ne morate da skočite s litice Grend kanjona.“ Naprotiv, toliko je žena koje, poput vas, uživaju u životu, iako nisu majke i supruge. Za razliku od Ms. koji je stekao slavu kada je na naslovnoj stranici prikazao pretučenu ženu - kada se, drugim rečima, pokazalo da brak za žene može i tako da izgleda - naslovnice Kozma su predstavljale mlade, zadovoljne žene koje od života očekuju više od radosnog nedeljnog ručka ili prospektivne masnice na oku. I iako je lepota ovde svakako bila važna, ona, prema Helen Braun, „ne može da zabavi kao što mogu čitanje, pisanje i razmišljanje“. Kozmo-devojka nije, dakle, praznoglava lepotica, nego žena koja zna šta želi da načini od svog života i kako da to učini. Od tada je prošlo mnogo vremena, ali Kozmo-devojka opstaje, reklo bi se, emancipovanija no ikad. Zbog čega onda anketa koju je 2002. godine sproveo The F Word, feministički zine, pokazuje da je Cosmopolitan na vrhu liste stvari koju bi feministkinje danas bacile u kantu slobode? Ima li u feminizmu nečeg intrinsično konzervativnog što takoreći spaja savremenice i njihove usiljene preteče iz XIX veka? Da li intelektualnost (često neobično stopljena s mizandrijom) koja im se pogrdno pripisuje, osporava jouissance koju ostale emancipovane žene, čitateljke Cosmopolitana, primera radi, nalaze u životu? Da li se u međuvremenu promenila priroda seksa ili je problem u emancipaciji? Iako se danas po pravilu podrazumeva (doduše ne uvek bez zgražavanja) da žene imaju pravo na korišćenje sopstvene seksualnosti, i da skok s litice nipošto ne mora biti alternativa udaji u 33. godini, seksualnost je i dalje centralna tema Cosmopolitana. Uz tekstove u kojima je seks (alternativno seksi) apsolutni key word, žene su dobile čak i „duplerice“, dakako manje eksplicitne i provokativne. Ali, da li je to konačni izraz ženske emancipacije? Da li su žene opremljene vizijom sveta u kojem ni one, ni muškarci ne žive podelu na javno i privatno, ili su samo dobile komadić „muškog“ sveta kakav znamo od ranije? Zar Kozmo ne predstavlja tek čudni spoj Hustlera i LHJ? Vanila verzija seksa na sve načine koji je zapravo samo predigra za krunski životni poduhvat, jer sve žene jesu žene samo u meri u kojoj su uvek već udate. Dobrih devojaka odavno već nema, što se uostalom može reći i za raj, a loše devojke možda idu svuda i rade šta god požele, ali im je i dalje samo jedno na umu: kako da dođu do muškarca i utope sve svoje potencijale u dužnost da ga zauvek uzbuđuju. Zar to nije sasvim prirodan nastavak stare priče o ženama i muškarcima u postmodernom okruženju  BETON BR.64  DANAS, Utorak 10. februar 2009.   Piše: Goran Cvetković GODINA IZNEVERENIH OČEKIVANJA   (& dobre predstave u njoj)     Prva karakteristika repertoara pozorišta u Beogradu i u Srbiji jeste haotična heterogenost. Paralelno sa ostvarenjima koja na promišljen način prilaze najvažnijim pitanjima društva u kome živimo, tu egzistiraju i predstave koje se bave banalijama tako što promovišu najniži ukus i najslabije pozorišno pismo. Uopšteno rečeno, ovo je zaista bila godina izneverenih očekivanja, iako je bilo šanse da se u novonastaloj preraspodeli funkcija posle izbora u Srbiji na svim nivoima uspostave kompetentne i kreativne Uprave. Ali, očigledno je da u pozorištu, kao i u društvu, postoji duboka kriza procene, kritičke misli, generalne ideje, zanosa, inovativnosti. SRBIJA Pozorište u Šapcu dalo je dve autentične predstave, jednu po tekstu Aleksandra Popovića Trka s vremenom u režiji Bojane Lazić, a drugu Kraljica smeha po tekstu Zorana Božovića u izvođenju bračnog para glumaca Anete i Ivana Tomaševića. Na taj način Šabačko pozorište je pokazalo da nema provincije i centra u pozorištu, već da postoji samo dobro i loše pozorište. Šteta što su u Somborskom pozorištu to zaboravili, ali su ipak prikazali upečatljivu scensku igru o istini i krivici Lepe oči ružne slike po tekstu Vargasa Ljose, u režiji Dušana Petrovića, sa odličnim glumcima Bogomirom Đorđevićem i Branislavom Jerkovićem. Zrenjaninsko Narodno pozorište „Toša Jovanović“ smoglo je snage da uposli Egona Savina da režira tekst Ivana Lalića Heroj nacije, kojim je zapaženo nastupio na Sterijinom Pozorju. Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada imalo je takođe samo jednu uspešnu predstavu, Čehovljevog Ivanova u režiji Predraga Štrpca, nasuprot mega produkciji Brod za lutke po tekstu Milene Marković, u režiji Ane Tomović. Jedna od neispunjenih nada je baš ta, Brod za lutke. Pokazala je kako se od nejasno formirane ideje lako sklizne u profano i pored dobre muzike Darka Rundeka, koja je uz odličnu igru Jasne Đuričić obojila ceo projekat. U Subotici se iskristalisalo novo pozorište na mađarskom jeziku „Kostolanji Deže“. U njemu reditelj Andraš Urban radi predstave koje uzbuđuju javnost i ponekad zaista dosežu veoma visok nivo i angažmana i scenske veštine. To je bio slučaj sa predstavom po citatima Danila Kiša Turbo paradizo, izvedenoj na 12. rođendan ovog pozorišta. Kragujevačko pozorište „Joakim Vujić“, koje se prekrstilo u „Knjaževsko srpski teatar“ da istakne dužinu trajanja i kontinuitet tradicije, bavilo se više organizacijom festivala pa je svoje predstave prilično olako shvatilo. Ipak, Festival međunarodnih predstava, „Joakiminterfest“, bio je zanimljiv i bolji nego prethodne godine. Gledao sam nešto napravljeno u pozorištu „Zoran Radmilović“ iz Zaječara što je potpisao glumac Irfan Mensur, na jednom novom festivalu u Rakovici, predstavu pod naslovom Četiri sata Miroljuba Nedovića. To mi se činilo kao jedna nova tezgaroška scena u Srbiji, pošto je ono staro pozorište u Zaječaru ukinuto. Vladimir Lazić, reditelj zbog koga je to pozorište bilo ukinuto, režira u takoreći virtuelnom pozorištu koje se nekad zvalo Srpska drama prištinskog Narodnog pozorišta, a sada taj ansambl radi po seoskim Domovima kulture bez grejanja. Predstava Laža i paralaža po Steriji, bila je odlična i moderna na gostovanju u Pozorištu na Terazijama. Gledao sam odličnu predstavu po tekstu Meše Selimovića Tvrđava Kruševačkog pozorišta u režiji Nebojše Bradića, kao i koprodukcijsku predstavu Veliki dan po tekstu Slobodana Stojanovića, baziranom na pripoveci „Na leđima ježa“ Stevana Jakovljevića. Ovaj komad izvelo je pozorište iz Pirota u režiji Vladimira Lazića. U komadu se igraju rata glumci iz Bugarske i glumci iz Srbije, prvi put stvarno zajedno na sceni, na temu zajedničke istorije i Prvog svetskog rata. BEOGRAD   I, okreni-obrni, eto nas opet u Beogradu, gde gledamo uglavnom neambiciozne pokušaje postavljanja nekih opštih pozorišnih načela, loše shvaćenih uzora iz većih sredina. U jako oskudnoj produkciji alternativnog ili off pozorišta, koje se poslednjih dvadeset godina sistematski ubija, gledao sam odličnu predstavu Poliptih u produkciji beogradskog plesnog teatra „Ister“. Beogradsko dramsko je ostalo bez ambicioznog upravnika i reditelja Nebojše Bradića. Ovo pozorište koje se zaputilo staroj slavi modernog i dobrog pozorišta, ostalo je da tavori u vodama mlake polubulevarske sigurnosti. Na Novoj sceni iskoračila je predstava Žena bomba po tekstu Ivane Sajko, u režiji Bojana Đorđeva. To je bila upečatljiva predstava koja je secirala anatomiju terorističkog akta fanatičnih žena-ubica. Isti reditelj je u CZKD-u napravio zapaženu predstavu Evropa, po tekstu iste autorke, u sasvim drugom a odgovarajućem, postdramskom maniru. Pozorište na Terazijama odigralo je dva hita, oba u režiji Kokana Mladenovića: mjuzikl Čikago i novi mjuzikl Maratonci... prema Dušanu Kovačeviću. Što se mene tiče, to nije bilo dobro: premalo veštine, premalo elegancije, premalo distance. Ali, Beograd je željan tog tobožnjeg glamura pa je sve prošlo sa uspehom među mondenskom publikom. Jedan od najznačajnijih događaja u muzičkom teatru viđen je Bitefu, gde je prikazana opera Isidore Žerbeljan Maratonci... u produkciji Festivala u Bregencu, sa pevačima iz Evrope i našim dirigentom Premilom Petrovićem. Naravno, imali smo Sterijino Pozorje na kome je sasvim opravdano najvišu nagradu dobio Ćeif Mirze Fehimovića i Egona Savina, u produkciji BDP-a i Festivala MESS iz Sarajeva. A na Bitefu je pobedio potpuno neopravdano Jozef Gebels, sa nekim likovnim performansom. Uopšte, taj Bitef se toliko privatizovao da je pravo čudo kako uopšte na tom festivalu nastupi i jedna dobra predstava. Samo kad bi selektori bili malo pažljiviji i malo manje uvezani u čvorove ličnih odnosa, Bitef bi se otvorio i poboljšao. U tom slučaju bilo bi više predstava kao ona Martalerova Manjak prostora koju smo pratili na jednom splav-restoranu&rukometnom igralištu, kod Brankovog mosta, pored Starog Sajmišta.   Atelje 212, Narodno pozorište i JDP imali su bogat repertoar, ali su ipak sva tri pozorišta iznedrila ukupno pet predstava koje su dostojne evropske scene. Narodno pozorište je pozvalo Slobodana Unkovskog koji je režirao predstavu o revoluciji i praštanju: Figarova ženidba i razvod po tekstovima Bomaršea i Fon Horvata, uz korišćenje nekoliko sekvenci iz Mocartove opere. Veliki uspeh bila je i premijera predstave Derviš i smrt Meše Selimovića, u režiji Egona Savina. To je višeslojni snimak društva u nastajanju i raspadanju i duboko preispitivanje pozorišta. Naročito se u glumačkoj ekipi istakao Nikola Ristanovski, gost iz Skoplja, koji je svojim neobičnim talentom za sagledavanje onostranog u svakodnevnom, doneo lik Ahmeta Nurudina sa snagom istinskog vrača u svim tragičnim situacijama. Atelje 212 imao je svakakav repertoar prošle godine: od površnih pričica do sentimentalnih dramica. Dve predstave su istakle pravi duh Ateljea 212: Nevinost Dejana Mijača, po tekstu mlade nemačke autorke Dee Loer i Šuma blista Tomija Janežiča po tekstu Milene Marković, bile su obe na svoj način pravo čudo pozorišta u nastajanju. Mijač se bavio odgovornošću pred krivicom, a Janežič je pronašao beketovske dubine u priči o ženi na Balkanu, o njenoj patnji i bezizlazu, sa briljantnim Jasnom Đuričić i Borisom Isakovičem. Pored velikih neuspeha sa Volterovim Kandidom u režiji nesrećnog Aleksandra Popovskog, koji je pobrkao lončiće tragajući za postmodernom kad mu se renesansa nudila na tacni i napravio promašaj sezone, JDP je imalo sreće da se nađe sa Egonom Savinom u Molijerovom Tartifu. Ova predstava o vladavini nakazne crkve i zloupotrebljene religije, tačno je odslikala klasični sukob moći i slobode, prezentujući sliku ljudske gluposti. Na maloj sceni „Treći sprat“ istog pozorišta mogu da pohvalim rediteljski rad Anđelke Nikolić u predstavi Pravila ponašanja autora Žan Lik Lagarsa, kojom se otvara neki lepši i vispreniji jezik pozorišta i sve to ima veze sa ukusom i znanjem kao i sa društvom u kome živimo  BETON BR.63  DANAS, Utorak 27. januar 2009.   Piše: Faruk Šehić BEGOVI PONOVO JAŠU     SIMO I BRANKO Nemam drugog izbora nego započeti tekst o sivom, mučnom decembru koji je na svojim oblacima donio negativne vijesti, i čak i bez njih samo produbio nagomilanu cjelogodišnju depresiju, sviđalo se to nekome ili ne. U Zagrebu je u 42. godini života nakon duge i teške bolesti (rak bubrega) umro jedan od najduhovitijih i najvedrijih pjesnika/pisaca koje sam poznavao. Simo Mraović je bio istinski apostol vedrog duha, i pravi majstor čitanja poezije uživo. Do kraja života je pisao i učestvovao u javnom životu. Njegov manjinski roman Konstantin Bogobojazni doživio je nekoliko izdanja, a poezija mu je stekla skoro kultni status u krugovima ljubitelja ove, danas opskurne i društveno beskorisne i za promociju države nebitne djelatnosti, ako se sjetimo kako se velikim parama dopinguje nova bosanska filmska umjetnost. Nekoliko dana prije u Sarajevu je, nakon kratke i teške bolesti, preminuo pjesnik Branko Čučak u 61. godini života. Za vrijeme rata napušta Sarajevo i odlazi na onu stranu, u Banja Luku, gdje živi sve do završetka rata, te se ponovo vraća u svoj grad, gdje doživljava različite neugodnosti i etiketiranja – od one da je bio snajperista na Grbavici do toga da je samo običan četnik. Pripadao je generaciji pjesnika boema i bitnika, od kojih su mnogi više zapamćeni kao boemi i kafanski ljudi, a manje kao kvalitetni pjesnici. U jednom vremenu, a ono traje i sada, te dvije pozicije (kafana & poezija) će se izjednačiti, u čemu se može i naći odbojnost današnjeg čitaoca spram savremene poezije. BrankoČučak nije bio nikakav snajperista i nikakav četnik. Bio je dobar i, u svoje vrijeme, avangardan pjesnik, te duhovit i maštovit čovjek koji je preživljavao na razne načine. Jedan od tih načina bilo je prodavanje slika koje bi naslikao svojim prijateljima i poznanicima za sitne pare. Znalo bi mu se desiti da povremeno izgubi glas, i to bi ga zatim iznenada prošlo. Pravdao je to prehladom, iako je cigarete više gutao nego pušio, jer su mu one, vjerovatno, bile i jedini iskreni prijatelji u teškoj sarajevskoj samoći. Volio je pričati viceve kao i Simo Mraović. Obojica su bili nepopularne nacionalnosti, svako u svome gradu. Njihova duhovitost i sklonost zabavi, šalama bile su samo maske iza kojih su se krile puno ozbiljnije i tragičnije stvari, što govori o prefinjenosti i dobroti njihovih duša. Smrt se, svakako, ne može ničim racionalnim objasniti, ali mi se čini kako je rat nastavio uzimati svoje žrtve u miru, one najbolje i najtananije ljudske duše. ALIJINO PROROČANSTVO Tako je došao decembar jedne od najgorih i najmračnijih poslijeratnih godina, i taj masters niz godina će se protegnuti u budućnost, izuzev ako ne dođe do pravog kraha i sloma čitavog društva i zemlje, što smo, svi i odreda, bez obzira na ratne strahote i patnje, itekako zaslužili. Neko više, a neko zaista manje, ako ne želimo uraditi najgoru od svih retoričkih stvari, a to je relativizacija. Proročanstvo Alije Izetbegovića se ispunilo, jer ovom zemljom danas vlada nekolicina begovskih familija sa svojim rodbinskim ko-familijama dok ostatak, uglavnom, i dalje uporno na izborima glasa da ih oralno, analno i mentalno guze pripadnici obnovljenih begovskih kružoka ili halki. Iz moje porodične predaje nemam pozitivno istorijsko sjećanje spram begova i njihovih svjetova. Moja majka Emina bi često znala reći za slabu vatru u šporetu: eno je gori k’o begovska vatra. Vjerovatno misleći na doba propasti begovata i njihovo sveopšte osiromašenje. Sad su potomci tih što su ložili posne begovske vatre ponovo zajahali ljudestoku, te na osnovu toga žive lagodno i lijepo. Lanac iskorištavanja se okreće u korist novobegovske elite. Alija Izetbegović je uspio u svojoj nakani vraćanja Bosne u devetnaesti vijek, u predindustrijsko doba, romantično vrijeme kada su begovi srkali kahvice po čitav dan sjedeći na minderima i samo ponekad puštajući iz sebe one znamenite uzvike zadovoljstva i dekadencije: jah, ah, eh...Čini se kako su od komunista gori samo antikomunisti, kako je to rekao (iz vlastitog iskustva gulaga i emigracije) ruski disidentski pisac Sergej Dovlatov. Današnji antikomunisti su konačno na vlasti, pa su opet nezadovoljni i po svaku cijenu žele uništiti dobrohotnog bradonju Deda Mraza, što zbog njegove nepodobne crvene boje i navodne komunističke prošlosti, a pomalo ili poviše zato što je Deda Mraz vlah glavom i sijedom bradom, i kao takav ne može donositi radost i poklone bošnjačkoj djeci. Jer je prljavi i smrdljivi vlah koji bi bošnjačkoj djeci lako mogao donijeti razne vlaško-pravoslavno-kaurske bolesti i navike kao što je slavljenje Nove godine, ili bi ih Deda Mraz mogao navući, na, nedajtibože, naku drogu, alkohol i bludne radnje, jer se vlasi i kauri uglavnom i bave tim poslovima, nonstop razmišljajući kako da sjebu neiskvaren i dobroćudan bošnjački narod. ALLAH MACHT FREI! Zato su Bošnjaci (oni zakleti antikomunisti iz novobegovata) odlučili da više nema Deda Mraza, zaboravljajući činjenicu koja kaže da su najnapredniji predratni i ratni (Drugi svjetski rat) komunisti i ljevičari u BiH bili upravo mladići iz begovskih familija, dovoljno je spomenuti velikog Skendera Kulenovića ili Safeta Krupića. Kad ubiju crvenog bradonju ko zna šta će doći na red. Vjerovatno će opet pronaći neku metu u kojoj će stalno pokušavati stući i dezintegrisati svoje vlastite patnje i one fingirane muke koje svaka poštena osoba sa kompleksom žrtve uvijek i kad-tad otkrije u sebi. Što nas dovodi do ključnog termina iz korpusa seksualnog života, a to je sado-mazohizam, gdje se ne zna gdje počinje prvi a završava drugi. Takvi ljudi su u stanju sebi sve oprostiti, ali drugima nikad i ništa. Brižljivo će skrivati homoseksualizam u svojim porodicama, ali bi rado bili u prvim redovima sa isukanim bajonetima tjerajući queerovce i njihove simpatizere u nove koncentracione logore nad čijim ulazima bi stajao natpis: Allah macht frei! Sasvim je nebitno iz kojeg pravca ili stajne tačke dolazi fašizam, jer su njegovi pretpojavni i pojavni oblici uvijek isti. Bitno je da se radi o neviđenom vjerskom fašizmu, gdje čak i tzv. liberalni islamski učenjaci tipa Rešida Hafizovića javno (emisija Pozitiv na FTV-u) imaju hrabrosti reći kako queer populaciju treba staviti u karantin (eufemizam za koncentracioni logor). A ja, poput mnogih naivaca, vjerovao kako živim u sekularnom društvu. Tako nam se završila 2008. godina u kojoj su meni dvije najznačajnije ličnosti Vedad Ibišević i fudbalski komentator Sport kluba Marjan Mijajlović (koji je svojim glasom i srcem, na neki način, i uveo Hoffenheim u Bundes ligu), i da nije bilo njih, čiji su uspjesi itekako povezani, mislim da bih poludio gledajući informativne emisije na domaćim televizijama, koje su autentični katalozi depresija i kolektivno nesretne sudbine ove zemlje. Možda u slijedećoj godini ipak ima jedna i jedina nada. Možda će opet goriti Titova ulica i Ferhadija, s tom razlikom što vatra neće doći zapaljivim mecima i granatama sa brdâ, nego baš suprotno, odakle i treba da dođe, iznutra. All over Baščaršija