2008   2007   2006	BETON BR.56  DANAS, Utorak 14. oktobar 2008.   Piše: Kristina Rac KRVOTOK OD BENZINA               Nevidljiva subkulturna zajednica Vojvodine     nikolakorac.blogspot.com nacionalnosti, s blagim omalovažavanjem pričaju o moto-susretu u matičnoj zemlji, gde je samo uži krug gostiju dobio večeru besplatno, „a ni doček nije kao kod nas“. Ipak, da bi krenuli na neki od moto-susreta zajedno sa svojom lepšom polovinom, moraju da kupe prvo, kako oni to zovu... „BICIKL“ ZA ŽENE, iako one nikad neće postati punopravni članovi kluba. Ma kako to patrijarhalno, a za neke čak i skandalozno zvučalo u veku ravnopravnosti i emancipacije, po statutu MC žene zvanično ne mogu biti članovi motoklubova. Na zidu klupske prostorije Road Flyers stoji pano sa fotografijama i imenima 46 muškaraca, a u kodeksu ponašanja pod rednim brojem 9 piše: „Naše žene/devojke nisu punopravni članovi kluba, nemaju pravo glasa, ali imaju pravo prisustva na skupštinama kluba, zaslužuju našu pažnju i poštovanje njihovim radom i zalaganjem.“ Shodno tome, njihovi muškarci im kupuju motore ili, što je češći slučaj, vode ih sa sobom na susrete kao suvozače, i uče ih da voze. A žene, iako nemaju prava da nose amblem kluba, aktivno i sa entuzijazmom učestvuju u pozadinskim aktivnostima, od čišćenja, sve do pranja sudova. Mora se pak priznati da je ovo pitanje dominancije i uloge polova mnogo složenije, jer na moje pitanje o njihovoj ulozi u klubu, žene za kotlom u kome se peku mekike uglas su mi odgovorile: „Komandujemo!“ Mora se dakle uzeti u obzir i subjektivna percepcija sopstvene funkcije pre nego što sudimo o patrijiarhalnoj dominaciji u moto-klubu, kao i činjenica da je poštovanje tradicije mehanizam da se zadrži sloga i ime kluba. U novijim moto-klubovima (MK, ne MC) žene nose amblem na kožnoj jakni, ali ovi klubovi su mnogo neformalniji i kraćeg su veka. Imajući u vidu sve ovo, zapitamo se da li... TATINE ĆERKE I TATINI SINOVI u današnje vreme žele da se integrišu u ovu scenu, tj. ima li podmlataka među bajkerima. Odgovor je svakako potvrdan, kao što se može videti na bilo kom okupljanju motoraša. Mužljanci se šale da su pod kletvom, jer 90% članova ima ćerke, pa zato zvanično ne mogu da doprinesu prinovi kluba. Ipak, iako su bajkeri skoro sasvim nevidljivi u većim gradovima, u Mužlji mnogi mladi žele da se učlane u klub, jer starije bajkere smatraju uzorima. Njihov i svi moto-klubovi u Srbiji i inostranstvu pružaju neku vrstu sigurne mreže, ideal sloge i jasno određenog mesta u subkulturi. Pod pritiskom grada Zrenjanina i urbanijih omladinskih kultura, u Mužlji se mladi radije integrišu u već postojeću scenu, koja im je i jezički/etnički bliža, nego da se izlažu riziku neprihvatanja u „város“. „Mi ne možemo da ih omalovažavamo, samo oni mogu nama da zavide“, izjavljuje jedna od najmlađih (nezvaničnih) članica Road Flyersa. A sa tatinim sinovima koji dobiju motor za 18. rođendan, uglavnom „kineza“, nema šta da se raspravlja: mogu da se kandiduju za članstvo, pa će se videti da li su spremni za stroga pravila MC. Kandidati su pre punopravnog članstva pod prismotrom godinu ili dve, za koje vreme nose samo pola amblema na leđima kožnog prsluka. Treba tek da pokažu svoju privrženost vrednostima kluba, a to su uzajamno poštovanje, poštovanje kluba i motora (zato su oni što svoje motore podešavaju da auspuh ekspodira na marginama subkulture, iliti kafe motoraši, jer „ko zaista voli svoj motor, taj ga ne uništava na taj način“). Nije problem ni ako su iz Zrenjanina, zaslužni mogu postati članovi bez obzira na mesto boravka, a svakako je „Zrenjanin predgrađe Mužlje“, kako je poznato svim motorašima u zemlji i svetu KRAJ BEJBI? Filmovi o bajkerima su nas naučili da su motoraši glomazni ljuti momci koji pivsku flašu otvaraju zubima i staklom jedni drugima razbijaju glave. Na tako nešto se neupućen čovek pripremi kad pođe na moto-susret u Mužlju – predgrađe Zrenjanina. Inače, status Mužlje predmet je stalne diskusije u opštini. Zvanično je mesna zajednica, ali po mišljenju većine stanovnika kako Mužlje tako i Zrenjanina, predstavlja posebno naselje sa oko 10.000 stanovnika, mahom mađarske nacionalnosti. Međutim, ono što me je dočekalo bili su veseli ljudi u kožnim pantalonama, prslucima i čizmama, spremni za razgovor o muzici i motorima, pivo po veoma pristupačnoj ceni, dobar koncert hard-rok bendova uz neprestano turiranje motora i uz poneku manju eksploziju auspuha (namerno izazvanom), čisto radi potpunijeg ugođaja. Osećam se kao da sam upala na snimanje filma Cry Baby, a ceo ambijent podseća na 80-e. Prisustvujem ritualima subkulture za koju bi rekli da joj je već davno došao kraj, ali je iz nekog razloga u Mužlji još živa. I onda saznajem da na moto-susretu ima ljudi ne samo iz cele Srbije, nego i iz Nemačke, Slovenije, Bosne, Austrije, Mađarske... Znači li to da je subkultura bajkera nekako preživela i rat, i izolaciju, i globalizaciju, i da bajkeri uprkos svemu i dalje odlaze da se sretnu sa svojim istomišljenicima, negujući vrednosti koje se nisu mnogo menjale od početaka te subkulture? Organizatori moto-susreta (MC Road Flyers iz Mužlje), s ponosom pričaju o tome kako je motosusret u Mužlji već prerastao prostorije kluba i poljanu koja mu pripada, tako da za veća dešavanja pozajmljuju nekorišćene bašte suseda. „Svako hoće da dođe kod nas na susret, jer... MUŽLJA JE POJAM MOTORAŠKE TRADICIJE.“ Mužljanci prate pravilnik patentiranih moto-klubova, od kojih su prvi osnovani 1949. godine u Americi, poznati Hell’s Angels. Dakle, jedni su od onih koji nose oznaku MC (Motor Club), a ne prosto MK (moto-klub). A taj pravilnik je strog i promoviše veoma tradicionalne vrednosti, kao i kodeks ponašanja sa svojih 10 „zapovesti“ na koje se članovi zaklinju, a od kojih prva glasi: „Biti član našeg kluba je čast.“ Nacionalni sastav kluba se otprilike poklapa sa etničkim sastavom sela, i članovi tvrde da nikad nije došlo do svađe na etničkoj osnovi, kao ni na bilo kojoj drugoj. Ko prekrši pravila ponašanja biva strogo sankcionisan – tako je, na primer, jedan član isključen na tri godine, jer je učestvovao u trci motorima. Motor nije za to da se vlasnik pravi važan, nego da ga mazi i pazi kao simbol cele subkulture, i naravno da služi svojoj prvobitnoj funkciji, tj. da bude prevozno sredsvo. „Ovo je više od hobija, ovo je zavisnost“, kaže nam predsednik Road Flyersa. Iako imati motor nije uslov za članstvo, dozvola za vožnju istog jeste, i mnogi se učlanjuju u klub sa pukom naklonošću ka ovom hobiju i željom za pripadenjem ovoj grupi, a za motor skupljaju novac i delove mesecima. A ono što ih takođe spaja je i zajdenički cilj: što više druženja i što više putovanja. Zato... PUT POD MOTOR i pravac Banja Koviljača, Sombor, Sutomore, Sarajevo ili Túrkeve! Predsenik Road Flyersa ističe putovanje, upoznavanje, druženje i dočekivanje gostiju kao prvobitne ciljeve ljubitelja motora. Sasvim je drugi osećaj putovati ovako, s vetrom u kosi i osećajući miris puta i dah prirode, nego autom. Motoraši su tradicionalni ne samo što se tiče povratka prirodi (mada je ispuštanje gasova iz motora argument protiv ove rusoovske teze), nego i u pogledu održavanja kontakata: glavna prilika za upoznavanje i druženje je moto-susret i eventualno rođendan moto-kluba, ne telefon, ne imejl, niti My space. Mužljanci usklađuju odlazak svojih članova na moto-susrete, cilj je da Road Flyers bude zastupljen na što više mesta, kao i to da svaki član ima lične preferencije. A kad dođe red da budu domaćini, složniji su nego ikada: prvi u Srbiji su došli na ideju motoraškog hostela, i sami ga napravili, gde umorni putnici mogu da nađu osveženje i krov nad glavom, a ulaz na moto-susret je besplatan za sve goste iz inostransva („Kad već prevale toliki put, da ih ne deremo i mi“), gosti u prolazu na moto-reliju kroz Srbiju se dočekuju duplom rakijom na ulazu, pasuljem u bakraču i mekikama. Sa osmehom na licu se prepričava kako su Slovenci, pre nego što su prvi put ove godine došli na susrete u Mužlji, nazvali domaćine da pitaju treba li pozivnica, i kad da stignu. „Nije ovo svadba pa da treba pozivnica, a svako je dobrodošao, u bilo koje vreme“. S druge strane, mada je većina članova mađarske  BETON BR.55  DANAS, Utorak 30. septembar 2008.   Piše: Tomislav Marković KUDA LETI BUMERANG?            Veliki Župan Nemanja i lelek sebra     Srbija pred Sporazumom: „Pa šta, bar nema ajkula. A za jaja ćemo lako.“ U svom dvorištu: Domaći zadatak za Vladu - vatreni odgovor na zamrzavanje! s njim u stalnoj telefonskoj vezi tokom rata, dok je Rašo humano preseljavao i etnički čistio po Bosni, sprovodeći u delo ideje Dobrice Ćosiće i njegove sabraće po peru i tituli akademika. Upravo je Ćosić jedan od najprilježnijih tvoraca sveta u kojem su izlivi verske i nacionalne mržnje mogućni i poželjni. Kremanci su u odbrani od osione države posegli za oružjem koje im je u ruke tutnula srpska intelektualna elita. Da su u javnom govoru proteklih decenija dominirale ideje građanskih prava, nepovredivosti privatne svojine i građanske neposlušnosti, seljani bi se pozvali na njih i time ozbiljno utemeljili odbranu svojih prava. Nije teško zamisliti da bi se u Kremnima na sličnom skupu pre 30-ak godina pozivalo na bratstvo i jedinstvo koje treba čuvati kao zenicu oka, a ne na progon inoplemenika. U međuvremenu, moda se malo promenila, a poznati modni kreator Dobrica Ćosić, koji je skrojio maskirne uniforme po meri srpskog čoveka, sada bi da se odrekne svojih modela iz kolekcije „Proleće-leto-jesen-zima, odavde do večnosti“. Ni Kusturica nije imun na širenje raznih oblika mržnje. Njegovi proevropski branitelji kao da su zaboravili šta je ovaj, kako rekoše radikali u svom pismu podrške, „iskreni patriota i poznati antiglobalista“, urlao na mitingu „Kosovo je Srbija“ pre samo sedam meseci, stojeći rame uz rame sa pomahnitalim Koštunicom i razularenim Nikolićem. Tada je Kusta svoje političke neistomišljenike nazivao miševima koji se kriju u mišjim rupama. A miševi se ne proteruju, ni u Novi Pazar ni u Istanbul. Miševi su štetočine koje treba pomoriti svim sredstvima - mišolovkama, mačkama i mišomorom. Kusturica bestijalizuje svoje protivnike, čime ih ekskomunicira iz pravnog poretka i stavlja na tacnu podivljaloj gomili koja je tih dana svetila Kosovo devastirajući i pljačkajući Beograd. Ovaj ispad slavnog reditelja nije nikakvo iznenađenje. U tekstu „I Kusturica je kriv“ (u knjizi Bodež u srcu) Mirko Kovač navodi Kusturičine reči objavljene u pariskom Liberation-u 21. oktobra 1991. godine, gde on Slovence naziva „austrijskim konjušarima“ koje su „naši preci za vreme Prvog svetskog rata izvukli iz bečkih govana“. U istom tekstu Kovač citira i Kustinu predratnu, proročku izjavu „Sve će njih Slobo srediti“. Kusturica se čudi što mu se bumerang, koji je bacio ciljajući konjušare, miševe i ostalu izdajničku gamad, sada vratio i tresnuo ga pravo u lice. Svega ovoga ne bi bilo ni da je, recimo, direktor parka prirode Mokra Gora izabran na regularnom konkursu. Teško da bi Kusturica tu prošao kao najbolji kanidat, osim ako ga za to mesto ne kvalifikuju ljubav prema prirodi i mržnja prema sitnim glodarima. Srećom po Velikog Župana Nemanju, u Srbiji se vladari ne drže zakona kao pijan plota. Ipak, nije sve tako sjajno kao u ona zlatna vremena kada su kraljevi poklanjali dvorskim umetnicima velike posede. Danas ih daju samo na upravljanje Svega ovoga ne bi bilo da je Emir Kusturica održao obećanje koje je dao daleke 1992. godine - da će se spaliti u znak protesta protiv rušenja Sarajeva. Obećanje je, doduše, imalo i jedan mali uslov - ako se satiranje Sarajeva oduži. Ili Kusturica nije baš goreo od želje da postane bosanski Jan Palah, ili opsada Sarajeva nije trajala dovoljno dugo, bar po njegovim kriterijumima. Osetljiviji nos je odmah mogao da nanjuši kako u Kusturičinom zavetu nešto smrdi, ali ne na spaljeno ljudsko meso već na pokvarena jaja. Sličan miris promašaja širi se ovih dana srpskim medijima iz verbalnog okršaja žitelja sela Kremna, Bioske, Stapara i Vrutaca sa direktorom parka prirode Mokra Gora Emirom Kusturicom. Seljačka buna je počela na zboru seljana 11. septembra u Kremnima, sazvanom povodom uredbe Vlade Srbije da se park prirode Mokra Gora proširi za 5500 kvadratnih kilometara. Pošto u tu površinu ulaze i njihova imanja, meštani su se pobunili braneći neprikosnovenost privatnog vlasništva. Problem je nastao kad su neki učesnici protestnog skupa u legitimnoj odbrani i zaštiti svojih interesa posegli za teškom šovinističkom artiljerijom, poručivši Kusturici da ide u Novi Pazar ili Istanbul. Posredstvom starog dobrog RTS-a, vest o šovinističkom ispadu u Kremnima odjeknula je snažnije od prve ustaničke puške. Na nesrećne Kremance obrušile su se topovske salve žestokih osuda sa svih strana. Brojne javne ličnosti ustale su u odbranu ugroženog direktora, od novopečenog ministra kulture Nebojše Bradića, preko Mikija Manojlovića, estradnih umetnika Seke Aleksić i Neleta Karajlića, pa sve do majstora za pozorišnu rehabilitaciju kvislinga, dramskog pisca Siniše Kovačevića. Šlag na tortu stavio je Dobrica Ćosić, tradicionalno osetljiv na izlive netolerancije, koji je prvo pružio podršku Kusturici usmenim, telefonskim putem, a potom je u Večernjim novostima objavio pismo emotivno obojenog naslova „Stidim se psovača“. Ćosić je, između ostalog, napisao da su ga kremanski govornici „ponizili kao Srbina i pisca“, da su „neki ljudi prostački, mrzilački, ‘srpski’, ‘pravoslavno’, vređali Emira Kusturicu, velikog umetnika i velikog patriotu, i pretili mu progonom u turske zemlje“, te da je Kusturica čovek koji štiti „patrijarhalnu kulturu užičkog kraja koja nestaje“. Da su mi mokrogorske vrane mozak popile, pomislio bih da je Ćosić zakleti borac za prava manjina, a da je Kusturica čovek koji je spreman da velikodušno žrtvuje svoju rediteljsku karijeru da bi zaštitio prirodu u užičkom kraju. Međutim, činjenice su malo drugačije. Ćosić je autor teze o humanom preseljenju, jedan od glavnih kreatora nacionalističke ideologije koju je Milošević prigrlio krajem 80-ih, čovek koji je ubedio Radovana Karadžića da stane na čelo SDS, bio  BETON BR.52  DANAS, Utorak 19. avgust 2008.   Piše: Aleksandar Pavlović FROM FYRoM WITH LOVE     Od Skoplja do Ohrida vode dva putića - duži, „makedonski“, kroz Prilep i Bitolj, kojim dolaze Srbi, i onaj drugi, kraći i lepši, kojim se ređe ide a još ređe pravi pauza, preko Tetova, Gostivara i Kičeva, pretežno „albanski“. Lokalci su se pobrinuli da ne dođe do zabune, pa su albanske zastave na svakom koraku, a posebno se brižljivo obeležavaju izlivene ploče i objekti u grubim radovima. Srbi, po prispeću, insistiraju na boravku u centru i Starom gradu koji je, kako kaže moj stanodavac, „čist“. Posle nekoliko godina redovnih dolazaka na Ohrid, zapažam jednu od upadljivih sličnosti srpskog turiste sa makedonskim starosedeocem - obojica se ponašaju kao da Albanci ne postoje. U muslimanske četvrti ide se retko ili nikako i dosledno se izbegava Gradska plaža koja je u tom delu grada. Čest detalj lokalne garderobe za plažu čine krstovi-okovratnici veličine nadgrobnih krstača za jedne, i orloviokovratnici za druge. Zajedničke su im kupaće gaće, etnički nemarkirane ako izuzmemo indikativan natpis Yinyuan, dostupne i u Beogradu po pristupačnim cenama. MAKEDONIJA DO TOKIJA Ukratko, i Srbi i Makedonci vide da Albanaca ima, ali bi da žive tako kao da ih nema (princip kanonizovan srpskim Ustavom i Akcionim planom). To je, čini mi se, jedan od glavnih razloga zbog kojih su Srbi tako rado viđeni na Ohridu - iskustvo bivše zajedničke države, uz iskustvo sadašnjeg (i budućeg) zajedničkog neprijatelja. Jer, politički gledano, Srbija se ne razlikuje bitno od Grčke koja Makedoncima ne priznaje ime i sprečava prijem države u NATO i Bugarske čija Akademija tvrdi da se Bugarska graniči sama sa sobom, dok bivši makedonski premijer uzima bugarsko državljanstvo i učestvuje na njihovim izborima. SPC ne priznaje makedonsku crkvu, a državne vlasti im zabranjuju da slave dan državnosti u Prohoru Pčinjskom pa je proslava (koja poslovično pada u jeku turističke sezone na Ilindan/Ilinden) već 5 godina na privremenoj lokaciji. Srbija, takođe, očigledno uživa poseban status i na kartama Velike Makedonije koje su transparentno okačene u ponekom izlogu radnji u glavnoj ohridskoj ulici - dok se nama otkida samo najjužniji deo oko Preševa, Bugarima fali ceo zapad a Grcima čitav Halkidiki (sva tri prsta) sa Solunom i zaleđem. Pošto je veoma dobro upućen u te stvari, posetilac iz Srbije pored geografskog može pratiti i užurbani proces simboličnog utemeljenja - prilikom obnove crkve svetog Klimenta na Plaošniku, koja je za vreme Turaka bila pretvorena u džamiju, ostaci jednog zida džamije minirani su kako bi se temeljno uklonili prethodni tragovi. Petogodišnji projekat arheoloških istraživanja na Plaošniku, koji finansira makedonska Vlada, zove se Svetiklimentov univerzitet. Ako treba, uklonićemo sve ostatke grčkog Lihnidosa kako bismo našli najstariji univerzitet na svetu. Etnonim Makedonac verovatno je najinkluzivniji na svetu - svako ko je rođen u Makedoniji in illo tempore, od Aleksandra do ranohrišćanskih svetitelja, Makedonac esse. U brojnim srednjovekovnim crkvama na Ohridu podaci o zadužbinarima uglavnom se izostavljaju a, recimo, lik cara Dušana naivnim turistima se opisuje kao car Konstantin, negde iz neznanja a drugde iz znanja. U nedostatku podataka o zadužbinarima vodite se prostom zakonitošću - ako se negde na spoljašnjim zidovima nalazi portret vladara u prirodnoj veličini sa zadužbinom u rukama, često uz ženu, decu i pretke mu, budite sigurni da je ktitor neko sa srpskog dvora; ukoliko „postera“ nema, objekat je uglavnom vizantijski. Pravo egzotično iskustvo predstavlja pokušaj da se, pored veličanstvenih Svete Sofije i Bogorodice Perivlepte, obiđe desetak manjih, mahom dobro očuvanih srednjovekovnih crkava koje su raštrkane po najužem jezgru starog grada na svega par desetina metara udaljenosti jedna od druge. Putokaza nema pa nema, crkve su redovno pod ključem (poneke se čak nalaze u privatnim dvorištima ali paščad su, srećom, uglavnom vezana), a ulazi se tako što se po komšiluku raspitate koja porodica poseduje ključ. Hrišćanstvo izgleda prolazi kroz tranziciju, ili privatizaciju, Bog jedini zna. Od ostalih znamenitosti koje privlače sve manje posetilaca treba pomenuti tzv. Krst-džamiju iz druge polovine XV veka, za koju hrišćani pričaju da se rušila sama od sebe sve dok graditelji nisu odlučili da ostave krst na njoj, kao i crkve iz XIV i XV veka, poput Svetog Konstantina i Jelene, građene za vreme turske vlasti, koje podsećaju da se, nekada davno, moglo živeti zajedno. SVETLANA PLATNO BELEŠE Ove godine mogle su se uočiti i neke bitne promene - pored opšteprisutnih majica sa likom Aleksandra Makedonskog, i posebnih, ohridskih sa natpisom Proud to be Serbian i struškog ekvivalenta Proud to be Albanian, pojavio se i novi brend - Fuck Greece, sa grčkom zastavom na kojoj je umesto pravoslavnog nacrtan kukasti krst. Takođe, tek sada se mogu realno sagledati svi dometi prošlogodišnjeg spektakularnog Cecinog koncerta u Strugi, koji je okupio Makedonce, Srbe, Turke, Rome (ovde se uglavnom deklarišu kao Egipćani) i Albance (iz Makedonije i Albanije), i izazvao više euforije od nedavnih koncerata Dejvida Moralesa i Lenija Kravica na Ohridu. Metodom neposrednog uvida utvrdio sam da se u albanskim berbernicama u muslimanskom delu grada, uz ćaskanje na albanskom i dvojezičnu štampu, lokalne mušterije zabavljaju gledanjem TV Pink sa koje dolaze zvuci na čistom srpskom. Ako se hajka na Cecu ne stiša, uskoro treba očekivati majice sa natpisom Svaki je Balkanac Ceca na jezicima raznih naroda i narodnosti. Prema tome, nema nikakve sumnje da će se eksponencijalan rast broja srpskih turista na Ohridu nastaviti - to je možda jedino letovalište na svetu gde se Srbi mogu osećati kao gazde, kako ekonomski, u gradu sa prosečnom platom od sto i kusur evra, tako i kao nosioci superiorne, „turbo-folk“ kulture. Najzad, u Makedoniji se može osetiti jedinstveni ukus uništene prošlosti - to je jedini narod iz bivše SFRJ sa kojim smo se razišli kao sa ljudima, poslednji Mohikanci koji još uvek iskreno pate za nekadašnjom zemljom u kojoj se živelo bezbrižno, mirno i složno Magna carta identiteta Piše: Saša Ćirić ŽUTI LIMUN I NESTRPLJIVA DJEVA   Korifeji na odmoru     Pilo se, ne povratilo se dali da unesete, čeka vas na policama Skontoa (supermarketa), radnjica i taverni. Pravoslavno a funkcioniše. Spolja antika, iznutra Vizantija. Istorija koja se prodaje, tradicija po džepnoj meri kupca. Ponuda dostatna, usluga sa smeškom, napojnica nije obavezna. Svoje se čuva i izvozi, tuđe poštuje i mami. Ah, pa kako da ovaj čarobni malograđanski ideal ne bude zlatna ideološka mana srpskih desničara. Kerkira se zove grad Krf, ima staru i novu tvrđavu, „uske ulice mediteranske“ u kojima se trguje, Ahilejon koji podiže krajem 19. veka setna nemačka princeza, ljubiteljka Breda Pita u ulozi častohlepnog bi-heroja (raspon žudnje išao od robinjice Brisejide do vernog pod šatorom druga, Patrokla), i naravno ostrvo Vido, do kojeg možete otići brodićem za dva evra a u aranžmanu agencija i za jedanaest. Plava grobnica je i dalje plava, ali je i lokalno kupalište za starije stanovništvo. Bojićevi stihovi i dalje stoje na impozantnom memorijalnom kompleksu kralja Aleksandra iz 20-ih godina minulog veka, u dnu borove šume, po kojoj fazani lete bezobrazno spokojni, a srpske heroje pozdravlja kraljevski profil i grb SHS sa ocilima, šahovnicom i polumesecom. Ako se zaputite u dubinu ostrva tražeći nekadašnju ratnu bolnicu, ponukani sećanjem na partizanske filmove, naići ćete na crvenu zemlju, ostatke razrušene utvrde, zatvoren tor ovaca i napušten kamp za obuku grčke mornarice - čiji prizor na žezi čini da zaboravite sve straže, sva vanredna požarstva i produžetak vojnog roka za 15 dana. A bolnica je, naravno, odmah pored mora, samo sa druge strane, usred omladinskog sportskog kampa. Sada je to ruina višespratne kuće bez ikakve spomen-ploče, u koju se odlažu isluženi kreveti i neupotrebljive stvari. U dvorištu je drvored palmi a limun cvate kad odu turisti. I kad smo već kod naslova, zadubite se u koktel-ponudu. Da li je djeva bila nestrpljiva, da li je uopšte boravila ovde, nismo uspeli da ustanovimo. A i nije nam se dalo pod budnom prismotrom. Svejedno, na zajedničkim plažama uočili smo zaraznu modu toplesa koju smo pozdravili širom otvorenih očiju. Čudo jedno kako se zaraza širi i među kontinentalnim svetom, samo kad mu se pruži prilika. Primite tople pozdrave. Macedonia is Greece, Kosovo is Serbia Ako vas ne ubiju kozje staze puta koji vijuga nad ambisom od skretanja sa autoputa za Solun do Igumenice, čineći da se i triput zaželite kanjona Morače, dokusuriće vas vožnja trajektom i višesatna ostrvska repriza beskrajne Šarganske osmice. Tako stižete na Krf, Ibicu srpskog porodičnog turizma, u potrazi za srećkom finansijski što snošljivijeg odmora. Ali, ni ponovno podsećanje na uštedu do koje ste došli prinudnim zaboravom avionske karte, ne poništava blaženost umora usled više od 20 sati kolektivnog putovanja autobusom. Potom sledi igra „Uočite razlike“, tačnije sličnosti (ako ih ima), između svetle i radosne fotografije iz kataloga turističke agencije i tek oribanog patosa sumračne sobe koja gleda na betonsku ogradu i zajedničku terasu. Ne klonite duhom, budite ustrajni, nagazite na roming i na direktora agencije koja vas je poslala u bespuće, pretite najgorom tužbom i vaš problem će biti rešen. Ili ćete biti premešteni u aneks hotela ili neraspakovani poslati na celodnevno putešestvije natrag. Ovde se povest račva. Ako vas vaša upornost i sreća zavuku u prvu grupu, u sobu veličine dorćolske garsonjere i sa krevetom veličine sobe, bez čajne kuhinje koju ste uplatili i sa zajedničkim frižiderom u hodniku koji hladi na maksimalnoj jedinici, počinje relaksacija na ostrvu na kome su moskitosi zaštićena živež, protiv koje se ne izvodi poljoprivredna avijacija. Dakle, pamet u glavu, Raid u torbu a bebu u mrežasti Faradejev kavez. Ali, ono što propusti čovek, nadoknadi priroda i obratno. Gostoprimstvo je za srpskog turistu na svakom koraku, iako sezona sve kraće traje. Srpski jezik možete sresti na meniju taverne ili kafea. Doduše, niko od domaćina se ne služi njime, ali ni engleski im nije mnogo bolji. Kad smo kod engleskog, Krf je mesto gde možete sresti native Engleskinje koje rade u kafani, engleske karaoke za osobe oštećenog sluha (uleti i koji izuzetak), kao i mlađahnu midle class populaciju, drusne i pretile rumene curice, čije haljinice reflektuju sjaj hiljade zvezda i po kojeg kandelabra. I opet, što priroda srubi, nadoknadi osiguranje i preduzimački duh čoveka. Razuđenost obale je impozantna, kao i šljunkovitost plaža. Otuda specijalna ponuda laganih platnenih patika sa gumenim đonom i problem je rešen. I inače, kao i svuda uz more, sve što ste zaboravili da ponesete, ili vam nisu  BETON BR.47  DANAS, Utorak 10. jun 2008.   Piše: Andrej Nikolaidis ANALNA ANKSIOZNOST           O ljepotama crnogorskog narodnog jezika     Kako to ranije nisam primijetio, sve dok Aleksandar Bečanović nije pomenuo: da je govor Crnogoraca i ostalih Balkanaca pun analne anksioznosti? Kako je ovdašnji narodni govor bogat analnim metaforama, poređenjima i asocijacijama! Kako je jezik mačo-muškaraca, jezik zajednice ponosne na svoju homofobiju, zapravo pun homoseksualnih aluzija! Kojih je tako mnogo da prestaju biti aluzije: taj govor zapravo postaje jezička gay orgija. Kada ovdašnji prosječni zatucani, superneobrazovani, kukavički, iza nacije i religije sakriveni glupavi homofobični mužjak želi da kaže kako je neko sposoban da brine o sebi, on će to uraditi ovom frazom: Ne boj se, zna taj za svoju guzicu. Vječito svega gladan, otud pun zavisti i nezadovoljstva, ovdašnji se homofob ponekad naziva još i običnim građaninom, prosječnim biračem i čovjekom iz naroda. Kada takav, iz Andrijevice, na primjer, govori o poznaniku koji je otišao u Podgoricu, na primjer, pa tamo osnovao firmu, stekao kuću, imetak i ugled, on će poznanikov životni put opisati ovako: Dobro je napunio prkno. Kada u lokalnoj birtiji šibne još dvije rakije (recimo: loza Neksan, litar 3 evra), on će sa bezmalo plemićkom dozom prezira odmahnuti rukom i reći kako on poznaniku ne zavidi, kako njemu takav uspjeh ne treba. Sve to može sebi nabit u prkno, reći će. Ima, doduše, i druga verzija iste visokoumne imunosti na čari bogatstva i lagodnog života. Koja glasi: Na to se može posrat. Šta on zamjera poznaniku koji je uspio u velikom gradu? Prije svega, to što je zaboravio na prijatelje iz mladosti. Ne javlja se više starim prijateljima. Kada mu traže uslugu, neće da im učini. Ima nove prijatelje, za stare više ne mari. Mnogi su razočarani u njega. To se kaže ovako: Guzicom je vrata zatvorio. Stari poznanik, doduše, za Božić, prijateljima koji su ostali da žive u pasivnom rodnom kraju, pošalje poklone. Poneku košulju, poneku bocu viskija. Ali oni koji su ostali tamo da ih grije sunce rodnog kraja nisu urođenici. Njih blještavi pokloni iz velegrada ne fasciniraju. Ne daju se oni kupiti na jeftino šarenilo talijanske robe, za pića čiji naziv ne umiju izgovoriti. Sve je to starom prijatelju džabe. Oni mu neće tako lako oprostiti. Džabe je slao poklone. S tim može guzicu obrisat, reći će naš čovjek iz naroda poslije pete loze. Kad-tad, na red dođe i priča o tome kako je i naš junak mogao otići u veliki grad i tamo ostati - samo da je htio. Ali đe ću? U prkno, reći će. Stari otac, stara majka bili su mu u kući. Je li ih mogao ostaviti i tek tako otići? Naravno da nije. Zato je ostao. Da živi siromašno, ali časno. Uto u kafanu ulazi cigančić, jedan od onih koji u izbjegličkom kampu žive još od 1999, kada su pobjegli sa Kosova. Tradicionalno glibavo dijete prilazi mu, pruža dlan i traži deset centi. Naš junak ga ljutito pogleda, pa veli: Deset centi? Izklen? Iz prkna? Ponekad do rodne grude stigne i vijest o pokojem neuspjehu starog prijatelja koji se obogatio pa otuđio. Dobio je po prknu, kaže tada naš čovjek iz naroda. A sjećaš li se kad smo ono krali šljive kod Milaša, pa kad nas je stari pojurio, njega stigao pa ga zaždio nogom u prkno?, kaže neko za susjednim stolom, pa se sva kafana smije davnome, dječačkom poniženju onoga čiji su uspjeh svi doživjeli kao vlastito poniženje. U ovom jeziku, kao vječna straža, bdi latentna homoseksualnost. Ovdje muškarac muškarca psuje riječima: Oca ti jebem. Potom: Jebem te u prkno. Ili psovka, koja podrazumijeva gay gangbang u kojem učestvuje pola porodičnog stabla: Jebem ti oca kroz oca, i da ti je malo. Naravno: ljudi koji tako govore gaje najdublji prezir prema homoseksualcima, i takoreći erekciono tvrdo se protive gay brakovima. Samo jedan kandidat na aprilskim predsjedničkim izborima odlučio je da ozbiljnije penetrira u biračko tijelo koje pitanje gay brakova smatra osobito bitnim u odluci za koga glasati. Samo je Andrija Mandić, lider Srpske liste, nedvosmisleno stavio do znanja da se protivi legalizaciji gay bračnih zajednica. Nebojša Medojević i Srđan Milić pokazali su zavidan stepen političke korektnosti, dok je aktuelni predsjednik Filip Vujanović odbio da se izjasni o tom pitanju. Kao i o svim drugim pitanjima. I crnogorska borba za nezavisnost imala je svoje, da tako kažemo, analne parole. Crnogorski književni list u nastavcima je objavljivao patriotsku poemu „Kuj ćeš š njima“ (bosanski: Đe ćeš s njima) Janka Vujisića, čuvenog moračkog pjesnika koji je imao veliki uticaj na Matiju Bećkovića. U toj dirljivoj poemi Vujisić se obraća Crnogorcu koji je krenuo zlim putem, i pridružio se onima koji Crnu Goru nisu željeli vidjeti kao nezavisnu državu. Pjesnik mu kaže: kuj ćeš š njima, kad su oni takvi, takvi i takvi - ukratko, nikakvi. Pregršt je antologijskih stihova u toj poemi, ali za ovu priliku ističemo sljedeći: „Da ti kilo site prođe, kroz prknjaču i kroz prkno“. Ovo kroz prknjaču i kroz prkno jeste sjajno, ali sadrži i zrnce, doduše neispoljene, genijalnosti. Naime: ako se, kako je primijetio i autoru sugerisao Balša Brković, kroz prknjaču i kroz prkno preformuliše u proz prknjaču i proz prkno (u nekim krajevima Crne Gore „kroz“ se, doista, kaže „proz“), eto nas u prostoru jezičke bravure, eto nama sjajne onomatopeje: pr-pr-pr-pr. U narodu ovdašnjem govor se često naziva prdnjavom (ili prnjavom). Kada naš čovjek iz naroda sluša nešto sa čim se ne slaže, on će na kraju govornika prekinuti riječima: E dosta je bilo i tvoje prnjave. Postoji slika koja se zove Prnjava staroga svata (misli se na svečani govor koji na svadbi drži stari svat). Ili ova, koju smo svi čuli: Kada ne bi na usta, progovorio bi na guzicu. I tako dalje Radovan Popović RASKAL  BETON BR.43  DANAS, Utorak 15. april 2008.   Napisao: Desimir Tošić SVET U PROMENAMA     E K S K L U Z I V N O Autor je ovaj tekst napisao na molbu redakcije nezavisnog leskovačkog mesečnika Prava čoveka, decembra 1999. Tematski broj ovog lista pod radnim naslovom „Srbija i novi milenijum“ nije objavljen zbog upada Službe državne bezbednosti i finansijske policije u prostorije izdavača Odbora za ljudska prava - Leskovac i beogradske štamparije „KG“, koja je trebalo da štampa taj broj. Tekst je sačuvan u arhivi Odbora. Zbog njegove višestruke aktuelnosti, objavljujemo ga u celini. U očekivanju zalaska drugog milenijuma posle Hrista pojavljuju se mnogobrojni glasovi koji nam ukazuju na izvesne činjenice u oblasti radikalnih promena u našem svetu. Prikazi izgledaju skoro revolucionarni i odaju sliku sveta koji se tek u trećem milenijumu nalazi pred novim i teškim iskušenjima, ne više za jednu ili nekoliko država, već za celu planetu. Odmah se mora postaviti pitanje da li mi u stvarnosti, pod pritiskom tehnologije u medijima, vidimo danas više, ili vidimo li danas više u svakom kutu planete, nego ranije? Da su i ranije bile velike promene, kao što su, recimo, bile Američka i Francuska revolucija krajem XVIII veka? S druge strane, stoji i jedna druga činjenica koja se odnosi na nas Srbe, ne samo u Srbiji, takoreći u svim oblastima u kojima Srbi žive i rade. Naime, dok se celi svet menja, mi ostajemo okamenjeni ili idemo unatrag, postajemo retrogradni, ne uviđamo da su neke ustanove i neke ideje prevaziđene. Činjenica da ne vidimo, ili da ne vidimo dovoljno i kako treba, da ne čujemo i da ne čujemo dovoljno i kako treba - jedan je od glavnih uzroka naših nesreća. Nikako nije jasno danas širokom spektru našeg javnog mnjenja da mi možemo braniti i unaprediti naše nacionalne interese samo ako „sarađujemo sa istorijom“, sarađujemo sa našim okruženjem. Sarađivati ne znači predati se. Protiv srpskog ustanka 1804. bili su ne samo Turci nego i Francuzi i Britanci, a Rusi i Austrija su se držali, sasvim prirodno, sasvim dvolično. Ali, ondašnji Srbi, i vojno i javno mnjenje, ako se o njima može govoriti, nisu preko RTS vodili rat ni protiv Rusa ni protiv Francuza, nego su stalno slali delegacije, ubeđivali i molili. Nisu grdili i psovali, pljuvali i klevetali. I pobedili su. Srpski ustanak iz 1804. samo je tako postao najznačajniji događaj na Balkanu u toku XIX veka. Naša uloga je bila „basnoslovna“ pre 1990. godine, za vreme takozvanog Hladnog rata. Bilo je para, časti i masti, ugled zemlje bio je na najvišem nivou, standard takođe. Divno smo se bili udenuli posle 1948. Ali kako? Sarađivali smo s velikim i malim silama, nismo se svrstavali ni na levu ni na desnu stranu. Međutim, kada je pao Berlinski zid i nestao KAKO SMO MI POSTUPALI SA NAŠIM SUSEDIMA, U VUKOVARU, U SARAJEVU, U PRIŠTINI? DA LI SMO BILI „MILOSTIVI“ ILI SMO IH POSMATRALI KAO „TOPOVSKO MESO“? Sovjetski Savez, a takozvane nesvrstane zemlje izgubile na značaju, naš položaj se u potpunosti izmenio. I šta je trebalo činiti? Trebalo je najpre da razmišlja, rasuđuje, traži nove putove, i to ne samo vlast, nego i javno mnjenje. Izbor za nas nije bio veliki. Sa nestankom SSSR i „realnog socijalizma“, i naš „samoupravljački socijalizam“ morao je da ode, ako ne na đubrište istorije, onda bar u muzej. Valjalo je postepeno, demokratskom evolucijom, izlaziti iz krize, tražiti novi put, nove saveznike koji su nam najbliži geopolitički, ekonomski i kulturno. To nisu ni Libija ni Irak, čak ni Kina. Nije se mogla zaobići zapadna Evropa u kojoj se udružilo 15 zemalja koje su postale zemlje bez granica: slobodna kretanja roba, ljudi i usluga. Rodio se gigant od 370 miliona ljudi, jedan od tri trgovačka činioca na planeti (posle SAD i Japana). Rusija, koja je velika zemlja, s mnogobrojnom elitom, sa velikim privrednim resursima, i sa opravdanim ambicijama u istočnom delu Evrope, sarađuje sa Evropom skoro od prvih dana. Oko 40%njene privrede, i uvoza i izvoza, vezano je za evropsko tržište. Da nije bilo lude, odnosno interesne američke politike u NATO, Rusi bi već bili u nekakvom savezu i vojnički, odnosno odbrambeno, sa Evropom. Međutim, možda su glavne promene bile potrebne na našem unutrašnjem planu. Naš stanovnik treba da počne da se sam menja, da postane građanin, a ne da ostane podanik kakav je morao biti skoro pola veka pod komunizmom. Mi smo se naučili na svevladajuću državu, na „jedinstvo vlasti“, na proslave Kadinjače i Sutjeske, na „izgradnju“. Ne samo da predstavnici vlasti ne izgovaraju često reč demokratija i Evropa, ni eparsi u Srpskoj pravoslavnoj crkvi ne prevaljuju preko usta te reči, slogane, pojmove. Sve su susedne zemlje promenile vlasti u toku poslednjih deset godina, i Grčka, i Bugarska, i Rumunija, i Mađarska. Samo mi i Hrvati u svojim republikama čučimo i gledamo, kao izgubljeni, već ostarela lica naših generala ili, nekada mladih, partijskih aparatčika koji nam ne silaze s grbače ni u opštinama, ni u republikama, ni u Saveznoj republici. Umesto da progledamo, mi kukamo kako se „postupalo sa nama kao sa zamorčićima“. Mislimo na velike sile koje nisu nikada imale mnogo milosti za male narode i male države. Ali, može se postaviti i sledeće pitanje: kako smo mi postupali sa našim susedima, u Vukovaru, u Sarajevu, u Prištini? Da li smo bili „milostivi“ ili smo ih posmatrali kao „topovsko meso“? I kada smo počinjali svoj nacionalni i državni život, bili smo uvek izloženi i problemima i nesrećama, ali smo se dovijali u saradnji i borbi za svoje interese. Još u XIII veku nesrećni kralj Dragutin, koga ne možemo pohvaliti postignutim uspesima, održavao je diplomatsko-političke veze i sa Vizantijom i sa Vatikanom, i s mađarskim dvorom i sa hrvatskim velikašima u Bosni. Gde smo mi danas, posle sedam vekova? Savremena Evropa nije nastala samo kao najoriginalniji oblik udruživanja naroda i država koji su vodili međusobno krvave ratove vekovima. Ona je došla kao neposredna posledica teških gubitaka u Drugom svetskom ratu, ali pravi uzrok nalazio se u uviđanju da savremeni razvoj industrijalizacije, tehnologije uopšte, i posebno ekologije, sve to čini da su pametni narodi uvideli da smo svi mi međuzavisni, da suverenost nije više ono što je bila u XIX i XX veku, da samo udruživanjem naroda i država, udruživanjem kapitala i ideja, možemo napred, da budemo slobodniji i imućniji, i u isti mah da se sačuvamo opštih kataklizmi  BETON BR.42  DANAS, Utorak 1. april 2008.   Piše: Milica Jovanović GRAĐANIN IZ ČLANA 305 I DRUGI ANONIMNI DEZERTERI                         Mi želimo porušiti sve te smešne spomenike „onima koji su poginuli za domovinu“ ko-     ji zure na nas u svakom selu, a na njihovo mesto podići spomenike dezerterima. Spome- nici dezerterima predstavljaće i one koji su poginuli u ratu, jer je svaki od njih poginuo     proklinjući rat i zavideći sreći dezertera. Otpor je nastao od dezerterstva                           Anonimni antifašista, Venecija 1943. (iz: Michael Hardt, Antonio Negri, Empire)     ZA A. L. Dok se u prethodnim vekovima, obeleženim svakom vrstom discipline, otpor zasnivao na sabotaži, direktnom (ili dijalektičkom) sukobu - biti protiv u postmodernosti moglo bi označavati izvrdavanje, izmeštanje, sugerišu Hart i Negri, navodeći da za borbu protiv Imperije ne postoji simboličko mesto, već radije evakuacija sa mesta moći. Između ostalog, ovo istupanje iz sistema, umesto konfrontacije u borbi za prava, širom sveta proizvodi novi sloj privremenih građana, ljudi bez papira i bez naročitih političkih motiva za seobu, čak i onda kada su na pokret primorani ratom ili teškom ekonomskom krizom. Oni ne prelaze granice slobodnog sveta, već se provlače ispod nje; postaju nevidljivi, politički nepostojeći. Nešto bi se od tog Negrijevog ohrabrenja prebezima i dezerterima moglo iskoristiti i za pretresanje poslednje faze Konkviste naše male balkanske imperije, čiji se osvajački pohod, posle serije poraza u gostima, poslednjih godina odvija u sigurnosti domaćeg terena. Zato je pravo vreme da se setimo naših dezertera: upisivali su dosadne fakultete da odlože regrutaciju, izmišljali bolesti, krili se po tavanima i podrumima, podmićivali birokratiju, crtali vize - ukratko, na svaki način bežali od naoružanih promotera sabornosti. Prema nekim izvorima, zvanično je evidentirano blizu 150 hiljada vojnih obveznika izvan granica Srbije, od kojih trećina nikad nije odužila dug domovini. Nezvanično, procenjuje se da ih je dvostruko više. Ništa im nije zajedničko sem odbijanja da idu u rat ili služe vojsku u državi koja vodi ratne kampanje po regionu. Status azilanta ili izbeglice mnogi srbijanski dezerteri stekli su usled činjenice da su te kampanje bile zločinačke, i da ih je kao takve osudila međunarodna zajednica. Tu činjenicu država Srbija do danas nije priznala, a dezertere iz ratova devedesetih i dalje tretira kao izdajnike. Uprkos više amnestija, od kojih je prva proglašena sredinom prošle decenije, na vrhuncu Miloševićeve moći, i pored zakona na koji se zvaničnici pozivaju kad žele da naglase da je sve u redu - zbog odbijanja služenja vojske ili izbegavanja mobilizacije devedesetih, mnogim emigrantima suspendovan je status punopravnog građanina. Početkom marta potpredsednik Vlade Srbije pokrenuo je zanimljivu promotivnu akciju, „Novi srpski pasoš - novo lice Srbije“, za dodelu počasanih 204 pasoša države koja poslednje dve godine postoji pod imenom Republika Srbija, ali se konstituiše na temeljima one iz XIX veka. Kandidati treba da „predstavljaju prave vrednosti našeg društva“, objašnjeno je u Kabinetu potpredsednika Vlade, koji projekat vodi u medijskom partnerstvu sa Radio- Televizijom Srbije i Večernjim novostima. „Renomirani žiri“ do maja će odlučivati ko će od državljana Srbije, iz zemlje i dijaspore, poneti ovaj simbolički orden zasluge. Uverena da se „prave vrednosti našeg društva“ danas zasnivaju pre svega na odnosu prema ratovima devedesetih i zločinima finansiranim iz Beograda, za jednu od tih 204 počasnih putnih isprava kandidovala sam Anonimnog Dezertera (vidi Dijalog, Danas 26. mart 2008). Nadam se još i da će renomirani žiri shvatiti da su srpski heroji moderne 19. i 20. veka, pisci i ratnici, postali nepouzdani svedoci društvenih vrednosti - njihove spomenike uneredili su hegemoni interpretacije srpstva. Novo lice Srbije neće biti održivo bez njenih dezertera. Moj kandidat punih petnaest godina nije bio u svom rodnom gradu. Pošto je doneo svoju herojsku odluku da se evakuiše iz ratnim ludilom zahvaćenog područja, i time potvrdio svoju ljudsku izuzetnost (jedan od uslova konkursa za novi srpski pasoš), narednih godina će uporno dokazivati i svoju studentsku i profesionalnu izuzetnost. Radiće ono već notorno iseljeničko sve-i-svašta da bi preživeo, studiraće na stranom jeziku i istovremeno voditi višegodišnju borbu sa administracijom strane zemlje da obezbedi sebi legalan boravak. Danas je srećan otac i muž, dobro plaćen stručnjak u svojoj profesiji - i vlasnik pisma u kom ga vojne vlasti matične države sa žaljenjem obaveštavaju da je njegova molba za regulisanje vojne obaveze na osnovu člana 305 Zakona o vojsci, odbijena. Poučen iskustvom iseljenika iz Kanade koji je uhapšen kada je prvi put posle osam godina došao u Srbiju na očevu sahranu, i umesto na sahrani proveo tri dana u zatvoru, moj kandidat ne veruje ni poslednjoj amnestiji, proglašenoj aprila 2006. Među iseljenicima kruže mračne priče o iznuđivanju i reketiranju na granici, o vojnim odsecima u kojima se stvari „sređuju“ za novčanu nadoknadu, o advokatima - bivšim vojnim sudijama i tužiocima koji papreno naplaćuju svoje iskustvo u vojnom pravosuđu. Prema poslednjim zvaničnim najavama, država planira da uvede otkup vojne obaveze, u visini od nekoliko hiljada evra po regrutu, i to svega par godina pre planirane potpune profesionalizacije vojske. Čak i tada, mogućnost otkupa odobravaće se po diskrecionoj proceni vojnih vlasti, uz opciju „obavezne jednomesečne obuke“. Postoji li stvarna mogućnost da jedan od 204 počasna pasoša - sa najsavremenijim biometrijskim sistemom zaštite, državnom hipotekom ratnog zločina i pod strogim viznim režimom - renomirani žiri dodeli Anonimnom Dezerteru, koji već 15 godina boravi u inostranstvu bez dozvole Generalštaba? Naravno da ne.   ****   Član 305 Regrut kome je odobren stalni boravak u inostranstvu i regrut koji pored jugoslovenskog ima i strano državljanstvo, a koji stalno živi u SRJ upućuje se na služenje vojnog roka u skladu sa odredbama ovog zakona. Regrut koji, osim jugoslovenskog državljanstva ima i strano državljanstvo, a služio je vojni rok u inostranstvu, kao i regrut koji, osim jugoslovenskog državljanstva ima i strano državljanstvo, a nije služio vojni rok i stalno živi u inostranstvu, upućuje se na služenje vojnog roka ako lično zahteva, o čemu odluku donosi načelnik Generalštaba Vozilo za heroja  BETON BR.41  DANAS, Utorak 18. mart 2008.   Piše: Adriana Zaharijević ŠTA TO BEŠE OSMI MART?   Čitanje datuma kroz čitanje zabrane     Svi se sećate Gige kako vodi pun autobus žena negde na odmor, recimo u Solun, u bratsku Grčku? Nekako na istom fonu ovde se – i u većini drugih zemalja koje su svojedobno bile iza zavese – i danas za žene organizuju nekakve manifestacije da im se pokaže da se na njih misli, „stalno“, ali na ovaj dan posebno simbolično. Sve je tu: cveće (cvećari svetkuju), sitnice i slatkiši (prodavnice Sve za 79 dinara ubrzano obnavljaju resurse), čestitke u ručnoj izvedbi koje mala deca prave za mame, bake i učiteljice. Malo smo se evropeizovali/osiromašili da bismo, poput Gige onomad, žene vozali u inostrani šoping, ali se i po preduzećima na žene tog važnog dana ipak misli, pod geslom da i one „bar nekad nešto dobiju“. Na Trgu Republike u Beogradu se takođe simbolično obeležavao ovaj dan: pored dodatne uplatnice za Infostan za tekući mesec, Dobrotvorni fond Katarina Rebrača organizovao je i osmomartovsku akciju posvećenu ženskom zdravlju, tzv. Ženski bazar zdravlja. Kako je nasilje u porodici najzad izvirilo ispod tepiha gde je gurano od pamtiveka (masovno posrtanje žena sa stepenica na tupe predmete u predelu oka), ovih se dana često o njemu govori, pa je i Sigurna kuća izvela žene da simboličnim poklonima pokažu kako i za druge ima nade. Najzad, još jednu državno sankcionisanu akciju izvela je Demokratska omladina raspitujući se koji su to problemi domaćih žena „osim zapošljavanja, materijalnih problema, nejednakih plata i radnog vremena vrtića“. Zamislite, osim toga... Kako bilo da bilo, i da ne bude zabune, svaka od ovih akcija ima smisla. Treba unaprediti žensko zdravlje, treba pomoći zlostavljanim ženama, treba opipati puls ženske strane srpskog građanstva, posebno ukoliko to „opipavanje“ donosi i neke konkretne rezultate u budućnosti. I to treba činiti daleko češće nego jednom, simbolično i osmomartovski, jer žene umiru od raka dojke, od posledica mentalnog i fizičkog nasilja i teškog, čak nepodnošljivog životnog standarda svakog dana u godini... Međutim, šta ono beše 8. mart? Jedno je izvesno: 8. mart je politički važan datum za žene širom sveta. Na njega prvi put nailazimo još u XIX veku, tačnije 1857. godine, kada tekstilne radnice u Njujorku protestuju zbog neljudskih uslova rada i preniskih primanja; 1908. godine radnice – njih 15.000 – ponovo protestuju, zahtevajući isto što i njihove pretkinje, čemu se ovog puta pridodaje i pravo glasa. Klara Cetkin 1910. godine predlaže da se u sećanje na ove proteste 8. mart proglasi Danom žena, s čime se jednoglasno složilo 100 delegatkinja iz 17 zemalja koje su prisustvovale II Socijalističkoj internacionali. Godinu dana kasnije više od milion žena i muškaraca demonstrira zahtevajući da se ženama omogući pravo na rad, pravo glasa, pravo na stručnu obuku i obavljanje javnih poslova. Po gregorijanskom kalendaru istog datuma 1917. godine, ruski car abdicira pod pritiskom štrajkačica koje se bore za „hleb i mir“ (pravi uvod u Oktobarsku revoluciju), kada i Ruskinje dobijaju pravo glasa. Pre samo stotinak godina, žene nisu imale sva ili većinu prava koja se danas podrazumevaju, te je postojala potreba da se jedan dan izuzme iz vremenskog poretka godine, i posveti čitavoj polovini čovečanstva koja je – uprkos kvantitetu – u svakom kvalitativnom smislu predstavljala drugorazrednu, manjinsku grupu. Dodelom jednog datuma, verovalo se, toj bi „grupi“ bio pridat politički značaj. Tako bi činjenica da cela polovina čovečanstva ne raspolaže temeljnim ljudskim pravima postala vidljivija: žene ne rade ili rade u daleko lošijim uslovima i za daleko manje plate; žene ne odlučuju o tome ko reprezentuje njihove interese u vlasti; žene se ne obrazuju uopšte ili se ne obrazuju dovoljno da bi im postali dostupni položaji na kojima imaju ikakvu moć odlučivanja; žene nemaju pravo na razvod ili razvod mogu dobiti ali pod daleko restriktivnijim uslovima od muškaraca. Najzad, budući da se pravo na abortus ne prepoznaje kao pravo, iako je odvajkada praksa, ženama se uskraćuje mogućnost da slobodno upravljaju svojom reproduktivnošću. Međunarodni Dan žena bi, prema tome, pre trebalo da posluži ženama da se prisete svojih pretkinja (na koncu, svojih i baka i prabaka), čiji su izbori bili ograničeni, a izgledi za njihovo proširenje neizvesni i neretko simbolični, baš kao što je i proglašenje jednog dana u godini primarno simboličan čin. Uprkos tome, on je vrhunski politički čin, i njegovu poruku valja imati na umu danas kada sve deluje kao da njegovog istorijata nikada i nije bilo. Stečene slobode nisu osvojene jednom za svagda – one se moraju čuvati i na njih se stalno mora podsećati. Tu verovatno valja tražiti razlog zbog kog se 8. marta na Trgu Republike nisu našle Žene u crnom. Naime, rešenjem br. 212-113/58 Policijske stanice Stari grad dana 7. marta 2008, zabranjena su sva javna okupljanja u organizaciji Žena u crnom povodom obeležavanja stogodišnjice 8. marta u Beogradu, uz obrazloženje da bi „time došlo do ometanja saobraćaja, ugrožavanja zdravlja, bezbednosti ljudi i imovine“. Bilo je, u dugoj istoriji Žena u crnom, i provokativnijih datuma i povoda za okupiranje javnog prostora, koji za razliku od ovog bezazlenog 8. marta nisu bili zabranjeni, iako se bezbednost ljudi nije mogla jemčiti, o imovini da i ne govorimo. Kako onda razumeti odluku MUP-a da izvesne aktivnosti žena odobri a na druge stavi zabranu, kada i jedne i druge samo obeležavaju, mirno i dostojanstveno, vlastiti dan koji na slične načine obeležavaju žene širom sveta? Ovo pitanje postaje tim akutnije ukoliko se prisetimo nedavnih protesta koje su izvesni predstavnici MUP-a blagonaklono pozdravljali s tri uzdignuta prsta: dim se još nije sasvim razišao iznad Kneza Miloša ulice, i premda su brojni izlozi u centru grada rano izjutra brže-bolje zamenjeni (a patike vraćene u rafove iz dubina magacina do kojih uzavrela krv srpske mladosti nije uspela da stigne), neki, poput MekDonaldsa na Terazijama, još uvek stoje kao podsetnik na nemire koje vlast nije sprečila uprkos sasvim predvidljivom ometanju saobraćaja, ugrožavanju zdravlja (o čemu tragično svedoči jednan izgubljeni život), bezbednosti ljudi i imovine... Neko bi možda rekao da su se dozvali pameti, pa poučeni iskustvom, stali na put tome da se ponovi ista situacija. Međutim, duga istorija mirovnjačkih, nenasilnih akcija Žena u crnom naprosto osporava ovakvu postavku stvari, te ova zabrana ne krši samo osnovna ljudska/ženska građanska prava, nego vređa i zdrav razum. Dakle, ukoliko akcija nema politički naboj, ukoliko se obraća jedino tamo nekim ženama, pa malo i podseti na dobra stara vremena uz sitne poklončiće (bar jednom u godini), ta akcija ide... Ako je pak akcija pod parolom Branimo svoja prava, ona nedvosmisleno ukazuje na to da je u igri politička svest, koja bi da se obrati i Državi i Naciji i Crkvi i Očevima koji su vazda spremni da zakorače u neotuđivi domen, da ga malo suze i prekroje po sopstvenim potrebama. Pa ako hoćete da se borite za stečena prava, da bez uvijanja kažete da nećete nazad – onda za vas, žene, 8. mart ne važi. Otkazan je!  BETON BR.39  DANAS, Utorak 19. februar 2008.   Piše: Nemanja Mitrović IDEOLOGIJA BRLOGA                    Srpska verzija               Brlog ima vlastiti jezik, vlastitu kulturu, vlastitu tradiciju,    vlastite običaje, vlastite mudrace... a vrijednost brloga       mjeri se stupnjem različitosti i nepropusnosti u odnosu na neprijateljski okoliš... Umesto propuha nudimo sigurnost.   U brlogu nekad neizdrživo smrdi, ali je provjereno toplo.     Uz domaće ognjište grije nas strah u kostima.                      Viktor Ivančić     Negde između sela i grada leži svet palanke koji, zaboravljen od istorije, pokušava da sopstveni udes pretvori u privilegiju tako što će zaboraviti istoriju. Credo palanke nalazi se u zatvorenosti i izuzetosti od vremena. Pošto se isključila od sveta i izuzela od vremena, palanka izgleda lepa u sopstvenim očima i svim silama se trudi da duh plemena sačuva od spoljašnjih pretnji koje se sporadično pojavljuju na granicama. Jezik i delovanje palanačkog duha vidljivi su u različitim sferama kulturno-političkog života u Srbiji, ali me u ovom tekstu zanima njihovo ispoljavanje u „Javnom obraćanju upravnika studijskih grupa Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Nacionalnom savetu za naučni i tehnološki razvoj“, kao i u „Otvorenom pismu Odseka za srpsku književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu“. Oba teksta ciljaju u istu metu – u postupak i način vrednovanja naučno-istraživačkih radova; oba teksta počivaju na istovetnoj argumentaciji – na odbrani srpskog nacionalnog bića od jedne spoljašnje pretnje. „Predlog pravilnika o vrednovanju i kvantitativnom iskazivanju naučnih radova“ se u oba javna istupa posmatra kao opasan spis koji „dovodi u pitanje budućnost naučnog bavljenja nacionalnim disciplinama (srpska književnost, srpski jezik, istorija, folkloristika, etnologija), jer Nacionalni savet za naučni i tehnološki razvoj nikako ne priznaje specifičnost društvenih i humanističkih nauka koje se bave ovim fenomenima“ (Filozofski fakultet, Novi Sad, http://www.ff.ns.ac.yu/fakultet/primedbe_na_ pravilnik_o_projektima.htm). Argumentacija njihovih beogradskih kolega je slična, zato što i oni smatraju kako pomenuti „Predlog“ ozbiljno dovodi u pitanje značaj poznavanja sopstvene istorije, jezika, književnosti i kulturnih procesa. „Predlog“ je veoma opasan, jer preti da ugasi čitava polja društvenog samorazumevanja u Srbiji i da našu kulturu podvrgne tuđinskim merilima, tj. tamo nekim indeksima citiranosti (Filozofski fakultet, Beograd, http://www.nspm.org.yu/kulturnapolitika/2007_ ff_bolonja1.htm). Osnovna zamerka Predlogu je u tome što se prednost prilikom bodovanja naučnih radova daje časopisima iz inostranstva nauštrb časopisa iz Srbije. To je skandalozno! – uglas uzvikuju naši naučni radnici, jer jedino Srbin može zaista da razume srpsku književnost, a najbolji tekstovi o njoj se, naravno, pojavljuju u srpskim časopisima. Ukoliko bi „Pravilnik o vrednovanju“ slučajno zaživeo to bi, po mišljenju profesora iz Beograda i Novog Sada, donelo katastrofalne posledice. Vrlo lako bi se moglo dogoditi da naučne institucije od nacionalnog značaja padnu u ruke strancima ili da se naši mladi naučnici demorališu i prestanu baviti nacionalnim disciplinama koje bi onda ostale napuštene i zanemarene. Na pomenute tekstove odgovor je napisao Pero Šipka, predsednik Upravnog odbora Centra za evaluaciju u obrazovanju i nauci, jasno detektujući neke od osnovnih problema u opisanom načinu razmišljanja (Komentar na „Javno obraćanje upravnika studijskih grupa Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Nacionalnom savetu za naučni i tehnološki razvoj“, http://www.nspm.org.yu/kulturnapolitika/ 2007_sipka1.htm). Naravno da citiranost nije savršen pokazatelj, ona je mera informativnosti, relevantnosti, dostupnosti, čak i pomodnosti kako naučnih radova tako i njihovih autora. Neke od ovih komponenata ne predstavljaju izraz kvaliteta i vrednosti, ali se te manjkavosti mogu otkloniti tako što će se na sve naučne subjekte primeniti više pokazatelja. Na primer, pogrešno je utvrđivati kvalitet jednog rada na osnovu citiranosti časopisa u kome je objavljen i, umesto toga, preporučuje se citiranost, impakt, samog rada. Ali ono što se ne može poreći su dve nedvosmisleno pozitivne funkcije citiranosti kao merila, naročito u našoj sadašnjoj situaciji izolovanosti od sveta: vidljivost i komunikacijska funkcija. Baza podataka omogućava traganje za objavljenim naučnim radovima, dakle sve što se objavi u nekom naučnom časopisu postaje vidljivo. Možda je upravo u tome problem i nije li vidljivost rada upravo ono čega se naši autori plaše? Što se tiče zamerke naših naučnih radnika zasnovane na nedovoljnoj zastupljenosti domaćih časopisa i autora u međunarodnim indeksima, i na nju postoji vrlo jednostavan odgovor. Upravo iz tih razloga, ali i zbog uređenja kako „nacionalnih disciplina“ tako i srpske periodike, pokrenuta su dva projekta: „Bibliometrijska analiza i preliminarna kategorizacija domaćih časopisa“ i „Srpski citatni indeks“. Ako su naši autori slabo citirani u međunarodnim indeksima u Srpskom citatnom indeksu su obilato zastupljeni. Drugo, Master Journal List nije uklesana u kamenu i nepromenljiva, već je podložna promeni, časopisi dospevaju na nju, ali bivaju i izbrisani, zato treba pomenuti da je na nju dospeo domaći časopis Psihologija. Merenje rezultata naučnih radnika se ne može izbeći, a da bi bilo relevantno ono se mora odvijati kontinuirano i prema odgovarajućoj metodologiji. Naučni učinak neke zemlje meri se na osnovu produktivnosti i citiranosti u Thompson ISI citatnim indeksima iz kojih se kasnije izvode Esencijalni indikatori i Strukturalni indikatori EU, koji se potom koriste za međunacionalna poređenja. Da li je možda problem u tome što su ti indikatori evropski? Prema pisanju novosadskih i beogradskih profesora očigledno jeste, ali to je samo površina. Suština je u tome što oni ne žele citatne indekse, ne žele scijentometriju kao naučnu disciplinu, niti bilo kakav sistem vrednosti koji bi doveo u pitanje proizvode njihovog (ne)rada. U Šipkinom „Komentaru“ nalaze se odgovori na osnovne zamerke novosadskih i beogradskih naučnih radnika iz oblasti humanistike, ali interesantno je napraviti još jedan korak dalje i upustiti se u dublju analizu konteksta koji uokviruje ranije pomenuta obraćanja javnosti. Kontekst je palanački zato što su naši naučni radnici izgubili iz vida da se smisao određene književno-teorijske prakse nalazi u njenom komunikacijskom potencijalu. Međutim, kada u igru uđu komunikacija i simbolička distribucija onda se nužno pomalja i evaluacija napisanih tekstova, a to je ono od čega naši naučni radnici sa područja humanistike beže glavom bez obzira. Evaluacija ih, sa razlogom, plaši i zato se iz njihovih istupa u javnosti jasno vidi odbrambeni mehanizam koji su odabrali, a to je – ideologija palanke, ili, bolje rečeno, brloga. Vrednost brloga utvrđuje se na osnovu stepena njegove izolovanosti od spoljašnjeg sveta i zato čitanje napada na „Predlog pravilnika o vrednovanju“ ukazuje na dve stvari: Prvo, brlog je vredan samo zato što je srpski, a ako u njemu slučajno smrdi na nerad i plagijatorstvo, nema veze. Naša mesta na fakultetima (ili Institutima) su zacementirana, platica nas dobro greje i zašto bi se bespotrebno izlagali opakom uticaju stranih merila i procena koji bi mogli pokazati da zapravo ne radimo ništa. Drugo, nedostatak bolje argumentacije od ukazivanja na ugroženost nacionalnog bića i disciplina koje se njime bave i od pozivanja na odbranu plemenskih interesa pokazuje da je u brlogu ipak počela da duva promaja i da se ono najstrašnije (kolektivni izlazak iz jazbine) veoma približilo Pogledajte prvi odgovor na ovaj tekst Pogledajte drugi odgovor na ovaj tekst  BETON BR.38  DANAS, Utorak 5. februar 2008.   Piše: Goran Cvetković DVODELNI MAJSTORSKI PEČAT   Pozorišna 2007, panorama     DEJAN MIJAČ Pre svega, bila je to godina jednog novog reditelja, Dejana Mijača. Nije u pitanju neki novi reditelj sa istim imenom i prezimenom kao doajen našeg pozorišta, nego je reč o novoj fazi Dejana Mijača. Odlučivši da se bavi Biljanom Srbljanović i njenom vizijom Amerike, Mijač je osetio da je to ona realna dubina dramskog teksta koja je kod nas danas relevantna. Došao je do Biljanine dramske tragedije: Skakavci, moj otac na službenom putu i otkrio šta sve misli o starosti i praznini, o čoveku kao ništavnoj jedinki u borbi za trenutak ljubavi, čoveku koji tu bitku gubi, u porodici, u društvu, u sebi. Kada je jednom video da se dela savremenih autora nalaze tu oko nas i da ih samo treba otvoriti i pročitati, Mijač je kao iskusni scenski mag rešio da se pozabavi i novim otkrovenjem našeg pozorišta, Uglješom Šajtincem. Posle fascinantnog uspeha komada Hadersfild u JDP-u, koje je svoju praizvedbu imalo u Hadersfildu u režiji Engleskinje Aleks Čizam, Mijač uzima drugo Šajtinčevo delo Banat. Stavlja ga na repertoar istog pozorišta i bira, pazi čuda, sve same mlade glumce bez iskustva. Rešio je, dakle, da nam pošalje još jednu poruku o promašenom životu, o tragediji, ovog puta ne u porodici, ne u našoj ulici, nego o tragediji cele jedne zajednice, o korenima i evoluciji propasti Nemaca u Banatu za vreme i posle Drugog svetskog rata. Šajtinac nije napisao dramu o tome kako su komunisti-oslobodioci proterali lokalne Švabe, u čije će se kuće useliti nova populacija partizanskih porodica iz Like, Hercegovine, Crne Gore ili Dalmatinske Zagore. To je zapravo priča o opčinjenosti Nemaca, naročito mladih, Hitlerom i pobedama koje su se tom nakaznom lideru smešile od 1939. do 1944. godine. A onda su nastupile bolne scene raspleta i plaćanja dugova. Kroz laku igru mladih glumaca, ta otrežnjenja Mijač je poređao kao na pozorišnoj tacni, ne bi li nas razbudio iz sna o veličini svog naroda, da na tragičnom nemačkom primeru shvatimo da su ti snovi o veličini kobni. No, očigledno, istina je bila preteška i prejaka, pa ni sva relaksirajuća veština Dejana Mijača nije uspela da privoli publiku da prihvati pruženu ruku opomene, nego je napustila predstavu toliko duboko ukopana u svoj san sa očitom željom da se ne probudi. Te tanak je tekst, te to smo sve već sto puta videli, te slabi su glumci, te loša je priča... A samo da su poslušali prvi udar groma kojim predstava počinje, taj snažan i otrežnjujući muzički akcent kompozitorke Isidore Žebeljan, samo da su tada prihvatili igru opomene, shvatili bi i možda se otreznili. Mijač je na kraju godine, posle brojnih muka i peripetija, po tekstu sasvim nove Biljane Srbljanović iznedrio još jedno delo čudnog naslova: Barbelo, o psima i o deci. Svet se gorko promenio i ostavio nas da verujemo još samo psima i deci, ako i to nije već istrošeno. Nastao je još jedan Mijačev pokušaj da nas urazumi i to blago i preblago, da se ne uplašimo i ne odletimo u vazduh od tragičnog osećanja koji je Biljana Srbljanović inicirala u ovoj tragediji. Lakoća i mekoća Mijačeve režije vodila je gledaoca kroz mračne hodnike poražene duše jednog sveta, bez snage da se menja. Slike ljubavi koje se javljaju na zgarištima smrti u ovoj takoreći porodičnoj