2008   2007   2006	BETON BR.33  DANAS, Utorak 27. novembar 2007.   Piše: Aleksandar Pavlović KONDINE TIKVE                                      Revnosni Gradski Oci u užem gradskom jezgru ispod naziva ulica postavili su i natpise koji prolaznicima daju osnovne podatke o ličnosti po kojoj je kaldrma dobila ime. Ove table prijatnog izgleda, za razliku od dvojezičnih putokaza čija je očigledna namena da turiste i strance upoznaju sa gradskim spomenicima kulture, imaju samo ćirilični tekst te se, dakle, nude prevashodno na polzu i prosveštenije lokalnom stanovništvu. Tako je, pored ostalih, i Kondina ulica dobila „puškicu“ sledeće sadržine: Upravo ova početna sintagma hrišćanin u turskoj vojsci izdvaja Kondu od ostalih zaslužnih građana. Kako razumeti ovaj izraz? Da li to znači da je Gradskim Ocima blisko stanovište da je početkom devetnaestog veka još neumesno govoriti o nacionalnom identitetu, ili da se u Otomanskom carstvu identitet neislamizovanih svodio na socijalno-versku odrednicu (raja, hrišćani vs. Turci). Pored toga što bi predstavljala jeres, ova ideja ne stoji i zbog toga što u ovom kratkom tekstu uočavamo etnonime - turska i srpska vojska, a u ovu potonju jasno se svrstavaju svi ostali zaslužni ustanici i nosioci ulica (bibliografske jedinice proveriti šetnjom po Dorćolu i Vračaru). Druga mogućnost bila bi pretpostavka da o hrišćanima u turskoj vojsci nije prikladno govoriti kao o Srbima. Ako je tako, ostaje nejasno zašto u kolektivnom narativu za „srpstvo“ srednjovekovnih hrišćana u turskoj vojsci Marka Kraljevića, Konstantina Dragaša, Stefana Lazarevića itd. ima, a za ustanika Kondu nema mesta? DA LI JE BEOGRAD I SVETA ALBANSKA ZEMLJA Svrha sintagme hrišćanin u turskoj vojsci, dakle, nije u tome da bilo šta otkrije, objavi, nego da sakrije i prećuti Kondinu nacionalnost (bolje rečeno narodnost ili etničko poreklo). Petrit Imami, u knjizi Srbi i Albanci kroz vekove (Samizdat B92, 1998), o Kondi Bimbaši kaže da je bio zapovednik „čete ‘Epirota’, pravoslavni Albanac iz Epira“. Čak i pristrasan istoričar kakav je Vladimir Stojančević, koji u svojoj knjizi u izdanju SANU 1994. godine Albance naziva Arbanasima, kaže: „[o]d bećara među srpskim ustanicima bio je i Konda-barjaktar, pravoslavni Arbanas sa granice Toskerije i Epira“, i dodaje da je sa Kondom prebeglo Srbima „više njegovih zemljaka“. Savremenik ovih zbivanja, Lazar Arsenijević Batalaka, svedoči: „Ja sam mnoge hrišćane između ovih, Bugara, Grkoarnauta i Cincaroarnauta poznavao, koji su, kad je Gušanac otišao iz Beograda, među Srbima zastali...“ Nije na odmet razraditi i ideju Kondinog „prebega“. On je, preciznije rečeno, sa svojim momcima, koji su kao krdžalije (najamnici, mercenaries) dobro govorili turski, obmanuo turske stražare na beogradskim zidinama, „mlavio ih je kao kakva hala“ i omogućio ulazak ustanika u grad. Pre toga, na samom početku ustanka, Albanac Redžepaga (sinovac upravnika vojnog logora Ada Kale u koji su se dahije sklonile) i njegovi momci, zajedno sa ustanicima, posle žestoke borbe u noći između 5. i 6. avgusta 1804. ubili su dahije i njihove ljude. Ovi slučajevi nisu usamljeni, i doprinos Prvom srpskom ustanku dali su ne samo Albanci-prebezi iz turske vojske, nego i neka plemena Albanaca hrišćana (Klimenti, Grude, Šoše), a oružje su ustanici često nabavljali iz Metohije, gde su ga mahom proizvodili Albanci muslimani, pa je tako na jednom pištolju koji se čuva u Muzeju Prvog srpskog ustanka, za koji se smatra da je pripadao Karađorđu, ugravirano ime majstora - „Osman“. Poseban kuriozitet predstavlja pismo Petra I (svetog Petra Cetinjskog) od 25. marta 1805, u kom on protežirajući primirje s Turcima poručuje crnogorskim plemenima „da stojite s mirom i da se prođete jedinstva s Arbanasima“ koji su krenuli u borbu protiv skadarskog vezira. Što se tiče narodne tradicije, Vuk Karadžić je zabeležio epsku pesmu Jani Konda a rodom Arnaut bjaše koja ga hvali kao većeg junaka od Marka Kraljevića, a Stojančević pominje i da su Karađorđeve pobede opevali narodni pevači Malisora, među kojima je postojalo predanje o njegovom poreklu iz Kuča, inače plemena mešanog srpsko/crnogorsko-albanskog porekla. Čak i Ćorović u Istoriji Srba navodi da su Karađorđevi muški preci došli iz Klimenata, čemu u prilog ide i Karađorđeva slava (sv. Kliment). EFEKAT STVARNOG Još sedamdesetih godina prošlog veka Rolan Bart, Hajden Vajt i drugi pokazali su kako istoriografija zapravo ima više sličnosti sa književnošću i fikcijom nego sa empirijskim naukama. Istorija ne barata činjenicama nego podacima, tekstualnim tragovima koje uklapa u jednu koherentnu celinu, naraciju, priču; ona ne imenuje Stvarno, nego proizvodi efekat Stvarnog. Prošlost Srba i Albanaca, kao valjda i prošlost bilo koja druga dva (ne samo geografski) bliska naroda, puna je antagonizama, primera pojedinačnog i kolektivnog nasilja, kao i međusobne saradnje i prijateljstva, privremeno uspelih i neuspelih, realizovanih i nerealizovanih državnih projekata. Otuda, umesto ispravljanja istorijskih nepravdi ili utvrđivanja univerzalnih istina, bolje je zapitati se o posledicama jednog dugotrajnog diskursa. Slika o Albancu kao večitom neprijatelju i suštinski Drugom toliko je dugo i duboko upis(iv)ana u nas, da je postalo nemoguće misliti izvan ovih kategorija. U tom kontekstu, precrtavanje Kondinog porekla nema nikakve veze sa nacionalnom prošlošću i istorijom, već sa neumoljivom logikom ovde i sada koja, pošto su Albanci naši neprijatelji, a Konda naš prijatelj, ne trpi Kondu kao Albanca. O Kondi na Internetu nema pomena, kako na srpskom, tako ni na albanskom jeziku, što ukazuje na istovetni diskurs sa obrnutim predznacima i, sledstveno tome, na fundamentalne srodnosti dva naizgled suprotstavljena establišmenta. Tako je on danas za Srbe i Albance ono što je, verovatno, pre dva veka bio za Turke - remetilački faktor na Balkanu. Po svemu sudeći, Kondi bi bilo bolje da se nikada nije ni rodio. Ili, barem da nije otvarao gradske kapije. Jer, lakše bismo mi i bez Beograda, nego bez neprijatelja  BETON BR.32  DANAS, Utorak 13. novembar 2007.   Piše: Igor Đorđević REPORTAŽA SA SAJMA KNJIGA                                    Lični krug Najtužnije od svega je uverenje tih navodno pravih Beograđana da žive u velegradu, smatrajući da grad postaje velegrad time što ima dva miliona stanovnika, a ne uviđaju da je Beograd, zapravo,     malo mesto, varoš, palanka koja je prerasla svoje granice a u suštini ostala ista.                              Nema grada u kojem je samoreklamerstvo toliko na ceni kao u Beogradu. Sve možete da dovedete u sumnju u Beogradu, ali ne i samoreklamerstvo, tako da ona osoba koja želi da uspe u Beogradu  mora pre svega da bude izuzetno vešta u samoreklamiranju.                                                               David Albahari, Ludvig     Ove godine odlučio sam da se uklopim i odem na Sajam knjiga. Prethodnih godina izbegavao sam ovo mesto na kome se okuplja poštena i nepoštena, zapuštena i ostrašćena inteligencija, „pisci koji bleje i kuliraju“, kao i njihovi trabanti svih boja, profesija i bezukusa. Dosadno je viđati jedna ista lica koja u nedelju dana okupiraju sve medije i tvrde da su radni i voljni da promene sveukupnu svest. Kada se tome pridodaju novinari koji zdušno promovišu svoje pulene, malo ti se sloši i ne želiš u svemu tome da učestvuješ. Da promenim odluku i posetim Sajam knjiga, pomoglo mi je to što sam na Javnom servisu gledao neku emisiju iz kulture u kojoj je nekoliko hroničara književne zbilje i dnevno/nedeljnih kritičara pričalo kako su odustali od pridavanja važnosti lošim knjigama i ne gube vreme sa knjigama koje ne donose ništa dobro. Suoče se samo sa onim knjigama koje seju zlo i pomamu. Jedino nisu napomenuli da ne pišu kritike loših knjiga uspešnih pisaca, koji su nekad napisali neke dobre knjige a sada pišu smeće i gluposti. Ali, ispada da to i nije neka greška, pogotovo ako se time nikome ne zameraš. Uz to sam, u promotivnom delu Dnevnika na jednoj privatnoj televiziji, slušao jedno piskaralo koje je pričalo o „piscima koji bleje i kuliraju“ na sajmu, sve susrećući se sa ortacima i čitaocima i ponosno potpisujući knjige. To vredi videti, pomislih... ...I u onom podzemnom prolazu Sajmišta naletim na mladunce koji dele kese-poklone na kojima je odštampana prva stranica jedne dnevne novine. Na toj stranici piše: Svet skandira Srbiji. Ubeđen sam da je slučajno uzeta ta stranica u svrhe promocija samog lista a da to nema veze sa skandiranjem zemlji koju Evropljani demarširaju. Oko malog stola gungula. Svako bi da ugrabi besplatan poklon. Posle sam čitavog dana viđao ljude sa tim kesama u rukama. Vole svojima kod kuće da pokažu šta su na Sajmu dobili. Opet pored te prve tezge je i najveća gužva jer je neki mudrac smislio da svi srednjoškolci Srbije treba da dođu na sajam knjiga, da bi naučili šta je knjiga, da bi je zavoleli, ali i da bi napravili masu posetilaca kojom će se dnevnici državnih servisa i svih onih koji im daju podršku dičiti i dokazivati da smo mi Srbi pismen narod, samo nas je neko oklevetao. I svi ti srednjoškolci milion puta su opsovali one koji su ih doveli na jednu manifestaciju koja im je dosadna, nezanimljiva i iznad svega odvratna. Ali, opet, tu su i sada trpe. Uredno uzimaju kese-poklone. Kada se izađe iz podzemnog prolaza Sajma naleće se na prve grupe razularenih srednjoškolaca koji se spremaju da se potuku. Dobro je to mesto za dokazivanje. Ipak, intervencija policajaca koji su bili prisutni da bi smirivali našu dičnu mladost, bila je pravovremena. Tuča je sprečena. Nešto dalje pored jednog šatora dele se novi pokloni drugog dnevnog lista. Jedan stoji, drži kesu u ruci i viče: 100g keksa i knjiga na poklon uz naš list! Jeftino je kupiti novine i dobiti poklončić, pa je i tu gužva. Kroz gomile ljudi koje nisu želele biti tu probih se do hale 1. I sve je isto kao i pre. Ja sam ljubitelj knjiga, spreman da potrošim nekoliko dinara na knjige, ali želja mi je i da pogledam šta se nudi. Ali od ogromnog broja srednjoškolaca koji se „šnjuraju“ po hali ne može se prići štandovima, ne može se proći ulicama velikana. Kad doživiš da svako po svom nahođenju koristi tvoje ime i to predstavlja kao veliko otkriće, dođe ti da umreš još jednom. I prolunjao sam između natrpanih tezgi. Video sam puno onoga što ne zaslužuje da se knjigom zove. Trovači književne scene: markovidojkovići, isidorebjelice, mirjanebobićmojsilovići, vesneradusinovići, matijebećkovci i ini dobro se snalaze u sveopštem rasapu i ludilu. U punoj su snazi. Sve je bilo na svom mestu, samo je književnosti bilo malo. Zato sam i kupio gomilu stripova i okanuo se knjiga. Ali, ipak, nisam dozvolio sebi da ne pronađem nešto za svoju dušu, pa sam kupio: Na štandu „Solarisa“, bačenu u nekoj kutiji na podu, za 25 dinara zbirku pesama Milana Đorđevića Pustinja. Na štandu „Stylosa“, za 80 dinara Pod senkom zmaja Đorđa Pisareva, 150 dinara Đavolji triler Miloša Latinovića. I to smatram dobrim kupovinama. ...Ja ne jurim za novim izdanjima. Pisce ne poznajem, pa mi ne poklanjaju svoje knjige, ali i ne moram sezonski da pročitam knjigu. Mogu je kupiti i sa kojim godinom zakašnjenja da bih je imao u biblioteci. Ne patim se zbog moda i interesovanja mase. Bolje je okupiti 10.000 ljubitelja knjiga, nego 300.000 posetilaca sajma knjiga iz Dnevnika. A još je bolje Sajam ukinuti da se ne pravi gungula i strka. Pametnije je zakupiti 3 šlepera, potovariti tezge i knjige i čitave godine obilaziti Srbiju. Puno je gradova, palanki, varoši i sela u kojima nema mogućnosti da se knjige kupe, a onda bi i srednjoškolci i svi drugi mogli videti knjigu pred sobom, blisku i moguću. Misleći o takvim glupostima provlačio sam se kroz gužvu, jer nisam mogao da odolim. Morao sam - za 500 dinara kupio sam Ludvig Davida Albaharija! I nisam pogrešio  BETON BR.30  DANAS, Utorak 16. oktobar 2007.   karaoke obračun BITEF 2007. Muzička podloga: No Fun, Iggy Pop   Peva: Goran Cvetković   Peva: Aleksandar Novaković 41. BITEF - ZAVRŠNI POGLED   BEZ REČI I PORUKE   Kako god stereotipno zvučalo, Bitef je uvek bio mera Beograda. Ali i vice versa, Beograd je preuzimao na sebe mere Bitefa. To je od nastanka ovog Festivala internacionalnih pozorišnih trupa, koje se po pravilu bave novim pozorišnim tendencijama (kako stoji u podnaslovu Bitefa od osnivanja), postao usud Beograda. I šta god Beograd radio i svi selektori, Bitef bi redovno imao dve dobre predstave. Ostalo je bilo - svašta. Od pokrivanja troškova nametnutim izvođenjem neke druge predstave iz neke (onda) socijalističke zemlje, koja bi njome uslovljavala dolazak neke prve predstave, doista potrebne Festivalu, preko glamura svetskog trendi pozorišta, pa do loše procene ili direktno prihvaćenog saveta nekog velikog svetskog stručnjaka da se pozove ta i ta predstava, koja razočara i publiku i kritiku. Zatim smo uvek, ili skoro uvek, imali problema sa žirijem. Retko se događalo, kao u slučaju Martalera iz Nemačke ili Kristijana Lupe iz Poljske, da se ono očigledno sa scene - ko je stvarno najbolji - odrazi i na odluke žirija. Na žalost gledalaca i kritičara Bitefa, informativni materijal uvek je bio kriminalan. To su bukvalno bile gomile praznih reči o stilu i vrednostima predstave, tako da zaista ništa niste mogli da saznate o bilo kojoj predstavi koju inače sami niste ranije videli. Te isprazne rečenice između reklame i reklakazala informacija o rediteljima, piscima, predstavama, često su dovodile brojnu publiku na minorne predstave, a velike bi bar na premijerama bile igrane pred polupraznim gledalištem. Naravno, posle bi se svi gurali da vide reprizu dobrih stvari, ali kasno, elita ih je propustila. Poznata određenja novim podnaslovom za svaku godinu bila su toliko proizvoljna i toliko isprazna, da bi jedva mogla da pokriju i polovinu predstava. Bio je Bitef, a na Bitefu svašta nešto i sve pod parolom I to je pozorište. Ne ulazimo u motive sloganopisaca, ali slogan jasno govori da se iza njega može sakriti sve i njime ne pokazati ništa. Na žalost, ono što smo videli uglavnom nije bilo Bog zna šta. No, u čemu je bio osnovni problem? KO JE GLUP? Ovo pitanje se samo po sebi nameće već nakon predstave Tri „Batsheva Dance Theatre Co.“ iz Izraela. Naime, podložnost snobizmu koji poriče da predstava može biti nesuvisla i ovde je prisutna kao i na drugim kulturnim feštama. Ugledne zvanice se prave da su razumele o čemu se radi i objašnjavaju „nestručnima“ da ne shvataju kodove u kojima predstava funkcioniše. A šta su stvarno videli na tom gala otvaranju? Samo pokret, sveden i repetativan, usklađenost desetak članova trupe i dve priče, nazovimo ih ljubavnim. Što bi rekli Darkvudi „nekontrolisano kretanje u više pravaca“. Pa, zašto je ovaj teatar otvorio Bitef? Zbog mladosti i lepote? Sigurno ne zbog snažne priče. Sa nedostatkom priče i bilo kakve sugestivnije naracije imala su problema i druga gostujuća pozorišta. Italijanski Brisel#04 nije bio ništa više od eksperimenta sa nervima publike - koliko se može izdržati neodređena, krvava priča o dvopolnom biću koje bez razloga dolazi na svet i umire. Bilo kakav narativ koji sadrži logiku u sebi ovde je negiran, ali ne zarad poruke ili specifične poetike. Njih nema. Reakcije publike, opet, bile su izrazito negativne, ali iz prilično površnih razloga - zgrozilo ih je nasilje na sceni. Lažno puritanstvo dobrog dela beogradske publike svakog Bitefa uvek nas iznova iznenađuje. Ne čudite se, dragi (pseudo)intelektualci koji samo za vreme Bitefa odlazite u pozorište jer je to „in“, brutalnosti ove predstave. Razmislite više o njenoj poruci koja je ovde ograničena na zvuk, svetlosne efekte i Ranijih godina Bitef je imao i političku pobunjeničku crtu. Pobune protiv establišmenta i strahovlade u bilo kom smislu. Krejča je tek u Beogradu zasijao sa svojim antisovjetskim Ivanovim. „Living teatar“ je dobio pravu evropsku potvrdu. Tu su bile i razne opasne japanske trupe sa surovim pozorišnim izrazom koji je tek ovde stvarno viđen i gde su ga mnogi gledaoci osetili direktno. U vreme sankcija, Bitef je bio kaćiperni otpor svetu koji je kažnjavao Miloševića izolacijom. Tada je Bitef predstavljao surogat međunarodnog festivala. Jedne godine su igrane samo predstave Ljubiše Ristića, pa smo nekoliko godina plivali u poluprojektima iz bugarskih ili dejvidlinčovski šok, i ako joj to oduzmete dobićete vazdušastu neodređenost. To je teren na koji niste spremni da iskoračite jer će se pokazati da je Brisel#04 rob forme i ništa više. Zaista, najsigurnije je zadržati se na sigurnoj kritici, pohvaliti dobru uvežbanost, inspirativnu muziku i rasvetu, kombinaciju videotehnike i pozorišta koja se pretvorila u svojevrsni fetišizam, gipkost i pelivanstvo glumaca (ovde se izdvaja uglavnom koherentna finska predstava Rasprave), dakle sve ono čega je bilo na izvoz na ovogodišnjem festivalu. No, ima li nekih ponavljanja, retrospektiva ili su to zaista sve same „nove pozorišne tendencije“? Možda bi bilo ne-znam-ti-ja-sve-kojih provincija. To je trebalo da bude protest, umesto da se protestovalo zatvaranjem sa idejom da umetnost treba da ćuti dok je Miloševićeva okupaciona hunta na vlasti. Taj mračni deo istorije Bitefa ne smemo da zaboravimo. Tadašnje i sadašnje rukovodstvo Festivala se pravdalo da, ako se bude ugasio, Bitef se nikad više neće roditi, pa se zato igralo po sistemu daj-šta-daš i krsti ga Bitef. Sada, toliko godina posle sankcija, pitanje je iskustva i znanja, ukusa i informisanosti, sposobnosti i bogatstva fondova da se Bitef zaista organizuje. Ali postavlja se pitanje, šta se stvarno hoće tim festivalom? Uvođenjem drugog selektora pokušalo se neko inoviranje i podmlađivanje osnovnog odlučivanja u Bitefu, ali rezultat je opet bio - dve ili tri zaista dobre predstave. Pojam oko koga se formirao repertoar ove godine bio je Pozorišna margina, sa podnaslovom I to je pozorište. Nije baš jasno šta bi trebalo da bude pokriveno ovim pojmovima. Da li treba da vidimo sve ili najvažnije trendove, ili samo neke izabrane od strane selektorskog dvojca? Izgleda da je izbor pravljen kako je ko čuo i mogao da vidi, pa su dolazile predstave koje su se mogle dobiti i od njih je krojen repertoar. Eto, da nije došla odlična Pijana (novembarska) noć 1918 po Krleži, u pripremi Tene i Ive Štivičića, u režiji beogradske Amerikanke Lenke Udovički, zaista bismo imali samo par dobrih stvari. A imali smo opet jednu belosvetsku prevaru - Magbet iz Diseldorfskog Glumačkog pozorišta (nemački bolje zvuči: Shauspielhaus). Ova glamurozna sprdačina sa Magbetom i Šekspirom u formi loše čitanog Kralja Ibija, što kaže jedna mlada studentkinja režije, ostavila je pravi negativan utisak i dokazala da se sve vrste prevara mogu u pozorištu ostvariti tako da i veliki znalci budu time omađijani. To je potvrdio i Žiri lista Politika i dodelio Jurgenu Grosu nagradu za režiju baš tog i takvog Magbeta. Formalni teatar iz Sankt Petersburga prikazao je svoj drugi susret sa romanima Saše Sokolova (prvi je bio sa delom Škola za budale, za koji su dobili Grand Prix 2000), Između psa i vuka u režiji moćnog Andreja Mogućeg. Ovaj san o slobodi i samoironično čitanje prošlosti, sastavljeno u ogromnoj energiji samokritike, igre i preobražavanja sveta magijom ostavilo je žirije hladne, ali je zagrejalo publiku. A publika je bila pogođena kao granatom u glavu predstavom Brisel#04 totalnog autora Romea Kastelučija i njegove trupe „Societas Rafael Sancio“ iz Ćazene. Oni se u sinkretizmu svih umetnosti, filozofije, istorije i tehnike, bave dubokim sondiranjem iskustava sveta, naročito Evrope, tražeći odgovore na ključna pitanja života i opstanka. Naravno, s obzirom na to da se radi o autentičnom umetniku modernog pozorišta, ništa nije kako na prvi pogled izgleda, pa je publika prinuđena da otvori svoje srce i um, e da bi bila u stanju da primi poruke koje sarkastično i više puta preobraćeno emituje Romeo Kasteluči. Ovo je, kaže on, jedan od deset projekata koje je već napravio i vezao ih za gradove u kojima su nastali ili kojima su posvećeni. U ovom projektu govori se jezikom nasilja i magičnih slika. Visoka poezija i dubina iskustva ne ostavljaju nikog hladnim i s pravom je žiri dodelio ovoj predstavi Grand Prix Bitefa - nagradu Mira Trailović. A publika je ipak nagradila ono što je naše! To je bio jedan (ponovo) naš Krleža koji se u svom delu Pijana novembarska noć 1918 bavi političkim licemerjem, ali na sasvim savremen način. Materijal je bio razumljiv i trupi sa Briona „Ulysses“, ali najpre rediteljki Lenki Udovički koja je sa velikom snagom i istinoljubivošću sastavila ključni komad srpsko-hrvatskih odnosa danas. U komadu ulogu mladog i večnog Krleže duboko doživljeno igra Sreten Mokrović, a pored hrvatskih nastupaju i dva beogradska glumca, odlični Branimir Lečić i fascinantni Nebojša Glogovac. Ovu predstavu ovacijama pozdravlja duboko dirnuta publika i na Malom Brijunu u tvrđavi Minor i u Jugoslovenskom dramskom pozorištu na Bitefu. Ovo pozorište nije sa margine, ali je velika i teška saga. Dobro je da je Bitef smogao snage da je prikaže. To i Beogradu i Bitefu služi na čast   razumnije odbaciti tu etiketu koja se prilično iskrzala sa dovođenjem Pupilija, Papa, Pupilo pa Pupilčiki-rekonstrukcija pozorišta „Maska“ iz Slovenije. O da, vratila se 1969. godina i izabrala da umre u Srbiji, zaklana pored pileta u kofi na sceni. Fingirana brutalnost i nasilje imaju i te kako jaku podlogu u pozorištu, od antike pa nadalje, da ne spominjemo docnije manje poznate „surove pisce“ Šekspira, Vebstera, Bonda, Kejnovu. Ali samo ako nasilje ima smisla i ako, suštinski, ne ugrožava nijedan život i doprinosi katarzi. Pozorište antikatarze može biti nečija šolja čaja i 2007. godine, ali koliko je tih ljudi zapravo bilo u Centru za kulturnu dekontaminaciju na izvođenju ove predstave? Većina i dalje ne progovara. Plaše se da priznaju i nastavljaju da konzumiraju ono što se servira. Da ne ispadnu glupi. KO JE PAMETAN? Ako se ikako može reći da je Goldonijeva predstava iz pratećeg programa Sluga dvaju gospodara, u režiji Andrea Pačota i u izvođenju NP Užice, bila inovativna, onda se to sigurno može primeniti i na srpsko pozorište. Dakle, ništa više do primer kako se i određene tendencije u evropskom pozorištu (koje nisu od juče) mogu primeniti i kod nas. To je ujedno i najznačajniji doprinos ove režije. Rečju, u pitanju je dekonstrukcija ovog na prvi pogled „hepiendičnog“ teksta. Zapleli smo se u priči o ukletosti i zatvorenosti forme, ali onoj koja ne poziva na bilo kakvu vrstu pobune ili iritira i gazi vaša čula u istom pravcu već, naprotiv, samo konstatuje stanje. Ne ulazeći u korene sila koje upravljaju životom Rusije kroz vekove, Između psa i vuka Andreja Mogućeg spas nalazi u slovenskoj raspričanosti, sračunatom romantizmu i povremenim šalama, uz lepu muziku i efektna scenska rešenja. Neka, dovoljno je da posmatramo taj mikrokosmos Rusije i večitu misteriju stepe... Meta je pred nosom reditelja, ali on je svesno promašuje da bi pogodio sve ostalo plus slovenski sentiment koji je ovde kod mnogih poprimio oblike patologije. Pametno odigrano, ali ne toliko eks-jugoslovenski blisko kao Pijana noć 1918 teatra „Ulysses“ koja je razvukla događaj od šest minuta na sat i po, plus bonus - razgovor Krleže sa srpskim oficirom Vesovićem. Poenta je jasna: trasnsformersi kao zloglasni Slavko Kvaternik preživljavaju lom „Tamnice naroda“ da bi zbog računice srpskih oholih pobednika došli do novih položaja. Postavljeni su temelji trošne države oličene u savezu nacionalnih elita koje su se međusobno prezirale. Poenta? Sa groteskno-slepstikovskim, verbalnim i raspevanim teatrom u zvaničnoj konkurenciji koja je listom posvećena fizičkom ili barem „skoro pa neverbalnom“ pozorištu nagradu publike dobija Pijana noć. Dakle, publika se može kriti koliko god hoće, ali kad glasa ona traži ono što joj srce ište. GDE ZEKA PIJE VODU? Šta znamo? Osećaj neprijatnosti koji imamo kad napuštamo pozorište nema nikakve veze sa predstavom ili našim dubokim mislima, nego s činjenicom da ne razumemo. Nije naša krivica. Šta ne znamo? Princip selekcije i stvarnu ponudu pozorišta van naše zemlje. Retki su ljudi koji mogu u toku godine, a van Bitefa, videti barem jednu predstavu strane produkcije. I tako, mrgodan na domaće režije, naš auditorijum šeni na svaku stranu. Šta nam treba? Treba nam priča, jasna i precizna koja može biti verbalna (ali ne mora), a najbolje bi bilo da bude kombinacija oba elementa. Manir i pravac po želji. Šta nam ne treba? Pseudointelektualne žvake, komplimenti za svaku predstavu na festivalu, izmišljanje opravdanja i kalemljenje predstava koje apsolutno nemaju dodirnih tačaka, te kreiranje festivalskog monstruma koji je nit’ vamo nit’ tamo. Šta želimo da čujemo, vidimo, osetimo? Pozorišnu predstavu u kojoj se ne zaobilaze glavni problemi koji muče današnjeg čoveka: dehumanizacija - tesno povezana sa društvenim sistemima, neokolonijalizam, ekonomska i duhovna kriza, ekološki pakao, suočavanje sa činjenicom da danas 9/10 sveta živi gladno i u lancima, ljubav, život. Skromni zahtevi, zar ne  BETON BR.29  DANAS, Utorak 2. oktobar 2007.   Piše: Marina Đurašković BRZI FESTIVALI SRBIJE                            Tepisi, filmovi, salaši, ostavke     Kad nema bioskopa dobri su i festivali. Upalićemo baklje. Okrečićemo domove kulture, i ako se ima para, upristojiti klozete. Turistički objekat, visokog rejtinga, pri tom privatan, salaš sa pet zvezdica, ako je moguće, stavićemo u službu istog - sve za umetnost, umetnost za sve. Švedski sto, na kome ništa ne fali, od pršute i gorgonzole do plodova mora, biće pokazatelj da se ne štedi ali i da se ulaže. Gosti festivala imaće poseban tretman. Prevoziće ih automobili visoke klase sa klimatizacijom od mesta događanja do konačišta. Tradiciju, u smislu pečenja i pljeskavica, na šta je narod tokom godina navikao, posebno sa lukom, izmestićemo u susedno sokače. Nemoj da nam neko usmrdi vatromet. Crveni tepih i ovde i tamo. Glumci, prigodna kulisa i svita, pozdravljaće razdragano publiku, koja kao na svakom vašaru očekuje svoju mečku. Pošto brinemo o životinjama u neveseloj Srbiji niko neće nositi brnjicu. Kamere će pokazati kako su svi srećni i ushićeni. I, eto kinematografije po meri naroda. Ukazaćemo na probleme ali nećemo kriti ni pregnuća. I karavan može da krene. Lepota ga je gledati. Prolazi Srbijicom već četrdesetak godina. Tradicija je to. A na tradiciju se u Srbiji ne udara. Uostalom, razdragani političar, baš nekako iz tog mesta, učiniće sve da se preko njegove političke baze dogodi nemoguće. Da od varošice načini grad, a od grada vašarište. Cena nije važna. Srbija nema cenu. SRPSKA „PULA“ U srpskoj Atini, Novom Sadu, nije se štedelo. Grad bioskop, bio je formula sveprisutnog dešavanja. Festival, gde god se okreneš. Slavoluci, papirnate kapije sa imenima značajnih srpskih reditelja kroz koje treba prolaziti skrušeno. Projekcije na otvorenom. Može film i po dnevnom svetlu. To što „filma nema bez mraka“ stara je floskula koja ne važi u dvadeset prvom veku. Pravila se menjaju zavisno od metafore. Ovo je vek svetlosti i treba se privići na to. Tehnologija će učiniti svoje. Slepi će progledati a svevideći oslepeti. Dijalektika se još jednom potvrdila na delu. Pozorišta su pretvorena u bioskope, bioskopi u kafane, kafane su prilagođene pratećim programima, programi festivalskom sadržaju. Da bi sve delovalo bogatije, uz osam premijernih priključilo se isto toliko repriznih, već viđenih filmova. Zašto se kruto držati pravila? Veliki beli svet izbrisao je razliku između igranog i dokumentarnog filma. A svet zna šta radi. Filmski festival Srbije, sa predznakom nacionalni, pucao je visoko. Čim je ispostavljena cifra, - Ministarstvu kulture, Pokrajinskom sekretarijatu i inima, naslutilo se da se radi o nečem velikom. Milion i trista hiljada evra, koliko je naznačeno da će festival koštati, svedoči o ambicijama koje je trebalo da daju rezultate. Specifikacije su bile jasne. Uložiće se u sve što kinematografija trebuje. Devet filmova obradiće se u budimpeštanskim laboratorijama. Dovršiće se filmovi, a da bi se festival održao uručiće se nagrada za životno delo iako dobitnik nije ni obavešten. Obe scene SNP-a u Novom Sadu adaptirane su u kino dvorane, prilično traljavo, jer je već na otvaranju dva puta pucala projekcija. Prateće manifestacije, posvećene filmskoj baštini, podsetile su da nismo od juče, da su se filmovi u Srbiji snimali i početkom prošlog veka. Po trgovima nastupali su bendovi, a po kafanama, uz bonove za topli obrok gosti festivala bili su u prilici da se upoznaju sa značajnim izdanjima iz oblasti filma. Bila je prisutna i Evropa. U petočlanom žiriju sedela su tri stranca. U programu Eurimaž prikazani su filmovi, evropske koprodukcije, poznatiji kao „filmska sapunica“. Da se vidi u šta Evropa ulaže i gde smo mi to sada. Bitno je poređenje. Bitni su i gosti iz sveta, viđena imena evropskih festivala, kritičari, producenti... Valjda će nešto zabeležiti o Srbiji u svojim noticama. Treba reagovati na takvo gostoprimstvo. Uložilo se. Osmišljeno je i osnivanje nekih fondacija, bez kojih Srbija nikako ne može. Sve što je uz Dunav treba da se ujedini i radi zajednički na filmu. O Tisi ni reči. Uostalom, kanali ionako odavno nisu u funkciji. Detalji su saopšteni na visokom nivou. Na poslednjem spratu velelepnog zdanja NIS-a u Novom Sadu, odakle pogled puca daleko. Po prostoj računici ispada da je festival, koji još uvek nije isplatio sva potraživanja jer svi novci još nisu legli, na svakog od oko šest hiljada gledalaca utrošio oko 130 dolara. O tome gledaoci, naravno, nemaju pojma. GROZNICA FESTIVALSKIH VEČERI I dok se prašina po novosadskim putevima slegala, u Sopotu se pripremao vatromet. Bilo je razloga. Trebalo je najaviti još jedan nacionalni festival. Takmičarski, koji će vrednovati producentske napore. Takav još nismo imali. A pošto nismo, treba ga izmisliti. Pri kraju festivala upriličen je i okrugli sto na temu, da li je koncepcija ovogodišnjeg SOFESTA prava. Ili u vreme tranzicije, a sve se menja od danas do sutra, možda treba naći neku novu za isti. Umne glave razgovarale su o tome nekoliko sati. Bilo je i kritičkih tonova. U godini koja je pred nama doći će se već nekako do spasonosne formule, jer i mi konja za trku imamo. A i trinaest miliona dinara koliko je u njega uloženo. Tranzicija je sklona promenama, bitno je da para ima. A filmovi isti. U Vrnjačkoj Banji opet se lamentiralo nad scenarijem. Kao i kakva je uloga istog u vreme globalizma. Referati su bili inspirativni, mada ih se niko ne seća. Uostalom zgodna publikacija podsetiće učesnike o čemu su govorili, a festival će dobiti još jedno štampano delo vredno pažnje koje će pripomoći u prevazilaženju istog. Organizatori su bili skromni. Ne zato što vole, već zato što je na dva i po miliona republičkih, opština za festival izdvojila oko pet miliona dinara. Priča se da je prioritet imao nastup Svetlane Ražnatović, neposredno pre festivala. Da se razveseli narod. Ne valja kada je narod tmuran. Svašta mu pada na pamet. Filmovi, već viđeno. Festival glumačkih ostvarenja u Nišu jedini se držao dobro. Opština je odrešila kesu, pribralo se tu oko sedamnaest miliona dinara i tridesetak hiljada gledalaca. Odazvalo se gotovo sve što je u srpskom glumištu vredno. Na prelepoj pozornici u niškoj tvrđavi uzajamna ljubav između glumaca i publike trajala je još jedno leto. PITANJA I ODGOVORI Dakle, treba li Srbiji filmski festival, kao što je nacionalni, i svi festivali koji slede. Opšte je mesto da je jedini respektabilan festival u ovoj zemlji bio Pulski, koji je sa starom Jugoslavijom preminuo 91. godine. Javila se potreba za nacionalnim festivalom. Da li kinematografiji koja godišnje iznedri desetak igranih i stotinak dokumentarnih filmova treba toliko festivala? Da, jer kad nema bioskopa i festivali su dobri. Da, jer Festivali filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji i glumačkih ostvarenja u Nišu, imaju kod nas najduži staž i tematski su jedinstveni u svetu. Da li nam je potreban nacionalni festival? Da, jer bi trebalo da vrednuje godišnju produkciju u državi. Umesto da se i ovaj deo strategije u onom što se naziva kulturnom politikom jedne zemlje prepušta tranziciji. I ne samo tranziciji, jer nema osmišljenog vrednovanja u kulturi, dakle nije razdvojeno ono što bi trebalo podržati, zarad već dokazanih vrednosti, od onog što treba prepustiti tržištu. Kinematografija je i roba i umetnost. Kao umetnost, država bi trebalo da je stimuliše u svakom segmentu, od produkcije, distribucije, do prikazivanja. U zemlji u kojoj ne postoje bioskopi, ali ni tehnološka baza (postprodukcija se radi u inostranstvu, jer laboratorija nema), festivali su mesta za okupljanje, vrednovanje i plasman. Ako država izjednačava produkciju sa vašarištem, u toj državi nešto debelo nije u redu. Možda upravo to što će nam „mesije“ sa državnim parama, kao u američkim filmovima, za kulise proglasiti građevine a građevine za sopstvenu prćiju. SALAŠARI Tokom Filmskog festivala Srbije u Novom Sadu pale su dve ostavke. Prvu je dao Đorđe Milićević, direktor Filmskog centra Srbije, drugu je, doduše neformalno, podnela direktorka festivala Svetlana Jovičić. Finansijski rezime festivala još uvek nije poznat, iako je od tada proteklo gotovo četiri meseca. I najzad, i Dragan Bjelogrlić, predsednik Upravnog odbora koji je ugodne dane tokom festivala proveo na čuvenom Salašu 127 i manje čuvenom Aleksandru, razmišlja o povlačenju sa svog mesta. Sa nadom, pretpostavlja se, da kao ni prethodnog puta, kada je kao čelnik Festivala glumačkih ostvarenja u Nišu ovaj festival finansijski zavio u crno, neće biti prozvan  BETON BR.27  DANAS, Utorak 4. septembar 2007.   Piše: Aleksandar Novaković POZORIŠNO MEŠANO MESO                            Reportaža s pozorišnog Fringe festivala u Edinburgu Na samom početku želim da napomenem da međunaslovi koji krase ovaj članak pripa-  daju pesmi jedinstvenog autora, najgoreg pesnika Škotske, Evrope, te sveta po imenu     William MacGonagal. Za neke od predstava o kojima će docnije biti poneko slovce više MacGonagalovi stihovi su više nego primereni.                                                                        Festival Fringe je ponikao iz plemenite ideje da britanskoj publici treba predstaviti drugačiji, alternativni teatar iz inozemstva, a to beše leta 1947. Mesto i vreme odigravanja „spektakla“ su klizni - može biti sabajle u katedrali ili popodne oko trojke u pekari, svejedno! I bi tako i mnogi alternativni i zaista zanimljivi likovi pohodili su festival. Smrzavali su se, pušili opuške, spavali ispod North Bridgea, žickali za supu i sendvič, ali bile su to lude 60/70. kad je to bilo normalno. Neki od onih koji su preživeli ove oskudne početke su vam možda i poznati: Monthy Python, Rowan Atkinson, Ema Thompson, Stephen Frye, Hugh Laurie. UPON A HILL THERE WAS A COW... Avaj, danas stigosmo do festivala sa preko 2000 događanja od kojih 90 odsto čine tačke standup komičara poznatih po tome što ne tolerišu da ni sa kim ne dele kako scenu tako ni svoj deo ulaznica, koje koštaju 5-10 funti per capitem. Jednom rečju: ako se želite zabaviti, dođite u veseli Edinburg gde vas sa svih strana zasipaju šljaštećim flajerima, koje vam je bolje da uzmete ukoliko ne želite da se suočite sa režanjem buldoga koji se skriva u telu skoro-pa-čedne devojčice. Ona vas preklinje da odete na takav biser pozorišta kakav je mjuzikl Debbie Does Dallas (ako vam se naslov čini poznatim prisetite se tinejdžerskih dana i prvih pornića) na primer. Da ne govorimo o ispovestima prsatih sredovečnih tetki, seksualnih početnika u ranim pedesetim ili krizatora srednjeg doba (F# k, I’m fourty!) i slično. No, ako mislite da to i nije toliko nisko pogledajte „mjuzikl“ Mephistopheles Smith u kojem glavnu ulogu igra Paul Roberts (ex-Stranglers) i otkrićete mesto gde je rokenrol u prah samleo svoje grešne kosti, a devojke iz plesne grupe „Bambić“ u Donjem Kupusištu našle svoju zasluženu kaznu. Bizaran je to osećaj - platite kartu, gledate predstavu i stidite se u ime glumaca. Nešto sasvim suprotno, ali opet na mjuzikl liniji (samo sa pravim glumcima koji su mladi a znaju i da pevaju na satiričan, duhovit libretto) je Tony Blair - the musical „Io Theatre Company“, storija o usponu i padu vođe Novih Laburista. Zanimljivo je gledati modernu istoriju Velike Britanije opisanu kroz živote praznoglavog, gizdavog, bezidejnog i povodljivog premijera zaljubljenog (i vice versa) u svog, danas aktuelnog naslednika, Gordona Browna, zatim slepog savetnika koji se konsultuje sa lutanom na svojoj šaci, pomoćnice opsednute šalovima i stranačkog aparatčika koji govori svima nerazumljivim dijalektom. Dodajmo tome i „krvavu“ kantri numeru sa nezaobilaznim G.W. Bushom i zapitajmo se: „A šta ako je svetska politika stvarno ovakva?“ ...IT IS GONE... Staljingradska bitka Državnog lutkarskog pozorišta iz Tbilisija (Gruzija) već dugo vremena nije nekakav poseban novitet na festivalima, ali to ne umanjuje saživljavanje sa sudbinama istorijski nevažnih protagonista na obe zaraćene strane. Bajkovita rešenja potresne priče o konjima i ljudima, diskretna i skromna, pokazuju da su lutke daleko od banalne detinjarije za koju ih mnogi po defaultu (još jedna divna srpska reč) smatraju. Suštu suprotnost, po naizgled ozbiljnoj, a u stvari pretencioznoj priči, predstavlja Beckett in a buckett pozorišne trupe „Mardy Arts“, kvazikombinacija fizičkog teatra i beketovskih motiva. Nepotpisana (ima za to podobrih razloga) priča o medicinskoj sestri koja u dve sobe drži kvazi-Vladimira i kvazi-Estragona, a sve da bi izvela neki nedokučivi eksperiment. Priča sadrži dva dobra elementa: prvi - Beckett (Samuel?) je u naslovu, a drugi je sadržan u trenutku kada kvazi-Vladimir probuši balon a publika se razbudi. Ovakve teatarske mamipare su česte na Festivalu - zbog navodne potpune slobode stvaralaštva možete zavedeni imenom pisca ili tematikom (istorija ljudskog roda u pantomimi) istresti i čitavih „10 quid“ za petominutnu minijaturčicu u nekom pabu, parku, restoranu brze hrane ili trećem kontejneru levo iza studentskog kampusa. Džabe se žalite - na svakoj karti lepo piše:no money returned! Nekad možete naleteti i na pokušaj vredan poštovanja (mada vam bude i malkice žao), recimo mlada pozorišna trupa „Base theatre“ koja se u crkvi poklonila senima Antonina Artauda i njegove visoko apstraktne radijske drame To have done with judgment of God. Eh, kamo sreće da je na radiju i ostala! I, toliko o tome. Ne treba, s druge strane, biti previše oštar prema „fringeovcima“, naročito onima koji se histrionskim poslom bave iz čiste posvećenosti. Niko ni ne očekuje da vidi velike produkcije (ako izuzmemo par retkih primera kao što je James II Douglasa Maxwella) i izvikana glumačka imena. Zanimljivije je pogledati predstavu u kojoj je više glumaca nego publike a onda jednog dana prepoznati nekog poznatog glumca u „onom malom/maloj što je igrao/la na edinburškom pristaništu pored bureta krcatog glavama haringi“. A kako odrediti koga gledati a koga ne, kako rasporediti tanani budžet? Kao što ste videli, rukovođen bizarnim sadržajem i poznatim autorima (Georg Bihner - Dantonova smrt, uravnotežena ali bez iznenađenja odigrana predstava trupe „Jacobines“, na primer), video sam dosta neuspelih predstava. Na sreću, postoji i druga strana medalje. Spomena je vredna pozorišna trupa „Little agitations“ sa ubitačno postavljenom Crave Sarah Caine: četiri glumca, četiri stolice, ne menja se mnogo osim pozicije stolica ali tako da se glumci ne mogu potpuno sagledati međusobno a ni publika ih ne može videti jer uvek jedan od njih „glumi leđima“ ali to čini jakim, dobro izbalansiranim glasom. Priča o nedostatku komunikacije, čiru u mozgu društva oličena u ovom delu uspela je da održi pažnju publike iznad čuvenog restorana Deacon House, a verujte mi, na Fringeu, gde publika kao večito gladna pirana pliva od jedne do druge scene, to nije lako izvesti. Slično se može reći i za Beckettove Happy days „The Loft Theatre Company“ iz Irske, sa Mary McDonald koja je vešto igrala između stereotipa praznoglave kaćiperke i osećajnog, razumnog ljudskog bića. Prikazana metafora samoukopavanja nikad nije bila aktuelnija. Promišljen, kako zbog svoje „besplatnosti“ (plaćate dobrovoljni prilog) tako i lokacije (Botanička bašta) i, nadasve, brehtovskog otklona prema likovima, bio je Šekspirov San letnje noći pozorišta „Pantaloones“. Ono što je fasciniralo nisu bili ni pristup niti gluma (iako daleko iznad solidne) jednog od tipičnih comunity theatrea, koliko publika, stotinu njih koje pljusak i gromovi nisu rasterali. Veći kompliment jedna trupa nije mogla dobiti. ...IT’S NOT THERE NOW! I, eto nas na kraju skaske o Fringeu. Besmisleno je lamentirati nad pozorištem, jer ako je već 90 posto standupa, a ostalo otpada na mjuzikl i „mjuzikl“, onda je to slika sveta u kojem živimo. Da li možete zamisliti hiljade ljudi koje, umesto na koktelskih sat i po prošaranih lascivnim humorom idu na Jastučka Martina MacDonagha? Ja ne. Pitanje je šta je sa onih nekoliko procenata „ozbiljnog“ pozorišta i kako doći do njega. Koncept festivala se formalno nije promenio, ali ono što je u izlogu izgleda drugačije. Postoje oni koji su slobodni i oni koji su slobodniji, oni čija lica krase lokalne autobuse sa Versaćeovim imidžom i oni kojih nema, oni koje štampa favorizuje i oni koje neće zaboraviti jer nikad nisu ni uočeni. To naravno ne znači da Festivalom nužno dominira nekvalitet (samo krupan kapital) - video je on brojne dobre glumce i tekstove, ali postoji i pitanje režije koja se drži utvrđenih kanona, bez želje za nekim većim iskorakom, eksperimentom. Ziceraški zahvati sigurno neće vratiti publiku. Od reditelja se, u ne tako dalekom prošlom veku, očekivalo preispitivanje forme ali i poruke dela, kanalisanje njegove snage, ali to je više pitanje iskoraka vere nego pitanje mašte. Pa šta ako se pogreši? Fringe je to, on i jeste zamišljen tako da se na njemu uči putem pokušaja i pogrešaka. Upalilo je na majmunima, zar ne?  BETON BR.24  DANAS, Utorak 24. jul 2007.   Piše: Dejan Ognjanović GUSANI U MAGLI                           Izveštaj s prvog Filmskog festivala Srbije Novi Sad, 3-8. 07. 2007.                              SUBJEKTIVNI UGAO: KVAZI-PROMOCIJE Pronalazim pivnicu „Gusan“ gde treba da se odigra promocija moje knjige o srpskom filmu strave, a tu me dočeka sasvim druga vrsta horora. Na prilazima lokaciji nema ni najmanje naznake o pratećim programima. Ništa u pivnici ne ukazuje da će se tu uskoro desiti nekakav program. Kažu mi: „Flajeri još nisu stigli iz štamparije.“ Na sajtu FFS-a stoji da promocije počinju u 15.00 h. U Katalogu i u Biltenu piše 15.30. Zapravo, u biltenu za taj dan vidim da je prelamač progutao kraj teksta na desetoj strani i početak sa jedanaeste, tako da je od „najave“ promocije ostalo samo par neupotrebljivih rečenica na engleskom. Kasnije saznajem da je neusklađenost između sajta, biltena i drugih vidova obaveštavanja i zbunjivanja bila stalna, pa su mnogi koji su se oslanjali samo na jedan izvor izvisili. Oko 15.45 doznajemo da još nema tonca sa mikrofonima, niti se zna gde je. Zahvaljujući čudesima mobilne telefonije, njega dovabe nekako, a njegov zabezeknuti odgovor glasi: „Šta, zar promocija nije u 17.00h? Molim? Imamo i neku u 15.00h? Meni niko ništa nije rekao…“ On ipak dovuče svoje mikrofone samo petnaestak minuta kasnije i postavi ih. Oko 16.20 na binu za rok koncerte u uglu pivnice, predviđene za „debatne krugove“ (!) izađem sa ostalim učesnicima promocije. Otpočnemo priču na opštu indiferentnost slučajno zatečenih gostiju. Nas trojica na rok-bini smo profesionalci i ništa nas ne može iznenaditi (sem profesionalizma), te odradimo taj razgovor kao da imamo publiku u ozbiljnijem smislu reči. Flajeri koji najavljuju već završenu promociju stigoše kad smo sišli sa bine. Crveni, upadljivi, drečavi… Neko bi ih možda zapazio, pa čak i svratio do „Gusana“, da su bili gde treba onda kad je trebalo. Ako je neka uteha (a nije), u 17.00 je bila promocija ozbiljnije i bolje knjige od moje, o Kurosavi, starijeg i važnijeg gosta od mene, Nikole Stojanovića. Na njoj nije bilo nikakve publike, sem učesnika prethodne tribine i nezainteresovanih gostiju pivnice koji nisu ni podizali poglede sa svojih tanjira i čaša. Od novinara ni traga ni glasa, a kamoli pitanja iz „publike“, razgovora, interakcije… Isto je bilo i sutradan (kada su usred projekcije zvali mog kolegu da ode u „Gusana“ i vodi promociju, pošto „nema ko da to radi“). Neko će sutra moći da maše tim flajerima kao dokazima da su se nekakve „promocije“ desile (i da opere neku paricu za njihove navodne troškove, iako učesnicima ni put nije bio plaćen!). U stvarnosti, to je bio potpuni ćorak, uvreda za goste pozvane da bacaju biserje pred gusane u pivnici. OBJEKTIVNI UGAO: KVAZI-FILMOVI Lišavam se blaženstava crvenog tepiha ispred SNP-a koji ilustruje izreku „spolja gladac a unutra jadac“; umesto da filmove gledam u neadekvatnoj pozorišnoj sali na izgužvanom platnu, to činim na novinarskim projekcijama, u „Areni“, pa evo osvrta na nekoliko premijera. Hadersfild SNP je idealno mesto za gledanje ovog ostvarenja, jer se tu poništavaju krhke razlike između filma i pozorišne predstave. Hadersfild nije ubedljivo presekao vrpcu sa pozorišnim daskama, nije opravdao potrebu da uopšte postoji kao film. U drugoj polovini ga teatralnost guši i utoliko što glumci počinju da se ponašaju kao da su opet u teatru, dakle, da skaču i kolutaju očima i galame bez potrebe, i ta nekontrolisana histrionika deluje intruzivno. Ima u scenariju lepo uočenih detalja vezanih za likove, emocije, angst (ne)života u Srbiji… Avaj, ti detalji nisu iskorišćeni za priču (u smislu zapleta) već za pričanje (u smislu: grupa ljudi priča u beskraj). Ipak, glavni problem filma su nerešena pitanja – šta je ovde zapravo dramski sukob? Ko je ovde glavni lik, i zašto doživljava iskonstruisano iskupljenje na kraju? Bitne stvari se verbalizuju kroz dijalog, ali malo toga je pokazano filmskim jezikom. Pored toga i sâm tekst posustaje pod težinom pitanja koja pokreće i koja se ne daju adekvatno oživeti kroz naklapanje nekolicine likova u jednoj sobi. Peščanik Siroti Kiš: čime je ovo zaslužio? Zar njegova proza nije mogla inspirisati nešto više od dva sata isprazne, nekoherentne kvazi-artističke gnjavaže? Sobolč Tolnai može površnijeg gledaoca navesti na pomisao da se radi o našem odgovoru na Belu Tara, ali samo pod uslovom da zanemarimo sledeće: - Belin frejming i tajming su proračunati i smisleni, dok su kod Tolnaija proizvoljni i bez efekta. - Belin spori ritam pažljivo konstruiše autorski svet sa osobenim ritmom i logikom; kod Tolnaija je povezanost kadrova bez kumulativnog dejstva, bez prisenka smislenog toka. - Uprkos „kliničkom“ pristupu, Bela postiže emocionalnu saživljenost sa svojim likovima, dok figure koje se teturaju kroz Peščanik mogu izazvati samo gusansku ravnodušnost. - Gledajući Beline filmove zaboravite da gledate glumce; Tolnai ne ume sa ovima koje ima. - Bela beleži morbidnu lepotu i poetičnost u raspadanju; Tolnai samo oponaša slične postupke, ali bez efekta - puki isprazni artizam. Umesto kokica S.O.S. (Spasite naše duše) Najnoviji Šijanov film doseže tek do tačke između Braće po materi i Šovinističke farse. Spoj tragedije i komedije, tako superiorno izveden u klasicima Ko to tamo peva i Maratonci trče počasni krug, ovde je površan, neubedljiv: delom zato što sâm materijal odbija da bude komičan (kopanje kostiju iz ustaških jama), delom zbog tretmana tog materijala koji nije ni filmski, ni idejno promišljen. Pored lošeg scenarija, Šijan je oslabljen jer nema glumačku ekipu kao nekad: svaki glumac kao da dolazi iz desetog filma, što umesto horskog pevanja proizvodi efekat neuvežbanog orkestra u kome svako duva u svoju svirajku. Bjela je ubedljiv (reklo bi se da i ne glumi!) dok tumači gnjidu u belom odelu; Laza bi sa svojim kreveljenjem i skakutanjem bolje pristajao Kustinom Zavetu; Zona Zamfirova igra provincijalku sa neujednačenim akcentom kakvim niko ne govori; Ejdus je i dalje u Šovinističkoj farsi, i tako i glumi Hrvata; Štimac takođe kao da je kod Kuste, ali kod onog starog, ozbiljnog; Vuk Kostić je najdrveniji od svih drvenih glumaca u istoriji drvenarije i njegovi pokušaji humora su toliko patetični da dovode ivice suza. Sam zaplet je neubedljiv, površno je povezan sa nekim „istorijskim“ dešavanjima u Hrvatskoj s početka srpske pobune, ali uspeva da domaši tek do sirotinjske „zabave“ i do dozlaboga konfuzne „poruke“. Sve u svemu, naslov treba shvatiti kao spasavaj se ko može! Agi i Ema Knjiški predložak Igora Kolarova je toliko generički da vuče na ono „kako matori Đokica zamišlja književnost za decu“. Ipak, za starije i strpljivije, koji još nisu ubili dete u sebi, ovo je sasvim prijatan i šarmantan film. Za to zaslugu imaju reditelj i svi zaslužni za vizuelnost filma, koja je svetska, od vibrantno-pastelne fotografije do odlične scenografije, kostima i vizuelnih efekata. Podjednak kvalitet je i mali Stefan Lazarević, koji bukvalno nosi film bez vidljivog napora. On je lepo i harizmatično dete lišeno ukočenosti i zazora od kamere koje ima većina naše šmirantske dece-glumaca-recitatora. Nadajmo se da neće dozvoliti da ga polusvet koji gravitira ka domaćim festivalima uvuče u svoj kal pre nego što se razvije u odličnog glumca. Filmu najviše smeta odsustvo zapleta: tu ne postoji profilisan sukob, već samo proizvoljne epizodice u kojima se Agi vezuje za babu (Milena Dravić) iz stare kuće preko puta pri čemu se mešaju njihovi svetovi fantazije. Ta fantazija niti je preterano maštovita niti bogata, ali je lepo uslikana i dinamično režirana, pa je umereno zabavna. Ovo je film koji može da se bez stida prikaže inostranstvu. To se teško može reći za ijedan drugi od naslova na Festivalu, koji su odreda opterećeni uobičajenom boljkom srbskih filmića da su savršeno irelevantni izvan Srbije, budući da svoju opsesiju lokalnim blatom ne umeju da transcendiraju do nivoa univerzalno zanimljive i filmofilski bogate priče. Iz svega ovoga nužno sledi naravoučenije: kakva zemlja, takvifilmovi, takav i festival  BETON BR.22  DANAS, Utorak 26. jun 2007.   Piše: Saša Ćirić ŠAMAR ČASTI                                                     Osveta kojota                                                                         (Božo Koprivica: „Vitez protiv kojota“, Vreme, br. 858, str. 72/73)     POVOD Ovde nije reč o povodu. A povod je sledeći: Predrag Danilović, proslavljeni košarkaš Partizana, Kindera i jugoslovenske reprezentacije, na funkciji predsednika KK Partizan, posle utakmice sa Hemofarmom u Vršcu, išamarao je glavnog sudiju meča. Nije reč ni o vrsti i težini povreda (prema policijskom izveštaju, Danilović je naneo „lakše telesne povrede“), Foto: Stanislav Milojković reakciji javnosti, disciplinskoj kazni, ugledu naše košarke i zemlje ili osećanjima (košarkaških) sudija, taksista, kasirki, kritičara i ostalih uslužnih delatnika koji, nesavršeni kakve ih je Bog dao, „dele pravdu“ i, naravno, čačkaju mečku. Reč je o fenomenu odbrane nasilja na stranicama nedeljnika koji od svog osnivanja dosledno kaštiguje svako nasilje. Božo Koprivica zna da se šamaranje ne može odbraniti. Ali se zato može dramaturški uzglobiti u karnevalizaciju: P. Danilović je Džems H. Koburn, vestern heroj, ćudljiv i ćutljiv tip koji sa megdanske crte od 17 koraka bodežom u srce smiruje naoružane nasrtljivce. Vremena su gadna, vestern je poezija „divljih u srcu“, jaka ideologija izvorne čestitosti i morala koji urezuju muške mišice, ravno u srce, ili po obrazima korumpiranog sudstva. Da se utera „u pamet“, da se zna i pamti, da se ne ponovi. Štaviše, da se potezima lakšeg nasilnog čina (bravurom? nastavkom lepršavosti i lucidnosti igre drugim sredstvima?) poniženi prevede u legendu, da i na sebi (i svojim obrazima) ponese zlatni polen slave, taj sudija, kako veli šjor Božo, koji će u životu ostati najviše upamćen po tome što je dobio batine od Saše Danilovića. Eto Božinog doprinosa modernom prevladavanju epske paradigme. U ovoj se junaštvo rukotvorilo brojanicom mrskih glava u zobnici; moderna preinaka forsira čojstvo legendarizacije anonimnih: „Vruć je šamar voćka čudnovata, nu ga popi - na Panteon skoči!“ DRUGA ČASTICA ODBRANE ...primorava da čika sa odbrambenog branika i sam pripaše oružje od urana (što „svijetli“). A tko bi jadan, sinji kukavac, dostojan bio kritičke palašine strašne, po koju je popanula poodavno rđa, memla, čađ i gar? Pa (mediokritetska) pučina, stoka jedna grdna palanačka - na pomalo rašta ga je i vaditi? Koliko je palanačke bedastoće zlurado podiglo glavu. Kako su se udružili prosečni i koliko su hrabri tako u gomili. Mediokriteti imaju sluh i instinkt strvinara. Ako mišljasmo, gnevni-neučevni, da šutljiva većina samo šuti (kud će, što će - ćuti jadna, a i drugo što bi, ćutanje(m) se saginjati neće), u burag ignorantni proburazi nas znalac. Kuso i repato, bedaci u gomili, ostrvljeni strvinari, svi palanački filozofi, natisnuše na ranjenog ritera, koji pean zadobiv u neravnoj toržestvenoj bici, gorom grede.   Al’ kojoti, kučke grdne, na Kupera (Garija) i Koburna (Džemsa), na Obilića, milog tića, na Danila i Danilovića, vaške bedne, vi krenuste! Šta je šamar, srca damar, spram te sreće što nam dade? Deset da je - malo nam je, muško srce mirak ne ima; sve za pravdu i pravicu, ale sudske o zemljicu! Obraz nema ko nam sudi da Partizan bitke gubi, udri obraz, pogan đon-baz, nek’ crveni naš trijumf crni!   AKT TRICA Osma trojka (3. decembra 1995, za Majami protiv Niksa) mu je poništena zbog navodnog isteka vremena za napad, da ne bi izjednačio rekord Lige (NBA). A čem sve to, u vetra poroznog bedi, za zaborav i nezahvalnost? No, hroničar pamti: Toliko je neke čiste i lepe energije bilo na utakmicama Partizana, čak i kada se gubilo. (...)tačno onoliko energije(...), i onoliko lepog mladog sveta koliko će biti na koncertu Rolingstounsa. Hm, sujetna prazdna i crvić-sumnjalo ne daju mi mira: beše li i prosečnih u ovoj lepoj i čistoj navijačkoj gomili? Koliko je palanačke bedastoće sa instinktom strvinara na energoprometnim tribinama? Koliko je čistog, lepog i mladog sveta bilo na Cecinom Ušću, u troprstnom ushitu dočeka teniskih vitezova kod Gradske skupštine, na SrbNgd Poselu, na Egzituguči - da li su to sveta dva, ili nam je omladina šizofrena i bez ukusa? U koji plan crno-belog ikoničkog mozaika štuknuše huligani, ljubitelji mržnje (na klub tuđ) zarad mržnje same i poštovaoci pesničenja i nasilja kao takvih? Ili i njih crno-bela energija tavorska preobrazi u pitomu jagnjad proevropsku i kotrljajućekamenjarsku? Mnogo je pitanja, „jedan je Hase“ i jedan nauk: Jer oni (grad, država) ne znaju koliko filmova i koliko pozorišnih, baletskih i operskih predstava stane u jednu utakmicu Partizana. Hemon onomadne govoraše o transformativnoj moći literature, da šut života preobrazi u epifaniju umetnosti. Tako i Božo K. o jednom atomu tekme (dakako Partizana) - čega sve tu ne dostane, opere, baleta, filma, opereta, teatra, kastanjeta, i sve to za ciglo bileta. Ono, istina, kolika se posmatračka masa (čistih, lepih, mladih&palanačkih strvinara) stušti u arenu za derbi, ustanove kulture all together ne dočekaju ni za deceniju. Eto putokaza Tihiju, eto apela za republički budžet: „Ko šljivi galerije i prazne dvorane, arčite pare od Pionira do Marakane!“ Nije loš slogan, a može da posluži i za Ministarstvo infrastrukture (ministar-kapitalac ima dečka!). A ZAŠTO OVAJ TEKST? Ne pitamo mi, pita umesto nas samog sebe Božo Ka, koga stid neće nadživeti. Zato što sam Grobar od rođenja, zato što je Partizan deo mog porodičnog grba, i zato što mi je Danilović prijatelj. Jasno k’o špricer, ili liker od mentola. Dakle, grobar (kritičkog mišljenja) od skora, heraldičar i advokat živčanog prijatelja, sitnog šamar majstora, B. K. (recimo, Božo Knights) ovim tekstom nije samo odmandalio arkane svoje duše. U tradiciji romantičarskog kulta genija i apsoluta njegovih nastranosti, ma kako retkih i lakšeg kapaciteta, B. K. legitimiše prijateljstvo kao zlatnu podlogu javnog diskrusa, čineći Daniloviću medveđu uslugu tako što ga brani od onog za šta ovaj u najmanjem treba da se izvini. Sa druge strane, umesto da ovaj događaj ostane efemerida crne hronike, uz asistenciju Vremena otvorena je nova stranica srpskog tranzicionog novinarstva. Uprkos legislativi i konvencijama poželjnog ponašanja, privilegovana je prijateljska pristrasnost i veličanje šamaranja  BETON BR.21  DANAS, Utorak 12. jun 2007.   Piše: Saša Ilić HOT CLUB OF STUDENGRAD                                   Saopštenje za medije:                                                                           30. maja 2007. održano je premijerno prikazivanje filma SALT PEANUTS  - HOT KLAB OF FRANS Antonia Lauera (a.k.a. Tomislava Gotovca),        koji je realizovan u produkciji AKK DKSG 2007. Film je najavljen              kao ostvarenje zasnovano na studentskim filmovima ovog autora              ostvarenim na Akademiji za film, pozoriste, radio i TV u Beogradu            šezdesetih i sedamdesetih godina. Međutim, ubrzo nakon uvodne re-        či autora i početka filma, upadom u kabinu i gašenjem tehnike, grupa       osoba je nasilno prekinula projekciju. Potom su izgrednici na bini             glasno protestovali protiv sadržaja filma i zahtevali od publike da              napusti salu“. Radilo se o „nacionalno obojenom protestu“, a vinovnici       incidenta su isticali da je Lauerov film „ustaška pornografija,                     koja ne sme da se prikazuje u srpskoj prestonici“. „Ne znamo ko su         oni, osim jednog koji je član Saveza studenata Studentskog grada i          jedne pravoslavne organizacije“, izjavio je predstavnik DKSG.                       MEDIJSKI KONTEKST Vest o ovom događaju prenela je većina medija u regionu, ali je u domaćoj javnosti uglavnom ostala u senci akcije „Bulevar Ratka Mladića“ za koju je odgovornost preuzeo Narodni pokret „1389“, kao i hapšenja generala Zdravka Tolimira (31. maj). U roku od deset dana, zbila su se tri događaja koji se na prvi pogled mogu razumeti kao incidenti sa zajedničkim imeniteljem. Naime, rat plakatima u novobeogradskom Bulevaru razvio se u haško-antihašku polemiku koja je, kako Beton nezvanično saznaje, trebalo da preraste u veliku „istorijsku konferenciju“ sa temom odnosa prema prošlosti. Naime, jedna grupa aktivista najavljivala je akciju prelepljivanja plakata natpisom „Bulevar AVNOJ-a“. Bio bi to četvrti sloj u političkom palimpsestu koji bi uneo novu dimenziju u čitanje recentne prošlosti. No do ovoga nije došlo. Usledila je mlohava reakcija policije, njen ministar Jočić je pomladićenje Bulevara nazvao političkim stavom, dok je na privatnim televizijama širom Srbije, poput neizbežne Palme plus, pokret „1389.“ dobio solidnu medijsku pažnju. I dok se Tolimir u Hagu žali na zdravlje i na to da je zapravo uhapšen u Beogradu a ne u Republici Srpskoj, slučaj u Akademskom filmskom centru (AFC) ostaje usamljen i u medijskoj interpretaciji sveden na jedan u nizu prepoznatljivih događaja. Postavlja se pitanje da li je baš tako. Ubrzo nakon ovog događaja, oglasio se i Otačastveni pokret „Obraz“, poznat po svojim multimedijalnim akcijama, od mobe u manastiru Jošanica do srebreničkog izleta i pisanja grafita „srpskim vitezovima Radovanu i Ratku“. Pitanje je, takođe, koliko su obrazovci uistinu umešani u sve ovo, a koliko su želeli da nakon pomenutog događaja i njegove medijske kontekstualizacije priskrbe još koji poen za sebe, preuzimajući odgovornost za učinjeno (ne)delo. Sasvim je izvesno da većina aktivista ovog pokreta gotovo nikada nije čula za umetničku praksu Tomislava Gotovca. Takođe je izvesno da gotovo niko od njih ne dobija periodične informacije iz AFC-a o tekućem filmskom programu. Isto tako je malo verovatno da sledbenci Nebojše M. Krstića svakodnevno pretražuju sve domaće sajtove institucija kulture, radeći detaljnu analizu kulturne ponude, praveći izbor i markirajući strateške ciljeve. Dakle, ne preostaje nam ništa drugo nego da se zapitamo kako je ova informacija, sasvim skrajnuta u kulturnim najavama, postala motivaciona tačka za izgrednike koji su ušli u Malu salu, saslušali Lauerov pledoaje i sačekali početak filma, kako bi njihov rodoljubivi performans dobio na značaju. SPOLOVILO I TRULI MOZGOVI Program AFC-a se već nekoliko godina unazad znatno razlikuje od ukupne kulturne produkcije Doma kulture Studentski grad. Svi oni koji to prate, dobro znaju da se filmski program AFC-a, pre svega regionalnog, modernog i eksperimentalnog karaktera, ne može uporediti sa ostalom kulturnom ponudom. S jedne strane, radi se o segmentisanim uredničkim promenama u postpetooktobarskom valu koje su uslovile programski melanž desničarenja i filmskog nasleđa ‘68. u granicama jedne institucije. Ako se malo bolje pogleda uređivačka politika Doma kulture Studentski grad, lako se može uočiti da neprestana tenzija između radikalno sučeljenih kulturnih i političkih koncepata traje već duži niz godina. U rubrici „Forum“, koju uređuje Miloš Knežević, dominira sadržaj koji u mnogome može poslužiti kao edukativni program svih tzv. narodnih pokreta od „Obraza“ i „1389.“ do „Justina Filozofa“ i „Svetozara Miletića“. Udarne teme ovog tribinskog programa su, recimo: Spremanje za smrt - spremanje za život, Smrt u ishodu života (u okviru ciklusa „Tanatologija - ciklus predavanja o smrti“), Jedinstvo pravoslavnih Slovena, Otimanje Kosova, Islamska Republika, Problem verskog i nacionalnog preobraćenja, Kako otkriti zlo u sebi i drugima, Fundamentalistička učenja i versko-socijalni fundamentalizam. Kao česti predavači i sagovornici mogu se čuti Dušan Pajin, Mile Bjelajac, kao i zvezde NSPM Granda. Kada se pored programa AFC-a, uzme u obzir i ovaj, udarni deo kulturne ponude DKSG-a (doskorašnje književne programe ne treba ni pominjati), stiče se utisak uobičajenog tranzicionog koncepta, donekle šizofrenog i edukativnog (predvojničkog programa „Ništa nas ne sme iznenaditi!“). Šta se, međutim, događa kada taj program pređe iz teorije u praksu? Šta se dogodi studentu iz Saveza studenata SG kada premota trake sa pomenutih predavanja i shvati da pred sobom ima najavu premijere Antonia Lauera ex Gotovca? Šta se dogodi ako mu i sam urednik „Foruma“ možda došapne da je to nepoćudno i pornografski skandalozno. Šta se dogodi kada i iz samog Upravnog odbora DKSG počne da duva radikalski vetar iz eolskih mehova novinara Marka Jankovića, nekadašnjeg novinara Studija B, a sadašnjeg raspaljivača ljubavi prema rodnom tlu i domaćoj političkoj pornografiji na talasima Radija Fokus. U svakom slučaju, pojava spolovila na filmu ujedinila je neke trule mozgove kojima to smeta, a glavna intencija je došla iz samog Doma kulture SG kome je politički ambijent omogućio da otpočne čišćenje iznutra. MAJEUTIČKI DRAMOLET - fragment (Zapisan rukom časnog svedoka) Izgrednici su potisnuti do vrata Male sale. Gužva i prepirka. Jedni viču: Ko ste vi da prekidate projekciju? Ko ste vi da sudite šta je pornografija? A drugi: To ne sme da se vidi u srpskoj prestonici! Neka ide u Zagreb, pa neka pušta ustašku pornografiju! Beogradski nadrealista (jednom od izgrednika): Mladiću, šta vi studirate? Mladić: Teologiju. Beogradski nadrealista: Imate li vi neki predmet tamo u vezi sa umetnošću? Mladić: Imamo, hrišćansku umetnost! Beogradski nadrealista: Pa da li ste viđali možda raspeće? Hrist na krstu? Go? Kakav je vaš stav prema tome? Dok teolog žmirka, bioskop ponovo počinje da radi  BETON BR.19  DANAS, Utorak 15. maj 2007.   Piše: Saša Ćirić LOGOCENTRIČKO ČIŠĆENJE FILOZOFIJE   ili Nastavak ratne politike sredstvima uma     Te 1999. godine na Kosovu je vođen rat, Nato je bombardovao SRJ, a akademik Mihailo Đurić objavio je knjigu O potrebi filozofije danas: filozofija između Istoka i Zapada, čije je drugo izdanje nedavno promovisano. „Ovom Đurićevom knjigom srpska filozofija se na najbolji način uključuje u rasprave k