poslednji broj    2010   2009    2008   2007   2006	BETON BR.33  DANAS, Utorak 27. novembar 2007.   Piše: Aleksandar Pavlović KONDINE TIKVE                                      Revnosni Gradski Oci u užem gradskom jezgru ispod naziva ulica postavili su i natpise koji prolaznicima daju osnovne podatke o ličnosti po kojoj je kaldrma dobila ime. Ove table prijatnog izgleda, za razliku od dvojezičnih putokaza čija je očigledna namena da turiste i strance upoznaju sa gradskim spomenicima kulture, imaju samo ćirilični tekst te se, dakle, nude prevashodno na polzu i prosveštenije lokalnom stanovništvu. Tako je, pored ostalih, i Kondina ulica dobila „puškicu“ sledeće sadržine: Upravo ova početna sintagma hrišćanin u turskoj vojsci izdvaja Kondu od ostalih zaslužnih građana. Kako razumeti ovaj izraz? Da li to znači da je Gradskim Ocima blisko stanovište da je početkom devetnaestog veka još neumesno govoriti o nacionalnom identitetu, ili da se u Otomanskom carstvu identitet neislamizovanih svodio na socijalno-versku odrednicu (raja, hrišćani vs. Turci). Pored toga što bi predstavljala jeres, ova ideja ne stoji i zbog toga što u ovom kratkom tekstu uočavamo etnonime - turska i srpska vojska, a u ovu potonju jasno se svrstavaju svi ostali zaslužni ustanici i nosioci ulica (bibliografske jedinice proveriti šetnjom po Dorćolu i Vračaru). Druga mogućnost bila bi pretpostavka da o hrišćanima u turskoj vojsci nije prikladno govoriti kao o Srbima. Ako je tako, ostaje nejasno zašto u kolektivnom narativu za „srpstvo“ srednjovekovnih hrišćana u turskoj vojsci Marka Kraljevića, Konstantina Dragaša, Stefana Lazarevića itd. ima, a za ustanika Kondu nema mesta? DA LI JE BEOGRAD I SVETA ALBANSKA ZEMLJA Svrha sintagme hrišćanin u turskoj vojsci, dakle, nije u tome da bilo šta otkrije, objavi, nego da sakrije i prećuti Kondinu nacionalnost (bolje rečeno narodnost ili etničko poreklo). Petrit Imami, u knjizi Srbi i Albanci kroz vekove (Samizdat B92, 1998), o Kondi Bimbaši kaže da je bio zapovednik „čete ‘Epirota’, pravoslavni Albanac iz Epira“. Čak i pristrasan istoričar kakav je Vladimir Stojančević, koji u svojoj knjizi u izdanju SANU 1994. godine Albance naziva Arbanasima, kaže: „[o]d bećara među srpskim ustanicima bio je i Konda-barjaktar, pravoslavni Arbanas sa granice Toskerije i Epira“, i dodaje da je sa Kondom prebeglo Srbima „više njegovih zemljaka“. Savremenik ovih zbivanja, Lazar Arsenijević Batalaka, svedoči: „Ja sam mnoge hrišćane između ovih, Bugara, Grkoarnauta i Cincaroarnauta poznavao, koji su, kad je Gušanac otišao iz Beograda, među Srbima zastali...“ Nije na odmet razraditi i ideju Kondinog „prebega“. On je, preciznije rečeno, sa svojim momcima, koji su kao krdžalije (najamnici, mercenaries) dobro govorili turski, obmanuo turske stražare na beogradskim zidinama, „mlavio ih je kao kakva hala“ i omogućio ulazak ustanika u grad. Pre toga, na samom početku ustanka, Albanac Redžepaga (sinovac upravnika vojnog logora Ada Kale u koji su se dahije sklonile) i njegovi momci, zajedno sa ustanicima, posle žestoke borbe u noći između 5. i 6. avgusta 1804. ubili su dahije i njihove ljude. Ovi slučajevi nisu usamljeni, i doprinos Prvom srpskom ustanku dali su ne samo Albanci-prebezi iz turske vojske, nego i neka plemena Albanaca hrišćana (Klimenti, Grude, Šoše), a oružje su ustanici često nabavljali iz Metohije, gde su ga mahom proizvodili Albanci muslimani, pa je tako na jednom pištolju koji se čuva u Muzeju Prvog srpskog ustanka, za koji se smatra da je pripadao Karađorđu, ugravirano ime majstora - „Osman“. Poseban kuriozitet predstavlja pismo Petra I (svetog Petra Cetinjskog) od 25. marta 1805, u kom on protežirajući primirje s Turcima poručuje crnogorskim plemenima „da stojite s mirom i da se prođete jedinstva s Arbanasima“ koji su krenuli u borbu protiv skadarskog vezira. Što se tiče narodne tradicije, Vuk Karadžić je zabeležio epsku pesmu Jani Konda a rodom Arnaut bjaše koja ga hvali kao većeg junaka od Marka Kraljevića, a Stojančević pominje i da su Karađorđeve pobede opevali narodni pevači Malisora, među kojima je postojalo predanje o njegovom poreklu iz Kuča, inače plemena mešanog srpsko/crnogorsko-albanskog porekla. Čak i Ćorović u Istoriji Srba navodi da su Karađorđevi muški preci došli iz Klimenata, čemu u prilog ide i Karađorđeva slava (sv. Kliment). EFEKAT STVARNOG Još sedamdesetih godina prošlog veka Rolan Bart, Hajden Vajt i drugi pokazali su kako istoriografija zapravo ima više sličnosti sa književnošću i fikcijom nego sa empirijskim naukama. Istorija ne barata činjenicama nego podacima, tekstualnim tragovima koje uklapa u jednu koherentnu celinu, naraciju, priču; ona ne imenuje Stvarno, nego proizvodi efekat Stvarnog. Prošlost Srba i Albanaca, kao valjda i prošlost bilo koja druga dva (ne samo geografski) bliska naroda, puna je antagonizama, primera pojedinačnog i kolektivnog nasilja, kao i međusobne saradnje i prijateljstva, privremeno uspelih i neuspelih, realizovanih i nerealizovanih državnih projekata. Otuda, umesto ispravljanja istorijskih nepravdi ili utvrđivanja univerzalnih istina, bolje je zapitati se o posledicama jednog dugotrajnog diskursa. Slika o Albancu kao večitom neprijatelju i suštinski Drugom toliko je dugo i duboko upis(iv)ana u nas, da je postalo nemoguće misliti izvan ovih kategorija. U tom kontekstu, precrtavanje Kondinog porekla nema nikakve veze sa nacionalnom prošlošću i istorijom, već sa neumoljivom logikom ovde i sada koja, pošto su Albanci naši neprijatelji, a Konda naš prijatelj, ne trpi Kondu kao Albanca. O Kondi na Internetu nema pomena, kako na srpskom, tako ni na albanskom jeziku, što ukazuje na istovetni diskurs sa obrnutim predznacima i, sledstveno tome, na fundamentalne srodnosti dva naizgled suprotstavljena establišmenta. Tako je on danas za Srbe i Albance ono što je, verovatno, pre dva veka bio za Turke - remetilački faktor na Balkanu. Po svemu sudeći, Kondi bi bilo bolje da se nikada nije ni rodio. Ili, barem da nije otvarao gradske kapije. Jer, lakše bismo mi i bez Beograda, nego bez neprijatelja  BETON BR.32  DANAS, Utorak 13. novembar 2007.   Piše: Igor Đorđević REPORTAŽA SA SAJMA KNJIGA                                    Lični krug Najtužnije od svega je uverenje tih navodno pravih Beograđana da žive u velegradu, smatrajući da grad postaje velegrad time što ima dva miliona stanovnika, a ne uviđaju da je Beograd, zapravo,     malo mesto, varoš, palanka koja je prerasla svoje granice a u suštini ostala ista.                              Nema grada u kojem je samoreklamerstvo toliko na ceni kao u Beogradu. Sve možete da dovedete u sumnju u Beogradu, ali ne i samoreklamerstvo, tako da ona osoba koja želi da uspe u Beogradu  mora pre svega da bude izuzetno vešta u samoreklamiranju.                                                               David Albahari, Ludvig     Ove godine odlučio sam da se uklopim i odem na Sajam knjiga. Prethodnih godina izbegavao sam ovo mesto na kome se okuplja poštena i nepoštena, zapuštena i ostrašćena inteligencija, „pisci koji bleje i kuliraju“, kao i njihovi trabanti svih boja, profesija i bezukusa. Dosadno je viđati jedna ista lica koja u nedelju dana okupiraju sve medije i tvrde da su radni i voljni da promene sveukupnu svest. Kada se tome pridodaju novinari koji zdušno promovišu svoje pulene, malo ti se sloši i ne želiš u svemu tome da učestvuješ. Da promenim odluku i posetim Sajam knjiga, pomoglo mi je to što sam na Javnom servisu gledao neku emisiju iz kulture u kojoj je nekoliko hroničara književne zbilje i dnevno/nedeljnih kritičara pričalo kako su odustali od pridavanja važnosti lošim knjigama i ne gube vreme sa knjigama koje ne donose ništa dobro. Suoče se samo sa onim knjigama koje seju zlo i pomamu. Jedino nisu napomenuli da ne pišu kritike loših knjiga uspešnih pisaca, koji su nekad napisali neke dobre knjige a sada pišu smeće i gluposti. Ali, ispada da to i nije neka greška, pogotovo ako se time nikome ne zameraš. Uz to sam, u promotivnom delu Dnevnika na jednoj privatnoj televiziji, slušao jedno piskaralo koje je pričalo o „piscima koji bleje i kuliraju“ na sajmu, sve susrećući se sa ortacima i čitaocima i ponosno potpisujući knjige. To vredi videti, pomislih... ...I u onom podzemnom prolazu Sajmišta naletim na mladunce koji dele kese-poklone na kojima je odštampana prva stranica jedne dnevne novine. Na toj stranici piše: Svet skandira Srbiji. Ubeđen sam da je slučajno uzeta ta stranica u svrhe promocija samog lista a da to nema veze sa skandiranjem zemlji koju Evropljani demarširaju. Oko malog stola gungula. Svako bi da ugrabi besplatan poklon. Posle sam čitavog dana viđao ljude sa tim kesama u rukama. Vole svojima kod kuće da pokažu šta su na Sajmu dobili. Opet pored te prve tezge je i najveća gužva jer je neki mudrac smislio da svi srednjoškolci Srbije treba da dođu na sajam knjiga, da bi naučili šta je knjiga, da bi je zavoleli, ali i da bi napravili masu posetilaca kojom će se dnevnici državnih servisa i svih onih koji im daju podršku dičiti i dokazivati da smo mi Srbi pismen narod, samo nas je neko oklevetao. I svi ti srednjoškolci milion puta su opsovali one koji su ih doveli na jednu manifestaciju koja im je dosadna, nezanimljiva i iznad svega odvratna. Ali, opet, tu su i sada trpe. Uredno uzimaju kese-poklone. Kada se izađe iz podzemnog prolaza Sajma naleće se na prve grupe razularenih srednjoškolaca koji se spremaju da se potuku. Dobro je to mesto za dokazivanje. Ipak, intervencija policajaca koji su bili prisutni da bi smirivali našu dičnu mladost, bila je pravovremena. Tuča je sprečena. Nešto dalje pored jednog šatora dele se novi pokloni drugog dnevnog lista. Jedan stoji, drži kesu u ruci i viče: 100g keksa i knjiga na poklon uz naš list! Jeftino je kupiti novine i dobiti poklončić, pa je i tu gužva. Kroz gomile ljudi koje nisu želele biti tu probih se do hale 1. I sve je isto kao i pre. Ja sam ljubitelj knjiga, spreman da potrošim nekoliko dinara na knjige, ali želja mi je i da pogledam šta se nudi. Ali od ogromnog broja srednjoškolaca koji se „šnjuraju“ po hali ne može se prići štandovima, ne može se proći ulicama velikana. Kad doživiš da svako po svom nahođenju koristi tvoje ime i to predstavlja kao veliko otkriće, dođe ti da umreš još jednom. I prolunjao sam između natrpanih tezgi. Video sam puno onoga što ne zaslužuje da se knjigom zove. Trovači književne scene: markovidojkovići, isidorebjelice, mirjanebobićmojsilovići, vesneradusinovići, matijebećkovci i ini dobro se snalaze u sveopštem rasapu i ludilu. U punoj su snazi. Sve je bilo na svom mestu, samo je književnosti bilo malo. Zato sam i kupio gomilu stripova i okanuo se knjiga. Ali, ipak, nisam dozvolio sebi da ne pronađem nešto za svoju dušu, pa sam kupio: Na štandu „Solarisa“, bačenu u nekoj kutiji na podu, za 25 dinara zbirku pesama Milana Đorđevića Pustinja. Na štandu „Stylosa“, za 80 dinara Pod senkom zmaja Đorđa Pisareva, 150 dinara Đavolji triler Miloša Latinovića. I to smatram dobrim kupovinama. ...Ja ne jurim za novim izdanjima. Pisce ne poznajem, pa mi ne poklanjaju svoje knjige, ali i ne moram sezonski da pročitam knjigu. Mogu je kupiti i sa kojim godinom zakašnjenja da bih je imao u biblioteci. Ne patim se zbog moda i interesovanja mase. Bolje je okupiti 10.000 ljubitelja knjiga, nego 300.000 posetilaca sajma knjiga iz Dnevnika. A još je bolje Sajam ukinuti da se ne pravi gungula i strka. Pametnije je zakupiti 3 šlepera, potovariti tezge i knjige i čitave godine obilaziti Srbiju. Puno je gradova, palanki, varoši i sela u kojima nema mogućnosti da se knjige kupe, a onda bi i srednjoškolci i svi drugi mogli videti knjigu pred sobom, blisku i moguću. Misleći o takvim glupostima provlačio sam se kroz gužvu, jer nisam mogao da odolim. Morao sam - za 500 dinara kupio sam Ludvig Davida Albaharija! I nisam pogrešio  BETON BR.30  DANAS, Utorak 16. oktobar 2007.   karaoke obračun BITEF 2007. Muzička podloga: No Fun, Iggy Pop   Peva: Goran Cvetković   Peva: Aleksandar Novaković 41. BITEF - ZAVRŠNI POGLED   BEZ REČI I PORUKE   Kako god stereotipno zvučalo, Bitef je uvek bio mera Beograda. Ali i vice versa, Beograd je preuzimao na sebe mere Bitefa. To je od nastanka ovog Festivala internacionalnih pozorišnih trupa, koje se po pravilu bave novim pozorišnim tendencijama (kako stoji u podnaslovu Bitefa od osnivanja), postao usud Beograda. I šta god Beograd radio i svi selektori, Bitef bi redovno imao dve dobre predstave. Ostalo je bilo - svašta. Od pokrivanja troškova nametnutim izvođenjem neke druge predstave iz neke (onda) socijalističke zemlje, koja bi njome uslovljavala dolazak neke prve predstave, doista potrebne Festivalu, preko glamura svetskog trendi pozorišta, pa do loše procene ili direktno prihvaćenog saveta nekog velikog svetskog stručnjaka da se pozove ta i ta predstava, koja razočara i publiku i kritiku. Zatim smo uvek, ili skoro uvek, imali problema sa žirijem. Retko se događalo, kao u slučaju Martalera iz Nemačke ili Kristijana Lupe iz Poljske, da se ono očigledno sa scene - ko je stvarno najbolji - odrazi i na odluke žirija. Na žalost gledalaca i kritičara Bitefa, informativni materijal uvek je bio kriminalan. To su bukvalno bile gomile praznih reči o stilu i vrednostima predstave, tako da zaista ništa niste mogli da saznate o bilo kojoj predstavi koju inače sami niste ranije videli. Te isprazne rečenice između reklame i reklakazala informacija o rediteljima, piscima, predstavama, često su dovodile brojnu publiku na minorne predstave, a velike bi bar na premijerama bile igrane pred polupraznim gledalištem. Naravno, posle bi se svi gurali da vide reprizu dobrih stvari, ali kasno, elita ih je propustila. Poznata određenja novim podnaslovom za svaku godinu bila su toliko proizvoljna i toliko isprazna, da bi jedva mogla da pokriju i polovinu predstava. Bio je Bitef, a na Bitefu svašta nešto i sve pod parolom I to je pozorište. Ne ulazimo u motive sloganopisaca, ali slogan jasno govori da se iza njega može sakriti sve i njime ne pokazati ništa. Na žalost, ono što smo videli uglavnom nije bilo Bog zna šta. No, u čemu je bio osnovni problem? KO JE GLUP? Ovo pitanje se samo po sebi nameće već nakon predstave Tri „Batsheva Dance Theatre Co.“ iz Izraela. Naime, podložnost snobizmu koji poriče da predstava može biti nesuvisla i ovde je prisutna kao i na drugim kulturnim feštama. Ugledne zvanice se prave da su razumele o čemu se radi i objašnjavaju „nestručnima“ da ne shvataju kodove u kojima predstava funkcioniše. A šta su stvarno videli na tom gala otvaranju? Samo pokret, sveden i repetativan, usklađenost desetak članova trupe i dve priče, nazovimo ih ljubavnim. Što bi rekli Darkvudi „nekontrolisano kretanje u više pravaca“. Pa, zašto je ovaj teatar otvorio Bitef? Zbog mladosti i lepote? Sigurno ne zbog snažne priče. Sa nedostatkom priče i bilo kakve sugestivnije naracije imala su problema i druga gostujuća pozorišta. Italijanski Brisel#04 nije bio ništa više od eksperimenta sa nervima publike - koliko se može izdržati neodređena, krvava priča o dvopolnom biću koje bez razloga dolazi na svet i umire. Bilo kakav narativ koji sadrži logiku u sebi ovde je negiran, ali ne zarad poruke ili specifične poetike. Njih nema. Reakcije publike, opet, bile su izrazito negativne, ali iz prilično površnih razloga - zgrozilo ih je nasilje na sceni. Lažno puritanstvo dobrog dela beogradske publike svakog Bitefa uvek nas iznova iznenađuje. Ne čudite se, dragi (pseudo)intelektualci koji samo za vreme Bitefa odlazite u pozorište jer je to „in“, brutalnosti ove predstave. Razmislite više o njenoj poruci koja je ovde ograničena na zvuk, svetlosne efekte i Ranijih godina Bitef je imao i političku pobunjeničku crtu. Pobune protiv establišmenta i strahovlade u bilo kom smislu. Krejča je tek u Beogradu zasijao sa svojim antisovjetskim Ivanovim. „Living teatar“ je dobio pravu evropsku potvrdu. Tu su bile i razne opasne japanske trupe sa surovim pozorišnim izrazom koji je tek ovde stvarno viđen i gde su ga mnogi gledaoci osetili direktno. U vreme sankcija, Bitef je bio kaćiperni otpor svetu koji je kažnjavao Miloševića izolacijom. Tada je Bitef predstavljao surogat međunarodnog festivala. Jedne godine su igrane samo predstave Ljubiše Ristića, pa smo nekoliko godina plivali u poluprojektima iz bugarskih ili dejvidlinčovski šok, i ako joj to oduzmete dobićete vazdušastu neodređenost. To je teren na koji niste spremni da iskoračite jer će se pokazati da je Brisel#04 rob forme i ništa više. Zaista, najsigurnije je zadržati se na sigurnoj kritici, pohvaliti dobru uvežbanost, inspirativnu muziku i rasvetu, kombinaciju videotehnike i pozorišta koja se pretvorila u svojevrsni fetišizam, gipkost i pelivanstvo glumaca (ovde se izdvaja uglavnom koherentna finska predstava Rasprave), dakle sve ono čega je bilo na izvoz na ovogodišnjem festivalu. No, ima li nekih ponavljanja, retrospektiva ili su to zaista sve same „nove pozorišne tendencije“? Možda bi bilo ne-znam-ti-ja-sve-kojih provincija. To je trebalo da bude protest, umesto da se protestovalo zatvaranjem sa idejom da umetnost treba da ćuti dok je Miloševićeva okupaciona hunta na vlasti. Taj mračni deo istorije Bitefa ne smemo da zaboravimo. Tadašnje i sadašnje rukovodstvo Festivala se pravdalo da, ako se bude ugasio, Bitef se nikad više neće roditi, pa se zato igralo po sistemu daj-šta-daš i krsti ga Bitef. Sada, toliko godina posle sankcija, pitanje je iskustva i znanja, ukusa i informisanosti, sposobnosti i bogatstva fondova da se Bitef zaista organizuje. Ali postavlja se pitanje, šta se stvarno hoće tim festivalom? Uvođenjem drugog selektora pokušalo se neko inoviranje i podmlađivanje osnovnog odlučivanja u Bitefu, ali rezultat je opet bio - dve ili tri zaista dobre predstave. Pojam oko koga se formirao repertoar ove godine bio je Pozorišna margina, sa podnaslovom I to je pozorište. Nije baš jasno šta bi trebalo da bude pokriveno ovim pojmovima. Da li treba da vidimo sve ili najvažnije trendove, ili samo neke izabrane od strane selektorskog dvojca? Izgleda da je izbor pravljen kako je ko čuo i mogao da vidi, pa su dolazile predstave koje su se mogle dobiti i od njih je krojen repertoar. Eto, da nije došla odlična Pijana (novembarska) noć 1918 po Krleži, u pripremi Tene i Ive Štivičića, u režiji beogradske Amerikanke Lenke Udovički, zaista bismo imali samo par dobrih stvari. A imali smo opet jednu belosvetsku prevaru - Magbet iz Diseldorfskog Glumačkog pozorišta (nemački bolje zvuči: Shauspielhaus). Ova glamurozna sprdačina sa Magbetom i Šekspirom u formi loše čitanog Kralja Ibija, što kaže jedna mlada studentkinja režije, ostavila je pravi negativan utisak i dokazala da se sve vrste prevara mogu u pozorištu ostvariti tako da i veliki znalci budu time omađijani. To je potvrdio i Žiri lista Politika i dodelio Jurgenu Grosu nagradu za režiju baš tog i takvog Magbeta. Formalni teatar iz Sankt Petersburga prikazao je svoj drugi susret sa romanima Saše Sokolova (prvi je bio sa delom Škola za budale, za koji su dobili Grand Prix 2000), Između psa i vuka u režiji moćnog Andreja Mogućeg. Ovaj san o slobodi i samoironično čitanje prošlosti, sastavljeno u ogromnoj energiji samokritike, igre i preobražavanja sveta magijom ostavilo je žirije hladne, ali je zagrejalo publiku. A publika je bila pogođena kao granatom u glavu predstavom Brisel#04 totalnog autora Romea Kastelučija i njegove trupe „Societas Rafael Sancio“ iz Ćazene. Oni se u sinkretizmu svih umetnosti, filozofije, istorije i tehnike, bave dubokim sondiranjem iskustava sveta, naročito Evrope, tražeći odgovore na ključna pitanja života i opstanka. Naravno, s obzirom na to da se radi o autentičnom umetniku modernog pozorišta, ništa nije kako na prvi pogled izgleda, pa je publika prinuđena da otvori svoje srce i um, e da bi bila u stanju da primi poruke koje sarkastično i više puta preobraćeno emituje Romeo Kasteluči. Ovo je, kaže on, jedan od deset projekata koje je već napravio i vezao ih za gradove u kojima su nastali ili kojima su posvećeni. U ovom projektu govori se jezikom nasilja i magičnih slika. Visoka poezija i dubina iskustva ne ostavljaju nikog hladnim i s pravom je žiri dodelio ovoj predstavi Grand Prix Bitefa - nagradu Mira Trailović. A publika je ipak nagradila ono što je naše! To je bio jedan (ponovo) naš Krleža koji se u svom delu Pijana novembarska noć 1918 bavi političkim licemerjem, ali na sasvim savremen način. Materijal je bio razumljiv i trupi sa Briona „Ulysses“, ali najpre rediteljki Lenki Udovički koja je sa velikom snagom i istinoljubivošću sastavila ključni komad srpsko-hrvatskih odnosa danas. U komadu ulogu mladog i večnog Krleže duboko doživljeno igra Sreten Mokrović, a pored hrvatskih nastupaju i dva beogradska glumca, odlični Branimir Lečić i fascinantni Nebojša Glogovac. Ovu predstavu ovacijama pozdravlja duboko dirnuta publika i na Malom Brijunu u tvrđavi Minor i u Jugoslovenskom dramskom pozorištu na Bitefu. Ovo pozorište nije sa margine, ali je velika i teška saga. Dobro je da je Bitef smogao snage da je prikaže. To i Beogradu i Bitefu služi na čast   razumnije odbaciti tu etiketu koja se prilično iskrzala sa dovođenjem Pupilija, Papa, Pupilo pa Pupilčiki-rekonstrukcija pozorišta „Maska“ iz Slovenije. O da, vratila se 1969. godina i izabrala da umre u Srbiji, zaklana pored pileta u kofi na sceni. Fingirana brutalnost i nasilje imaju i te kako jaku podlogu u pozorištu, od antike pa nadalje, da ne spominjemo docnije manje poznate „surove pisce“ Šekspira, Vebstera, Bonda, Kejnovu. Ali samo ako nasilje ima smisla i ako, suštinski, ne ugrožava nijedan život i doprinosi katarzi. Pozorište antikatarze može biti nečija šolja čaja i 2007. godine, ali koliko je tih ljudi zapravo bilo u Centru za kulturnu dekontaminaciju na izvođenju ove predstave? Većina i dalje ne progovara. Plaše se da priznaju i nastavljaju da konzumiraju ono što se servira. Da ne ispadnu glupi. KO JE PAMETAN? Ako se ikako može reći da je Goldonijeva predstava iz pratećeg programa Sluga dvaju gospodara, u režiji Andrea Pačota i u izvođenju NP Užice, bila inovativna, onda se to sigurno može primeniti i na srpsko pozorište. Dakle, ništa više do primer kako se i određene tendencije u evropskom pozorištu (koje nisu od juče) mogu primeniti i kod nas. To je ujedno i najznačajniji doprinos ove režije. Rečju, u pitanju je dekonstrukcija ovog na prvi pogled „hepiendičnog“ teksta. Zapleli smo se u priči o ukletosti i zatvorenosti forme, ali onoj koja ne poziva na bilo kakvu vrstu pobune ili iritira i gazi vaša čula u istom pravcu već, naprotiv, samo konstatuje stanje. Ne ulazeći u korene sila koje upravljaju životom Rusije kroz vekove, Između psa i vuka Andreja Mogućeg spas nalazi u slovenskoj raspričanosti, sračunatom romantizmu i povremenim šalama, uz lepu muziku i efektna scenska rešenja. Neka, dovoljno je da posmatramo taj mikrokosmos Rusije i večitu misteriju stepe... Meta je pred nosom reditelja, ali on je svesno promašuje da bi pogodio sve ostalo plus slovenski sentiment koji je ovde kod mnogih poprimio oblike patologije. Pametno odigrano, ali ne toliko eks-jugoslovenski blisko kao Pijana noć 1918 teatra „Ulysses“ koja je razvukla događaj od šest minuta na sat i po, plus bonus - razgovor Krleže sa srpskim oficirom Vesovićem. Poenta je jasna: trasnsformersi kao zloglasni Slavko Kvaternik preživljavaju lom „Tamnice naroda“ da bi zbog računice srpskih oholih pobednika došli do novih položaja. Postavljeni su temelji trošne države oličene u savezu nacionalnih elita koje su se međusobno prezirale. Poenta? Sa groteskno-slepstikovskim, verbalnim i raspevanim teatrom u zvaničnoj konkurenciji koja je listom posvećena fizičkom ili barem „skoro pa neverbalnom“ pozorištu nagradu publike dobija Pijana noć. Dakle, publika se može kriti koliko god hoće, ali kad glasa ona traži ono što joj srce ište. GDE ZEKA PIJE VODU? Šta znamo? Osećaj neprijatnosti koji imamo kad napuštamo pozorište nema nikakve veze sa predstavom ili našim dubokim mislima, nego s činjenicom da ne razumemo. Nije naša krivica. Šta ne znamo? Princip selekcije i stvarnu ponudu pozorišta van naše zemlje. Retki su ljudi koji mogu u toku godine, a van Bitefa, videti barem jednu predstavu strane produkcije. I tako, mrgodan na domaće režije, naš auditorijum šeni na svaku stranu. Šta nam treba? Treba nam priča, jasna i precizna koja može biti verbalna (ali ne mora), a najbolje bi bilo da bude kombinacija oba elementa. Manir i pravac po želji. Šta nam ne treba? Pseudointelektualne žvake, komplimenti za svaku predstavu na festivalu, izmišljanje opravdanja i kalemljenje predstava koje apsolutno nemaju dodirnih tačaka, te kreiranje festivalskog monstruma koji je nit’ vamo nit’ tamo. Šta želimo da čujemo, vidimo, osetimo? Pozorišnu predstavu u kojoj se ne zaobilaze glavni problemi koji muče današnjeg čoveka: dehumanizacija - tesno povezana sa društvenim sistemima, neokolonijalizam, ekonomska i duhovna kriza, ekološki pakao, suočavanje sa činjenicom da danas 9/10 sveta živi gladno i u lancima, ljubav, život. Skromni zahtevi, zar ne  BETON BR.29  DANAS, Utorak 2. oktobar 2007.   Piše: Marina Đurašković BRZI FESTIVALI SRBIJE                            Tepisi, filmovi, salaši, ostavke     Kad nema bioskopa dobri su i festivali. Upalićemo baklje. Okrečićemo domove kulture, i ako se ima para, upristojiti klozete. Turistički objekat, visokog rejtinga, pri tom privatan, salaš sa pet zvezdica, ako je moguće, stavićemo u službu istog - sve za umetnost, umetnost za sve. Švedski sto, na kome ništa ne fali, od pršute i gorgonzole do plodova mora, biće pokazatelj da se ne štedi ali i da se ulaže. Gosti festivala imaće poseban tretman. Prevoziće ih automobili visoke klase sa klimatizacijom od mesta događanja do konačišta. Tradiciju, u smislu pečenja i pljeskavica, na šta je narod tokom godina navikao, posebno sa lukom, izmestićemo u susedno sokače. Nemoj da nam neko usmrdi vatromet. Crveni tepih i ovde i tamo. Glumci, prigodna kulisa i svita, pozdravljaće razdragano publiku, koja kao na svakom vašaru očekuje svoju mečku. Pošto brinemo o životinjama u neveseloj Srbiji niko neće nositi brnjicu. Kamere će pokazati kako su svi srećni i ushićeni. I, eto kinematografije po meri naroda. Ukazaćemo na probleme ali nećemo kriti ni pregnuća. I karavan može da krene. Lepota ga je gledati. Prolazi Srbijicom već četrdesetak godina. Tradicija je to. A na tradiciju se u Srbiji ne udara. Uostalom, razdragani političar, baš nekako iz tog mesta, učiniće sve da se preko njegove političke baze dogodi nemoguće. Da od varošice načini grad, a od grada vašarište. Cena nije važna. Srbija nema cenu. SRPSKA „PULA“ U srpskoj Atini, Novom Sadu, nije se štedelo. Grad bioskop, bio je formula sveprisutnog dešavanja. Festival, gde god se okreneš. Slavoluci, papirnate kapije sa imenima značajnih srpskih reditelja kroz koje treba prolaziti skrušeno. Projekcije na otvorenom. Može film i po dnevnom svetlu. To što „filma nema bez mraka“ stara je floskula koja ne važi u dvadeset prvom veku. Pravila se menjaju zavisno od metafore. Ovo je vek svetlosti i treba se privići na to. Tehnologija će učiniti svoje. Slepi će progledati a svevideći oslepeti. Dijalektika se još jednom potvrdila na delu. Pozorišta su pretvorena u bioskope, bioskopi u kafane, kafane su prilagođene pratećim programima, programi festivalskom sadržaju. Da bi sve delovalo bogatije, uz osam premijernih priključilo se isto toliko repriznih, već viđenih filmova. Zašto se kruto držati pravila? Veliki beli svet izbrisao je razliku između igranog i dokumentarnog filma. A svet zna šta radi. Filmski festival Srbije, sa predznakom nacionalni, pucao je visoko. Čim je ispostavljena cifra, - Ministarstvu kulture, Pokrajinskom sekretarijatu i inima, naslutilo se da se radi o nečem velikom. Milion i trista hiljada evra, koliko je naznačeno da će festival koštati, svedoči o ambicijama koje je trebalo da daju rezultate. Specifikacije su bile jasne. Uložiće se u sve što kinematografija trebuje. Devet filmova obradiće se u budimpeštanskim laboratorijama. Dovršiće se filmovi, a da bi se festival održao uručiće se nagrada za životno delo iako dobitnik nije ni obavešten. Obe scene SNP-a u Novom Sadu adaptirane su u kino dvorane, prilično traljavo, jer je već na otvaranju dva puta pucala projekcija. Prateće manifestacije, posvećene filmskoj baštini, podsetile su da nismo od juče, da su se filmovi u Srbiji snimali i početkom prošlog veka. Po trgovima nastupali su bendovi, a po kafanama, uz bonove za topli obrok gosti festivala bili su u prilici da se upoznaju sa značajnim izdanjima iz oblasti filma. Bila je prisutna i Evropa. U petočlanom žiriju sedela su tri stranca. U programu Eurimaž prikazani su filmovi, evropske koprodukcije, poznatiji kao „filmska sapunica“. Da se vidi u šta Evropa ulaže i gde smo mi to sada. Bitno je poređenje. Bitni su i gosti iz sveta, viđena imena evropskih festivala, kritičari, producenti... Valjda će nešto zabeležiti o Srbiji u svojim noticama. Treba reagovati na takvo gostoprimstvo. Uložilo se. Osmišljeno je i osnivanje nekih fondacija, bez kojih Srbija nikako ne može. Sve što je uz Dunav treba da se ujedini i radi zajednički na filmu. O Tisi ni reči. Uostalom, kanali ionako odavno nisu u funkciji. Detalji su saopšteni na visokom nivou. Na poslednjem spratu velelepnog zdanja NIS-a u Novom Sadu, odakle pogled puca daleko. Po prostoj računici ispada da je festival, koji još uvek nije isplatio sva potraživanja jer svi novci još nisu legli, na svakog od oko šest hiljada gledalaca utrošio oko 130 dolara. O tome gledaoci, naravno, nemaju pojma. GROZNICA FESTIVALSKIH VEČERI I dok se prašina po novosadskim putevima slegala, u Sopotu se pripremao vatromet. Bilo je razloga. Trebalo je najaviti još jedan nacionalni festival. Takmičarski, koji će vrednovati producentske napore. Takav još nismo imali. A pošto nismo, treba ga izmisliti. Pri kraju festivala upriličen je i okrugli sto na temu, da li je koncepcija ovogodišnjeg SOFESTA prava. Ili u vreme tranzicije, a sve se menja od danas do sutra, možda treba naći neku novu za isti. Umne glave razgovarale su o tome nekoliko sati. Bilo je i kritičkih tonova. U godini koja je pred nama doći će se već nekako do spasonosne formule, jer i mi konja za trku imamo. A i trinaest miliona dinara koliko je u njega uloženo. Tranzicija je sklona promenama, bitno je da para ima. A filmovi isti. U Vrnjačkoj Banji opet se lamentiralo nad scenarijem. Kao i kakva je uloga istog u vreme globalizma. Referati su bili inspirativni, mada ih se niko ne seća. Uostalom zgodna publikacija podsetiće učesnike o čemu su govorili, a festival će dobiti još jedno štampano delo vredno pažnje koje će pripomoći u prevazilaženju istog. Organizatori su bili skromni. Ne zato što vole, već zato što je na dva i po miliona republičkih, opština za festival izdvojila oko pet miliona dinara. Priča se da je prioritet imao nastup Svetlane Ražnatović, neposredno pre festivala. Da se razveseli narod. Ne valja kada je narod tmuran. Svašta mu pada na pamet. Filmovi, već viđeno. Festival glumačkih ostvarenja u Nišu jedini se držao dobro. Opština je odrešila kesu, pribralo se tu oko sedamnaest miliona dinara i tridesetak hiljada gledalaca. Odazvalo se gotovo sve što je u srpskom glumištu vredno. Na prelepoj pozornici u niškoj tvrđavi uzajamna ljubav između glumaca i publike trajala je još jedno leto. PITANJA I ODGOVORI Dakle, treba li Srbiji filmski festival, kao što je nacionalni, i svi festivali koji slede. Opšte je mesto da je jedini respektabilan festival u ovoj zemlji bio Pulski, koji je sa starom Jugoslavijom preminuo 91. godine. Javila se potreba za nacionalnim festivalom. Da li kinematografiji koja godišnje iznedri desetak igranih i stotinak dokumentarnih filmova treba toliko festivala? Da, jer kad nema bioskopa i festivali su dobri. Da, jer Festivali filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji i glumačkih ostvarenja u Nišu, imaju kod nas najduži staž i tematski su jedinstveni u svetu. Da li nam je potreban nacionalni festival? Da, jer bi trebalo da vrednuje godišnju produkciju u državi. Umesto da se i ovaj deo strategije u onom što se naziva kulturnom politikom jedne zemlje prepušta tranziciji. I ne samo tranziciji, jer nema osmišljenog vrednovanja u kulturi, dakle nije razdvojeno ono što bi trebalo podržati, zarad već dokazanih vrednosti, od onog što treba prepustiti tržištu. Kinematografija je i roba i umetnost. Kao umetnost, država bi trebalo da je stimuliše u svakom segmentu, od produkcije, distribucije, do prikazivanja. U zemlji u kojoj ne postoje bioskopi, ali ni tehnološka baza (postprodukcija se radi u inostranstvu, jer laboratorija nema), festivali su mesta za okupljanje, vrednovanje i plasman. Ako država izjednačava produkciju sa vašarištem, u toj državi nešto debelo nije u redu. Možda upravo to što će nam „mesije“ sa državnim parama, kao u američkim filmovima, za kulise proglasiti građevine a građevine za sopstvenu prćiju. SALAŠARI Tokom Filmskog festivala Srbije u Novom Sadu pale su dve ostavke. Prvu je dao Đorđe Milićević, direktor Filmskog centra Srbije, drugu je, doduše neformalno, podnela direktorka festivala Svetlana Jovičić. Finansijski rezime festivala još uvek nije poznat, iako je od tada proteklo gotovo četiri meseca. I najzad, i Dragan Bjelogrlić, predsednik Upravnog odbora koji je ugodne dane tokom festivala proveo na čuvenom Salašu 127 i manje čuvenom Aleksandru, razmišlja o povlačenju sa svog mesta. Sa nadom, pretpostavlja se, da kao ni prethodnog puta, kada je kao čelnik Festivala glumačkih ostvarenja u Nišu ovaj festival finansijski zavio u crno, neće biti prozvan  BETON BR.27  DANAS, Utorak 4. septembar 2007.   Piše: Aleksandar Novaković POZORIŠNO MEŠANO MESO                            Reportaža s pozorišnog Fringe festivala u Edinburgu Na samom početku želim da napomenem da međunaslovi koji krase ovaj članak pripa-  daju pesmi jedinstvenog autora, najgoreg pesnika Škotske, Evrope, te sveta po imenu     William MacGonagal. Za neke od predstava o kojima će docnije biti poneko slovce više MacGonagalovi stihovi su više nego primereni.                                                                        Festival Fringe je ponikao iz plemenite ideje da britanskoj publici treba predstaviti drugačiji, alternativni teatar iz inozemstva, a to beše leta 1947. Mesto i vreme odigravanja „spektakla“ su klizni - može biti sabajle u katedrali ili popodne oko trojke u pekari, svejedno! I bi tako i mnogi alternativni i zaista zanimljivi likovi pohodili su festival. Smrzavali su se, pušili opuške, spavali ispod North Bridgea, žickali za supu i sendvič, ali bile su to lude 60/70. kad je to bilo normalno. Neki od onih koji su preživeli ove oskudne početke su vam možda i poznati: Monthy Python, Rowan Atkinson, Ema Thompson, Stephen Frye, Hugh Laurie. UPON A HILL THERE WAS A COW... Avaj, danas stigosmo do festivala sa preko 2000 događanja od kojih 90 odsto čine tačke standup komičara poznatih po tome što ne tolerišu da ni sa kim ne dele kako scenu tako ni svoj deo ulaznica, koje koštaju 5-10 funti per capitem. Jednom rečju: ako se želite zabaviti, dođite u veseli Edinburg gde vas sa svih strana zasipaju šljaštećim flajerima, koje vam je bolje da uzmete ukoliko ne želite da se suočite sa režanjem buldoga koji se skriva u telu skoro-pa-čedne devojčice. Ona vas preklinje da odete na takav biser pozorišta kakav je mjuzikl Debbie Does Dallas (ako vam se naslov čini poznatim prisetite se tinejdžerskih dana i prvih pornića) na primer. Da ne govorimo o ispovestima prsatih sredovečnih tetki, seksualnih početnika u ranim pedesetim ili krizatora srednjeg doba (F# k, I’m fourty!) i slično. No, ako mislite da to i nije toliko nisko pogledajte „mjuzikl“ Mephistopheles Smith u kojem glavnu ulogu igra Paul Roberts (ex-Stranglers) i otkrićete mesto gde je rokenrol u prah samleo svoje grešne kosti, a devojke iz plesne grupe „Bambić“ u Donjem Kupusištu našle svoju zasluženu kaznu. Bizaran je to osećaj - platite kartu, gledate predstavu i stidite se u ime glumaca. Nešto sasvim suprotno, ali opet na mjuzikl liniji (samo sa pravim glumcima koji su mladi a znaju i da pevaju na satiričan, duhovit libretto) je Tony Blair - the musical „Io Theatre Company“, storija o usponu i padu vođe Novih Laburista. Zanimljivo je gledati modernu istoriju Velike Britanije opisanu kroz živote praznoglavog, gizdavog, bezidejnog i povodljivog premijera zaljubljenog (i vice versa) u svog, danas aktuelnog naslednika, Gordona Browna, zatim slepog savetnika koji se konsultuje sa lutanom na svojoj šaci, pomoćnice opsednute šalovima i stranačkog aparatčika koji govori svima nerazumljivim dijalektom. Dodajmo tome i „krvavu“ kantri numeru sa nezaobilaznim G.W. Bushom i zapitajmo se: „A šta ako je svetska politika stvarno ovakva?“ ...IT IS GONE... Staljingradska bitka Državnog lutkarskog pozorišta iz Tbilisija (Gruzija) već dugo vremena nije nekakav poseban novitet na festivalima, ali to ne umanjuje saživljavanje sa sudbinama istorijski nevažnih protagonista na obe zaraćene strane. Bajkovita rešenja potresne priče o konjima i ljudima, diskretna i skromna, pokazuju da su lutke daleko od banalne detinjarije za koju ih mnogi po defaultu (još jedna divna srpska reč) smatraju. Suštu suprotnost, po naizgled ozbiljnoj, a u stvari pretencioznoj priči, predstavlja Beckett in a buckett pozorišne trupe „Mardy Arts“, kvazikombinacija fizičkog teatra i beketovskih motiva. Nepotpisana (ima za to podobrih razloga) priča o medicinskoj sestri koja u dve sobe drži kvazi-Vladimira i kvazi-Estragona, a sve da bi izvela neki nedokučivi eksperiment. Priča sadrži dva dobra elementa: prvi - Beckett (Samuel?) je u naslovu, a drugi je sadržan u trenutku kada kvazi-Vladimir probuši balon a publika se razbudi. Ovakve teatarske mamipare su česte na Festivalu - zbog navodne potpune slobode stvaralaštva možete zavedeni imenom pisca ili tematikom (istorija ljudskog roda u pantomimi) istresti i čitavih „10 quid“ za petominutnu minijaturčicu u nekom pabu, parku, restoranu brze hrane ili trećem kontejneru levo iza studentskog kampusa. Džabe se žalite - na svakoj karti lepo piše:no money returned! Nekad možete naleteti i na pokušaj vredan poštovanja (mada vam bude i malkice žao), recimo mlada pozorišna trupa „Base theatre“ koja se u crkvi poklonila senima Antonina Artauda i njegove visoko apstraktne radijske drame To have done with judgment of God. Eh, kamo sreće da je na radiju i ostala! I, toliko o tome. Ne treba, s druge strane, biti previše oštar prema „fringeovcima“, naročito onima koji se histrionskim poslom bave iz čiste posvećenosti. Niko ni ne očekuje da vidi velike produkcije (ako izuzmemo par retkih primera kao što je James II Douglasa Maxwella) i izvikana glumačka imena. Zanimljivije je pogledati predstavu u kojoj je više glumaca nego publike a onda jednog dana prepoznati nekog poznatog glumca u „onom malom/maloj što je igrao/la na edinburškom pristaništu pored bureta krcatog glavama haringi“. A kako odrediti koga gledati a koga ne, kako rasporediti tanani budžet? Kao što ste videli, rukovođen bizarnim sadržajem i poznatim autorima (Georg Bihner - Dantonova smrt, uravnotežena ali bez iznenađenja odigrana predstava trupe „Jacobines“, na primer), video sam dosta neuspelih predstava. Na sreću, postoji i druga strana medalje. Spomena je vredna pozorišna trupa „Little agitations“ sa ubitačno postavljenom Crave Sarah Caine: četiri glumca, četiri stolice, ne menja se mnogo osim pozicije stolica ali tako da se glumci ne mogu potpuno sagledati međusobno a ni publika ih ne može videti jer uvek jedan od njih „glumi leđima“ ali to čini jakim, dobro izbalansiranim glasom. Priča o nedostatku komunikacije, čiru u mozgu društva oličena u ovom delu uspela je da održi pažnju publike iznad čuvenog restorana Deacon House, a verujte mi, na Fringeu, gde publika kao večito gladna pirana pliva od jedne do druge scene, to nije lako izvesti. Slično se može reći i za Beckettove Happy days „The Loft Theatre Company“ iz Irske, sa Mary McDonald koja je vešto igrala između stereotipa praznoglave kaćiperke i osećajnog, razumnog ljudskog bića. Prikazana metafora samoukopavanja nikad nije bila aktuelnija. Promišljen, kako zbog svoje „besplatnosti“ (plaćate dobrovoljni prilog) tako i lokacije (Botanička bašta) i, nadasve, brehtovskog otklona prema likovima, bio je Šekspirov San letnje noći pozorišta „Pantaloones“. Ono što je fasciniralo nisu bili ni pristup niti gluma (iako daleko iznad solidne) jednog od tipičnih comunity theatrea, koliko publika, stotinu njih koje pljusak i gromovi nisu rasterali. Veći kompliment jedna trupa nije mogla dobiti. ...IT’S NOT THERE NOW! I, eto nas na kraju skaske o Fringeu. Besmisleno je lamentirati nad pozorištem, jer ako je već 90 posto standupa, a ostalo otpada na mjuzikl i „mjuzikl“, onda je to slika sveta u kojem živimo. Da li možete zamisliti hiljade ljudi koje, umesto na koktelskih sat i po prošaranih lascivnim humorom idu na Jastučka Martina MacDonagha? Ja ne. Pitanje je šta je sa onih nekoliko procenata „ozbiljnog“ pozorišta i kako doći do njega. Koncept festivala se formalno nije promenio, ali ono što je u izlogu izgleda drugačije. Postoje oni koji su slobodni i oni koji su slobodniji, oni čija lica krase lokalne autobuse sa Versaćeovim imidžom i oni kojih nema, oni koje štampa favorizuje i oni koje neće zaboraviti jer nikad nisu ni uočeni. To naravno ne znači da Festivalom nužno dominira nekvalitet (samo krupan kapital) - video je on brojne dobre glumce i tekstove, ali postoji i pitanje režije koja se drži utvrđenih kanona, bez želje za nekim većim iskorakom, eksperimentom. Ziceraški zahvati sigurno neće vratiti publiku. Od reditelja se, u ne tako dalekom prošlom veku, očekivalo preispitivanje forme ali i poruke dela, kanalisanje njegove snage, ali to je više pitanje iskoraka vere nego pitanje mašte. Pa šta ako se pogreši? Fringe je to, on i jeste zamišljen tako da se na njemu uči putem pokušaja i pogrešaka. Upalilo je na majmunima, zar ne?  BETON BR.24  DANAS, Utorak 24. jul 2007.   Piše: Dejan Ognjanović GUSANI U MAGLI                           Izveštaj s prvog Filmskog festivala Srbije Novi Sad, 3-8. 07. 2007.                              SUBJEKTIVNI UGAO: KVAZI-PROMOCIJE Pronalazim pivnicu „Gusan“ gde treba da se odigra promocija moje knjige o srpskom filmu strave, a tu me dočeka sasvim druga vrsta horora. Na prilazima lokaciji nema ni najmanje naznake o pratećim programima. Ništa u pivnici ne ukazuje da će se tu uskoro desiti nekakav program. Kažu mi: „Flajeri još nisu stigli iz štamparije.“ Na sajtu FFS-a stoji da promocije počinju u 15.00 h. U Katalogu i u Biltenu piše 15.30. Zapravo, u biltenu za taj dan vidim da je prelamač progutao kraj teksta na desetoj strani i početak sa jedanaeste, tako da je od „najave“ promocije ostalo samo par neupotrebljivih rečenica na engleskom. Kasnije saznajem da je neusklađenost između sajta, biltena i drugih vidova obaveštavanja i zbunjivanja bila stalna, pa su mnogi koji su se oslanjali samo na jedan izvor izvisili. Oko 15.45 doznajemo da još nema tonca sa mikrofonima, niti se zna gde je. Zahvaljujući čudesima mobilne telefonije, njega dovabe nekako, a njegov zabezeknuti odgovor glasi: „Šta, zar promocija nije u 17.00h? Molim? Imamo i neku u 15.00h? Meni niko ništa nije rekao…“ On ipak dovuče svoje mikrofone samo petnaestak minuta kasnije i postavi ih. Oko 16.20 na binu za rok koncerte u uglu pivnice, predviđene za „debatne krugove“ (!) izađem sa ostalim učesnicima promocije. Otpočnemo priču na opštu indiferentnost slučajno zatečenih gostiju. Nas trojica na rok-bini smo profesionalci i ništa nas ne može iznenaditi (sem profesionalizma), te odradimo taj razgovor kao da imamo publiku u ozbiljnijem smislu reči. Flajeri koji najavljuju već završenu promociju stigoše kad smo sišli sa bine. Crveni, upadljivi, drečavi… Neko bi ih možda zapazio, pa čak i svratio do „Gusana“, da su bili gde treba onda kad je trebalo. Ako je neka uteha (a nije), u 17.00 je bila promocija ozbiljnije i bolje knjige od moje, o Kurosavi, starijeg i važnijeg gosta od mene, Nikole Stojanovića. Na njoj nije bilo nikakve publike, sem učesnika prethodne tribine i nezainteresovanih gostiju pivnice koji nisu ni podizali poglede sa svojih tanjira i čaša. Od novinara ni traga ni glasa, a kamoli pitanja iz „publike“, razgovora, interakcije… Isto je bilo i sutradan (kada su usred projekcije zvali mog kolegu da ode u „Gusana“ i vodi promociju, pošto „nema ko da to radi“). Neko će sutra moći da maše tim flajerima kao dokazima da su se nekakve „promocije“ desile (i da opere neku paricu za njihove navodne troškove, iako učesnicima ni put nije bio plaćen!). U stvarnosti, to je bio potpuni ćorak, uvreda za goste pozvane da bacaju biserje pred gusane u pivnici. OBJEKTIVNI UGAO: KVAZI-FILMOVI Lišavam se blaženstava crvenog tepiha ispred SNP-a koji ilustruje izreku „spolja gladac a unutra jadac“; umesto da filmove gledam u neadekvatnoj pozorišnoj sali na izgužvanom platnu, to činim na novinarskim projekcijama, u „Areni“, pa evo osvrta na nekoliko premijera. Hadersfild SNP je idealno mesto za gledanje ovog ostvarenja, jer se tu poništavaju krhke razlike između filma i pozorišne predstave. Hadersfild nije ubedljivo presekao vrpcu sa pozorišnim daskama, nije opravdao potrebu da uopšte postoji kao film. U drugoj polovini ga teatralnost guši i utoliko što glumci počinju da se ponašaju kao da su opet u teatru, dakle, da skaču i kolutaju očima i galame bez potrebe, i ta nekontrolisana histrionika deluje intruzivno. Ima u scenariju lepo uočenih detalja vezanih za likove, emocije, angst (ne)života u Srbiji… Avaj, ti detalji nisu iskorišćeni za priču (u smislu zapleta) već za pričanje (u smislu: grupa ljudi priča u beskraj). Ipak, glavni problem filma su nerešena pitanja – šta je ovde zapravo dramski sukob? Ko je ovde glavni lik, i zašto doživljava iskonstruisano iskupljenje na kraju? Bitne stvari se verbalizuju kroz dijalog, ali malo toga je pokazano filmskim jezikom. Pored toga i sâm tekst posustaje pod težinom pitanja koja pokreće i koja se ne daju adekvatno oživeti kroz naklapanje nekolicine likova u jednoj sobi. Peščanik Siroti Kiš: čime je ovo zaslužio? Zar njegova proza nije mogla inspirisati nešto više od dva sata isprazne, nekoherentne kvazi-artističke gnjavaže? Sobolč Tolnai može površnijeg gledaoca navesti na pomisao da se radi o našem odgovoru na Belu Tara, ali samo pod uslovom da zanemarimo sledeće: - Belin frejming i tajming su proračunati i smisleni, dok su kod Tolnaija proizvoljni i bez efekta. - Belin spori ritam pažljivo konstruiše autorski svet sa osobenim ritmom i logikom; kod Tolnaija je povezanost kadrova bez kumulativnog dejstva, bez prisenka smislenog toka. - Uprkos „kliničkom“ pristupu, Bela postiže emocionalnu saživljenost sa svojim likovima, dok figure koje se teturaju kroz Peščanik mogu izazvati samo gusansku ravnodušnost. - Gledajući Beline filmove zaboravite da gledate glumce; Tolnai ne ume sa ovima koje ima. - Bela beleži morbidnu lepotu i poetičnost u raspadanju; Tolnai samo oponaša slične postupke, ali bez efekta - puki isprazni artizam. Umesto kokica S.O.S. (Spasite naše duše) Najnoviji Šijanov film doseže tek do tačke između Braće po materi i Šovinističke farse. Spoj tragedije i komedije, tako superiorno izveden u klasicima Ko to tamo peva i Maratonci trče počasni krug, ovde je površan, neubedljiv: delom zato što sâm materijal odbija da bude komičan (kopanje kostiju iz ustaških jama), delom zbog tretmana tog materijala koji nije ni filmski, ni idejno promišljen. Pored lošeg scenarija, Šijan je oslabljen jer nema glumačku ekipu kao nekad: svaki glumac kao da dolazi iz desetog filma, što umesto horskog pevanja proizvodi efekat neuvežbanog orkestra u kome svako duva u svoju svirajku. Bjela je ubedljiv (reklo bi se da i ne glumi!) dok tumači gnjidu u belom odelu; Laza bi sa svojim kreveljenjem i skakutanjem bolje pristajao Kustinom Zavetu; Zona Zamfirova igra provincijalku sa neujednačenim akcentom kakvim niko ne govori; Ejdus je i dalje u Šovinističkoj farsi, i tako i glumi Hrvata; Štimac takođe kao da je kod Kuste, ali kod onog starog, ozbiljnog; Vuk Kostić je najdrveniji od svih drvenih glumaca u istoriji drvenarije i njegovi pokušaji humora su toliko patetični da dovode ivice suza. Sam zaplet je neubedljiv, površno je povezan sa nekim „istorijskim“ dešavanjima u Hrvatskoj s početka srpske pobune, ali uspeva da domaši tek do sirotinjske „zabave“ i do dozlaboga konfuzne „poruke“. Sve u svemu, naslov treba shvatiti kao spasavaj se ko može! Agi i Ema Knjiški predložak Igora Kolarova je toliko generički da vuče na ono „kako matori Đokica zamišlja književnost za decu“. Ipak, za starije i strpljivije, koji još nisu ubili dete u sebi, ovo je sasvim prijatan i šarmantan film. Za to zaslugu imaju reditelj i svi zaslužni za vizuelnost filma, koja je svetska, od vibrantno-pastelne fotografije do odlične scenografije, kostima i vizuelnih efekata. Podjednak kvalitet je i mali Stefan Lazarević, koji bukvalno nosi film bez vidljivog napora. On je lepo i harizmatično dete lišeno ukočenosti i zazora od kamere koje ima većina naše šmirantske dece-glumaca-recitatora. Nadajmo se da neće dozvoliti da ga polusvet koji gravitira ka domaćim festivalima uvuče u svoj kal pre nego što se razvije u odličnog glumca. Filmu najviše smeta odsustvo zapleta: tu ne postoji profilisan sukob, već samo proizvoljne epizodice u kojima se Agi vezuje za babu (Milena Dravić) iz stare kuće preko puta pri čemu se mešaju njihovi svetovi fantazije. Ta fantazija niti je preterano maštovita niti bogata, ali je lepo uslikana i dinamično režirana, pa je umereno zabavna. Ovo je film koji može da se bez stida prikaže inostranstvu. To se teško može reći za ijedan drugi od naslova na Festivalu, koji su odreda opterećeni uobičajenom boljkom srbskih filmića da su savršeno irelevantni izvan Srbije, budući da svoju opsesiju lokalnim blatom ne umeju da transcendiraju do nivoa univerzalno zanimljive i filmofilski bogate priče. Iz svega ovoga nužno sledi naravoučenije: kakva zemlja, takvifilmovi, takav i festival  BETON BR.22  DANAS, Utorak 26. jun 2007.   Piše: Saša Ćirić ŠAMAR ČASTI                                                     Osveta kojota                                                                         (Božo Koprivica: „Vitez protiv kojota“, Vreme, br. 858, str. 72/73)     POVOD Ovde nije reč o povodu. A povod je sledeći: Predrag Danilović, proslavljeni košarkaš Partizana, Kindera i jugoslovenske reprezentacije, na funkciji predsednika KK Partizan, posle utakmice sa Hemofarmom u Vršcu, išamarao je glavnog sudiju meča. Nije reč ni o vrsti i težini povreda (prema policijskom izveštaju, Danilović je naneo „lakše telesne povrede“), Foto: Stanislav Milojković reakciji javnosti, disciplinskoj kazni, ugledu naše košarke i zemlje ili osećanjima (košarkaških) sudija, taksista, kasirki, kritičara i ostalih uslužnih delatnika koji, nesavršeni kakve ih je Bog dao, „dele pravdu“ i, naravno, čačkaju mečku. Reč je o fenomenu odbrane nasilja na stranicama nedeljnika koji od svog osnivanja dosledno kaštiguje svako nasilje. Božo Koprivica zna da se šamaranje ne može odbraniti. Ali se zato može dramaturški uzglobiti u karnevalizaciju: P. Danilović je Džems H. Koburn, vestern heroj, ćudljiv i ćutljiv tip koji sa megdanske crte od 17 koraka bodežom u srce smiruje naoružane nasrtljivce. Vremena su gadna, vestern je poezija „divljih u srcu“, jaka ideologija izvorne čestitosti i morala koji urezuju muške mišice, ravno u srce, ili po obrazima korumpiranog sudstva. Da se utera „u pamet“, da se zna i pamti, da se ne ponovi. Štaviše, da se potezima lakšeg nasilnog čina (bravurom? nastavkom lepršavosti i lucidnosti igre drugim sredstvima?) poniženi prevede u legendu, da i na sebi (i svojim obrazima) ponese zlatni polen slave, taj sudija, kako veli šjor Božo, koji će u životu ostati najviše upamćen po tome što je dobio batine od Saše Danilovića. Eto Božinog doprinosa modernom prevladavanju epske paradigme. U ovoj se junaštvo rukotvorilo brojanicom mrskih glava u zobnici; moderna preinaka forsira čojstvo legendarizacije anonimnih: „Vruć je šamar voćka čudnovata, nu ga popi - na Panteon skoči!“ DRUGA ČASTICA ODBRANE ...primorava da čika sa odbrambenog branika i sam pripaše oružje od urana (što „svijetli“). A tko bi jadan, sinji kukavac, dostojan bio kritičke palašine strašne, po koju je popanula poodavno rđa, memla, čađ i gar? Pa (mediokritetska) pučina, stoka jedna grdna palanačka - na pomalo rašta ga je i vaditi? Koliko je palanačke bedastoće zlurado podiglo glavu. Kako su se udružili prosečni i koliko su hrabri tako u gomili. Mediokriteti imaju sluh i instinkt strvinara. Ako mišljasmo, gnevni-neučevni, da šutljiva većina samo šuti (kud će, što će - ćuti jadna, a i drugo što bi, ćutanje(m) se saginjati neće), u burag ignorantni proburazi nas znalac. Kuso i repato, bedaci u gomili, ostrvljeni strvinari, svi palanački filozofi, natisnuše na ranjenog ritera, koji pean zadobiv u neravnoj toržestvenoj bici, gorom grede.   Al’ kojoti, kučke grdne, na Kupera (Garija) i Koburna (Džemsa), na Obilića, milog tića, na Danila i Danilovića, vaške bedne, vi krenuste! Šta je šamar, srca damar, spram te sreće što nam dade? Deset da je - malo nam je, muško srce mirak ne ima; sve za pravdu i pravicu, ale sudske o zemljicu! Obraz nema ko nam sudi da Partizan bitke gubi, udri obraz, pogan đon-baz, nek’ crveni naš trijumf crni!   AKT TRICA Osma trojka (3. decembra 1995, za Majami protiv Niksa) mu je poništena zbog navodnog isteka vremena za napad, da ne bi izjednačio rekord Lige (NBA). A čem sve to, u vetra poroznog bedi, za zaborav i nezahvalnost? No, hroničar pamti: Toliko je neke čiste i lepe energije bilo na utakmicama Partizana, čak i kada se gubilo. (...)tačno onoliko energije(...), i onoliko lepog mladog sveta koliko će biti na koncertu Rolingstounsa. Hm, sujetna prazdna i crvić-sumnjalo ne daju mi mira: beše li i prosečnih u ovoj lepoj i čistoj navijačkoj gomili? Koliko je palanačke bedastoće sa instinktom strvinara na energoprometnim tribinama? Koliko je čistog, lepog i mladog sveta bilo na Cecinom Ušću, u troprstnom ushitu dočeka teniskih vitezova kod Gradske skupštine, na SrbNgd Poselu, na Egzituguči - da li su to sveta dva, ili nam je omladina šizofrena i bez ukusa? U koji plan crno-belog ikoničkog mozaika štuknuše huligani, ljubitelji mržnje (na klub tuđ) zarad mržnje same i poštovaoci pesničenja i nasilja kao takvih? Ili i njih crno-bela energija tavorska preobrazi u pitomu jagnjad proevropsku i kotrljajućekamenjarsku? Mnogo je pitanja, „jedan je Hase“ i jedan nauk: Jer oni (grad, država) ne znaju koliko filmova i koliko pozorišnih, baletskih i operskih predstava stane u jednu utakmicu Partizana. Hemon onomadne govoraše o transformativnoj moći literature, da šut života preobrazi u epifaniju umetnosti. Tako i Božo K. o jednom atomu tekme (dakako Partizana) - čega sve tu ne dostane, opere, baleta, filma, opereta, teatra, kastanjeta, i sve to za ciglo bileta. Ono, istina, kolika se posmatračka masa (čistih, lepih, mladih&palanačkih strvinara) stušti u arenu za derbi, ustanove kulture all together ne dočekaju ni za deceniju. Eto putokaza Tihiju, eto apela za republički budžet: „Ko šljivi galerije i prazne dvorane, arčite pare od Pionira do Marakane!“ Nije loš slogan, a može da posluži i za Ministarstvo infrastrukture (ministar-kapitalac ima dečka!). A ZAŠTO OVAJ TEKST? Ne pitamo mi, pita umesto nas samog sebe Božo Ka, koga stid neće nadživeti. Zato što sam Grobar od rođenja, zato što je Partizan deo mog porodičnog grba, i zato što mi je Danilović prijatelj. Jasno k’o špricer, ili liker od mentola. Dakle, grobar (kritičkog mišljenja) od skora, heraldičar i advokat živčanog prijatelja, sitnog šamar majstora, B. K. (recimo, Božo Knights) ovim tekstom nije samo odmandalio arkane svoje duše. U tradiciji romantičarskog kulta genija i apsoluta njegovih nastranosti, ma kako retkih i lakšeg kapaciteta, B. K. legitimiše prijateljstvo kao zlatnu podlogu javnog diskrusa, čineći Daniloviću medveđu uslugu tako što ga brani od onog za šta ovaj u najmanjem treba da se izvini. Sa druge strane, umesto da ovaj događaj ostane efemerida crne hronike, uz asistenciju Vremena otvorena je nova stranica srpskog tranzicionog novinarstva. Uprkos legislativi i konvencijama poželjnog ponašanja, privilegovana je prijateljska pristrasnost i veličanje šamaranja  BETON BR.21  DANAS, Utorak 12. jun 2007.   Piše: Saša Ilić HOT CLUB OF STUDENGRAD                                   Saopštenje za medije:                                                                           30. maja 2007. održano je premijerno prikazivanje filma SALT PEANUTS  - HOT KLAB OF FRANS Antonia Lauera (a.k.a. Tomislava Gotovca),        koji je realizovan u produkciji AKK DKSG 2007. Film je najavljen              kao ostvarenje zasnovano na studentskim filmovima ovog autora              ostvarenim na Akademiji za film, pozoriste, radio i TV u Beogradu            šezdesetih i sedamdesetih godina. Međutim, ubrzo nakon uvodne re-        či autora i početka filma, upadom u kabinu i gašenjem tehnike, grupa       osoba je nasilno prekinula projekciju. Potom su izgrednici na bini             glasno protestovali protiv sadržaja filma i zahtevali od publike da              napusti salu“. Radilo se o „nacionalno obojenom protestu“, a vinovnici       incidenta su isticali da je Lauerov film „ustaška pornografija,                     koja ne sme da se prikazuje u srpskoj prestonici“. „Ne znamo ko su         oni, osim jednog koji je član Saveza studenata Studentskog grada i          jedne pravoslavne organizacije“, izjavio je predstavnik DKSG.                       MEDIJSKI KONTEKST Vest o ovom događaju prenela je većina medija u regionu, ali je u domaćoj javnosti uglavnom ostala u senci akcije „Bulevar Ratka Mladića“ za koju je odgovornost preuzeo Narodni pokret „1389“, kao i hapšenja generala Zdravka Tolimira (31. maj). U roku od deset dana, zbila su se tri događaja koji se na prvi pogled mogu razumeti kao incidenti sa zajedničkim imeniteljem. Naime, rat plakatima u novobeogradskom Bulevaru razvio se u haško-antihašku polemiku koja je, kako Beton nezvanično saznaje, trebalo da preraste u veliku „istorijsku konferenciju“ sa temom odnosa prema prošlosti. Naime, jedna grupa aktivista najavljivala je akciju prelepljivanja plakata natpisom „Bulevar AVNOJ-a“. Bio bi to četvrti sloj u političkom palimpsestu koji bi uneo novu dimenziju u čitanje recentne prošlosti. No do ovoga nije došlo. Usledila je mlohava reakcija policije, njen ministar Jočić je pomladićenje Bulevara nazvao političkim stavom, dok je na privatnim televizijama širom Srbije, poput neizbežne Palme plus, pokret „1389.“ dobio solidnu medijsku pažnju. I dok se Tolimir u Hagu žali na zdravlje i na to da je zapravo uhapšen u Beogradu a ne u Republici Srpskoj, slučaj u Akademskom filmskom centru (AFC) ostaje usamljen i u medijskoj interpretaciji sveden na jedan u nizu prepoznatljivih događaja. Postavlja se pitanje da li je baš tako. Ubrzo nakon ovog događaja, oglasio se i Otačastveni pokret „Obraz“, poznat po svojim multimedijalnim akcijama, od mobe u manastiru Jošanica do srebreničkog izleta i pisanja grafita „srpskim vitezovima Radovanu i Ratku“. Pitanje je, takođe, koliko su obrazovci uistinu umešani u sve ovo, a koliko su želeli da nakon pomenutog događaja i njegove medijske kontekstualizacije priskrbe još koji poen za sebe, preuzimajući odgovornost za učinjeno (ne)delo. Sasvim je izvesno da većina aktivista ovog pokreta gotovo nikada nije čula za umetničku praksu Tomislava Gotovca. Takođe je izvesno da gotovo niko od njih ne dobija periodične informacije iz AFC-a o tekućem filmskom programu. Isto tako je malo verovatno da sledbenci Nebojše M. Krstića svakodnevno pretražuju sve domaće sajtove institucija kulture, radeći detaljnu analizu kulturne ponude, praveći izbor i markirajući strateške ciljeve. Dakle, ne preostaje nam ništa drugo nego da se zapitamo kako je ova informacija, sasvim skrajnuta u kulturnim najavama, postala motivaciona tačka za izgrednike koji su ušli u Malu salu, saslušali Lauerov pledoaje i sačekali početak filma, kako bi njihov rodoljubivi performans dobio na značaju. SPOLOVILO I TRULI MOZGOVI Program AFC-a se već nekoliko godina unazad znatno razlikuje od ukupne kulturne produkcije Doma kulture Studentski grad. Svi oni koji to prate, dobro znaju da se filmski program AFC-a, pre svega regionalnog, modernog i eksperimentalnog karaktera, ne može uporediti sa ostalom kulturnom ponudom. S jedne strane, radi se o segmentisanim uredničkim promenama u postpetooktobarskom valu koje su uslovile programski melanž desničarenja i filmskog nasleđa ‘68. u granicama jedne institucije. Ako se malo bolje pogleda uređivačka politika Doma kulture Studentski grad, lako se može uočiti da neprestana tenzija između radikalno sučeljenih kulturnih i političkih koncepata traje već duži niz godina. U rubrici „Forum“, koju uređuje Miloš Knežević, dominira sadržaj koji u mnogome može poslužiti kao edukativni program svih tzv. narodnih pokreta od „Obraza“ i „1389.“ do „Justina Filozofa“ i „Svetozara Miletića“. Udarne teme ovog tribinskog programa su, recimo: Spremanje za smrt - spremanje za život, Smrt u ishodu života (u okviru ciklusa „Tanatologija - ciklus predavanja o smrti“), Jedinstvo pravoslavnih Slovena, Otimanje Kosova, Islamska Republika, Problem verskog i nacionalnog preobraćenja, Kako otkriti zlo u sebi i drugima, Fundamentalistička učenja i versko-socijalni fundamentalizam. Kao česti predavači i sagovornici mogu se čuti Dušan Pajin, Mile Bjelajac, kao i zvezde NSPM Granda. Kada se pored programa AFC-a, uzme u obzir i ovaj, udarni deo kulturne ponude DKSG-a (doskorašnje književne programe ne treba ni pominjati), stiče se utisak uobičajenog tranzicionog koncepta, donekle šizofrenog i edukativnog (predvojničkog programa „Ništa nas ne sme iznenaditi!“). Šta se, međutim, događa kada taj program pređe iz teorije u praksu? Šta se dogodi studentu iz Saveza studenata SG kada premota trake sa pomenutih predavanja i shvati da pred sobom ima najavu premijere Antonia Lauera ex Gotovca? Šta se dogodi ako mu i sam urednik „Foruma“ možda došapne da je to nepoćudno i pornografski skandalozno. Šta se dogodi kada i iz samog Upravnog odbora DKSG počne da duva radikalski vetar iz eolskih mehova novinara Marka Jankovića, nekadašnjeg novinara Studija B, a sadašnjeg raspaljivača ljubavi prema rodnom tlu i domaćoj političkoj pornografiji na talasima Radija Fokus. U svakom slučaju, pojava spolovila na filmu ujedinila je neke trule mozgove kojima to smeta, a glavna intencija je došla iz samog Doma kulture SG kome je politički ambijent omogućio da otpočne čišćenje iznutra. MAJEUTIČKI DRAMOLET - fragment (Zapisan rukom časnog svedoka) Izgrednici su potisnuti do vrata Male sale. Gužva i prepirka. Jedni viču: Ko ste vi da prekidate projekciju? Ko ste vi da sudite šta je pornografija? A drugi: To ne sme da se vidi u srpskoj prestonici! Neka ide u Zagreb, pa neka pušta ustašku pornografiju! Beogradski nadrealista (jednom od izgrednika): Mladiću, šta vi studirate? Mladić: Teologiju. Beogradski nadrealista: Imate li vi neki predmet tamo u vezi sa umetnošću? Mladić: Imamo, hrišćansku umetnost! Beogradski nadrealista: Pa da li ste viđali možda raspeće? Hrist na krstu? Go? Kakav je vaš stav prema tome? Dok teolog žmirka, bioskop ponovo počinje da radi  BETON BR.19  DANAS, Utorak 15. maj 2007.   Piše: Saša Ćirić LOGOCENTRIČKO ČIŠĆENJE FILOZOFIJE   ili Nastavak ratne politike sredstvima uma     Te 1999. godine na Kosovu je vođen rat, Nato je bombardovao SRJ, a akademik Mihailo Đurić objavio je knjigu O potrebi filozofije danas: filozofija između Istoka i Zapada, čije je drugo izdanje nedavno promovisano. „Ovom Đurićevom knjigom srpska filozofija se na najbolji način uključuje u rasprave koje su već dugo u središtu pažnje najznačajnijih filozofija naše savremenosti“, ističe na promociji redovni prof. dr Jovan Aranđelović. Krajem XX veka (pa onda 2006) insistirati na logocentrizmu, zagovarati povratak filozofije logosnoj suštini mišljenja, znači biti definitivno izvan i nasuprot glavnih tokova savremene filozofije. Ako imenski registar Đurićeve knjige uporedimo sa, recimo, edicijom Routledge modern thinkers, koja je posvećena najznačajnijim savremenim misliocima, videćemo da od Ratlidžovih 22 filozofa akademik Đurić, i to uzgred, pominje svega nekoliko imena. Tako kod Đurića uopšte nema Lakana, Bodrijara (osim ako njegovom uticaju ne pripišemo iskaze: Informatika je jedna od najodvratnijih stvari na ovom svetu... Da bi se znalo šta se danas stvarno događa u svetu, nisu nam potrebne nikakve ‘informacije’. Dovoljno je samo udubiti se u mišljenje), Fuko je pomenut svega jedanput, Derida i Delez tek na nekoliko mesta (ove predstavnike akademik Đurić određuje kao umišljene grobare filozofije ili kratkovide i lakomislene postmodernističke raskolnike), što je, nadamo se, dovoljan pokazatelj da je akademikov „obračun“ sa kritikom logocentrizma i savremenom filozofijom u osnovi paušalan, plitak i kritizerski. NA BRANIKU FILOZOFSKOG FOLKSVAGENA No, to je manji problem. Da se ova knjiga ograničila samo na „čistu“ filozofsku problematiku, bila bi primer retro viđenja savremene filozofije jednog vremešnog akademika koji je živeći u Srbiji devedesetih učešće svetskih sila u balkanskom haosu video kao znak propasti temeljnih evropskih vrednosti, koji je poistovetio dekonstrukciju i destrukciju i poželeo povratak tradicionalne filozofije i tradicionalne Evrope kojoj smo, vazda, bili saveznici. Ovo kontekstualizovanje i politizovanje Đurićeve filozofije nije nikakav (pre)slobodan interpretativni čin, nego je utemeljeno dvema besedama iz Post scriptuma u samoj knjizi. Naime, po autorovim rečima, tekstovi Pohvala Srbiji 1999. (beseda od 27. marta 1999.), i Golgota Srbije 1999. (prvobitno izgovorena 26. maja 1999.) nastali su gotovo kao sastavni delovi rada na samoj knjizi, a razjašnjenje tragične sudbine našeg naroda... i te kako [je] posredno uključeno u osnovno razmatranje položaja filozofije u savremenom svetu. Pohvalu Srbiji akademik Đurić započinje rečima: Nevolja u kojoj se danas nalazi srpski narod potresna je potvrda našeg višekratnog uzaludnog stradanja za slobodu u minulom veku, a završava konstatacijom da naš narod nema drugog izbora nego da hrabro istraje u svom otporu jer se na pitanju odnosa prema toj nevolji u izvesnom smislu rešava sudbina Evrope. U „briljantno napisanom ogledu“ Golgota Srbije 1999., koji je „najrečitije svedočanstvo o podsticajnoj vrednosti Đurićeve filozofije“ (Otkrovenje Jovanovo - Aranđelovićevo), autor kaže: Sa Logosom ili na njemu Ovaj naš narod ima nekakvo poslanstvo... nad ovim našim narodom stoji nekakvo prokletstvo... nema nikakve krivice na njemu, to nije skrivljena već dosuđena nevolja (...) Kolevka Evrope je Balkan, njeno rodno mesto jeste stara Grčka. Odatle je sve počelo. Mi smo na samom izvoru tog početka. Više pripadamo Evropi nego bilo koji od tih naroda što učestvuju u ovim varvarskim vazdušnim operacijama protiv nas. Mi smo Evropa i u fizičkom i u duhovnom smislu reči. Ali, oni ne znaju da je nasrtanje na nas, na srpski narod i srpsku zemlju, zapravo, nasrtanje na samu ideju Evrope (...) Može se bez uzdržavanja reći da je evropski čovek - naravno, ne predak ovog osionog uljeza sa Divljeg zapada, koji se već nedeljama svirepo poigrava sa nama, već potomak onog plemenitog starosedeoca sa Balkanskog Istočnika, koji nam je i danas prijateljski privržen... [toliko da je kao članica NATO-a de facto učestvovao u ratu - prim. aut.] Moramo, dakle, ozbiljno shvatiti da je srpski narod danas na braniku Evrope već samim tim što je ustao u odbranu logosa, što se zalaže za dijalog, za diskurzivno raspravljanje, što se poziva na pravo svakog čoveka i svakog naroda da prihvati samo ono što je razložno utemeljeno, što se zasniva na razlozima koji su slobodno izloženi i razmotreni... Na primeru našeg stradanja odlučuje se jedino o sukobu između gole sile i načela uma. Tako, eto, zvuči Đurićeva filozofija misli i tla, jedinstva geografskog porekla i načela istine&pravde, koja se zalaže za čistu grčku i logosnu misao. Dok je Evropa, iskrivljujući ovu filozofsku čistotu, izgubila veru u viši smisao života, a moderna evropska filozofija u velikoj meri prikrila, izmenila, čak iskrivila izvorno grčko razumevanje logosa, mi stradamo jer smo ostali verni načelu uma, pa tako dakle i sačuvali veru u viši smisao života. Zato, i samo zato, zbog te vernosti izvornoj filozofiji, mi smo na braniku Evrope, mi izvornu ideju i suštinu Evrope branimo od nje same. Ovakvo promišljanje novije srpske istorije moguće je samo na osnovu jednog specifičnog viđenja filozofije kao disciplinovanog pokušaja da se prodre u suštinu stvari. Ne radi se o tome da se nabrajaju pojedinosti, da se priča o tome šta se faktički zbiva, šta se dogodilo ovde ili onde, već da se jasno pokaže šta je istinito, šta je suštinsko u tome što se događa i da se to odvoji od onoga što je puko spoljašnje zbivanje. Kada se tako postave stvari, nije više bitno gde je, kada i koliko ljudi stradalo, koliko je gradova srušeno i sela popaljeno, ko je to i u čije ime činio, nije bitno kakva je politika vođena devedesetih godina, jer to je puko spoljašnje zbivanje, a naša nevolja nije skrivljena već dosuđena. U semantičkom smislu ova filozofija ne samo da je slepa za poteze Miloševićevog režima, ona mu daje puno opravdanje i priznanje (nema nikakve krivice na njemu), i smešta ga u ravan zalaganja našeg naroda za slobodu. Čisto radi potpunijeg utiska, možemo ilustrovati kako ova filozofija identiteta (istovetnosti sa samim sobom), sva posvećena čistoj logosnoj suštini srpskog naroda, zvuči kada govori o Istoku: Ono što određuje ljudski život jeste napor i naprezanje, a ne opuštenost i lagodnost. Ili, tačnije, ono što određuje naš evropski stav prema životu. U tome je možda sva razlika između Evrope i staroga Istoka. Dakle, poričući faktičko zbivanje, u noumenalnom prodoru ka suštini stvari, svet, polje pojavnog, drugost otkrivaju se kao otužna hrpa notornih i trivijalnih stereotipa. Sve ima svoju suštinu - srpski narod svoju, Evropa svoju, Istok svoju (opuštenost i lagodnost). Hegelov Svetski duh, koji se seli sa naroda na narod, prešao je sa Grka na Evropljane, a sada na srpski narod, koji strada zbog svog logosnog karaktera a ne zbog katastrofalne i krvave politike koju je vodio vladajući režim. Evropska filozofija se, dakle, odvojila od svog korena, od svog porekla, ona mora povratiti etničku (starogrčku) čistotu. Tako su Srbi, ratujući, branili ideju i suštinu ne jedino Evrope, već i same filozofije. Samo u tom kontekstu samootuđenja Evrope i izdaje filozofije možemo razumeti čvrstu vezu osmišljavanja tragične sudbine našeg naroda i razmatranja položaja filozofije u savremenom svetu. Kako ove dve besede stoje prema ostatku knjige M. Đurića za koju dobija 2001. novoustanovljenu nagradu Radio Beograda 2, a kako sama knjiga O potrebi filozofije danas, filozofija između Istoka i Zapada funkcioniše unutar opsežnog korpusa 16+10 akademikovih dela? Eto školskog zadatka ne za kratkovide apologete i tribinske protokol-majstore, već za sve analitičare koji su van domašaja krvožedne boginje Nacije i Erinija nemoćnog intelektualnog revanšizma. Ako je već tog vašljivog proleća/leta ‘99, akademik Mihajlo Đurić pričao i objavljivao emfatične nonsense konzervativnog esencijalizma, čemu onda njihovo ponovno štampanje i šta ono znači danas? Odgovor bi, možda, trebalo potražiti od onih koji, kao rečeni Jovan Aranđelović, smatraju da „ova knjiga na najbolji način potvrđuje da je on naš najznačajniji [savremeni] filozof“, sugerišući time da bitka za Logos i dalje traje, te da se nismo oslobodili utvara 90-ih, koje zapravo i nisu bile utvare koliko kvalifikacioni test koji tek ima da polažemo  BETON BR.18  DANAS, Utorak 1. maj 2007.   Piše: Tomislav Marković TAJNO DRUŠTVO KRVOSLAVACA   Uvod u nogoslovlje     SVETI OCI I UČITELJI KRVOSLAVNE CRKVE Krvoslavci su srpski ogranak sekte tagova, fansigara ili davitelja, najkrvoločnijeg verskog kulta u istoriji. Tagovi su vekovima delovali u Indiji, ubijajući i pljačkajući desetine hiljada ljudi godišnje, verujući da ubijaju demone u ljudskom obličju. Krvoslavci svoje prljave poslove rade inkognito, skrivajući se najčešće pod maskom pravoslavaca i boraca za boginju Naciju. Infiltrirani u redove klira, intelektualaca i političara, krvoslavci su vremenom preuzeli gotovo sva značajnija mesta u crkvenoj, državnoj i kulturnoj hijerarhiji. Vođa ovog krvoločnog kulta tokom devedesetih bio je Slobodan Milošević, prvosveštenici - Radovan Karadžić i Ratko Mladić, a jedan od vrhovnih proroka, svetih otaca i učitelja neformalne Krvoslavne Crkve - Rajko Petrov Nogo. Književni kritičari, zboreći bezvremenim glasom koji dopire iz kule od slonovače, Nogovu poeziju ocenjuju kao „rijedak, i rijetko uspio, spoj visoke pjesničke kulture i autentičnog doživljaja istinskog bola“ (Jovan Delić), kao „poseban vid jezičke i imaginativne usredsređenosti na bitna pitanja pojedinačne (pesnikove) i opšte (kolektivne) egzistencije“ (Mihajlo Pantić), kao poeziju pisanu „na jakoj biblijskoj, posebno novozavetnoj podlozi“ (Novica Petković) itd. Međutim, čak i letimičan pogled na plodove Nogovog stihotvorenja dovodi nas do zaključka da ovaj pesnik sve vreme zapravo opeva osnovne dogmate krvoslavnog kulta. PUCANJ U SRCE EVROPE Nogo se u srpskoj poeziji javio objavom vrhovnog zakona krvoslavlja: Svet se ipak deli na nas i gadove,/nas treba pobiti što gadovi žive. Krvoslavna etika je jasna: Mi smo sinovi svetla, Oni su đavolji nakot koji treba jednostavno istrebiti. Planeta je tesna i zato jedini kategorički imperativ za koji znamo glasi: Udri i ubij! Zgromi i polomi! Ovakav pesnički svetonazor neminovno vodi ka znatno pragmatičnijoj akciji: Prepuni gustog kriminalnog mraka,/ iz ko zna još kakvih pradjedovskih tmica,/ mi pucamo strasno, iz publike, s lica (Nadiremo skitski). Poenta citirane pesme pokazuje nam da krvoslavci imaju posve originalan metod prevazilaženja konačnosti: U vrijeme tako utisnusmo stope/pucajući ravno u srce Evrope. Jedini tragovi koje krvoslavci ostavljaju u istoriji su rupe od metaka, rezovi kame na vratovima i masovne grobnice. Poezija je rezervisana za nežne, kontemplativne duše koje nemaju dovoljno kuraži da postanu ljudi od akcije. Evropa nije slučajno pomenuta. U teoriji krvoslavlja Evropa je zakleti, vekovni neprijatelj, istočnik svakog zla. Evropa je čudnovata zajednica ljudi u kojoj vladaju nastrani običaji da se ubistva i pogromi predvide a počinioci kazne. KAKO SU STIHOVI POSTALI GRANATE NLO na prvomajskom uranku Opasnost od Evrope vreba sa svih strana, evropski virus sve više uzima maha i među nama, pogotovo u gradovima. Mržnja prema gradu je stajaće mesto Nogove krvoslavne poetike. Čak i Gojko Božović primećuje da Nogo nije pesnik grada, pa veli: „Grad se u njegovim stihovima pominje u funkciji stvaranja kontrasta u odnosu na privilegovane planinske prostore, bez kojih je u ovoj poeziji nezamislivo počelo“. Sa jedne strane pomenutog kontrasta stoje stihovi Za ovaj grad samo me prkos veže,/u njemu živim jedino iz inata (Moj slučaj) ili To nijesu za ljude gradovi/Već tavnice za nevoljne sužnje (Rašta bolan ode u hajduke). Sa ovakvog polazišta lako se stiže do stihova Grade, kad te srušim (to će biti skoro),/ tvoj siroti duh uklet će da luta/(baš kao što ja sam oko tebe moro)/ponad zverinjaka. Da strašnog li puta! (Magla). Objavljeni u knjizi Zverinjak 1972. godine, ovi stihovi su morali da čekaju tri decenije da bi se volšebno preobrazili u granate koje su tri godine padale po Sarajevu. Ovakav razvoj događaja ne treba da nas čudi, ako imamo u vidu kakvom se to počelu Nogo vraćao u privilegovanim planinskim prostorima. Nezadovoljan zakonima profane civilizacije u anemičnom dobu, pesnik u prirodi traži neke druge, sakralne kanone, bliže hajdučkim precima i praocu belom vuku: Sve češće idem u planine/međ zveri, među krvoloke -/kad prospu drob tanke srne,/ja učim sveti zakon stoke. (...) bezazleno i krv se siše/sa zverinjakom dok se njušim (Među zverima). Pesnik je na svom alpinističkom poduhvatu pronašao žuđeno počelo, načelo po kome treba živeti i raditi - zakon džungle (koji se, usled odsustva elementarne pesničke veštine, pretvorio u sveti zakon stoke, uprkos činjenici da zveri ne mogu da se svrstaju u stoku; stoka - to su domaće životinje, kao što lepo piše u udžbeniku za poznavanje prirode i društva za prvi razred osnovne škole). Nasuprot gradu, privilegovani planinski prostor je mesto gde ne važe nikakva moralna ograničenja, gde jači tlači a slabiji biva umoren, mesto koje legitimiše svako nasilje a šarolikost života svodi na samo dve mogućnosti: pojesti ili biti pojeden. To je sve što krvoslavci imaju da suprotstave civilizaciji i kulturi - predatorsku žeđ za krvlju, goli nagon za opstankom, pseudopoetskom alhemijom uzdignut do sakralizacije i obogotvorenja. ŠTA JE BILO NAPOSLETKU Nakon što je poezija krvoslavlja doživela opaki transfer u realnost, pesnicima ovog kulta ostalo je samo da pevaju „pesme o porazu“ (izraz Radovana Vučkovića). Žal nad kolektivnim porazom u ratovima o kome govori Vučković, zapravo je ozlojeđenost zbog nedovršenog posla, zbog etničkog čišćenja koje nije sprovedeno do kraja. „Žudnja za zločinom u mojoj duši, nepojamna za mene, navukla je masku patriotizma“, napisao je pre devet decenija dr Miloš Perović. To bi mogao da bude zgodan moto za poglavlje o pesnicima krvoslavlja u nekoj budućoj istoriji srpske književnosti  BETON BR.17  DANAS, Utorak 17. april 2007.   Piše: Saša Ćirić OBZORJA NAUKE, ISTINE I SLOBODE   Parabola o elementarnoj žrtvi ili analitičar na prkosima     Korisno je čitati ljude sa kojima se ne slažete, naravno pod uslovom da se ima šta pročitati. Eto g. Đorđe Vukadinović, profesor Filozofskog fakulteta, urednik „Nove srpske političke misli“ i kolumnista dnevnog lista „Politika“. Njegovi tekstovi pisani su stilski umešno i sa očiglednim analitičkim naporom. Njegova analitička pozicija nije utemeljena samo u želji da se bolje razumeju i prikladnije predoče potezi nikako-da-ode Vlade Vojislava Koštunice ili ideološke smernice i vrednosna orijentacija srpskih narodnjačkih stranaka. (U ovom smislu Vukadinović je portparol političkih konzervativaca u Srbiji.) U drugom, važnijem smislu, pozicije univerzitetskog radnika, periodičara, kolumniste i dežurnog medijskog RTVŠ analitičara, temelje se na osnovnim političkim vrednostima sa kojih se tumači stvarnost u Srbiji. U ovom, važnijem smislu, g. Vukadinović nije tek pasivni naučnik-tumač, ili samo trbuhozborac i drveni advokat stranaka za koje ga vežu nežne simpatije. U stvari, g. Vukadinović je master of puppets, moćnik iz senke koji na svetlost iznosi samo svoje nedužno lice. On hrabri svoje igrače da ne posustanu i ne predomisle se, prezrivo proziva političke vrdalame da se opredele i svrstaju na većinsku i pobedničku stranu, protivnike kaštiguje u opštem interesu. Ergo, Koštunica je Vukadinovićev pion, nipošto obratno. Koštunica može pokleknuti i izdati, Vukadinović nikada i nikako. Jer Koštunica je političar sa makar mrvom opskurne pragme, dok je Vukadinović idejonosac, kremen-kamen koji vazda tegli sudbinu države na svojim misaonim plećima. Zašto je ova analitička pozicija g. Vukadinovića važna? Najpre stoga što reprezentuje uzornu oksimoronsku simbiozu političkog angažmana i neutralne naučne analize. Ovaj Politikin kolumnista, nalik postarijoj ženi na tronošcu u Delfima, zbori (dakako nešto jasnije) o ciljevima srpske politike, o interesima integrisanog društva i nesrećnim bednicima (slepim, zavedenim i/ili potplaćenim) koji kvare narodno jedinstvo (njemu su kudikamo milije sintagme „nacionalna osvešćenost“ ili „državna odgovornost“), pritom ostajući nezavisni mislilac čistih ruku. Njegova poslastica je Demokratska stranka. G. Vukadinović je ovde nalik drvenom štapu sa metalnom šipkom - gonič goveda. Ne veruje deesovcima ni kad patriotsko ruho nose. Osupne se kad im prepozna dvoličnost i servilnost. Pun mu je kofer floskula o evro-atlanskoj integraciji i normalnom životu iznad teritorija. Obgrlivši levim krilom Otadžbinsku upravu (SRS) a desnim Sveti sinod (SPC), tercira kao sa trpeze na Kneževoj KAD NEREALNI POLITIČKI CILJ POSTANE OPSESIJA, IZBEGAVANJE STVARNOSTI POLITIKA A NEODGOVORNOST ZAMENA ZA KRITIČKO MIŠLJENJE, NIJE ČUDNO DA PRISUSTVUJEMO PREOBRAŽAJU ANALITIČARA U IDEOLOGA I UČENOG ČOVEKA U PAMFLETISTU večeri: Ko ne prekine diplomatske odnose sa svakom alom i vranom koja (pošto se nazobala šake zobi i pirinča) prizna nezavisnost Kosova, od ruke mu ne išla privatizacija NIS-a i EPS-a, nijedan tajkun u pendžer mu ne pogledao, opozicijom kapo dok mu je kolena... I DS, pobednik bez vlasti, odmah je na žeravici. Medijski magovi kalkulišu: kako prdnuti i stisnuti - biti na braniku nacional-patriotske šlep službe, a u isto vreme biti korifej modernizacije i lider ekonomske obnove društva? I predsednik Tadić, ta softna politička gromada, nađe se u čudu: koaliciona kohabitacija što se ne uspostavlja (do Sudnjega dana) ili separacija i novi izbori (od sutra), a sutra je novi dan kad se budim nasmejan... Drugo, zato što održava najstariji dnevni list u velikodržavnim vodama. Tako prva postava balkanskog najstarijeg (Matijin zet & The Matija; Đo.Vuk. & Slo.Ant.; Nemanja Kusturica & Lj. Smajlović; u rezervi čuči Reljić, u generalštabu Tijanić sprema prijemni ispit; u izvidnici Olja Bećk. direktoruje u advertajzing firmi Ajdols & frends; na klupi su členovi Programskog saveta RTS-a De.Mihajlo. i Al.Vuč.) lobotomizuje Srbiju. Treće, stoga što se uveliko bije odsutni boj za odbranu onoga što je so i duša srpstva - za očuvanje Kosova. Razlog što je g. Vukadinović skinuo akademsku togu i nepristrasni pristup leži u „elementarnom patriorizmu“. Treba u meri svog kolumnističkog umeća pomoći realizaciju ultimativnog nacionalnog cilja: Srbija mora i teritorijalno, ne samo simbolički, zadržati svoju dušu unutar životodajnih uzala svoga državnog tela. Ako duša odlebdi, ostaje prazna ljuštura unutar koje će pusto odjekivati kosmičko izgnanstvo našeg kolektivnog bića. Kolumnista opominje na konsenzualno jedinstvo cilja, na snopovski tvrd nastup ka zlomislećim nam moćnicima, na bezuslovnost vere u očuvanje svoje svetinje i svoga nasleđa. Zauzvrat nudi jedino inadžijsko okretanje leđa stvarnosti ako događaji krenu po zlu, te po koju kletvu za drznike spolja a permanentnu, ako treba i milenijumsku, nacionalnu mobilizaciju iznutra za povratak otetog. Kad nerealni politički cilj postane opsesija, izbegavanje stvarnosti politika a neodgovornost zamena za kritičko mišljenje, nije čudno da prisustvujemo preobražaju analitičara u ideologa i učenog čoveka u pamfletistu. Već su kaparisane slobodne stolice kraj Koste Čavoškog i drugih preobraćenika koji su (neko pre, neko kasnije) dokonali kako su u savremenom svetu nacija i država jedino što je važno a standardi civilizacije i demokratije šarena laža ili egzotično voće koje ne uspeva na našem tlu. Dokonali su i to da kad sila caruje - um treba da valja nacionalističke klade i postavili sebi zadatak da se mora istrajati na putu pravednika, u ime nauke, istine i slobode, pa makar propao svet (a i Srbija s njim, kao kužno ogledno dobro i uvertira)  BETON BR.16  DANAS, Utorak 3. april 2007.   Piše: Slobodan Georgijev OTVARANJE KLJUČA           Javni servis i parabola o bludnom sinu     Godišnjica pogibije Zorana Đinđića bila je prilika da još jednom mediji podsete javnost na različita polja u kojima je delovao nekadašnji premijer Srbije. Opšti je utisak da kako godine odmiču misao i vizija Zorana Đinđića zapravo postaju sve jači i jasniji, a njegovo delo uzor ponašanja u politici. Izazovu kontekstualizacije lika i dela Zorana Đinđića nije odoleo ni Javni servis Srbije, ranije poznat po skraćenici RTS. Tijanić je za četvrtu obljetnicu Đinđićeve smrti rešio da „otvori“ temu aktuelnu i bolnu, temu u vezi sa Kosovom i da ispita šta je zapravo čovek, za koga je rekao da ako on preživi - Srbija neće, mislio o centralnoj temi svih srpskih politika poslednjih sto pedeset godina. Za te potrebe je napravljena specijalna emisija iz serijala „Ključ“ koji poslednje tri godine vodi na RTS-u Nataša Miljković. „Ključ“ se najavljuje kao tipičan talk show u kome na zadatu temu razgovaraju ljudi različitih uverenja. U osnovi je zamišljen kao tijanićevska verzija dugovečne emisije sa HRT-a „Latinica“, samo što ne ide uživo i nema snimljenih priloga. Simpatična Miljkovićeva je trebalo da posluži kao inspiracija gostima za razvijanje teme i dolaska do ključnog odgovora na centralno pitanje emisije. Dakle, Miljkovićeva ima ulogu babice koja iz gostiju treba da rodi pravi odgovor na pitanje postavljeno u naslovu epizode. Ova emisija trebalo je da posluži kao vatreno krštenje bivšeg premijera pred njegovo postavljanje na mesto sveca koji je dao život u odbrani Kosova, odnosno srpskih nacionalnih ideala. Da bi se to postiglo, osim standardnih gostiju u studiju (Antić, Lutovac, Pešićka, Bilbija), Miljkovićeva (&Tijanić) uspeli su da posle godina nepojavljivanja pred kamere dovuku Dobricu Ćosića, pravog i originalnog poznavaoca svih srpskih ključnih pitanja. Pregovori o formiranju vlade se otežu Gosti u studiju su Nataši neću-da-se-udam Miljković poslužili kao mizanscen koji, kao i uvek u svetloj i najboljoj tradiciji kuće iz Aberdareve 1, treba gledaocu da pokaže šta je u stvari objektivan pristup u novinarstvu. Ukratko, taj princip se svodi na sledeće: najvažnije je da imaš dva potpuno suprotstavljena mišljenja, a ukoliko ne možeš da nađeš dva suprotstavljenja mišljenja onda nađi bilo koga ko će kontrirati bez ikakvih argumenata. Dobrica Ćosić svakako nije bilo ko (u ovoj epizodi je to bio Đuro Bilbija koji je imao ulogu da pušta dim), jer je njegovo pojavljivanje zasenilo sve ostale. Njegova priča je sledeća: Đinđić je u jednom trenutku shvatio da ako si na čelu Srbije moraš da braniš Kosovo, inače si izdajnik i stvaraš deobe u narodu, a istorija će te zapamtiti kao Brankovića; ako želiš da budeš pravi patriota treba da se posavetuješ sa Ćosićem, koji je u toj veštini dosegao stadijum desetog dana; shvativši svoj patriotski bezizlaz i imajući u vidu da se Kosovo mora braniti, Đinđić je nazvao Dobricu, predložio mu da svrati jer se Ćosićev stan odvajkada prisluškuje; Dobrica je sa radošću pristao; posle razgovora u četiri oka Đinđić je bio pečen, bio je na putu da postane patriota; međutim Mahmut Bakali je organizovao zaveru i premijer je mučki streljan na ulazu u Vladu 12. marta 2003. Ova snimljena izjava akademika Ćosića bila je povod za emisiju, ona je poslužila da srpsko desno krilo uzme u svoje skute čoveka za koga se sve može reći ali da su ga pokretale ideje devetnaestog veka nikako. Auditorijumu (a kažu da je „Ključ“ najgledaniji talk show u Srbiji) trebalo je poslati poruku da je Đinđić ipak bio dobar Srbin i to dobar na onaj ćosićevsko-bećkovićevski način. Nedostajalo je samo da se pojavi neko ko bi rekao da je svoju decu uspavljivao čitajući im pesme Kosovskog ciklusa, hraneći tako njihov duh od malih nogu preduzećima srpskih velikana. Đinđić, bludni sin Srbije, pred smrt se vratio „na pravi put“ uz nesebičnu pomoć Onoga koji se prvi odupirao nadolazećoj desrbizaciji Kosova. Pored toga, da bi se bilo dobrim Srbinom, trebalo je pokazati u gledanom programu, da je Đinđić upućivao oštre note „zapadnim liderima“, da pred njima nije ustuknuo, da mu je mač uvek bio spreman jer je znao da Solani ne možeš da veruješ ni kada poklone donosi. Kakav će biti rezultat ove „ medijske politike“ potpomognut naporima akademika? Čini se da je pokušaj uzaludan jer su ideja i vizija Zorana Đinđića u toj meri u skladu sa razumom i realnošću da je samo pitanje vremena kada će biti ostvareno ono što je on u svom kratkom mandatu uspeo da pokrene i preokrene. Kao i politika Vlade koja upravlja Srbijom poslednje tri godine (Miljkovićeva ima identičan mandat kao Koštunica), ovaj RTS-ov pokušaj jeste jalov i samo služi da usporava ono što će se neminovno desiti. Ideje koje prezentuje su davno mrtve, odnosno žive u zgradi Akademije i u kabinetu premijera. Nekadašnji recezent knjiga Mirjane Marković, direktor RTS-a, shvata da je njegov „nekadašnji kućni prijatelj“ mnogo veći od klona Nikole Pašića koji mu trenutno daje platu i ova epizoda „Ključa“ bila je pokušaj da se savest opere, ali da se pokojniku opet udari neka ćuška. Od priče da je Đinđić šef narko mafije koji stoluje u Šilerovoj i vlada uz pomoć glavnog dilera Čede i egzekutora Bebe do priče o „prvom uz oca nacije“, Tijaniću je bilo potrebno četiri godine. Sačekajmo da vidimo kako će se provesti Koštunica. Da ne bude njegova putanja obrnuta. To je ključno pitanje Piše: Srđan Nastasijević DOK NAS PRETPLATA NE RASTAVI   „48 sati svadba“ - Paradoksalna smrt seksa     Fenomen srpskog reality show programa „48 sati svadba“ čini se nedovoljno osvetljenim. Ovo se pre svega odnosi na širi socio-kulturni kontekst prikazivanja ovog reality show-a kao i na brojne refleksije koje, na nivou simboličkog, omogućava sadržaj ove emisije. Za razliku od ostalih emisija produkcijske kuće Emotion, poput svingerskog show-a „Menjam ženu“ ili incestuozno-edipalnog „Gledaj majku, biraj ćerku“, koji donekle razbijaju tradicionalni kulturni obrazac, reality show „48 sati svadba“ predstavlja jedini autentično srpski reality TV proizvod. Do kraja uronjen u srpski folklor i tradiciju, „48 sati svadba“ svakog utorka u srca brojnih gledalaca vraća komad amputiranog zavičaja. U konceptualnom smislu „48 sati svadba“ predstavlja stilizovanu verziju autentičnog video snimka svadbe - tzv. svadbarskog snuff-a. Ovi iznurujući višečasovni snimci uglavnom se puštaju o godišnjicama venčanja. Za razliku od snuff verzije, „48 sati svadba“ ne prikazuje momente alkoholnog delirijuma praćene distorzičnim zvucima narodnog melosa, već predstavlja neku vrstu behind the scene projekta, upoznajući gledaoce sa informacijama tipa - gde su se mladenci upoznali, da li mladoženja voli da popije, koliko je mlada poštena i radena. Radnja emisije je gotovo po pravilu smeštena u neku od živopisnih zabiti, čije je stanovništvo, opet po pravilu, neverovatno fascinirano TV kamerom. Otuda kadrovi puni egzaltirane rodbine& tazbine. Egzotične lokacije i groteskni likovi biraju se sa očiglednom namerom da se emisija, čija je radnja neizvesna koliko i radnja jednog porno filma, učini zanimljivijom. Ovde, međutim, ne prestaje svaka sličnost sa pornografijom, jer baš kao što i pornografija predstavlja „paradoksalnu smrt seksa“ (Bodrijar) i „srpska svadba“ označava simboličnu smrt srpske pop kulture. Reality show „48 sati svadba“ zapravo predstavlja pokušaj ubistva pop kulture kao savremenog fenomena, budući da se moderna forma ovakvog programa ispunjava sadržajima ritualno-folklornog karaktera. Činom svođenja pop-kulture na pred-industrijski oblik folk-kulture prosečan srpski TV gledalac, barem kada je reč o kulturnim potrebama, sveden je na sopstvenog pretka. Beskonačni krug neumornog ponavljanja rituala kupovine odela, venčanica i torti stapa se u jedno sa vrtoglavicom svadbarskog kola i na simboličan način označava socio-kulturnu stagnaciju. Reč je o očitoj nemogućnosti da se savremeni pop-kulturni diskurs u Srbiji formira izvan, ili kao nadgradnja još uvek živog ali rudimentarnog folk-kulturnog modela. „48 sati svadba“ oživljava arhaični kulturni obrazac, ali to čini bez odgovarajućeg dokumentarističkog otklona, već ga u formi reality show programa servira kao kulturu samu. Da ovo nije usamljeni slučaj na RTS-u već sama suština kulturne politike medijskog javnog servisa, svedoče i ostale emisije koje poput „Svadbe“ odišu istim zavičajnim žalom. Pomenimo samo Žiku i njegovu „Šarenicu“, zatim live act „Jedna pesma, jedna želja“ (ili jedan metak), kao i novije TV ostvarenje „Selo gori a baba se češlja“, koje konačno i definitivno stavlja tačku na pitanje - da li treba plaćati TV pretplatu? Zavičajni prime time RTS-a otkriva nam Srbiju kao društvo „nedovršene modernizacije“. Predindustrijski oblik folk-kulture, baziran na svadbenim ritualima, narodnoj muzici i običajima, još uvek istrajava kao dominantni kulturno-zabavni obrazac. Nemogućnost formulisanja pop-kulturnog diskursa koji bi bio u stanju da integriše i obradi srpsku realnost dolazi kao direktna posledica ove ukorenjenosti u folkloru. Suština problema, međutim, ne leži u samom folkloru, koji u postmodernom dobu postaje sve interesantniji kao izvor inspiracije (world music), već u činjenici da ni Karađorđe, kada bi kojim slučajem danas ustao iz groba, ne bi imao apsolutno nikakvih problema u praćenju većeg dela programa RTS-a. Bez obzira na sve, čisto sumnjam da bi i Đorđije platio 350 dindži za ovakav RTS  BETON BR.14  DANAS, Utorak 6. mart 2007.   Piše: Miloš Živanović ŠUMADIJSKI TREŠ                         „Zdravko Krstanović (1950) je polifona stvaralačka               ličnost... Njegov stih odlikuje se preciznošću slike, a          pesničke minijature katkad sakupe bol naraštaja. Izgnanik  iz Splita, doneo je sa sobom rasuto bogatstvo zapadne      srpske literature... Ovom prilikom se predstavlja evolucijom svog ljudskog očajanja, epigramatskim                              ciklusom - poezijom otpora i nepristajanja.“                        Lipar - Revija za književnost, umetnost i kulturu; godina VIII; broj 29; jesen 2006. godine      Prislušni akademski uređaj Dakle, „bol naraštaja“, „evolucija ljudskog očajanja“ i „poezija otpora i nepristajanja“. Pomislio bi čitalac da se ovi iskazi odnose na umetnika-skitnicu koji se u nekom modernističkom, avangardnom maniru obračunava sa svetskom nepravdom, konformizmom, žabokrečinom ravnodušne malograđanštine, poput Dilana i Karin Dalton u Njujorku šezdesetih, Pinjera i Peti Smit sedamdesetih, možda čak i poput Ginzberga i agresivnog Keruaka, ili nekog govorljivog hip-hopera. Kad tamo, polifoni umetnik Zdravko Krstanović, i njegovi stihovi: „Narodna biblioteka u zemlji čuda,/ Na njenom čelu U./ Sa manjkom mozga, manjkom muda,/ Pod šapom drži riznicu svu.“ Pesnik u lovu na ustaše, po Narodnoj biblioteci, otkriva da je čelo biblioteke „Kreten“ koga su „dreseri dresirali“. Dalje, sa čela Narodne biblioteke Srbije prelazimo na „Čelo obora za ljudska prava“. Ta druga glava zla je „Muškobanjasta ustaškokaubojska lezbača/...Sestra, po liku i delu, jasenovačkih koljača“. Dotična se bavi „zverskim poslom“, po instrukcijama „Službe njene“. (Služba očito korespondira sa prethodnim „dreserima“ i treba da na neki volšeban način ostane nepovezana sa službom koja je ubila ljude na magistrali, Ćuruviju, Stambolića, Đinđića...) Već iz fizičkog lika vidimo kakva je to persona: „Vampirski zubi, krastava, visi joj donja gubica,/ oči pacova, ni traga od ljudskog lica.“ Ni preci joj nisu bolji, dolaze iz „vukojebine“. Pored instrukcija „Službe“, pesnik otkriva i dublji sloj motivacije: „Pošto za kurac ne može,/ uhvatila se za humanizam“ (mada u ovom postupku ostaje nejasno da li je čelo zla „lezbača“ ili nije). Konačno, prelazimo na definisanje korena zla (ne morate se više pitati otkud zlo u svetu): Planetom iz senke vladaju „moćnici-pederi“! „Homići“ su zapravo oni „dreseri“ i ona „Služba“. Njihov princip je sledeći: „Ako neko nije peder, može proći,/ Važno je da stiže iz paklene noći,/ Mada je poželjno da čovek peder bude.“ (Priznajem, na trenutak pomislih kako je ovo toliko sarkastično-subverzivno da se u stvari radi o songu za South Park.) „Homić je na čelu mnoge zemlje, mnogog grada“, i to najvećih zemalja i najvećih gradova - neko je „i peder i zver“, neko „polupeder-polupička“. (Sad je jasno zašto nama Srbima ovako ide, ne možemo se snaći među tolikim „pederima“.) „Proročki reče Krleža brbljavi:/ Internacionala. Sviće./ Gde na vlasti još nisu pederi - biće“. (Garant je i Krleža „peder“.) „A onda, s viškom pedera, manjkom ljubavi,/ otićeš u kurac, svete ubavi.“ (Ljubav?! Rek’o je ljubav!) Da sumiramo. Osovinu zla čine: „Pederski“ svetski poredak (u različitim manifestacijama, uključujući i „lezbače“) - Vampiri i druga paklena bića - Ustaše (čitaj Hrvati) - Komunisti - Krleža (koji je komunista, Hrvat i „peder“!) - NGO sektor u Srbiji (plus svi oni što se hvataju za humanizam) - Čelo Narodne biblioteke Srbije (ono što nema „mozga“ ni „muda“). A Židovi i Šiptari, brate moj, kako si njih zaboravio? Ko li su ti heroji što se goloruki bacaju na ovu svetsku zver? Pa Srbi, čitaoče ljubitelju poezije, Srbi, sve Džordž do Georgija, vazda pamćeni kao ubice „pederske“ aždahe. To je taj „otpor“, to junačko „nepristajanje“. Ali kako ovi „stihovi“ mogu biti okarakterisani kao „poezija otpora i nepristajanja“ kad su oni očekivana, logična, egzemplarna manifestacija opšteg modela. Jedino ako podrazumevamo da kad se kaže „kurac“ to u stvari znači „bol naraštaja“ ili „nepristajanje“. U odnosu prema kulturnoj klimi u Srbiji, ničeg subverzivnog tu nema. Naprotiv, ovo pisanije je favorizovano, sistemski podržano. Osnivač Lipara je Univerzitet u Kragujevcu, izdavači Univerzitet i SKC (kragujevački SKC znamo i po mnogo pristojnijim aktivnostima). Izlaženje revije omogućili su grad Kragujevac i Ministarstvo kulture, kako stoji u impresumu. Dakle: država Srbija stoji iza poezije Zdravka Krstanovića. Kako je autor iz Splita, zašto mu država preko svojih antologičara ne pomogne da objavljuje u Hrvatskoj (da, postoji i tamo država, Hrvatska)? Pa nama recitacije za hrvatsko tržište idu od ruke. Pa valjda je Metak ipak bliži od Smaka (ništa lično, samo geografski, a i Šumadija više ne „peva o sreći“). Pa bolje da štampu plaća hrvatska država nego srpska. Sigurno je da bi i tamo ovakva poezija našla verne fanove, recimo gospon Glavaša i tako te primerke, koji istu bitku biju, protiv „pedera“, NGO sektora... Verovatno bi momci iz Ferala bili odličan kontakt, prosledili bi stihove na pravu adresu. A možda bi se i sami pozabavili ovim biserom „zapadne srpske literature“. Niko na ovom svetu ne može biti kriv zato što piše lošu poeziju, pa ni Zdravko Krstanović. Pa čak ni zato što zloupotrebljava stih da bi pod plaštom famozne umetničke slobode prosipao gadosti zbog kojih bi mu pravna kategorija „govora mržnje“ stavila soli na rep. Ali se bez problema može postaviti pitanje odgovornosti redakcije koja štampa ovakve baljezgarije i institucija koje troše novac na izdavanje ovakve Revije za književnost, umetnost i kulturu, a u te institucije ubrajamo i Ministra kulture, gradonačelnika Kragujevca, rektora tamošnjeg Univerziteta. U istom broju Lipara čitamo i Nabokova, Peljevina, Klarka, Bucatija, ali ostaje gorak utisak da su sva ta imena tu samo da bi se opravdalo izvlačenje para za postojanje časopisa u kom će objavljivati Zdravko i kompanija. Kragujevcu baš ne ide ovih dana, pritisli „pederi“ Piše: Saša Ćirić ČEMU JOŠ AKADEMIJA?                Poetska pitalica                                 (U prvom planu ovog teksta nije ni spoznaja ni ironija,         fenomenološka analiza ili društvena satira. Ovaj prilog je     polumistička intuicija o autohtonoj vezi između Akademije, države, naroda zvanog Nacija i akademika.)                           Zašto smo fascinirani ovim (svetlim) zdanjem i na koji način titula koju nose njegovi privremeni stanari menja njihovu duhovnu konstituciju ili lični opis? Naša fascinacija Akademijom proističe iz jedne romantične predstave koju nam je u nasleđe ostavila dobra duša Platon. Akademija je dom najboljih, hram učenosti, arhiva pouzdanog znanja, večito živi pergament poslednje reči mudrosti i istine. Oreol takve predstave ne bledi pred varijacijama: svejedno sačinjavaju li Akademiju 40 živih svetaca jednog jezika i kulture ili je bezumna inflatorna spirala usisala serijske numere besmrtnika, naše očekivanje je neizmenjeno. Akademija je krov, temelj i potporni stub, Akademija je kuća i svetilište, jedini Centar u koji se uliva svaka veština i vrlina, Eden pod pagodom, Jelisejska Polja i Mikelanđelova Atinska škola. Otuda ni akademik nije samo naučnik i čovek od struke, nije samo najizvrsniji među kolegama. On je divinizovani heroj uma, filozofski kralj, hiperudarnik i mag, biće s onu stranu vremena - metafizički Janus u čije je sećanje pohranjena prošlost roda, a u čijem pogledu stoluje kolektivna budućnost. Otuda ni titula nije puki administrativni signum, duborez na vratima kabineta ili reljefni zlatotisk na vizit karti. Titula akademika je alhemijska inicijacija kojom smrtnik postaje polubožanstvo. Lice akademika zari se svetlošću sa Tavora, njegova reč se urezuje neposredno u tablice srca valjanih muževa. Ima li Akademije bez države, posebno bez nacionalne države? Pitanje nije teško, ono je nesuvislo. Ako je Akademija krov, država je kuća. Ako je Akademija kuća, država je tvrđava. Ako je Akademija tvrđava, država je breg. Ako je Akademija breg, država je planinski venac. Bilo da je vidimo kao poklopac, ukrasni privezak ili trošni ćorsokak, Akademija je pupčanom vrpcom vezana za državu. Država je zlatna podloga i ugaoni kamen Akademije, Akademija je trijumfalna kapija i crveni tepih države i vlasti. Ako je država država svog naroda, jer tuđi narodi imaju tuđe države, a država je rđava maćeha ali blagorodna mati (stroga i zahtevna nekad, a nekad popustljiva i uviđajna), Akademija je vestalka i virdžina države. Ona je čuvarka ognja časti, imena i porekla, dobrovoljna žrtva koja kastrira svoju prirodu i pol, odriče se od kritike, pluralizma i slobode zarad jedinstva, pouke i trajanja naroda u vremenu istorije. Država je čelični oklop naroda a Akademija je njegovo koplje i kalpak. Država je at riteru, Akademija njegov đem i zobnica. Služba rodu je nevidljiva insignija Akademije za koji cilj se sveta knjiga/knjiga sveta stavlja u oltar naroda, a telo zdanja zaveštava da svedoči, podučava i obeležava kao Trajanov i Herkulov stub, Zid plača i Rodoski svetionik. Ne Šta radi već Kako postoji akademik? Da li postoji kao astralna projekcija i vaseljenski putnik ili kao varka propadljive tvari, trivijalni Kenet Klark ispod čije se košulje nazire znak anarhije i Atomskog mrava, recimo? Da li se menjaju njegove obaveze, da li postoje njegove obaveze ili se sticanjem titule staje na nezaustavljivu pokretnu traku koja svejedno vodi do nacionalne penzije? Da li akademik sa titulom preuzima obavezu da radi još više i bolje nego kao naučnik ili umetnik, ili više ne mora da radi ništa, čak ni na čuvenom Akademijskom Rečniku, tom novom Skadru na Bojani ili Kuli Vavilonskoj? Ako je titula lenta koju zahvalno društvo kači na grudi koje se nadimaju od ponosa, minulog rada i astme, ako tu lentu peglaju i predaju ispisnici iz Kluba željni trećeg za preferans, partnera za šah ili za čaj za dvoje u nacionalizovanom čip&dejl nameštaju, šta preostaje akademiku kada se zamori od modne peripatetike, od kunjanja u skrovitosti svoje niše u katakombama velikana? Makar pletivo za krupan vez, ukrštene reči, u najgorem - plastična kofica, lopatica i malo vlažnog domaćeg morskog peska kraj radnog stola  BETON BR.12  DANAS, Utorak 6. februar 2007.   Piše: Marina Đurašković TRANSMISIJA KINOOPERATERA   FCS, jedna priča     GRAĐANIN MILITCHEVICH Kada je pre dve godine u Ministarstvu kulture Srbije objavljeno da je osnovan Filmski centar Srbije (FCS) da spase ono što je ostalo od srpskog filma, Đorđe Milićević, potonji direktor istog, „mesija“ sa holivudskim pedigreom i odgovarajućim optimizmom, zasenio je sve voštane srpske velikodostojnike između kojih ga je vodio put do pres sale. Bilo je, u prolazu, gurkanja između Draže i Stepe, Vojvodi Mišiću neko je stao na nogu, i najzad, prvo što smo Gde se sakrio premijer shvatili, bilo je to da je gospodin Milićević tokom tri decenije u Americi naučio da je premijerni nastup presudan. Odmah je objasnio da ćemo, ako film tretiramo samo kao umetnost, postati prosjaci. Da u Srbiji para za film ima i da će FCS biti transmisija između države, sponzora, producenata i umetnika. Da se treba osloniti na filmske fondove u Evropi i učlaniti u Eurimaž. Da je Avala film još pre dve decenije umrla ali da to niko nije konstatovao i da treba graditi studije veće, lepše i američkije... I dok lupiš dlanom o dlan, FCS je registrovan u Trgovinskom sudu, 11. novembra 2004. Na predlog Upravnog odbora za direktora biva imenovan Đorđe Milićević, što usvajaju i ministar Kojadinović i Vlada Srbije. Iz njegovog CV-a saznajemo da je maturirao u Zemunskoj gimnaziji, da je studirao Građevinski fakultet, a zatim proučavao filmsku umetnost u beogradskoj Kinoteci. Odlazi 1975. u SAD, gde se bavi modnom i reklamnom fotografijom, u Njujorku i Los Anđelesu radi kao scenarista i reditelj. Kao jedan od koscenarista potpisuje film Pomahnitali voz Andreja Končalovskog. Iz jednog intervjua saznajemo „da nije član Američke akademije za film jer iza sebe nema dovoljan broj samostalno potpisanih filmova“. Godine 2003. vraća se u Srbiju i postaje savetnik za kinematografiju ministra kulture. Ubrzo, ovo imenovanje pokazuje direktora u novom svetlu. Uočava se da je sklon autokratskom ponašanju, nepoštovanju važeće regulative u organizaciji rada, kao i samovolji u angažovanju saradnika i donošenju finansijskog plana. MAĆEHA, MATI, DOMETI I REZULTATI Od 35 filmskih projekata koji su pristigli na konkurs Ministarstva kulture, gotovo polovina onih koji su dobili sredstva nikada nisu realizovani. Ispada da je Ministarstvo, zapravo ministar Kojadinović, na osnovu slobodne procene dao oko 37 miliona dinara za projekte koji do dana današnjeg nisu ni ušli u fazu realizacije. Na primedbe gotovo svih umetničkih asocijacija da pravila ne postoje, direktor FCS izjavljuje da oni koji su dostavili spisak primedbi mogu i da ga pocepaju. Đorđa Milićevića u Kanu 2005. nije bilo. FCS zastupali su njegovi honorarno angažovani saradnici, da bi pod sloganom Redescovering Serbia 2005 potrošili oko 40.000 hiljada evra na prezentaciju srpske kinematografije, bez vidnijih rezultata po istu. Već iduće godine, u usmenom izveštaju po povratku iz Kana rečeno je da je srpska kinematografija, zahvaljujući FCS, najavila povratak u krug velikih igrača. Pod sloganom Serbia on the Roll (2006), na konferenciji za novinare gospodin Milićević svečano izjavljuje da je „stranim producentima ponovo pružena mogućnost da snimaju u našoj zemlji“. Javnost koja guta sve progutala je i ovu priču, očekujući da će uskoro na naše planine, rečne brzake i u etno-sela nahrupiti filmski radnici iz sveta. Primećeno je, doduše, da je prethodno potrebno doneti Zakon o kinematografiji, poreske olakšice za snimanje u našoj zemlji, omogućiti liberalizaciju transfera novca za finansiranje projekata, izgradnju studija i laboratorije... Ova kanska tura srpsku kinematografiju olakšala je za oko 100.000 evra. Ažurnost u pribavljanju sredstava ne podrazumeva efikasnost obavljanja osnovnih aktivnosti koje bi FCS trebalo da radi. Izdvajamo dva ilustrativna primera. Filmovi Želimira Žilnika bivaju zarobljeni skoro dva meseca na carini, u transportu sa jednog na drugi festival (Prag-Pariz), jer nema službenika FCS da ih preuzmu. Inače, Žilnikovi filmovi tokom poslednje dve do tri godine prikazani su na čak 75 festivala i manifestacija u svetu, ali to od strane FCS ili Ministarstva kulture nije podržano ni jednim jedinim dinarom. Retrospektivu srpske animacije na Međunarodnom festivalu animiranog filma u Zagrebu prošle godine iz svog džepa direktno finansira gospodin Nikola Majdak, jer FCS za ovu manifestaciju nema raspoloživih sredstava (6.000 dinara), iako je jedna od osnovnih delatnosti Centra „međunarodna promocija domaćeg audiovizuelnog stvaralaštva“. KRSTARICA POTEMKIN (... A GDE JE AŽDAHA?) U FCS-u ne gube dah. U decembru 2006. inauguriše se novi festival, Nacionalni filmski festival (čije bi sedište prve dve godine bilo u Novom Sadu), u organizaciji FCS i Egzita. Njegova maglovita koncepcija govori o tome da je ova odluka pre bila iznuđeno nego dobro promišljeno rešenje. Pored opštih mesta o predstavljanju domaće kinematografije, saopšteno je da na čelno mesto ove manifestacije dolazi Dragan Bjelogrlić, koji će svoja iskustva (kao prvi čovek Festivala glumačkih ostvarenja u Nišu doveo je ovaj festival do finansijskog kolapsa) ugraditi i u ovu smotru. Da ljubavna idila vlasti i FCS-a ne traje večno, pokazuje i poslednji „slučaj“ koji je obeležio kraj 2006. Reč je o filmu Sveti Georgije ubiva aždahu, po scenariju Dušana Kovačevića i u režiji Srđana Dragojevića. Za ovaj projekat, odnosno za svog partijskog kolegu Kovačevića, „odlazeći“ ministar Dinkić je kao „Božić-Bata iz vreće pune zlata“ izdvojio čak 1,5 miliona evra iz vladinog fonda, van ikakvog konkursa ili postojeće regulative. Pošto je trebalo „institucionalizovati“ ovolike pare, izgleda da se direktor FCS obavezao da će se novac „preterati“ preko FCS, a bez konsultacija sa svojim Upravnim odborom. U novembru, na jednom od sastanaka UO dokonalo se da je Đorđe Milićević „uključen“ u projekat „Aždaha“ te se razgovaralo o njegovoj odgovornosti, kao i o kolektivnim i pojedinačnim ostavkama članova UO FCS. Posle tri sednice UO FCS na ovu temu, pored konstatacije da je direktor FCS u poziciji ostavke, koju je sam predložio, odlučeno je - da se ne uradi ništa. Pošto „budna“ javnost nije reagovala, očito je da ni sami članovi UO nisu smatrali da oko ovog slučaja treba dizati prašinu, da UO ne treba da izlazi u javnost sa ovim nedoumicama, jer će na taj način raditi protiv sebe. Umesto povlačenja građanina Milićevića sa čela FCS-a, složno je dogovoreno da se od Ministarstva kulture za predstojeći Festival nacionalnog filma, a na predlog direktora Centra, traži ne 800.000, već 1,5 miliona evra. Skromno i udarnički. Za novi srpski film. (Integralni tekst biće objavljen krajem meseca u novom broju Filmografa)  BETON BR.11  DANAS, Utorak 23. januar 2007.   Piše: Tomislav Marković REČNIK PARAKNJIŽEVNIH TERMINA     Inflacija književnih nagrada, kojih u Srbiji ima više nego pisaca, neminovno je dovela do inflacije propratnih tekstova poznatih kao saopštenja ili obrazloženja žirija. Nesrećna okolnost da se javnosti moraju prezentovati kakvi-takvi razlozi zašto se nekoj knjizi daje prednost u odnosu na druge, stavlja u pogon sve intelektualne snage književnih giganata i mastodonata koji sede u žiriju, što dovodi do vrlo zanimljivih rezultata. Suprotno uvreženom mišljenju koje drži da su saopštenja žirija najsporednija stvar na svetu, čitanje ovog štiva pruža mnogo više zadovoljstva od čitanja većine nagrađenih knjiga. Nije u pitanju samo razlika u dužini teksta, kako bi zlobnici pomislili, već i specifična, u teoriji mahom nepoznata terminologija koja u sebi sadrži neslućeni humorni potencijal. Nepravedno zapostavljena, saopštenja žirija trunu u požutelim kompletima starih novina, zaboravljena u kulturnim rubrikama ili čame na Internet stranicama koje posećuje samo pokoji zalutali surfer-namernik. Ovo je mali pokušaj da se otrgnu od zaborava spisi koje nijedan pisac, iz sasvim razumljivih razloga, neće uvrstiti u svoja sabrana dela. Betonska kokoš protiv 1.150.000 kaplara Dok pišu saopštenja za dodelu nagrada, članovima žirija popuštaju sve logičke stege, te daju razobručenoj imaginaciji na volju. Inventivnost književnih činovnika je najveća kod nagrada koje plediraju na kontinuitet sa srpskom srednjevekovnom kulturom. Sama pomisao na povelje, hrisovulje i zlatne krstove raspaljuje maštu književnih poslenika do usijanja. Kada se prenu iz paramističnog zanosa, kad zgasne stvaralački plam, činovnike hvata drhtavica od „studeni savremenog sveta“ (Slobodan Rakitić, povodom dodele Instelove nagrade za poeziju Dragomiru Brajkoviću), pa trče da nagrade pesnika koji im nudi spas od ledenog doba, pretežno u tradicionalnom obliku žara vekovnog ognjišta. Oduševljenje laureatom pretače se u nadahnuto obrazloženje koje vrvi od pradavnih počela tamnine, glasova iskoni, vučjih jezika, poigravanja srpskom sudbinom, žive srme duhovne starine i sličnih lutajućih aveti neupokojene srpske duhovnosti. Među kvalitetima koje poseduje književni tekst na najvećoj ceni je upravo srpska duhovnost. Stiče se utisak da piscu nikakva književna veština nije potrebna: ako je ponosni vlasnik duhovnosti srpske provenijencije automatski zaslužuje mesto u Panteonu. A što mu je nacionalni ponos prokrvljeniji, to mu je književni diskurs produhovljeniji. Tako se kali čelik arhaizovanog novogovora: krupnim rečima koje ništa ne znače. Da li je to baš tako? Pogledajmo kakva sve značenja mogu da se upišu u paraknjiževne termine koje su vredno skovali naši zatočnici posla književnog. VUČJI JEZIK¹ - Originalan doprinos Mihajla Pantića poststrukturalizmu. Translingvalnim stanjima brujanja (Bart), romorenja (Fuko), lelujanja ili talasanja (opet Fuko) predsednik komisije za dodelu nacionalnih penzija pridružuje stanja zavijanja i urlikanja. Iz vučjeg jezika sevaju očnjaci žedni nepodobnih krvnih grupa. Vučji jezik, paradoksalno, najčešće zavija na biblijske teme. Ovaj veseli termin rodio se u glavi našeg novopečenog teoretičara kada je shvatio da žudnja za istrebljenjem drugih etničkih i konfesionalnih „vrsta“, inherentna Nogovoj poeziji, više priliči vukovima nego ljudima. Puzzle-maher se još nije pozabavio Vučićevim jezikom. Videćemo šta li će tek tu da pronađe. GLAS ISKONI² - Termin koji se nadovezuje na teoriju Barbare Hernštajn Smit „o lirskom iskazu kao o oponašanju kakva osobnoga govornog iskaza (Vladimir Biti, Pojmovnik suvremene književne teorije). Shodno tome, ovde se radi o jedinstvenom poduhvatu u celokupnoj istoriji poezije: sam iskon, prapočetak progovara lirskim glasom kroz stihove nagrađene pesnikinje. Pošto poezija Zlate Kocić koketira sa hrišćanskom teologijom, tumačenje po kome se iza glasa iskoni nalazi upravo Reč iz prvog stiha Jevanđelja po Jovanu, tj. drugo lice Svete Trojice, nije za odbacivanje. Međutim, skloniji sam mišljenju da iz njene poezije progovara ništavilo, u skladu sa hrišćanskom teorijom o stvaranju sveta ex nihilo, ni iz čega. A možda je ipak reč o najobičnijoj pesničkoj ništavnosti. Korifeji gluvog doba veruju da se ovaj glas prvi put javlja u pesmi „Srpska se truba s Kosova čuje“. Ko ne razume trubu, ne razume srpsku poeziju. Ko čuje glas iskoni, taj je gluv za glas razuma. U svakom slučaju, sva tumačenja su potpuno proizvoljna, jer glas iskoni ne mogu da čuju čak ni apsolutni sluhisti. PRADAVNA POČELA TAMNINE³ - Književni termin Bojane Stojanović Pantović skovan da bi čitaoce bacao na muke. Ona apodiktično tvrdi da poetska intuicija Aleka Vukadinovića „doseže do pradavnih počela tamnine“. Protiv ovakvog argumenta prostodušni čitalac nema šta da kaže: pesnik čija intuicija dobacuje ovako daleko zaslužuje i Nobelovu, a nekmoli Desankinu nagradu. U nastojanju da odgonetnem značenje ove tajanstvene sintagme bila mi je neophodna pomoć „Rečnika srpskohrvatskog književnog jezika“. Rečniku je sve jasno: pradavni - koji je iz velike davnine, davni, iskonski; počelo - osnovna pramaterija, elemenat ili načelo po kome ko živi i radi, osnovno pravilo; tamnina - osobina izgled onoga što je tamno, tamna boja, tama, mrak, pomrčina ili, u figurativnom značenju, zabit, zabačeni kraj, zaostala sredina. Kada ukrstimo navedena značenja možemo videti do čega zapravo doseže poetska intuicija Aleka Vukadinovića: do iskonskih načina po kojima živi i radi zabit; do osnovnih pramaterija pomrčine iz velike davnine; do osnovnih, iskonskih pravila zaostalih sredina; do davnih, osnovnih elemenata tamne boje itd. A možda je kritičarka mislila na nešto drugo, na pradavni početak tame, koji bi ovako pseudopoetski zakukuljen mogao da se odnosi na staru teološku temu o poreklu zla. Tada bi stvari bile za nijansu (tamnine) jasnije. Možda. Ali pradavno počelo (načelo po kome živi i radi) srpska književna, čaršijska tamnina nalaže da se jedno misli, drugo govori, treće piše, a četvrto radi. Držeći se tog načela, kritičari i kritičarke zdušno prave konfuziju na srpskoj sceni, vredno opslužujući stroj za pravljenje paraknjiževne magle - nastaviće se - ¹ Mihajlo Pantić, u obrazloženju povodom dodeljivanja Vukove nagrade „Nedremanom oku“ Rajka Petrova Noga. ² Termin preuzet iz saopštenja žirija povodom dodele „Žičke hrisovulje“ Zlati Kocić. Žiri je radio u sastavu Dejan Aleksić, Miloš Milišić, Živorad Nedeljković, Goran Petrović i Dragan Hamović - predsednik. (Danas, 2. 6. 2006) ³ Termin Bojane Stojanović Pantović iz obrazloženja povodom dodele nagrade „Desanka Maksimović“ Aleku Vukadinoviću. (Politika, 18. 5. 2006)  BETON BR.10  DANAS, Utorak 9. januar 2007.   Pišu: Vladimir Petrović/ Srđan Cvetković ZBOGOM VELIKOM BRATU     Centar za kritičko mišljenje Instituta za savremenu istoriju nedavno je sastavio apel posvećen povećanju dostupnosti arhivske građe. Apel veli: „Pozivajući se na obavezu države da svojim građanima obezbedi zakonom garantovan pristup informacijama, dolepotpisana grupa javnih radnika apeluje na državne institucije i pojedince da obezbede uslove za poštovanje postojećih propisa o odlaganju, čuvanju, depozitu i stavljanju na uvid arhivskog materijala i tako raskinu s konspirativnom tradicijom otežavanja pristupa građi, uništavanja i selektivnog obelodanjivanja dokumenata, koja je do sada skupo koštala srpsku nauku i društvo. Građa koja se nalazi u posedu Ministarstva unutrašnjih poslova, Ministarstva spoljnih poslova, Ministarstva odbrane i Bezbednosnoinformativne agencije, a koja je odavno izgubila svoj operativni karakter, od velikog je značaja za razumevanje prošlosti Jugoslavije i Srbije i njenim se zadržavanjem doprinosi održavanju nenaučnih predstava o prošlosti i uskraćuje pravo na istinu građanima Srbije. Iskustva drugih zemalja jasno pokazuju da je odnos prema pisanom nasleđu državnih institucija, kao i (ne)spremnost da se poštuje sopstvena zakonska regulativa u ovom domenu, jedan od odraza demokratičnosti društva. Manipulacija argumentom državne tajne, kojim se opravdava izbegavanje zakonske obaveze, u nesaglasju je s idealom transparentnosti savremene države i nanosi štetu njenim građanima i nauci. Ni posle skoro tri godine od ustupanja dela dokumentacije BIA arhivima, koja se odnosi na period posle Drugog svetskog rata, navedena arhivska građa nije dostupna istraživačima. Ne ulazeći u razloge i objašnjenja, apelujemo na državne institucije i organe da u što kraćem roku otklone sve zakonske i druge prepreke i omoguće nesmetan uvid istraživačima u zasad još uvek nedostupne arhivske fondove“. Apel je potpisalo pedesetak naučnika, istoričara, arhivista, javnih ličnosti i političara. Njihove motivacije se, sva je prilika, razlikuju. Za istoričare i arhiviste koji su podržali ovu inicijativu predaja građe arhivima i njeno stavljanje na uvid javnosti predstavlja zdravorazumski zahtev koji nalaže struka. Međutim, postoje razlozi zbog kojih ovo pitanje nadrasta okvire ovih struka i zaslužuje da se nađe u javnoj sferi. Način regulisanja raspolaganja arhivskom građom, a posebno onom osetljivog karaktera, govori mnogo o stanju svesti društva koje tu građu proizvodi i poseduje. A ako je suditi prema njemu, stanje je porazno. Iskustva postkomunističkih zemalja Istočne Evrope pokazuju da je odnos prema tajnim službama, njenim saradnicima, zločinima i arhivskoj zaostavštini bitan. Lako je uvideti da su zemlje poput Istočne Nemačke, Češke, Mađarske i Poljske, koje su se temeljnije posvetile ovom poslu, lakše i brže izvršile temeljnu društvenu transformaciju. I Rumunija i Bugarska su, posle dužeg lutanja, našle svoj put, dok Srbija, Albanija i naslednice Sovjetskog Saveza i dalje tumaraju u koridorima tajni, u zagušljivoj atmosferi u kojoj personalni i operativni kontinuitet obaveštajnih struktura nije ozbiljnije promenjen, a informacije se s mukom probijaju u javni domen. Zbog čega je to važno? Nebriga o građi koju je ovo društvo za sobom ostavilo i ostavlja, njeno opsesivno zabravljivanje ili uništavanje, zabrinjavajući je simptom. Nemar svedoči o niskom nivou svesti o važnosti pisane zaostavštine društva. Opsesija svedoči o kultu tajne koji se reprodukuje i transcendentira režime i poretke u Srbiji. Uništavanje svedoči o ličnim i „državnim“ interesima i njihovim samozvanim čuvarima. Šansa koju su imale istočnoevropske države 1989, da potcrtaju diskontinuitet koji u zbilji verovatno nije postojao ali mu je politička, naučna i kulturna elita barem deklarativno težila, u Srbiji je zauvek prokockana. Srbija se opredelila za rat, omamljena opojnim koktelom komunizma, šovinizma, klerikalizma i kleptokratije. O jačini doze ovog otrova svedoči i druga šansa, propuštena u mamurnoj izmaglici oktobra 2000, kada je nova politička elita uletela u zamku obaveštajnih struktura, nastavljajući da neguje duh konspiracije preimenovanih službi. Nisu službe izvor problema. Svaka zemlja ima obaveštajnu službu kakvu zaslužuje. Većina građana prosto je nezainteresovana za otvaranje arhiva. Šaka intelektualaca od koje bi se takav pritisak očekivao proređena je i ima druge prioritete. Zauzeta je izgradnjom nacije i zaštitom državnih interesa. Sada smo potrošili 2006, bauljajući u situaciji u kojoj ne znamo ni koga ni kako lustrirati, ni s kim se obračunavati, ni s kojom se prošlošću suočavati. Nacionalisti ganjaju komuniste, komunisti prokazuju nacionaliste. Dobronamerne ljude, međutim, tražimo svećom. U nadi da ćemo ih ohrabriti, ponavljamo naš apel i pozivamo na dijalog o poštovanju postojećih propisa vezanih za arhivsku građu i njihovoj promeni u cilju provetravanja političkog i kulturnog života Srbije     Piše: Ivan Potić KULTURNA I DRUGA UZDIZANJA                                                         Rad muve na mehanizmu kulture Sada, pošto sam postao otac i uverio se u to da sam emotivno biće, ovaj novembar mi i ne izgleda toliko loše. U drugačijim okolnostima pripremao bih se za nekulturnu zimu i čeznuo za kulturnim letom, jer se u toku leta dešavaju mnoge kulturne stvari u ovom gradu. I ne samo leti, u oktobru smo u Zaječaru, gradu kralja Ibija, tursko-srpskog piva i omatorelih rokera, imali i kulturnu manifestaciju pod imenom „Dani Zorana Radmilovića“, sedmodnevnu pozorišnu smotru uspelijih predstava pozorišne sezone. Za tu priliku pozorišna sala prefarbana je u boje morskih dubina, nešto između lonac i akvamarin plave, postavljena su udobnija sedišta jarkocrvene boje i uvedene su neke novine; nema više karata za stajanje, mog omiljenog „bisera“ iz ranijih Zoranovih dana. Naime, u vreme drugova i drugarica sa cvećem u kosi švercovali smo se na bolje predstave, mahom one iz Beograda. U kolonama se stajalo od scene do ulaznih vrata, i oni što su imali kupljene karte za stajanje, i oni što su prošvercovani od cepača karata ili glumačkog ansambla. Ja sam, moram priznati, bio i inovator, nosio sam stoličicu u ogromnoj kesi, pa kad se svetla ugase rasklopim ti ja ono čudo, sednem na hoklicu i osetim se ravnopravnim s drugaricama i drugovima koji sede na pravim stolicama. Tako sam gledao „Korešpondenciju“ ili „Ledu“, ne sećam se više. Beše mnogo bisera oko Zoranovih dana, sećam se da je nekadašnji predsednik opštine na jednom otvaranju s ponosom izjavljivao kako su herojskim naporom učinili sve da te godine sala bude zagrejana. Ove godine je komplet karata koštao 3.500 dinara. Morao si da pazariš celi komplet, ili nema šanse da gledaš najtraženije predstave. Za njih nije bilo pojedinačnih karata, njih su besplatno mogle da gledaju isključivo lokalne face, pripadnici političkih partija na vlasti, zaječarski krem butikaša, butikašica, kafedžija, sponzora i ostalih ljubitelja teatra, onih za koje je sinonim za pozorišnu umetnost Milica Milša. Zaječarci se, dalje, osim Radmilovićem, ponose i Nikolom Pašićem, političarem koji je imao petlju da kaže : NARODE, STOKO GRDNA! Ovi danas skloni su drugačijim iskazima, recimo NAROD ZNA!, ili ŽIVELA SRBIJA! Takođe, prepoznatljiv simbol grada je i zaječarska Gitarijada, regionalni brend, tekovina naših rokera iz socijalističkih vremena, danas - najveća rok smotra na Balkanu (tako kažu), te smo se proteklih decenija, shodno imidžu, kotirali kao jedan od gradova koji neguje rokenrol i u kojem se sluša kvalitetna muzika. Potpisnik ovih redova je 1997. godine, pišući za tadašnji gradski magazin IN 019, ukazao na neprofesionalnost i autističnost ljudi koji su vodili festival, preteći da ga srozaju na nivo palanačkog prangijanja. Ljudi, jednostavno, nisu previše marili za aktuelna muzička dešavanja u Srbiji, pa su se partijski dosledno držali Riblje čorbe i još nekih dinosaurusa, a sve je kulminiralo pre dve godine, kada su Bosanci Tifa i Alen, Valentino i još „neki naši“ preko Drine, pokazali kako se, očas posla, od rokačine može napraviti sevdalinka, i obrnuto. To vam dođe isto kao s novom pozorišnom publikom s početka teksta, i ovde su klinci koji slušaju muziku ili ortodoksni metalci i pankeri, ili pritajeni fanovi Seke, Stoje i Amadeus benda. Promenila se klima, izvrnula se zemlja, publika, slušaoci i gledaoci, samo je sevdah ostao isti. Moram da priznam da sam i ja dao veliki doprinos kulturnom uzdizanju u svom gradu. Prošle sam zime unapređivao kulturu i afirmisao skrivene čitalačke porive ruralnog naselja Kotlujevac, na periferiji Zaječara. U isturenom odeljenju zaječarske biblioteke, pored gotovo presahle reke, čekao sam da se pojavi neko od potencijalnih čitača, u pauzi njihovih redovnih stočarsko - zemljoradničkih aktivnosti, pratio pogledom ptice koje su sletale na ogromni silos preko puta i pisao svoje dnevne izveštaje; sve mi je ličilo na vojničke dane iz devedesetih, iste besmislene akcije, isti čučavac, isti kaplarski mentalitet pretpostavljenih, isti komunizam prefarban novom farbom. Izdavao sam uglavnom slikovnice dečici koja još uvek veruju u bajke. Ispalo je na kraju da nije moguće afirmisati kulturu, odnosno čitanje u kraju u kojem žitelji uglavnom razmišljaju o stočnoj hrani i kokama nosiljama. Ali, s druge strane bilo je poučno saznavati sve o komunalnim problemima žitelja V mesne zajednice, s kojom smo delili zajedničke prostorije, ili pratiti program čuvene „Masne sale“ u kojoj su se održavala veselja, probe KUD „Mladost“, treninzi karatista... Sve je to kultura, mislio sam u sebi, hodajući kroz zavejani Zaječar, pored Silosa, preko železničke stanice, pored Otpada, pazeći da me kerovi ne ćape za nogavice, pored Buvljaka, razmišljajući o smrznutom izmetu koji se danima rastače tik do tezgi, pa preko ulice Ljube Nešića, naše Knez Mihailove, do naselja Kraljevica i zgrade u kojoj sam tada živeo. Tu sam mogao da se posvetim zamišljanju i da predahnem od višečasovnog kulturnog uzdizanja