poslednji broj    2010   2009    2008   2007   2006	BETON BR.7  DANAS, Utorak 28. novembar 2006.   Piše: Srđan V. Tešin ĐE SI BIJO KAD JE KLALO I BUMBARDOVALO?   Radikalski piralen ili Kikinda by far right     Poznajem čoveka koji u novčaniku, pored fotografije svoje dece, nosi sliku atentatora na premijera Srbije. Da je to nekakav paćenik koji ne shvata koliko je bolesno i ogavno to uzdizanje ubice, još bih mogao da progutam: ima nas svakakvih, nisu svi rođenjem dobili izbaždarenu čistu pamet. Ali nije takav slučaj, reč je o čoveku koji ima društveni angažman i kreator je kulturnog ambijenta u gradu nadaleko poznatom po najtežim i najdužim ludajama. Da li je posle ovoga potrebno objašnjavati da je kulturna politika u raljama ekstremne desnice koja je iz temelja krenula da gradi bolju budućnost?! Kako to izgleda? U stvari, hajde prvo da stavimo prst na čelo. A šta je sa svima onima koji su do pre nekoliko godina učestvovali u kulturnom životu grada? Šta bi s nagradom OEBS-a koju je Kikinda dobila kao najtolerantniji grad u Srbiji, iste godine kada su radikali došli na vlast? Od tolerancije do revanšizma napravljen je mali korak, tako reći - samo jedan mrc! Snosimo li i mi deo odgovornosti zbog toga što gradom vladaju osioni primitivci? Naravno. Da među nama nije bilo alavih, danas ne bi bilo gladnih. Da krenemo od glave. U Kikindi gradonačelnik proteruje neistomišljenike. Ponekad se pitam: ima li nekoga u Kikindi ko ne veruje da su otkaze dobili svi za koje se u stranci haškog optuženika pretpostavljalo da su „izdajnici vere i nacije“? Verovatno ima i takvih, jer ima i onih koji po okolnim stadionima pišu grafite tipa „nož, žica, Srebrenica“. Gradonačelnikova stranka ide dotle da, recimo, piše saopštenja u kojima se bavi izvodima iz intervjua koji je jedan pisac - ovoga puta sam slučajno to ja - dao za „hrvatske“ medije. Možda bi mi oprostili da sam to isto rekao u Zimbabveu, pošto su sada „nesvrstani“ radikalski hit. Opštinska vlast, u dokolici između spremanja dve pakosti, finansira tribine u Domu omladine posvećene otkrivanju planetarne zavere protiv Srba, a u Narodnom pozorištu promoviše sabrana dela haškog optuženika. Mediji na koje su radikali stavili šapu bez ikakvih ograda izveštavaju s predavanja na kojima se dokazuje da su Srbi Arijevci koji su Induse naučili pismu i kulturi i da je Aleksandar Makedonski testamentom svoje carstvo ostavio Srbima. Ispade da su nam u Kikindi najmanja briga vozači koji u javnom prevozu lepe postere Ratka Mladića i prosvetni radnici koji u učionicu ulaze sa po dva bedža s likom Radovana Karadžića na reverima. Primera kako se kultura devastira ima mnogo i svi su jednako bizarni. Bave se ljudi sumanutim stvarima: izmeštaju spomenike NOB-a i seku dvesta stabala iz gradskog jezgra uz objašnjenje da partizanskom pesniku i drveću nije mesto pored crkve. Posle su, doduše, promenili argumentaciju pa su crkvu ostavili na miru, a za seču drveća optužili drvomorce zbog kojih se suše grane. Već rekoh, ali da ponovim, Kikindski radikali su gori od najezde poslovičnih skakavaca: od skakavaca nešto još i pretekne, od ovih - jok! Evo moje omiljene teme: neki su kulturteroristi jedva dočekali da uđu u medije i ustanove koje su radikali „oslobodili“ od „petooktobarskog šljama“. Znaju oni i te kako bolje od te „sorosovske“ boranije šta ovom gradu treba, samo nisu dosad imali prilike da iskažu svoj talenat. Od njihovog talenta nama danas trnu zubi! Šta reći o lokalnim propagandističkim medijima i novinarima koji su do petooktobarskih polupromena bili perjanice Slobe-slobode i o ovim drugim koje je iznedrila „revolucija“, a koji su otporašku pesnicu zamenili dvoglavim orlom? Neko ko je spreman da u nastavcima objavljuje nepotpisane tekstove-poternice i saopštenja ultradesničarske stranke koja nisu ništa drugo do poziv na linč, i pristaje da mu urednik bude neko ko sriče slova dok čita i potpisuje se palcem, ne da nije novinar, nego nije čovek pre svega, to je obična krpa kojom se njihovi idoli brišu kad se ukake od sreće što su nekog opljuvali! Institucija poput Doma omladine, koji je do radikala bio poznat kao glavni motor kulturnih dešavanja i van Kikinde, spala je na kurseve origamija, orijentalnog plesa i programe diletantskih udruženja. Otpustili su sve urednike, koji će im vrag, i pozapošljavali svoju ekipu rođaka i švalerki. Osuđuju prethodnike kao lopove, nosioce albanskih orlova, latiničare, ustaše... U sastavu Upravnog odbora Doma omladine, ali i drugih institucija kulture, sede, recimo, sve sami kulturni radnici: zemljoradnici, konobarice, večiti studenti, ili čistačice. Ponekad se na čelu Upravnih odbora nađe i neko zvučno ime iz sveta estrade „kako bi im čorba bila gušća, a novčanik deblji“. Takvi su odlučili da sam nepodoban, da sam, pazi sad: nezakonito postao urednik izdavačke delatnosti i da sam, povrh svega, jedan pozorišni komad nazvao „Ćelava pevačica“, a to, kažu, dovoljno govori o mojoj kvazikompetenciji. Treba organizovati grandiozne spektakle: izbore za mis, ili gostovanja narodnjačkih pevača i glumaca. Svojevremeno sam u medijima kritikovao gradonačelnika Branislava Blažića - uzgred, ministra ekologije iz Miloševićevog vremena upamćenog po izjavi da piralen nije štetan po zdravlje - koji je Natašu Kandić, direktoricu Fonda za humanitarno pravo, proglasio za personu non grata i zabranio joj dolazak u Kikindu. To nije mogao da mi oprosti. Probuđeno zlo iz devedesetih i spiskove „za odstrel“ o kojima sam tada govorio osetio sam na svojoj koži. Drugi su dobijali otkaze jer su po struci građevinski inženjeri, istoričari umetnosti, ili pravnici i prosto su se bavili svojim poslom, ali su bili u braku sa istaknutim političarima ili novinarima pa im je to zamereno. Šta je trebalo? Da se razvedu da bi ostali na poslu?! Kad sve ovo prođe i kada Kikinda ponovo postane grad, verujem da će se javljati „prvoborci“ koji će se u maniru onog čuvenog pitanja „A đe si ti bijo kad je klalo i bumbardovalo?“, praviti pametni i osuđivati persone krive za urbicid. Takvi danas kao miševi sede u bircuzima i govore: „Šta se to mene tiče? Samo da mene ne diraju!“ Ne boj se, neće tebi ni dlaka s glave faliti, mufljuzu jedan     Piše: Vladimir Tupanjac POLITIKA KULTURNE POLITIKE                                                       ili tragom vesti iz Ministarstva kulture                                                                                                   „U evropskoj je tradiciji običaj da se kulturom sprovode određene, vrlo ozbiljne političke odluke i koncepti     i zato su ovde kustosi, komesari, direktori, ministri i njihovi pomoćnici toliko moćni i toliko opasni. U           Americi je stvar drugačija, tamo se politika danas i definitivno sprovodi oružjem i novcem i zato više verujem njihovim kulturnim radnicima i prepoznajem više iskrenosti u njihovoj kulturnoj politici.“                                Jedan beogradski umetnik, u neformalnom razgovoru u kafeu nedaleko od zgrade Ministarstva kulture, pre tačno četiri dana (neautorizovan citat, po sećanju) „Often, behind the most trivial things lie enormous mysteries.“                                                                  J.G. Ballard, intervju iz 1984. godine                            Kada je pre petnaestak dana odnekud pravo na stranice Politike došla vest da će Ministarstvo (kulture, a u daljem tekstu samo Ministarstvo) po kratkom postupku rukopoložiti komesara za prvi srpsko-samostalni nastup na Bijenalu venecijanskom narednog leta, mnogi su se ozbiljno iznenadili. U Politikinom tekstu od 10. novembra novinarka M.Đ., očigledno dovoljno obaveštena, već prepoznaje komesara našeg u liku popularnog (na ovdašnjim prostorima) slikara, francuskog akademika i pariskog profesora Vladimira Veličkovića. On ne želi da potvrdi tj. komentariše njene pretpostavke, dok nam se Ministarstvo zvanično ne obrati, Donacija za Sigurnu mušku kuću ali tvrdi da već zna ko će biti izabrani umetnik. Jedan korak nazad, dva koraka napred, reklo bi se. Već u sledećem terminu (petkom, pre podne), 17. novembra, Ministarstveni pomoćnik g-din Tomčić obratio se javnosti podsećajući nas na nekoliko važnih činjenica: „da je naš paviljon u centru Đardina, da je u pitanju velika stvar s obzirom da se radi o prvom nastupu samostalne Srbije na ovoj velikoj izložbi i da su sve vlade listopadne, što neminovno utiče na stanje u umetnosti i kulturi“ (abolirajući valjda, za svaki slučaj, buduće efekte ovakvih odluka aktuelne vlade). Izabrani je umetnik, a to je samostalna i subjektivna, ali i pravedna i kritici (osim zlonamernoj, kako sam Veličković kaže) nepodložna komesarova/selektorova odluka, beogradski vajar mlađe-srednje generacije Mrđan Bajić. Ipak, uprkos sasvim autentičnim logičkim konstrukcijama u verbalnom nastupu čoveka od Ministarstva (i pogrešno navedenom imenu umetnika-izlagača koji se na zvaničnoj pozivnici pojavio kao Mlađan Bajić), pravo retro-osveženje došlo je sa argumentima koje su, u odsustvu budućeg selektora, izneli članovi novoizabranog savetodavnog tela po imenu „Savet za organizaciju nastupa Srbije na Bijenalu“. Likovni kritičar Đorđe Kadijević se tako retorički zapitao „dokle ćemo pokušavati da pokažemo Evropi da smo sposobni da progovorimo jezikom evropske umetnosti?“ dodajući da se „to ne očekuje od nas, već da pokažemo autentični kvalitet“ i podsećajući nas „da je najveći uspeh srpske likovne umetnosti bio trijumf Petra Lubarde u Sao Paolu, jer je svetu ponudio sintezu najmodernijeg slikarstva i srpskih srednjovekovnih tema“. (Nagrada je, da ne bude zabune, dodeljena na 2. tamošnjem bijenalu, godine 1953.) Član saveta i pesnik Dragan Jovanović Danilov iskoristio je priliku i osvrnuo se na opšte poznate fenomene „vitalističkog konzervativizma“ u kom je utemeljena prava srpska umetnost, nasuprot „nihilističkoj kulturi zapada koja je opsednuta smrću“, dok je kao jedini spreman na kompromis sa konceptualnim praksama hrabro istupio slikar i grafičar Branko Miljuš priznajući „davnašnju želju da i sam napravi jedan koncept na temu stratišta u Gradini“. Da sve dobije i dozu ozbiljnosti, koja je kako nas uči kritičarska praksa, zasnovana na konkretnim primerima, pobrinuo se gospodin Kadijević intimno podelivši sa nama informaciju o ličnom favoritu kada je Bajić ev opus u pitanju. Iako je, kako se već uči na fakultetu, o ukusima pogrešno raspravljati, Đorđe Kadijević se nije suzdržao istakavši skulpturu Živka Grozdanića „Ašovi“ iz 1996. godine, kao svoj omiljeni rad Mrđana Bajića. Utisci se još nisu slegli, a do ovdašnje javnosti stigla je i poslednja reakcija sveže imenovanog selektora, slikara, akademika i profesora. Gospodin Veličković se, naime, poziva na dugogodišnje iskustvo sa domaćom čaršijom i tvrdi da je sve ovo predvideo te da je odgovorne i upozorio na moguće reakcije (i, ako dobro razumemo, neprimeren kritički i negativan ton u gotovo svim novinarskim osvrtima na ovu vest). Pominjući „autora u punoj snazi“ i „savet koji će imati ulogu praćenja pozitivnog odvijanja priprema“, uverio nas je da ništa neće biti prepušteno slučaju, a to što se u ovom trenutku „u štampi nalazi poprilično velika monografija Mrđana Bajića koja će dobro doći za nastup u Veneciji“ iskoristićemo kao jedinu slučajnost u ovom slučaju. I dok sasvim ozbiljni i više nimalo iznenađeni čekamo reakcije neke od ovdašnjih institucija, preostaje nam da se zapitamo šta može biti naravoučenije ove priče. Da li je Muzej savremene umetnosti trebalo pažljivije i doslednije da plasira informacije o svom poslednjem projektu za Venecijanski bijenale, pa čak i uz mogućnost za negativan komentar i priznanje o možda-ne-toliko-uspešnoj prezentaciji jednog od dvoje učesnika 2003. godine. Ili nam je nužno da (ne)relevatnost naše recentne umetničke produkcije prepoznajemo u sasvim retkim tekstovima u stranim časopisima i u gotovo nezamislivim situacijama da ovdašnji umetnici samostalno izlažu u velikim evropskim institucijama. Bilo kako bilo, svaka ozbiljna kriza po pravilu će nam se vrlo lako prikazati u svojoj grotesknoj paralaži. A tada će najverovatnije biti kasno. EPILOG Beton ekskluzivno prenosi vest koju nam potvrđuje i sam Živko Grozdanić. Naime, ovaj vršački umetnik je, uprkos uvreženom mišljenju o nekolegijalnosti na domaćoj sceni, iskazao spremnost da skulpturu „Ašovi“ ustupi na korišćenje srpskom izlagaču u Veneciji ‘07 Mrđanu Bajiću. Pravdajući to sa teorijske strane konceptualističkim taktičkim praksama poput aproprijacije ili odloženog autorstva, Grozdanić, koji je ujedno i direktor novosadskog Muzeja savremene likovne umetnosti, napomenuo je da bi ovakav čin bio dobra ilustracija ideje o sabornosti svih srpskih savremenih umetnika, ali i svojevrstan komentar na učešće anonimnog autora u Jugoslovenskom paviljonu na Bijenalu 2003. godine  BETON BR.6  DANAS, Utorak 14. novembar 2006.   Piše: Goran Cvetković GORKI UTISCI POMNOG GLEDAOCA   40. BITEF 2006.     Interesantno je bilo što se ovogodišnji Bitef veoma malo reklamirao unapred - tako reći do poslednjeg dana nije bilo nikakve novinske informacije, pa ni poziva za press conference novinarima. Izgledalo je da sam program ovog jubilarnog festivala nije konačno formiran skoro do pred sam početak istog. I zaista - neke od predstava zamenjene su u poslednji čas, a da ne govorimo o odustajanju glavnog aduta žirija Fernanda Arabala kome je bilo bolje da se negde drugo maje nego u Beogradu za vreme ovog pozorišnog događaja. Izgleda da mu je bilo prekomplikovano da gubi petnaest dana na predstavama drugih autora - jer je već video da od toga neće biti neke vajde. Došao je Arabal na svoju premijeru koja je bila pripravljena njemu u čast i, kažu, rasplakao se jer je to kako kaže - bila najbolja predstava tog ispovednog komada od svih koje je video u svetu. Ne znam - nisam gledao - predstava nije bila na repertoaru Festivala pa nismo ni kupili karte za taj osobeni događaj. Tako je izgleda na-dvoje, na-troje sastavljen i program i žiri Bitefa i tako je postalo jasno zbog čega se ovaj jubilarni festival nije više i na vreme reklamirao. Hoću da verujem da su s predviđenog repertoara izostale najbolje predstave, jer ono što je ostalo nije bilo vredno tolike pripreme. Jer - kako smo saznali - pripreme su bile duge i opsežne, temeljne, široke... Bila su dva selektora - dosadašnji Jovan Ćirilov i buduća Anja Suša. Da vidimo kako su ovo dvoje selektora obavili ovaj važan posao - selekciju. Ideja je izgleda bila da se prikaže opšti presek savremenih pozorišnih novotarija - dakako u duhu koji se nekako podvodi pod rastegljiv pojam - bitefovsko. Da li je to avangardistički - nekakav istraživački OSTAJE GORAK UKUS PROVINCIJSKOG GLAMURA KOJI SE VESELO ZAVRŠAVA SVAKE NOĆI U MONDENSKOJ KAFANI BITEF ART KAFEU U CRKVENOM ZDANJU BITEF TEATRA - ŽURKAMA SA ŽIVOM BANDOM UZ OPŠTU VESELU ATMOSFERU PO KOJOJ JE BEOGRAD UOSTALOM I NAJPOZNATIJI GRAD U EVROPI. A ZA POZORIŠTE, KAKO SE KO SNAĐE duh - ono u smislu - klasika na nov na- čin, nove pozorišne forme, nove pozorišne ideje, pozorište novih ciljeva... Sve su to takođe veoma rastegljivi pojmovi. Pogotovo ako se repertoar formira tako da, tako reći odokativno, prikaže presek najznačajnijih pozorišnih predstava iz sveta danas. Tako se tu stvorio opšti lonac - evropsko azijski - u kojem se kuva i podgreva sve i svašta. Tako dobijete jednog Pitera Bruka s predstavom o crncima u Južnoj Africi koju igraju pariski crni glumci iz Konga - veseli zabavljači na neprimerenom amaterskom tekstu Sizve Banzi je mrtav anonimnih autora iz predgrađa velikih gradova u kojima vlada aparthejd. Time se pokriva stavka o podsećanju na velike učesnike dugog Bitefovog života, ali se jadno osećate kad gledate taj smandrljani predstavičuljak koji je verovatno Brukov asistent pravio jedno tri dana, brat bratu. Pored gostovanja još jednog velikana evropskog modernog pozoriš ta koje je od isposnika i avangardista postalo vrlo komercijalno - Jožefa Nađa koji je priredio adekvatan koncert svog dobrog prijatelja i čoveka umetnič ke inspiracije, Rusa, bubnjara - Vladimira Tarasova - imali smo zastupljene i sasvim anonimne ekipe kao što je Hotel pro forma iz Kopenhagena. Njihova delatnost se svodi na horsko pevanje i prilično skupo i besmisleno grupno mrdanje (Samo izgleda da sam mrtav), tako da se stvori jedno mondensko događanje koje autorski potpisuje izvesna Kristen Delholm za koju su se svi pravili da je mnogo dobro poznaju. Njen performans - ili kako god se to zvalo - bila je najniža tačka ovogodišnjeg Bitefa, a - naravno - dobila je specijalnu nagradu žirija. To je zapravo i ceo utisak i ovog - jubilarnog Bitefa - da se uglavnom nagrađuju predstave koje su pravljene samo da stvore izvestan glamur... Bilo je dakle svega i svačega na ovogodišnjem Bitefu, a glavnu nagradu dobio je jedan Čehov - Galeb i to u izvedbi odličnog Kretakor pozorišta iz Budimpešte u režiji vrsnog reditelja Arpada Šilinga. Fascinirani žiri nagradio je real-psihološku glumu bez dekora i bez ostalih pozorišnih efekata kojom su glumci - paradoksalno - prikazali svoje lične probleme i tako privatizovali Čehova da ga je, spuštenog na nivo južnoameričkih TV serija, bilo lako pratiti sa svim elementima uživljavanja. Imam utisak da je Šiling dobio glavnu nagradu kao potvrdu za svoj najnoviji rad prikazan na ovogodiš njem Sterijinom pozorju, gde je gostovao sa izvrsnim projektom The Black Land. Novoizabrani akademici idu na golf Sve u svemu, ponovo smo pored raznih vožnji kamionima koji su nas fiktivno povezivali s Bugarskom prelazeći tobožnje granice, uz nekoliko pravih pravcatih baleta, pa i uz samog Bežara i njegove potpuno komercijalizovane trupe, ali i uz grand oppening sa Body Remix-Goldberg Variations predstavom autentične koreografkinje Mari Činard - dakle, imali smo čast da vidimo zaista dve autentič ne predstave koje mogu da se nazovu modernim i savremenim i da im se oda priznanje da iskoračuju i u formi i u sadržaju - iskoračuju napred u kritičko - dakle, živo i politički i društveno aktivno pozorište. To su bili projekti Big in Bombay Konstance Makras - argentinske autorke koja radi u Berlinu, kao i Priča o Ronaldu klovnu iz Mc Donaldsa - Rodriga Garsije, takođe Argentinca na radu u Španiji. Oba ova projekta na hrabar i predstavljački spretan i izazovan način, ili s mnogo igre velikog ansambla, ili sa iskrenom dubokom igrom na granici samopovređivanja, ali s jakim tekstom punim političkog naboja - govore protiv, aktivno protiv, svih oblika uzurpacije, okupacije, kolonijalizacije, proameričke globalizacije i ostalih zala koja nas opsedaju svakog dana. Obe ove predstave predstavljale su ono pozorište u čijem se temelju već nalazi Living Theatre, Fura Del Baus, Bred and Puppett... kao i svi ostali angažovani umetnici koji radije kopaju po svom i društvenom iskustvu da bi se pobunili protiv zla oko sebe, nego što su nadahnuti uspesima u karijeri i glamuru. Naravno, ove predstave nisu ni spomenute u redosledu nagrada. Srećom, ni predstava prema Marivoovom tekstu Dvostruka nepostojanost u izvođenju neke anonimne ruske trupe - nekog Akademskog pozoriš ta mladih Globus iz Novosibirska, nije dobila nikakvu nagradu. Jer, da jeste, ovo veštačko čudo izolacije i zastarelosti pogleda na pozorište udarilo bi glogov kolac Bitefu i svima koji još smatraju da je to veliki festival. Doduše, bilo je tu raznih dešavanja - radionica, sastanaka, diskusija, paralelnih programa kojima se domaće predstave nude stranim festivalima, ali glavni program zbog kojeg festival postoji bio je i ostao doista mršav. Zbog čega je to tako, kome se plaćaju penali ako neka predstava dođe ili ne dođe na Bitef, to ostaje večita tajna nezavisne države Bitef. Ostaje gorak ukus provincijskog glamura koji se veselo završava svake noći u mondenskoj kafani Bitef art kafeu u crkvenom zdanju Bitef teatra - žurkama sa živom bandom uz opštu veselu atmosferu po kojoj je Beograd uostalom i najpoznatiji grad u Evropi. A za pozorište, kako se ko snađe. Možda bi bilo bolje da se pre svega sastavi dobar i čvrst koncept - možda bi i umetničkog zadovoljstva bilo više, pa bi i Bitef bio bolji i značajniji     Piše: Igor Đorđević PISMO IZ PROVINCIJE     Izvesni M. A. je o Pirotu u listu Dani pisao 1968. sledeće: U Pirotu kvadrat kafana predstavlja mesto na kome se donose najvažnije odluke za odvijanje života u provinciji. To je prostor u kome se kroji kulturna politika provincije, tu se oblikuje izgled grada, ugovaraju svi mogući i nemogu- ći poslovi i određuje mesto pojedinca na lestvici moći. Malo se toga promenilo od tog vremena. Možda se samo kvadrat kafana pomerio na drugo mesto. Duhovna klima je ostala ista. Isti kadrovici treniraju odanost. Lokalna politička flora autohtono je čudovište koje opstaje u svim mogućim uslovima i za koje se sa sigurnošću može tvrditi da neće izneveriti istine nasleđene iz Miloševićeve Srbije. Nekada vrli opozicionari iz minornih i marginalnih opozicionih partija, sada su glavešine koje diktiraju svoja pravila. Ne menjajući ništa, trude se očuvati nauku večne nepromenljivosti i pokornosti. Uz to, osnovano je i nekoliko lokalnih TV stanica. Njihovi programi neprekidno su otvoreni za sobom zadovoljne, provincijske glavešine koji prezentuju svoje vizije. Govore oni o grandioznim projektima koje nameravaju da urade, hvale se pokrenutim građevinskim radovima kojima pokušavaju da sebi pridaju na važnosti. Pričaju sa ushićenjem o asfaltiranju ulica, razvođenju rasvete i kopanju kanalizacije u centru grada (kao da te poslove nije trebalo završiti još sredinom XX veka). Umeju, pri tom, da podviknu kako valja, da se udare u grudi i napomenu da su oni zaslužni za pokrenute poslove. I svaki put istaknu da je ono čime se oni bave jedino vredno bavljenja, a sve ostalo su sitnice. Ponosni na svoju bahatost prihvataju umiljavanje i ulizištvo novinarčića i novinarčica bez identiteta, moralnih skrupula i znanja koji žude za njihovom bliskošću. Samo u senci lokalnih moćnika neko će obratiti pažnju na njih. Steći će time ime u provinciji. A steći ime u provinciji znači sesti za određeni sto u određenoj kafani, biti blizu nabeđenoj provincijskoj eliti koja svoju glupost i zlo isijava uvek istim intenzitetom u vilajet omeđen brdima. Učaureni malograđani veruju da su istine koje bez truna sumnje dogmatski prihvataju nepromenljive večne vrednosti prema kojima se mora živeti. Da bi se one očuvale, nemilosrdno mora biti uništen svako onaj ko ne prihvata njihove večne vrednosti i ko se drzne da dovede u pitanje monolitni malograđanski mir. Opstanak malograđanskog bića zahteva svu brutalnost svakog malograđanina. (Dik Horbi Malograđanska svest) Malograđaninu su mržnje ukorenjene u samu njegovu bit. Predrasude za stvari koje ne razumeju i ne prihvataju su rušilačke i diskriminatorske. Malograđanin sanja da loče i ždere kao pred sudnji dan. Masni prsti i puni burazi za njega su vrhovno dobro. Ako se tome doda i privilegija da se potpisuju računi po kafanama, onda malograđanin i provincijalac dostiže vrhunski uspeh u provincijskim okvirima. Neumorni penzosi, dosadni i jalovi ushićenici, glumci bez dara i zanata, bolesnici sa F dijagnozom, amateri svih vrsta, boja i oblika, pokušavaju da se iskažu kroz bavljenje nekim vidom umetnosti. Njima je to dobra terapija i ubijanje vremena. Od mnogo dosade kristališe se brdo gluposti. Još kada se tome doda oskudno znanje nastavnika i profesora iz osnovnih i srednjih škola koji svojim jalovim razmišljanjima o umetnosti procenjuju amaterske, kvaziumetničke tvorevine, dobija se galimatijas ludila i ništavila koji se na lokalnom nivou ponosno naziva umetničkim životom. U provinciji pirotskoj zainteresovani se o umetnosti informišu s programa RTS-a i iz „Politike“. Sve što ne doseže do informacija u ovim medijima nije dostojno provincijske pažnje i brige. U Pirotu, Šotrinoj Meki za sentimental-folklorističko vampirisanje naše književne tradicije, s uzbuđenjem i velikom pompom glorifikuje se blago duhovne zaostalosti, loš ukus i amaterski folklor. Cijukanje i poskakivanje za većinu predstavlja poslednji domet umetničkog akta. U takvoj sredini filmovi se u jedinom bioskopu (kada on radi) zbog zastarelosti opreme pretvaraju u neme filmove. To je onaj najgori mogući povratak u prošlost. Kada se tome doda program lokalne galerije u kojoj se organizuju izložbe slikara čije su poetike i koncepti prevaziđeni još pre pola veka, kada nema nikoga ko poznaje savremene tendencije u likovnoj umetnosti, imamo još jednu stranu umetničke jalovosti koju dopunjavaju amaterizam i potpuno diletantstvo. Lako je baviti se umetnošću s uverenjem da svak’ sve može. Pozorište sa apetitom profesionalnog forsira dijalekatske lakirovke i evergrin klasiku koja nikako da se zgadi ni nedoučenim glumcima ni preplaćenim gostujućim rediteljima, ni malobrojnoj publici. Matrica otužno ispraznih vodvilja na način primitivnog pučkog teatra nesalomiva je. I repetativna do u beskonačnost. Ostalo nije vredno pomena, jer je samo otaljavanje otužnog posla, arhiviranje podataka o jalovosti koja bi da dosegne vrednost umetnosti. I šta dobijamo na kraju? Jedno veliko NIŠTA. Večno okapavanje u zaostalosti i večitom punjenju buraga i debelog creva. Provincija je prostor bez pobune, u njoj je pomirljivost vrlina, a klimoglav predstavlja i moć i poslušnost. (Jaromir Blažek)       Lažni citati:       1. „Dani“, br. 1652., od 13. 07. 1968.       2. D. Horbi: „Malograđanska svest“, SC, Niš, 1985.       3. J. Blažek: „Pisma iz zaborava“, „Parole“ 12/1982.  BETON BR.5  DANAS, Utorak 17. oktobar 2006.   Piše: Saša Ilić KOSOVO - „JEDINI PRAVI TASTER“     Nijedan fenomen u srpskoj kulturnoj i političkoj istoriji nije bio toliko virulentan kao fenomen Kosovske bitke koji se tokom dugog vremena kreiranja kosovskog kulta transponovao u svakodnevni život kao mit o inverziji zemlje i neba, života i smrti, poraza i pobede. Ovo transponovanje najpre je učinjeno preko epske predaje, da bi se nastavilo radom istoriografije sve do kreiranja školskog obrazovnog sistema koji je kosovski kult postavio kao temelj nacionalne pedagogije. Sve činjenice govore da je kosovskom fenomenu posvećena ogromna pažnja, te da je naposletku kolektivno sećanje na Kosovo podignuto na nivo nerazrešivog „metafizičkog čvora“, kako je to imenovao istoričar Radovan Samardžić. Pomenuti istoričar je u više navrata tokom jubilarne 1989. godine besedio o ovoj temi, navodeći da nije reč „ni o mitu ni o legendi“, već o „kosovskom opredeljenju“ kao duboko „hrišćanskoj ideji koju je prihvatio jedan istinski pobož an narod“. Naravno, treba uzeti u obzir i to da je istoričar Samardžić sve ovo počeo da govori posle javnog odricanja od naučne odgovornosti, čime je obelodanio javno angažovanje za rešavanje srpskog pitanja na Kosovu. Kao posledica tog angažmana nastalo je više knjiga i zbornika s kosovskom tematikom, uglavnom u rasponu između Memoranduma SANU 1986. i Kosovskog opredeljenja 1990. Poklapanje ovog angažmana s periodom „događanja naroda“ i birokratske revolucije nije slučajno. Kosovo je tih godina u javnom govoru funkcionisalo kao političko opredeljenje, odnosno kao tema oko koje nema spora. Istoričarka Olga Zirojević ističe da je reč o periodu najjačeg kosovskog talasa u novijoj srpskoj istoriji (Dimitrije Bogdanović, Milan Komnenić, Ljubomir Simović, Rajko Petrov Nogo, Gojko Đogo, Slobodan Vuksanović i mnogi drugi). Utopljenik Slične stvari događaju se i danas: Kosovo i dalje u javnosti funkcioniše kao nesporni znak koji lako mobiliše javnost, ujedinjuje različite političke orijentacije i uspostavlja konsenzus oko najvažnijih državnih pitanja. No, postavlja se pitanje da li je baš tako lako čitati kosovski znak u političkom i kulturnom diskursu. Mnogi će odgovoriti potvrdno, ili će uložiti primedbu na postavljanje ovakvog pitanja. Stvarno, da li nam je ovakvo pitanje potrebno kada je dvesta četrdeset i dvoje poslanika nedavno jednoglasno manifestovalo ovu lakoću čitanja kosovskog znaka. Međutim, upravo zbog takve reakcije postavlja se pitanje kako je to moguće. Da li je reč o vanserijskim piscima ustava koji su uspeli da zadovolje sve političke aspiracije, ili možda o vanserijskom „pobožnom narodu“ koji je još jednom u svojoj istoriji manifestovao svoje „kosovsko opredeljenje“? Lideri najvećih političkih partija su u noći izglasavanja predloga ustava pokušali da nam objasne zbog čega su tako složno, tako bratski pritisnuli „jedini pravi taster“. Ali njihova objašnjenja su ostala na razini dnevnopolitičkih fraza. A jedan od mogućih odgovora nalazi se možda u fenomenu koji se u teoriji zove „izbleđivanjem sećanja“ (blanching of memory). Ovaj fenomen je bio karakterističan za meditativne prakse srednjevekovnih monaha koji su nastojali da „pozitiviraju svoja sećanja na grešnu prošlost“ tako što su sećanja na grešno prekrivali sećanjima na čedno, a sećanja na svetovno onim na religiozno. Tu je zapravo reč o svesnom potiskivanju zabranjenih sećanja. Kakve sad to ima veze s Kosovom? Naravno da ima. Kosovo u našoj svakodnevici funkcioniše kao ambivalentni pojam: s jedne strane kao geografska činjenica (teritorija kojom trgujemo, pregovaramo, kamo odlazimo da snimimo nove epizode „48 sati - svadba“), a s druge strane kao konstrukt sećanja koji je prošao sve filtere obrazovnog sistema (koji podrazumeva permanentno stanje ugroženosti, rata, srpske nesloge i želje za osvetom). To znači da je reakcija poslanika u vreme izglasavanja predloga ustava bila više posledica pedagoškog rada na nacionalnom sećanju, nego svesti o konkretnoj topografiji, regionu, njegovim stanovnicima i njihovim problemima. Kako se to zapravo dogodilo? Osvrnimo se samo na sudbinu nekanonskih tekstova o Kosovu i na njihov pedagoški tretman. Reč je zapravo o sistemskom brisanju onog dela pisane tradicije koja je tokom svih decenija nastojala da ponudi drugačiju sliku o Kosovu. Počev od rasprave Ilariona Ruvarca „O knezu Lazaru“ i Ljubomira Kovačevića o Vuku Brankoviću, koje su izazvale gnev patriota u vreme petstogodišnjice Kosovske bitke, preko avangardnih pesama Miloša Crnjanskog (naročito ciklusa „Vidovdanske pesme“), ili tekstova Dimitrija Tucovića (Srbija i Arbanija) i Milovana Đilasa, pa sve do knjiga kakva je Svedočanstvo o Kosovu Svetlane Đorđević, uočljiva je tendencija aktivnog kulturološkog potiskivanja ovakvih tekstova i njihovog naknadnog prekrivanja kanonskim štivom. Takva nacionalna strategija sećanja na Kosovsku bitku dovela je do kreiranja čvrste alogičke matrice prema kojoj postoji samo jedan pravi taster kada se pokrene kosovska tema u Srbiji. S druge strane, srpsko društvo je pored obrazovnog sistema mobilisalo i fizičke „izbleđivače“ sećanja koji su Svetlanu Đorđević, jednu od poslednjih osoba koja je iznela krucijalne protivargumente o Kosovu, naterali da emigrira iz zemlje. Da li to znači da se o Kosovu ne sme razmišljati/pisati drugačije? Gest poslanika nam upućuje upravo takvu poruku: da smo Kosovo odbranili, a da će se svima drugima, koji to opredeljenje ne slede, presuditi prema principu koji je jedan književnik izneo na radikalskoj književnoj tribini¹ ¹ Reč je o književniku Momiru Laziću čije je pesme prevodilac Zlatko Krasni preveo na nemački i otposlao u Evropu. Ovakav odabir nije neuobičajen za našu kulturu. Na pomenutoj tribini ovaj pesnik je vrlo plastično objasnio kako bi se irski model tretiranja izdajnika mogao implementirati kod nas. Ovo bi svakako mogao biti lajtmotiv kosovskog diskursa. Indikativno je, međutim, da je sekretar njegove partije odbranio ovakav stav činjenicom da je ipak reč samo o književnoj tribini. Dakle, što bi rekli naši kritičari: estetika je ponovo u pitanju.     Piše: Pavle Rak ŽANROVSKE METAMORFOZE KOSOVSKOG ZAVETA     Kosovski zavet je izvorno i pre svega književna pojava, na srpske istorijske prilike preneseni osnovni kalk Jevanđelja. Njime je realna nesreća koja je Srbe zadesila 1389. (pored pogibije, razaranja, još i gubitak samostalnog političkog života i prekid razvoja kulture), bar donekle kompenzovana: tek je taj kalk omogućio samoidentifikaciju Srba s vrhunskom paradigmom judeohrišćanske civilizacije u kojoj su do tada učestvovali na akcidentalan način, kao objekti kulturnog uticaja Vizantije. Štaviše, omogućio je stavljanje Srba u samo središte hrišćanske paradigme (knez Lazar, a s njim i celokupna srpska vojska, TOKOM OTOMANSKE VLADAVINE PRVI PUT SE BITNO MENJA ULOGA KOSOVSKOG ZAVETA: ON POSTAJE GENERATOR IDEJE VASKRSENJA NACIONALNE DRŽAVE OVDE I SADA, A NE VIŠE KOD BOGA I S BOGOM što bi trebalo da znači srpski narod u celini, ponavljaju svesnu i iskupiteljsku Hristovu žrtvu, biraju poraz na ovom svetu - a hrišćanski mučenici su uvek birali svoju sudbinu, uvek izborom svedočili svoju pripadnost onostranom - biraju da izgube bitku, napuste zemaljsko carstvo i zadobiju Nebesko, vaskrsnu u večni život; ko zaželi da ostane u životu, ko ne dođe da pogine, proklet je). Da je ikada dosledno sproveden u delo, taj preambiciozni projekt bi imao fatalne zemaljske posledice. Ovako, suočeni smo sa serijom njegovih deformacija, ali Srbi i dalje žive. Neposredno posle kosovskog boja tekstovi koji su pokušavali da osmisle to što se desilo imali su žanrovske odlike oplakivanja, zaupokojene službe, proslave poginulih, koja je vrhunac i krajnji domet takve službe. U tom okviru, hagiografski sadržaj normalno funkcioniše; cilj je apoteoza mučenika, osmišljenje, transcendiranje njihove smrti. Kasnije, međutim, taj se sadržaj prenosi u druge literarne žanrove, čime se, uprkos sličnoj retorici (suprotstavljenost zemaljskog i nebeskog carstva itd.) funkcija tekstova menja, a poruka izopačava. Tokom otomanske vladavine, a osobito u vreme kada su u Srbiju prodrli uticaji evropskog romantizma (u Srbiji najsnažnije projavljeni kroz ulogu i vrednovanje „narodnog“ stvaralaštva) prvi put se bitno menja uloga kosovskog zaveta: on postaje generator ideje vaskrsenja nacionalne države ovde i sada, a ne više kod Boga i s Bogom. Karakteristično za tadašnje (pa i sadašnje) stanje srpske Crkve je da taj otklon, odustajanje od osnovnog cilja hrišćanskog života, a radi zemaljskih ciljeva, nije primećen, još manje reflektovan. Sada se priželjkuje pobeda na ovom svetu i carstvo zemaljsko. Tipičan primer je uloga namenjena Obiliću kao oličenju zagriženog borca koji protivnika ubija po svaku cenu, pa i vulgarnom prevarom, lažju i izneveravanjem poverenja - ne ratnim lukavstvom. Još drastičniji primer je istraga poturica kao oličenje totalne inverzije smisla Božićnog praznovanja koje bi celom svetu trebalo da donese mir Božiji. Svi elementi priče ostali su gotovo isti, ali se dogodila radikalna promena konteksta, što je praćeno prelazom iz hagiografskog u žanr epike. Novi zaokret, novu funkciju i smisao kosovski zavet dobija u vreme grozničavog traženja nacionalnih korena, počev od sedamdesetih godina prošlog veka. Književnici i istoričari obrađuju romantičarske ideje na svoj način, u svom žanru. Istoričari sve češće prenebregavaju naučne metode i rezultate istraživanja, a okreću se pisanju pamfleta. Književnici koriste postupke koji su u modi, ne više tipizaciju i idealizaciju koje čine srž hagiografskog žanra, nego preterivanja, grotesku. Prodaja na licitaciji nacionalnih ideja obavljala se s javnih tribina, na stranicama dnevne štampe, ali i u književnim delima koja su pretendovala na to da kreiraju nacionalnu svest i koja su svojim autorima donosila najprestižnije nagrade, otvarala vrata najuglednijih kulturnih institucija. U toj književnosti Kosovo je postalo „celokupna srpska teritorija“, „srce“, „mozak“, „očno dno srpskog duhovnog vida“, „najskuplja reč“ (na kraju se ispostavilo da je neodgovorno trabunjanje zaista skupo koštalo, mada je sama reč doživela strahovitu inflaciju, kao Miloševićev dinar). U to vreme, kosovski zavet se najviše udaljio od svog prvobitnog smisla, od posvećenja kroz totalnu hristoliku kenozu, pristajanjem da se izgubi vlast nad zemaljskom teritorijom, budući da je ova nespojiva sa žuđenom apoteozom. Umesto toga, razlegali su se bojni pokliči, pozivi na osvetu, na rekonkvistu. Poslednja faza u izopačavanju kosovskog zaveta nastupila je nedavno, kada je ovaj postao deo srpskog diplomatskog i pravnog (ustavotvornog) diskursa (u kontinuitetu s prethodnim periodom, cilj je vlast nad teritorijom - koju sada naseljava drugi). Srpska politička misao je najzad prešla iz književnosti u domen koji prosto ne trpi toliku dozu iracionalnosti. Zbog toga se ti skupštinski govori, diplomatski spisi i apeli, pregovaračke platforme, projekti ustavnih preambula, ili pak imovinsko-pravni akti, uopšte više ne mogu čitati, čak ni kao parodija i farsa. Dok, na primer, metafore M. Bećkovića još uvek mogu da se prime kao književnost, mada popularna i populistička, u opasnoj blizini mangupskih doskočica, ove poslednje politikantske zloupotrebe kosovskog zaveta (neka mi oproste mentalno hendikepirana braća zbog ovakvog poređenja, uopšte ne želim da ih vređam, samo koristim izraz za koji mislim da je svima razumljiv) izgledaju ne kao državnički akti, nego pre svega debilno. I morbidno, kao pravni i diplomatski pandan hladnjačama koje su po Srbiji prevozile i po policijskim poligonima ostavljale leševe s Kosova, a da ni dan danas ne znamo ko je za to odgovoran. Kada su u pitanju skupštinski govori i projekt novog ustava, bar to neće ostati skriveno: odgovorni imaju ime i prezime. Time se žalosno završavaju preobražaji kosovskog zaveta. Vreme je možda da tom zavetu vratimo njegovu prvobitnu funkciju i oblik, da se i sami vratimo traženju Carstva Nebeskog koje je, kako reče Gospod, u nama  BETON BR.4  DANAS, Utorak 19. septembar 2006.   Piše: Marija Nenezić NIJE SVEJEDNO     Na pitanje gde će objaviti svoju knjigu, mlad i talentovan pisac odgovara: Svejedno. Nedugo zatim, knjiga se nađe pod zaštitnim znakom jedne narodu sklone izdavačke kuće, a ono u šta je pisac uložio mnogo kreativnog truda odmah pored knjige Teodore Tare!? Tada se seti svoje nehajne rečenice, ali sada bez poleta i s uverenjem da u izboru izdavačke kuće ne može biti svejedno. Šta se kasnije desilo s njegovom knjigom prepuštamo vašoj mašti, ali svaka sličnost sa stvarnim likovima u ovoj maloj priči o slučaju mladog pisca je namerna. Doduše, pisac može biti i sredovečan, poznat i dobar, ali to stvar čini još gorom. Pristanak na..., sa svim onim što implicira tako uslovljena situacija, svakako nije isto što i složiti se sa... Da li pojedini pisci koji jesu dobri, ili ih je marketinški potez čaršije evidentirao kao takve, pristaju da objave knjigu kod Narodne knjige ili se slažu s uređivačkom politikom te kuće, tajanstveno je i nesaznatljivo, jer je dobro poznato da su pisci osetljiva i sujetna bića. A i što bi bilo važno kada se knjige štampaju i ima ih, pitaće se neki. I to uglavnom oni koji uz primerak dnevnih novina redovno uzmu i pokoje delo domaćih ili svetskih klasika i redovno ga ne pročitaju kod kuće, jer za to nemaju vremena, a ni navike. I kad smo već kod kiosk-izdanja, nužno je podsetiti se apologetskih reči prvog čoveka Narodne knjige: „Knjige na kioscima nisu nikakva posebna, niti propisima regulisana ponuda čitaocima. Između ostalog, zbog toga što još ne postoji zakon o izdavaštvu“. I dodaje: „Kome može da smeta što dobra književna dela dolaze do čitalaca na ovakav način? Da li izdavači kojima smeta, objavljuju bolje knjige nego Novosti i Politika?“. Ovakvom rečenicom najpre bi mogli da se pozabave psiholozi, a onda etičari, ili možda obrnuto, u zavisnosti od toga da li je atrofija moralnih poluga u čoveku posledica naopake psihičke strukture, ili je ova degradirana poremećajem etičke svesti. Kako god, poruka gospodina Mijovića je jasna. Nema zakona, nema odgovornosti, a ako nema odgovornosti možemo sve, baš kao što je i Raskoljnikov nekada davno pomislio promišljajući postojanje Boga. Zbog toga je uzeo sekiru i ubio babu. Hteo je da se USUDI. Samo što se Raskoljnikov posle pokajao, gospodin Mijović nije. Ako neko zastupa tezu da u nedostatku zakona možemo da se poslužimo bilo čime da bismo ostvarili naum, lako je zamisliti na kakvom načelu ili poslovnoj politici Narodna knjiga gradi svoju imperiju. Zamah je uzela još u ratnim 90-im kada je bilo profitabilno štampati jeftina štiva koja su pothranjivala naglo stečenu religioznost (jedna gospođa je tako menjala imena svetiteljki, zarad valjda umetničke slobode za koju je umišljala, i još uvek je u tom stanju umišljenosti, da joj pripada), zakržljalu maštu onih, spremnih na bilo kakvo instant izdanje, pa makar to bila i štampana verzija novootkrivenih latinoameričkih sapunica. Nedostatak umesne kulturne politike, izobilje lošeg ukusa publike i makijavelistička logika omogućili su Narodnoj knjizi bogaćenje svake vrste, a kako je poznato da para vrti gde burgija neće, trebalo je izbeći zlurade komentare i obezbediti kakav-takav alibi iza nekog imena koje će takvoj kući priuštiti vrednosni kredibilitet. Sve to nije greh da se kod nas stvari tako lako ne zaboravljaju. I nije reč o nekakvoj kazni, ovde se ni mnogo gori zločini nego što je pustošenje kulturnog poseda koje je Narodna knjiga obavila i oprala ruke ne kažnjavaju. Pre je reč o jednoj nesrećnoj i nesređenoj svesti, često i savesti. Dobro, možda neki nisu želeli da se nađu u društvu pisaca koje lajkovačka pruga nikako da dovede do Nina, ili žestokih momaka sa žestokom krimi pričom i žestokim akcentom, ili sredovečnih gospođa koje štancuju bestselere, ili loših prevoda. Tek, ne znamo šta neki uvaženi kritičari koji posluju u Narodnoj knjizi misle o talentu Milorada Ulemeka Legije, nisu se izjasnili, dok o profašističkim stavovima Nebojše Vasovića jesu, i to pozitivno! Svejedno, univerzitetski profesori ili solidni pisci, ili oni koji bi mogli da budu dobri, pristali su da im se ime ili delo nađu u mnoštvu, u sredini koju ni najiskusniji hidrolog ne bi mogao da odredi. Mulj li je, šta li je... Pristali su i na mnoštvo lektorskih i korektorskih propusta, papir koji kao da je produkt najgrubljeg procesa reciklaže. Šteta ako u tom pristanku idu dalje pa se jednog dana nađu u nekoj edukativnoj emisiji televizije Pink. Šteta, ako im je svejedno. Ako nije, šteta je za ostale izdavače. Trebalo bi da znaju da Đavo nikad ne spava     Piše: Ivan Milenković FILOZOFIJA I KRIZA INSTITUCIJA     Ponešto grubo shematizujući, moglo bi se reći da su u istoriji filozofije zabeležena tri zlatna perioda. Prvi je, naravno, onaj grčki, s Platonom i Aristotelom kao zvezdama. Drugi je bio period klasične nemačke filozofije s Kantom, Fihteom, Šelingom i Hegelom u glavnim ulogama. Treći se smešta u drugu polovinu dvadesetog veka u Francuskoj i u njemu su Fuko, Delez, Liotar i Derida na vrhu. Za dve i po hiljade godina to nije previše, ali je poučno. Naime, iza navedenih imena - ma koliko ona genijalna bila, a jesu - uvek su stajale nekakve institucije: Akademija i Likej kod Grka, razgranata mreža univerziteta kod Nemaca, intenzivna rasprava o mestu filozofije u akademskom životu kod Francuza. Istini za volju, Platon je bio prodat u roblje, kasni je Šeling napujdan na Hegela, a Deridu su univerzitetski krugovi izbegavali s gađenjem, no to su rizici profesije (što reče Đinđić). Institucija je uslov mogućnosti filozofskog života. Kada se, u tom smislu, povede razgovor o srpskoj filozofiji danas, sve počinje i sve se uliva upravo u problem institucija, pre svega Filozofskih fakulteta. Danas iz fakultetskih centara - Beograd, Niš, Novi Sad, Kosovska Mitrovica - izlaze slabo obučeni i loše obrazovani studenti, što upućuje na jednako neobrazovan nastavnički kadar s jedne strane i, s tim u vezi, neadekvatne programe s druge. Doduše, o kompetencijama nastavničkog kadra nije lako prosuđivati jer se nema čovek za šta uhvatiti. Recimo, desetogodišnja stvaralačko-prevodilačka produkcija celokupnog nastavničkog kadra s Filozofskog S „GODINAMA RASPLETA“ U IGRU SE PONOVO UPLIĆU IZVANUNIVERZITETSKI INTERESI, ALI OVOGA PUTA NAPAD NE DOLAZI SPOLJA, KAO U TITOVO DOBA, KOLIKO SE INSTITUCIJA URUŠAVA IZNUTRA fakultetu u Beogradu teško da dostiže proizvodnju udarnog filozofskog dvojca Radio Beograda, Milorada Belančića i Slobodana Divjaka, ni kvantitetom ni kvalitetom. Da nije dosadnih studenata život bi na filozofskim fakultetima bio zaista rajski. Zbog toga su, međutim, politike nastavnih programa konfuzne, bez razboritog kriterijuma i više govore o onima koji su ih sačinjavali nego o filozofiji. Ako Klasična nemačka filozofija nije ključni predmet koji će predavati najbolji u tom domenu, ako se, kao na beogradskom Filozofskom, uz sramne ignorantske izgovore ukida fenomenologija bez koje se naprosto ne može razumeti savremena filozofija (u Nemačkoj, Francuskoj, Italiji, dakle filozofski najsnažnijim sredinama, fenomenologija je conditio sine qua non filozofiranja), ako na savremenoj filozofiji nemamo nekoliko predavača koji odlično poznaju savremenu francusku, italijansku i nemačku scenu i ako se studentima ne nudi više mogućnosti, ako je anglo-američki model filozofiranja nesrazmerno narastao, kao na beogradskom Filozofskom, a da ne postoji nijedan institucionalni ili filozofski razlog za to (dočim je svakojakih drugih razloga čitava pregršt), ako se savršeno nekritički prihvataju bolonjska pravila igre koja, međutim, za filozofiju ne bi smela da budu obavezujuća (filozofija se ionako ne studira da bi se zgrtao novac), pa se ne vidi šta se dobija zbudženim programima, premda je očigledno šta se gubi, ako ne postoji neprestano samoispitivanje struke (permanentni samorefleksivni napor), ako su kriterijumi za dodelu nagrada uspešnim filozofskim delima tako tanki kao u slučaju jedine naše nagrade koju udeljuje Drugi program Radio Beograda, pa svemu ovome dodamo nedostatak recentne literature na stranim jezicima, lične resantimane na institucijama (čitaj fakultetima), nastavničku nezainteresovanost, lažne podele unutar struke koje funkcionišu prema partijskom modelu (na primer, podela na analitičku i kontinentalnu filozofiju), neimanje veza sa stranim fakultetima, onda slobodno i bez žaljenja možemo odmah da ugasimo svetlo za sobom. Iako unekoliko paradoksalno, Titov napad na instituciju početkom sedamdesetih godina, kada je s Filozofskog fakulteta u Beogradu uklonjeno osam profesora, zapravo je ojačao instituciju. Dobro odabrani asistenti brzo su stasali u solidne nastavnike i kriza je uspešno prebrođena, što se, uz stvaranje Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, gde su profesori pronašli uhlebljenje (ne računajući zapadne univerzitete na kojima su bili rado viđeni gosti), može smatrati i svojevrsnom (institucionalnom čak) pobedom filozofije. S „godinama raspleta“ u igru se ponovo upliću izvanuniverzitetski interesi, ali ovoga puta napad ne dolazi spolja, kao u Titovo doba, koliko se institucija urušava iznutra: u to vreme mladi asistenti na beogradskom Filozofskom fakultetu Borislav Mikulić, Đorđe Vukadinović, Branka Arsić i Aleksandar Zistakis, budući nedovoljno nacionalno svesni, bivaju marginalizovani ili, uz sumnjiva legalistička obrazloženja koja vonjaju po političkoj nečisti, udaljeni s fakulteta (spisku valja dodati i Miroslava Milovića). Na taj način napravljena institucionalna praznina pokazala se nenadoknadivom. Ako danas starija i srednja generacija filozofa ovdašnjih još i poseduje kakvu-takvu (sve u svemu kilavu) fizionomiju, pustoš međ’ mladim generacijama potpuno je neutešna  BETON BR.3  DANAS, Utorak 15. avgust 2006.   Piše: Goran Cvetković PREZERVATIV                             Protekla sezona u pozorištu Beograda i Srbije           Pravo je pitanje, u stvari, ima li razlike u pozorišnoj produkciji kod nas u nekoliko prošlih godina?             Ova sezona bila je delimično obeležena godišnjicama BEKETA i STERIJE. Što se Beketa tiče, Britanci su u Londonu i Dablinu napravili seriju od jedno desetak komada prema njegovim tekstovima, uz niz filmova i predavanja. A mi smo naravno - Beket nije Srbin - napravili jedno veče u Beogradskom dramskom pozorištu gde je prikazan film o izvođenju Godoa u Beketovoj režiji ranih sedamdesetih godina u jednom berlinskom pozorištu. Jedna dosadna i filmski još dotučena predstava. Ali da ne grešimo dušu, i Atelje 212 je obeležio svoju promociju Godoa novom produkcijom ovog dela u režiji premlade Đurđe Tešić koja ne da nije umela da postavi ovo delo, nego nije znala ni da ga pročita. Dakle, toliko o Srbima i Beketu. Što se tiče možda najvećeg srpskog dramskog pisca i najstarijeg našeg Molijera - Sterije, Ivan Medenica, selektor Sterijinog pozorja, u krizi svog umetničkog direktorstva obećao je spasonosnu ideju za ovogodišnji repertoar - STERIJA, STERIJA, STERIJA. I šta je od toga ispalo: jedna sirotinjska predstavica Somborskog narodnog pozorišta u nemuštoj i neveštoj režiji neinspirisanog Gorčina Stojanovića. Izabran je najbenigniji komad iz pera našeg najoštrijeg kritičara nacionalizma u Srba - sama LAŽA I PARALAŽA! Dakle, narod koji ne može da konkuriše za društvo evropskih država samo zbog toga što boluje od neizlečivog nacionalnog mitomanstva i prateće agresivnosti, ne bavi se u pozorištu problemom koji se nudi u komadu RODOLJUPCI, nego sitnim prevarama s potpuno zastarelim modelima društvenog ponašanja. I to još u najbenignijoj mogućoj formi. Dakle, lekcija koju podučava elita preko Pozorja - NO, NO! Ne diraj u društvene teme! - dobro je apsolvirana. Da se Vlasi ne sete, selektor Medenica je doveo JEDNU predstavu koja se zaista bavi društvenim problemom, i to baš THE PETIM OKTOBROM, na ciničan i vrlo sugestivan način društvene farse par exellence. PARADOKS je ime ovoj odličnoj predstavi Egona Savina, prema tekstu Nebojše Romčevića, u izvođenju - gle čuda - opet Somborskog narodnog pozorišta. Ali, ne lezi vraže, sam predsednik ovogodišnjeg žirija Pozorja - pogodite ko je to - naravno Jovan Ćirilov - otvoreno mi je rekao, posle žiriranja naravno, kad ova predstava nije ni pomenuta u nagradama - da mu je to najodvratnija predstava koju je video - i to baš zbog njenog angažmana ali - ZABOGA - tako vulgarnog i otvorenog. Pa zar u tako groznoj stvarnosti pozorište treba da nam bude u kič rukavicama, upeglano i zaslađeno? Eto kako se uspavljuje pozorište i kako se uspavljuje narod i kako se vrši TEROR nad živim i prodornim pozorištem koje MOŽDA i može da utiče na stvarnost. Zbog toga ETO KAKO SE USPAVLJUJE POZORIŠTE I KAKO SE USPAVLJUJE NAROD I KAKO SE VRŠI TEROR NAD ŽIVIM POZORIŠTEM je na Sterijinom pozorju ove godine opšte aplauze dobila opet Biljana Srbljanović sa odlično skrojenim komadom o praštanju, SKAKAVCI. Doduše o praštanju bezrazložnom i bez suđenja krivcima, i to u dve verzije - beogradskoj, u trijumfalnoj režiji Dejana Mijača i u - zamislite - ZAGREBAČKOJ, u režiji odličnog Poljaka Januša Kice. Ova ljupka i sentimentalna predstava ponovo ukazuje na put kako se ima praviti pozorište i šta treba da budu nove teme. Jedan surovi iskorak od prošle godine, HADERSFILD, ostao je za nama i neće se više reskirati. Dakle, što se tiče beogradskog repertoara, videli smo još i loše postavljenu predstavu inače odličnog teksta BROD ZA LUTKE Milene Marković, u pogrešnoj režiji inače odličnog Slobodana Unkovskog. Upravo Unkovski je njene ŠINE, koje naravno kao društveno angažovane NISU došle na tadašnje Sterijino pozorje, napravio surovo jasno i poetično bolno. BROD u JDP-u bio je jedan od centralnih kikseva sezone pored gromopucatelno najavljenog GODOA. Tako je preostala jedina predstava sa odgovornošću i znanjem, nastala na maloj sceni Podruma Ateljea 212 i to prema tekstu inače ne baš dosledne u kvalitetu Maje Pelević, ali zato u režiji apsolutnog asa - Gorana Markovića - POMORANDŽINA KORA. Ovaj sladunjavi tekst o pomodarstvu u krugovima mladih udavača koje streme neodoljivom braku s najgorima od najgorih (pa šta!) FUDBALERIMA i time se ponose, ispao je u rukama Mandušića Gorana kao neki lament nad svim našim promašajima i svim našim zabludama koje se ogledaju uvećane u ponašanju naše dece. Svo to paučinasto tkanje pozorišnih iluzija koje prave snove i sanjaju se na sceni i u gledalištu, sklopilo se tu na maloj sceni u Podrumu, pred ogledalima scenografije koja su Distribucija Betona u otežanim uslovima udvostručavala i viziju i odjek, u jednu bolnu i raslojenu priču o izgubljenim generacijama, o jednom nestalom i obrisanom narodu koji je pojeo svoju budućnost, proćerdao ju je i srlja u smrt. Nažalost, to je bila jedna od dve predstave koja se nosila sa ŽIVOTOM i pokušala s njim da komunicira kritički i umetnički istinito! Ali, kako možemo da očekujemo da POZORIŠTE bude bolje od DRUŠTVA? Jer, kao ni u društvu, ni u teatru više nema NEZAVISNE misli, ili je skrajnuta i dobrim lekcijama pozorišne elite odškolovana da ne uzbuđuje narod i ne navodi ga na kritiku. Najbolji LOŠ rezultat te skupe i po pozorište POGUBNE škole je pomenuta predstava Slobodana Unkovskog BROD ZA LUTKE. Ta stroga škola neuznemiravanja pravi ujedno repertoare pozorišta, pa tako imate između ostalih i jednu odvratno površnu i nadasve lažnu seriju Šekspira za mlade u Buhi i tobože modernističke projekte za još mlađe u Radoviću. Tako da se deca od malena nauče: NO, NO! Ništa igra s vatrom i ništa čačkanje po stvarnim problemima! Mislim da je ovo jedan opaki, tako reći KRSTAŠKI pohod na ono što bi mogla biti AVANGARDA u pozorištu, ali i avangarda društva. Ako se setimo kasnih šezdesetih ili sedamdesetih godina onog veka, znaćemo koliki je obim te eutanazije koju današnja elita izvodi nad savremenim pozorištem. Nažalost, uništenje je toliko da nema više ko da se pobuni i nema više ko da stvori osnovu za autentično pozorište. Niko ne želi da reskira samoubistvo     Piše: Saša Ilić ALBATROSOVE PREMIJERE   Novo perje - stara kokoš     „Ništa nije tako tužno“, rekla bi jedna naša spisateljica, kao kada nešto vredno dopadne šaka neznalicama i činovnicima literature kakvih danas imamo na pretek. No, možda je to samo zakasneli uticaj prosunčanih nesanica ovog leta. Voleo bih da jeste, ali nije. Na delu je direktni uticaj radioaktivnog zračenja izdavačkog koncerna Narodna knjiga i njegovih poluintelektualnih satelita koji su se dohvatili trafika i tezgi, pa sada misle da mogu da oblikuju „stvarnost“ kako im se svidi. A njihovo viđenje i teorijsko razumevanje fenomena stvarnosti i savremenosti je takvo da se s njim ne treba šaliti. Zbog čega? Pa iz prostog razloga što taj model mišljenja danas služi kao hardver za oblikovanje izdavačkih edicija, kako onih novih u vidu kiosk-premijera, tako i onih starih-novih u vidu Biblioteke Albatros koja bi, s obzirom na strukturu kapitala izdavačke kuće Filip Višnjić, kao i na tradiciju koja već pomalo presahlo zrači s avangardnih početaka ove edicije, mogla danas postati generator nove književne scene u Srbiji. Ali to se ipak ne događa. Zbog čega? Kada su Stanislav Vinaver i Todor Manojlović 1921. pokretali Biblioteku Albatros, obrazložili su da bi ova edicija trebalo da bude mesto afirmacije dela „pesničke i mislilačke intuicije“, erudicije i nespornog moderniteta koji su oni pronalazili kod pisaca najmlađe generacije. Kao što je poznato, Albatros je doživeo samo pet izdanja, a njegov život je nastavljen sredinom osamdesetih kada je ova edicija postala interesantna kolekcija knjiga pisaca tzv. mlade srpske proze. Svakako je značajno da su u ovoj ediciji objavljeni Albaharijev Cink i Basarino Napuklo ogledalo, kao i dela još nekolicine tada mlađih autora. A onda je tokom devedesetih Biblioteka Albatros doživela potpunu devastaciju koja je oličena u pronalasku (post)moderniteta kod nosećih autora ove edicije: Milovana Danojlića, Danila Nikolića, Jovana Deretića, Jovana Radulovića, Jaše Grobarova i, naravno, nezaobilaznog Radovana Belog Markovića, pisca koji je imao čast da svojim romanom Devet belih oblaka „zapečati“ prvi krug od 100 naslova Biblioteke Albatros i otpočne novi počasni (post mortem) krug ove edicije. Šta se to dogodilo u međuvremenu? Da li su Vinaverovi mandarini pobedili, ili je đavo odneo šalu. Ne znam, samo znam da nove ritmove iz ove edicije nisam čuo odavno iako se urednici trude da nas svake godine pred Sajam „obraduju“ remek-delcima naše čaršije. A ovih dana je Mladen Vesković, veliki kritičar (zapamćen po tekstovima o delima svog mentora Vase Pavkovića) i novi urednik Albatrosa obnarodovao promenu dizajna ove edicije. Odličan potez! Ali još uvek nedovoljan da bi bilo ko posegao za knjigama iz ove edicije. Pa još predstavljanje novih knjiga Lukača, Ocića i Jugovića koje se odlikuju „pripovedačkom iskrenošću, s one strane ma kakve laži“. Jooj! Nema danas razlike između Albatrosovih premijera i kiosk Premijere Narodne knjige. Razlike su zaista izbrisane, iako Premijera otpočinje jednom knjigom koja na njima insistira. Čini mi se da današnji Albatros i narečena Premijera funkcionišu po sistemu spojenih sudova u kojima stalno dolazi do cirkulacije autora i njihovih knjiga. Čas je Beli Marković s Belim oblacima u Albatrosu, čas ga vidimo kako se šepuri u Premijeri s Kavalerima. Miro Vuksanović takođe pretače svoje semoljsko vino iz jedne bačvice u drugu. Ali da tu nije reč samo o autorskim migracijama govori nam i to da se Albatros vodi istom izdavačkom politikom prema kojoj je bolje objaviti knjigu novinara ili političkog funkcionera nego dobrog pisca, pa makar napravili izdavački promašaj. Valjać e. Doći će otkupi, doći će duga zima, a onda ih niko neće pitati „šta ste radili prošlog leta“. Naravno da su mislili na zimu. Ali ne na zimu čitalačkog nezadovoljstva, jer da je bilo ko od njih to imao na umu onda im edicije ne bi izgledale tako loše, neinventivno i retrogradno, a što se „perja“ tiče - prilično neukusno. I šta nam ostaje na kraju: Potrebno je osloboditi Albatros. Osloboditi ga uticaja zlih volšebnika, pa makar ona Dobrovićeva ptičica ponovo ličila na patku koja se gega, kako je to primećivao jedan autor s početka Biblioteke, ne sluteći da će doći dan kada će dizajn konačno biti „doteran“, ali da će sama edicija podsećati na očerupanu matoru kokoš  BETON BR.2  DANAS, Utorak 18. jul 2006.   Piše: Ljiljana Jokić Kaspar KROKODILI NE ODLAZE     Kada je pre tri godine podignuta privatna tužba za klevetu protiv moje malenkosti – kao književnika i kolumniste Građanskog lista – a od strane izvesnog dr Savića, bivšeg pripadnika JSO-Crvene beretke, pomislila sam da nema tog suda na svetu koji će procesuirati takvu privatnu tužbu, suditi mi i osuditi me, zbog bukvalno 4-5 prostoproširenih rečenica, istrgnutih iz konteksta kolumne. U tom pasusu doktor nije imenovan i pominje se kao primer negativnih pojava u zdravstvu, konkretno na Institutu u Sremskoj Kamenici, gde je u tom trenutku radila i izvesna „dotorka” bez diplome medicinskog fakulteta, lečeći pacijente od srčanih bolesti. O „doktoru snajperisti” su pre izlaska moje kolumne izveštavali svi mediji u Srbiji pa mi je bilo logično da prokomentarišem takvu pojavu. Da sam pominjući u tekstu „doktora snajpera” znala da je bio pripadnik JSO, koga je lično u te jedinice pozvao komandant (u javnosti poznat kao gospodin Legija), ne bih ni pominjala slučaj. Kod nas je uglavnom opasno reći negativnu istinu o „gospodi” koja zauzimaju bilo kakve društvene, ili političke pozicije. Još na prvom krivičnom pretresu, vidno uzbuđen, dotični doktor se predstavio kao pripadnik DB, pa sam odmah shvatila da je došlo do „zabune” pošto u moje četiri prostoproširene rečenice nije moglo da stane ništa osim „hirurg koji svakodnevno operiše”... Na suđenje su od strane tužioca pozvani i „svedoci” koji pouzdano prepoznaju nekog kome nisam ni spomenula ime, ali su ga oni prepoznali jer su o tom „slučaju” čitali u drugim novinama! Lično me baš briga šta se njima priviđalo, ali ova „udruga” je znala bolje od mene da je važna društvena pozicija tužitelja i njegove veze s raznim službama. Krajnji cilj takvog procesa je zastrašivanje novinara i sprečavanje svake društvene kritike, a moj slučaj je samo trunčica blata u baruštini srpske Luzijane. Uostalom sudija, kojoj je bila potrebna enciklopedija novinarstva da sazna šta je kolumna, javno je rekla da me kažnjava za primer drugima. Svakako je izgubila iz vida da kao sudija treba da se drži činjenica, a njeno „slobodno, sudijsko uverenje” joj je očito dalo pravo na simpatiju i antipatiju, sa stavom da sam „kao slobodan umetnik kriva” i pre nego je suđenje završeno. To „slobodno uverenje” sudije svelo se na bukvalne pretnje i ponižavanje svih koji se bave istim ili sličnim poslom. Nikada nisam verovala da pisci uživaju neki naročiti ugled, ali da se na književnike gleda kao na nepotreban šljam i društveni talog bilo mi je neshvatljivo otkriće. Zar smo još uvek nepodobni i sumnjivi kao (ne)poštena inteligencija? Jesu li još uvek podobni samo pisci koji idu niz dlaku svakoj vlasti i čije knjige pre kritičara hvale i lično preporučuju najviše političke ličnosti? Verujem da će ova i slične presude ući u anale sudstva i pokazati da je staljinizam i totalitarizam na ovim prostorima poživeo duže od 60 godina. Rišelje je pre dva veka rekao „dajte mi samo jednu jedinu reč nekog pisca i ja ću ga poslati na vešala”! Bio je u pravu, iako je kod nas zastupljena blaža varijanta i svodi se na običnu robiju. Pod pritiskom Evropske zajednice ukinuta je zatvorska kazna „za mišljenje” i zamenjena novčanom. S jadnim i tipično domaćim „lukavstvom” – ta novčana kazna za one koji nemaju novca automatski se zamenjuje zatvorskom! S našom svakodnevicom živi i naša mračna prošlost. Za sada ona odgovara mnogima koji čine vlast, jer je naše vreme vreme tranzicije, a koliko vidim mnogi su to shvatili kao trenutak u kojem se bez posledica može lagati, ubijati, bogatiti se na tuđ račun i maltretirati. Pitanje ljudskih sloboda je mrtvo slovo na papiru, a apsurd i glupost normalna stanja. Znam i verujem da će kad-tad doći do promena, ali tek onog trenutka kad konačno „padne” i naš „Štazi”. Dok ne saznamo i otkrijemo ko su među nama oni koji su hranili zver i služili je do poslednje kapi krvi, do tada će biti straha, manipulacija i nekažnjenih zlodela. Kad svako ko je pročitao sopstveni DB-ovski dosije bude imao priliku da prozove hulje i denuncijante koji su mu uništili život, osvanuće sloboda i demokratija. Dok država i zakon budu štitili naše krvnike, stideću se društva u kojem živim! Bila bi to obična smrdljiva bara da u njoj nema toliko krokodila!  BETON BR.1  DANAS, Utorak 20. jun 2006.   Piše: Tomislav Marković KAKO POSTATI AKADEMIK   Saveti mladom piscu     Beton čestita Rajku Petrovu Nogu, Goranu Petroviću, Novici Petkoviću i Svetlani Velmar Janković kandidaturu za dopisne članove SANU i Miru Vuksanoviću kandidaturu za člana Akademije van radnog sastava. Ti nisi ušao u književnost radi književnosti. Tvoj cilj je jasan: ulazak u Večnost na mala vrata. Rajske dveri nije tako teško pronaći kako to propovedaju isposnici i pustinjaci. Tačna adresa je Knez Mihailova broj 35 - zgrada srpske Akademije. SANU je lokalna verzija carstva nebeskog, bolju nemamo. Da bi dobio stanarsko pravo u domu besmrtnika moraš se strogo pridržavati pravila igre. Igra se zove puzanjem do zvezda. Zlatno pravilo glasi: ne talasaj! Ne izazivaj bure čak ni u čaši vode. Najbolje je da pišeš tako da u knjizi ne kažeš ništa, ali da to ništa lepo zvuči. Da odjekuje praznim glavama. „A što ti je knjiga po red i pučanstvo manje škodljiva, imaćeš više sjajnih i nerazumljivih kritika“ - Mirko Kovač. Ne zaboravi da je put do SANU popločan književnim nagradama. Detaljan popis nagrada i uputstvo za njihovo dobijanje možeš pronaći u tekstu Predraga Čudića „Saveti mladom piscu ili književna početnica“. Ne budi naivan - da bi dobio NINovu nagradu za najbolji roman godine nije neophodno da napišeš roman. Bitno je da si pravoveran, da ne pišeš antisrpske knjige u kojima bi blatio nebeski narod. Ti nisi obično bedno piskaralo, ti si žrec boginje Nacije koja je rođena u krvi etnički nepodobnih krvnih grupa. Ako poslušaš moj dobronamerni savet možeš da objaviš i geografski atlas, ili udžbenik mikrobiologije, staviš žanrovsku odrednicu roman i NIN-ova nagrada te neće zaobići. Imaj na umu da nema žirija koji može odoleti pasošu s pečatom Semolj zemlje. Budi uvek uz vlast, kao što su to vazda činile najumnije glave srpskog naroda u čijem društvu želiš da budeš. Ne osvrći se na moralističke pridike, nije sramota biti skutonoša ili dvorska luda. Trudi se svim silama da postaneš dvorski pesnik. Ako prinčevi od tebe naruče kakvo rodoljubno delce povodom dvestote godišnjice državnosti, to nipošto ne smatraj nepristojnom ponudom. Udvorička književnost je umrla sa socijalizmom, a na njeno mesto ustoličena AKO ŽELIŠ DA TI UGLED U ELITNIM KRUGOVIMA PORASTE PREKO NOĆI, NAJBOLJE JE DA SE PRIKLJUČIŠ ODBORU ZA ODBRANU LIKA I DELA KAKVOG NEZAŠTIĆENOG MASOVNOG UBICE, DA ŠTAMPAŠ NJEGOVE KNJIGE I PROPAGIRAŠ NJEGOVU GENIJALNU IDEJU SABORNOSTI OVAPLOĆENU U BROJNIM MASOVNIM GROBNICAMA je plemenita briga za sudbinu svog naroda i slične „zvučne banalnosti“. Prigodnom delu daj odgovarajući naslov, na primer Skela ili O prevođenju žednih preko vode. Pažljivo odabran naslov već je polovina obavljenog posla, to je cela stepenica na putu u kuću večnosti. Nastoj da naslove svojih knjiga uklopiš u vladajuću matricu nacionalno onesvešćene ideologije. „Jedan je ovdašnji pjesnik svoje tri knjige pjesama naslovio Zvjerinjak, Bezakonje, Nova hajdučija. On je nesvjesno pronašao najpotpuniji izraz za opis južnoslavenskog neistorijskog osjećanja postojanja (Zvjerinjak), južnoslavenskog osjećanja društvene norme (Bezakonje) i, napokon, južnoslavenskog istorijskog djelovanja (Hajdučija)“, veli Slobodan Blagojević. Ako želiš da ti ugled u elitnim krugovima poraste preko noći, najbolje je da se priključiš odboru za odbranu lika i dela kakvog nezaštićenog masovnog ubice, da štampaš njegove knjige i propagiraš njegovu genijalnu ideju sabornosti ovaploćenu u brojnim masovnim grobnicama. Ne zaleći se, izbor pravog krvnika je od najveće važnosti. Čečenski teroristi i piloti-samoubice iz Al Kaide ne dolaze u obzir. Štićenik mora biti pripadnik tvog naroda (ne zaboravi da si ti pisac iz naroda i da pišeš za narod, a ne za čitaoce), poželjno je da bude na poternici Haškog tribunala, da se nalazi u bekstvu i da je sve pokolje izvršio u ime velike ideje. Svoju delatnost proglasi za nastavljanje hajdučko-uskočke tradicije iz pozicije jataka i guslara. Ako se odlučiš za univerzitetsku karijeru, pridržavaj se zlatnog pravila i brzo ćeš postati šef katedre. Pažljivo biraj nastavno osoblje držeći se uvek principa negativne selekcije. To je princip stariji od svih nas, princip koji je preživeo sve društvene i političke promene, pa nema mnogo smisla da se nešto tako žilavo menja ili, daleko bilo, iskorenjuje. Sem toga, ti si čovek od principa i čuvar tradicije. Ukoliko imaš sreće, neko od tvojih predaka je u Drugom svetskom ratu sigurno bio na pravoj strani. Iskoristi političku klimu pogodnu za nacionalno pomirenje ulja i vode i poradi na njegovoj rehabilitaciji. Možda je tvoj predak bio u kvislinškoj vladi, možda je izbacivao iz škola nacionalno nepouzdane đake i nacionalno neispravne profesore, možda je zabranjivao pristup u srednje škole deci sa srčanom manom, kratkovidoj i nagluvoj deci, možda je štitio srpsku krv i izrađivao rasne karte srpskih oblasti, ali danas to više nisu zločini. Sve navedene savete nauči napamet, neka oni postanu Dekalog ispisan u tvom srcu. Sledi ih i postaćeš klasik još za života, tvoja besmrtna dela će ući u kanon srpske književnosti, a mesto u SANU će ti biti zagarantovano. Na kraju, moram da te upozorim na potencijalnu opasnost. Kada budeš ušao u dom besmrtnika verovatno će te povremeno mučiti sumnje da si dosegao Večnost. Ako iz dana u dan prisustvuješ sednici na kojoj Dragoslav Mihailović zahteva srbizaciju srpskog jezika, Mihailo Marković baca drvlje i kamenje po antisrpskoj propagandi, a prašina sedi u ćošku i piše sećanja, ništa ne brini. To je siguran znak da se nalaziš u carstvu nebeskom po srpskoj meri. Možda ne baš u rajskom naselju, ali svakako u njegovom najbližem susedstvu.     Piše: Slobodan Georgijev ŠTA DA SE RADI?   Kontinuitet      Za sada je sve u najboljem redu. Predsednik preuzima oružane snage, ministarstva se sele iz Državne zajednice SCG u Državnu zajednicu RS. Sistem opstaje, Srbija je sledbenik. Srbija će na jesen igrati u kvalifikacijama za evropsko prvenstvo u fudbalu u identičnim dresovima, i dalje ćemo navijati „plavi, plavi“. Skupština svih Jugoslavija biće pretvorena u muzej, Kusturica će i dalje biti jugoslovenski reditelj, srpska aviokompanija će se i dalje zvati Jugoslovenski Aero Transport. Jednom uspostavljeni kontinuitet ne treba nikako prekidati. Jedini kontinuitet koji je stvaran u zemlji u kojoj živimo jeste onaj koji se zasniva na lažima. U ime veličine, u ime dužine, u ime rodoljublja i u ime naroda, kontinuitet je osnova politike u Srbiji u poslednjih 17 godina. Elite su želele da kažu da ono što smo jednom osvojili na bojnom polju mora do kraja sveta da se uzima u obzir, to mora da bude naše. Jedini kontinuitet koji je bio stvaran bilo je trajanje stalne pljačke. I hleba i jezika. Pljačka svih vrednosti, uništavanje svake pomisli da može biti drugačije, da se može vladati na drugačiji način. Dok je većina prebirala po kontejnerima (kontinuitet prebiranja), oni, rodonačelnici kontinuiteta, oni su prebirali po tajnim GDE BISMO S POSLANICIMA. PA, NJIMA BISMO DALI LEPU, FUNKCIONALNU I PRIMERENU ZGRADU PARLAMENTA SVIH JUGOSLAVIJA. TA BI ZGRADA KONAČNO POSTALA PARLAMENT SRBIJE. TAMO POSTOJI PARKING, NE MORA IZABRANIK DA PRELAZI ULICU računima na koje su skladištili pokradeno. Pokraden hleb i pokraden jezik. Imamo veoma dinamičan proces. Preseljenje svih vrednosti iz opšte upotrebe na lične, tajne račune. Predlažem sledeće korake. Delovati simbolički na polju promene trenutnog stanja, prekinuti lažni kontinuitet, pokrenuti politiku, na svim poljima, politiku prekida. Potrebno je ili potpuno zaustavljanje, pa pokretanje u drugom pravcu, ili, vežite se svi, molim lepo, pa ćemo naglo da zaokrenemo! Prvo zgrade, one su važna stvar. Zgradu so called Narodne skupštine koja se nalazi u ulici Kralja Milana iseliti, isprazniti i od nje napraviti skvot. Ne mora baš da bude skvot, može neki umetnički centar, recimo. Đorđe bi Bobić, gradski arhitekta, mogao da isprojektuje garažu u donjem delu jezive zgradurine koja je projektovana na isti način kao zgrada Centralnog zatvora. I spolja i iznutra. Dole garaže, javna korist, gore umetničke galerije, radionice, ateljei. Fasadu obavezno obojiti u trista boja, napraviti virtuelnu dogradu na vrhu zgrade i slično. Takav koncept bi značio da smo krenuli u ozbiljan zaokret. Gde bismo s poslanicima. Pa, njima bismo dali lepu, funkcionalnu i primerenu zgradu parlamenta svih Jugoslavija. Ta bi zgrada konačno postala Parlament Srbije. Tamo postoji parking, ne mora izabranik da prelazi ulicu, a za zanimaciju imaju okolo kafanice i kafiće. To su primereni uslovi za rad. Ima još posla za gradsku vlast. Moramo da se organizujemo i da tražimo od uprave grada da onu rupu u Knez Mihailovoj ulici, tamo gde je nekad bila zgrada SANU, bar na licitaciji ustupe čestitim preduzetnicima koji bi na polzu naroda sagradili nešto reprezentativno. Glupo je da toliki plac zvrji prazan u centru grada. Ako će vojska postojati, a biće je sigurno, treba joj dati veliki plac negde oko Beograda, smestiti ih sve tamo, a u centru grada molim vas da se sprovede dekontaminacija i demilitarizacija. Beograd jeste tradicionalno bio vojna utvrda, ali, kažemo, taj kontinuum je neophodno prekinuti da bi se preživelo i krenulo dalje. Sve vreme smo zapravo živeli u vojnom utvrđenju, uniforma je bila narodna i svečana nošnja. Nije ni čudo da se „država smanjila“ kada je sva vojska bila u centru Beograda. Čuvare na granice, boje u gradove! Gde će nas dovesti ovakav radikalizam ili budalisanje, reći će neko. Krupne simboličke, pojavne reforme, u plemenskoj svesti mogu da izazovu brze promene. Da li će se ovo dogoditi? To ne znam, ali znam da ako se ne desi, ako se ne napravi prekid, ako ne prođemo kroz politiku prekida, nećemo zapravo naći svoj kontinuitet. Pravi kontinuitet i hleba i jezika.