Centar za kritičko mišljenje Instituta za savremenu istoriju nedavno je sastavio apel posvećen povećanju dostupnosti arhivske građe. Apel veli:
„Pozivajući se na obavezu države da svojim građanima obezbedi zakonom garantovan pristup informacijama, dolepotpisana grupa javnih radnika apeluje na državne institucije i pojedince da obezbede uslove za poštovanje postojećih propisa o odlaganju, čuvanju, depozitu i stavljanju na uvid arhivskog materijala i tako raskinu s konspirativnom tradicijom otežavanja pristupa građi, uništavanja i selektivnog obelodanjivanja dokumenata, koja je do sada skupo koštala srpsku nauku i društvo. Građa koja se nalazi u posedu Ministarstva unutrašnjih poslova, Ministarstva spoljnih poslova, Ministarstva odbrane i Bezbednosnoinformativne agencije, a koja je odavno izgubila svoj operativni karakter, od velikog je značaja za razumevanje prošlosti Jugoslavije i Srbije i njenim se zadržavanjem doprinosi održavanju nenaučnih predstava o prošlosti i uskraćuje pravo na istinu građanima Srbije. Iskustva drugih zemalja jasno pokazuju da je odnos prema pisanom nasleđu državnih institucija, kao i (ne)spremnost da se poštuje sopstvena zakonska regulativa u ovom domenu, jedan od odraza demokratičnosti društva. Manipulacija argumentom državne tajne, kojim se opravdava izbegavanje zakonske obaveze, u nesaglasju je s idealom transparentnosti savremene države i nanosi štetu njenim građanima i nauci. Ni posle skoro tri godine od ustupanja dela dokumentacije BIA arhivima, koja se odnosi na period posle Drugog svetskog rata, navedena arhivska građa nije dostupna istraživačima. Ne ulazeći u razloge i objašnjenja, apelujemo na državne institucije i organe da u što kraćem roku otklone sve zakonske i druge prepreke i omoguće nesmetan uvid istraživačima u zasad još uvek nedostupne arhivske fondove“.
Apel je potpisalo pedesetak naučnika, istoričara, arhivista, javnih ličnosti i političara. Njihove motivacije se, sva je prilika, razlikuju. Za istoričare i arhiviste koji su podržali ovu inicijativu predaja građe arhivima i njeno stavljanje na uvid javnosti predstavlja zdravorazumski zahtev koji nalaže struka. Međutim, postoje razlozi zbog kojih ovo pitanje nadrasta okvire ovih struka i zaslužuje da se nađe u javnoj sferi. Način regulisanja raspolaganja arhivskom građom, a posebno onom osetljivog karaktera, govori mnogo o stanju svesti društva koje tu građu proizvodi i poseduje. A ako je suditi prema njemu, stanje je porazno. Iskustva postkomunističkih zemalja Istočne Evrope pokazuju da je odnos prema tajnim službama, njenim saradnicima, zločinima i arhivskoj zaostavštini bitan. Lako je uvideti da su zemlje poput Istočne Nemačke, Češke, Mađarske i Poljske, koje su se temeljnije posvetile ovom poslu, lakše i brže izvršile temeljnu društvenu transformaciju. I Rumunija i Bugarska su, posle dužeg lutanja, našle svoj put, dok Srbija, Albanija i naslednice Sovjetskog Saveza i dalje tumaraju u koridorima tajni, u zagušljivoj atmosferi u kojoj personalni i operativni kontinuitet obaveštajnih struktura nije ozbiljnije promenjen, a informacije se s mukom probijaju u javni domen.
Zbog čega je to važno? Nebriga o građi koju je ovo društvo za sobom ostavilo i ostavlja, njeno opsesivno zabravljivanje ili uništavanje, zabrinjavajući je simptom. Nemar svedoči o niskom nivou svesti o važnosti pisane zaostavštine društva. Opsesija svedoči o kultu tajne koji se reprodukuje i transcendentira režime i poretke u Srbiji. Uništavanje svedoči o ličnim i „državnim“ interesima i njihovim samozvanim čuvarima. Šansa koju su imale istočnoevropske države 1989, da potcrtaju diskontinuitet koji u zbilji verovatno nije postojao ali mu je politička, naučna i kulturna elita barem deklarativno težila, u Srbiji je zauvek prokockana. Srbija se opredelila za rat, omamljena opojnim koktelom komunizma, šovinizma, klerikalizma i kleptokratije. O jačini doze ovog otrova svedoči i druga šansa, propuštena u mamurnoj izmaglici oktobra 2000, kada je nova politička elita uletela u zamku obaveštajnih struktura, nastavljajući da neguje duh konspiracije preimenovanih službi. Nisu službe izvor problema. Svaka zemlja ima obaveštajnu službu kakvu zaslužuje. Većina građana prosto je nezainteresovana za otvaranje arhiva. Šaka intelektualaca od koje bi se takav pritisak očekivao proređena je i ima druge prioritete. Zauzeta je izgradnjom nacije i zaštitom državnih interesa. Sada smo potrošili 2006, bauljajući u situaciji u kojoj ne znamo ni koga ni kako lustrirati, ni s kim se obračunavati, ni s kojom se prošlošću suočavati. Nacionalisti ganjaju komuniste, komunisti prokazuju nacionaliste. Dobronamerne ljude, međutim, tražimo svećom. U nadi da ćemo ih ohrabriti, ponavljamo naš apel i pozivamo na dijalog o poštovanju postojećih propisa vezanih za arhivsku građu i njihovoj promeni u cilju provetravanja političkog i kulturnog života Srbije.