Beton br.5
Utorak 17. oktobar 2006.
Piše: Pavle Rak

Žanrovske metamorfoze kosovskog zaveta

Kosovski zavet je izvorno i pre svega književna pojava, na srpske istorijske prilike preneseni osnovni kalk Jevanđelja. Njime je realna nesreća koja je Srbe zadesila 1389. (pored pogibije, razaranja, još i gubitak samostalnog političkog života i prekid razvoja kulture), bar donekle kompenzovana: tek je taj kalk omogućio samoidentifikaciju Srba s vrhunskom paradigmom judeohrišćanske civilizacije u kojoj su do tada učestvovali na akcidentalan način, kao objekti kulturnog uticaja Vizantije. Štaviše, omogućio je stavljanje Srba u samo središte hrišćanske paradigme (knez Lazar, a s njim i celokupna srpska vojska,

Tokom otomanske vladavine prvi put se bitno menja uloga kosovskog zaveta: on postaje generator ideje vaskrsenja nacionalne države ovde i sada, a ne više kod Boga i s Bogom

što bi trebalo da znači srpski narod u celini, ponavljaju svesnu i iskupiteljsku Hristovu žrtvu, biraju poraz na ovom svetu - a hrišćanski mučenici su uvek birali svoju sudbinu, uvek izborom svedočili svoju pripadnost onostranom - biraju da izgube bitku, napuste zemaljsko carstvo i zadobiju Nebesko, vaskrsnu u večni život; ko zaželi da ostane u životu, ko ne dođe da pogine, proklet je). Da je ikada dosledno sproveden u delo, taj preambiciozni projekt bi imao fatalne zemaljske posledice. Ovako, suočeni smo sa serijom njegovih deformacija, ali Srbi i dalje žive.
Neposredno posle kosovskog boja tekstovi koji su pokušavali da osmisle to što se desilo imali su žanrovske odlike oplakivanja, zaupokojene službe, proslave poginulih, koja je vrhunac i krajnji domet takve službe. U tom okviru, hagiografski sadržaj normalno funkcioniše; cilj je apoteoza mučenika, osmišljenje, transcendiranje njihove smrti. Kasnije, međutim, taj se sadržaj prenosi u druge literarne žanrove, čime se, uprkos sličnoj retorici (suprotstavljenost zemaljskog i nebeskog carstva itd.) funkcija tekstova menja, a poruka izopačava. Tokom otomanske vladavine, a osobito u vreme kada su u Srbiju prodrli uticaji evropskog romantizma (u Srbiji najsnažnije projavljeni kroz ulogu i vrednovanje „narodnog“ stvaralaštva) prvi put se bitno menja uloga kosovskog zaveta: on postaje generator ideje vaskrsenja nacionalne države ovde i sada, a ne više kod Boga i s Bogom. Karakteristično za tadašnje (pa i sadašnje) stanje srpske Crkve je da taj otklon, odustajanje od osnovnog cilja hrišćanskog života, a radi zemaljskih ciljeva, nije primećen, još manje reflektovan. Sada se priželjkuje pobeda na ovom svetu i carstvo zemaljsko. Tipičan primer je uloga namenjena Obiliću kao oličenju zagriženog borca koji protivnika ubija po svaku cenu, pa i vulgarnom prevarom, lažju i izneveravanjem poverenja - ne ratnim lukavstvom. Još drastičniji primer je istraga poturica kao oličenje totalne inverzije smisla Božićnog praznovanja koje bi celom svetu trebalo da donese mir Božiji. Svi elementi priče ostali su gotovo isti, ali se dogodila radikalna promena konteksta, što je praćeno prelazom iz hagiografskog u žanr epike.
Novi zaokret, novu funkciju i smisao kosovski zavet dobija u vreme grozničavog traženja nacionalnih korena, počev od sedamdesetih godina prošlog veka. Književnici i istoričari obrađuju romantičarske ideje na svoj način, u svom žanru. Istoričari sve češće prenebregavaju naučne metode i rezultate istraživanja, a okreću se pisanju pamfleta. Književnici koriste postupke koji su u modi, ne više tipizaciju i idealizaciju koje čine srž hagiografskog žanra, nego preterivanja, grotesku. Prodaja na licitaciji nacionalnih ideja obavljala se s javnih tribina, na stranicama dnevne štampe, ali i u književnim delima koja su pretendovala na to da kreiraju nacionalnu svest i koja su svojim autorima donosila najprestižnije nagrade, otvarala vrata najuglednijih kulturnih institucija. U toj književnosti Kosovo je postalo „celokupna srpska teritorija“, „srce“, „mozak“, „očno dno srpskog duhovnog vida“, „najskuplja reč“ (na kraju se ispostavilo da je neodgovorno trabunjanje zaista skupo koštalo, mada je sama reč doživela strahovitu inflaciju, kao Miloševićev dinar). U to vreme, kosovski zavet se najviše udaljio od svog prvobitnog smisla, od posvećenja kroz totalnu hristoliku kenozu, pristajanjem da se izgubi vlast nad zemaljskom teritorijom, budući da je ova nespojiva sa žuđenom apoteozom. Umesto toga, razlegali su se bojni pokliči, pozivi na osvetu, na rekonkvistu.
Poslednja faza u izopačavanju kosovskog zaveta nastupila je nedavno, kada je ovaj postao deo srpskog diplomatskog i pravnog (ustavotvornog) diskursa (u kontinuitetu s prethodnim periodom, cilj je vlast nad teritorijom - koju sada naseljava drugi). Srpska politička misao je najzad prešla iz književnosti u domen koji prosto ne trpi toliku dozu iracionalnosti. Zbog toga se ti skupštinski govori, diplomatski spisi i apeli, pregovaračke platforme, projekti ustavnih preambula, ili pak imovinsko-pravni akti, uopšte više ne mogu čitati, čak ni kao parodija i farsa. Dok, na primer, metafore M. Bećkovića još uvek mogu da se prime kao književnost, mada popularna i populistička, u opasnoj blizini mangupskih doskočica, ove poslednje politikantske zloupotrebe kosovskog zaveta (neka mi oproste mentalno hendikepirana braća zbog ovakvog poređenja, uopšte ne želim da ih vređam, samo koristim izraz za koji mislim da je svima razumljiv) izgledaju ne kao državnički akti, nego pre svega debilno. I morbidno, kao pravni i diplomatski pandan hladnjačama koje su po Srbiji prevozile i po policijskim poligonima ostavljale leševe s Kosova, a da ni dan danas ne znamo ko je za to odgovoran. Kada su u pitanju skupštinski govori i projekt novog ustava, bar to neće ostati skriveno: odgovorni imaju ime i prezime. Time se žalosno završavaju preobražaji kosovskog zaveta. Vreme je možda da tom zavetu vratimo njegovu prvobitnu funkciju i oblik, da se i sami vratimo traženju Carstva Nebeskog koje je, kako reče Gospod, u nama.

Štrafta arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.