Tekst namenjen čitaocima Zimske prepiske o „Letnjem filmu“ koju smo Saša Ilić i ja objavili u Betonu februara 2013. godine, o „Letnjem filmu“ Sabolča Tolnaia iz 1998. godine. Sada ćemo se Letnji film i ja dopisivati o Sašinoj knjizi. Koristiću ga u nemilosrdnoj montaži, o kojoj možete suditi samo ako pogledate film. I pročitate knjigu.

 

Aleksandra: Letnji filme, počinjem da čitam novi roman Saše Ilića, „Pas i kontrabas“, i vodi me na Dunav, odnosno Dunavac kod Kovina, meni toliko poznato mesto. A opet, posle svih tih šetnji i zurenja u vodu Dunavca u mojim godinama odrastanja, nikad mi nije palo na pamet da zamišljam kako mi izgledamo ribama iz dubine, i da li je njihova vizura ona prava, nisam ni mislila da u toj vodi gde se brodići čamci parkiraju ima mnogo života. To valjda i treba da radi književnost sa percepcijom. I tu, na samom početku, iz Dunavca je izvađeno telo utopljenice, dok se na obalu nevešto iskrcava pridošli muzičar sa kontrabasom. A koliko smo se 1990ih šalili da je Kovin naš „Twin Peaks“ – evo i scene koja zaziva ovu analogiju. Samo što iz reke nije stiglo telo Lore Palmer, već jedne trudnice, Sirijke, migrantkinje.

 

Letnji film: (o izbeglicama iz rata 1990ih, razgovor na obali Palićkog jezera) „Ti ih vidiš? Ovde ih niko više ne primećuje.“

 

Aleksandra: Dok likovi Sašinog romana pokušavaju da pokrenu auto i pođu sa zaleđenog Dunavca ka Neuropsihijatrijskoj bolnici, vide obrise hotela na tvrđavi. To je hotel „Stari grad“. Moja mama, arheološkinja, pričala mi je kada bismo se šetali po njoj: utvrđenje Castrum Cave, na nekadašnjoj rimskoj granici, tu su centurionu IV flavijevske legije grob podigli njegovi oslobođeni robovi.

 

Letnji film: „U sred ničega“

 

Aleksandra: I ja sam tako zamišljala ovu obalu Dunava u rimsko vreme. Ali, najveća neuropsihijatrijska ustanova ima jaku gravitaciju, stvorila je i centar nečega, rekla bih, barem po početku romana. Fascinacija ovom ustanovom već se pojavila i ranije, u književnosti Danila Kiša. Svojevremeno je u fanzinu „Nada“ iz Pančeva napravljena mapa „banatskog trougla“: Kovin, Vršac, Jabuka, tri tačke u kojima su psihijatrijske ustanove. Kada smo išli u gimnaziju 1993. godine, kolona pacijenata iz Neuropsihijatrijske bolnice u Kovinu mimoilazila se sa nama, oni su išli u grad, mi u školu, i povremeno bi se desila i komunikacija (meni je jedan od njih iznenada rekao: „Sa doktorom sam super, ali sestra je grozna!“, i nastavio svojim putem). Verovatno u nedostatku grejanja, lekova, ko zna čega sve, ovi ljudi i žene u prugastim mantilima hodali su gradom (samo je jedan „vozio“ veliku kestenovu granu po kolovozu). Sakupljali su cigarete ili od opušaka pravili nove, dobijali novac od ljudi, ali bi vrednost tog novca nestala za par sati. I sa tim zastarelim novčanicama oni bi ipak uspevali da „kupe“ po cigaretu-dve u prodavnicama usput, jer su se zbog nestašice i inflacije kupovale na komad, pa su ih prodavci i za nevažeći novac „prodavali“ pacijentima, nastala je paralelna ekonomija, bez zarade, možda bismo je mogli zvati i teatrom. U proleće, kada smo išli na obavezni kros za srednjoškolce, videli smo pacijente u prugastim mantilima kako leže u dvorištu bolnice na kartonima od kutija, na kojima je bio znak Evropske ekonomske zajednice, sunčali su se. I u Sašinom romanu se pojavljuje terapija suncem, u nešto drugačijoj formi, planski sprovođena. Zapravo, ovaj roman mi je prvi put prikazao život iza tih vrata, jer malo sam znala o toj ustanovi, ili - malo sam želela da znam.

 

Letnji film: (kroz lik Lajka Feliksa) „Stara priča.“

 

Aleksandra: Mnoge su priče i legende kolale o bekstvima iz bolnice, ali 1993. godine, samo iskustvo mimoilaska kolona đaka i kolona pacijenata potpuno mi je obesmislilo te priče, otelo im je mistifikacije, strepnje, legendu. Sašin roman počinje istragom bekstva dve grupe pacijenata, koje su različito videle kako oslobađanje (od gladi, pa i ostalog) treba da izgleda. Jedan od pacijenata bio je i sam doktor („u prethodnom životu“), i njega upoznajemo kroz oči glavnog junaka romana kako izlazi iz kancelarije doktorke sa uzvikom „Nećete me slomiti!“. Dr Julius izgleda da zna mnogo o operaciji grupne terapije koja se sprema pacijentima, eksperimentalnoj metodi „menadžmenta“ memorije. Posebno one vezane za traumu, dakle brisanja pamćenja i, samim tim, ponašanja koje proističe iz ovog iskustva. Čini se, ovde na početku romana, da je to najveća neizvesnost, kako će se svi oni prema grupnoj terapiji odnositi i kako će podnositi implementaciju nečega što je već „izdoktorirano“, doduše, na pacovima.

 

Letnji film: (napetost oko naherenog gnezda na zgradi u Budimpešti u iščekivanju hoće li ptići da polete) „Pašće, neće pasti, pašće, neće pasti ...“