VIŠEDECENIJSKI IZLAZAK IZ KINA
Oberhauzen 2018
„Imamo li mi još uvek vremena za film?“, pitanjem počinje svoj uvod u katalog, 64. po redu Međunarodnog festivala kratkog filma u Oberhauzenu, njegov direktor, Lars Henrik Gas. Film, temporalni objekt, zahteva vreme i preispitivanje sveta. Gas predviđa da će umetnosti inače biti sve teže, koristi kao ilustraciju i odmeravanje kina sa „mašinom efikasnosti“, internetom, koji iz ugla medijske arheologije možemo smatrati i ultimativnim fantazmom kapitalizma. Zato su elementi ovogodišnje dramaturgije festivala pažljivo osmišljeni da uspostave malo dublji istorijat „napuštanja kina“ (glavni tematski program „Leaving the Cinema“), podržan kustoskim konceptom Mike Tanile „Kondicionalni kino“ („Conditional cinema“), nizom predavanja (Roee Rosen koji je ove godine vodio i seminar, Marisa Olson, Liam Young), predstavljanjem umetnika i umetnica (Salome Lamas, Louise Botkay, Eva Konnenmann, duo Vatamanu/Tudor). Suočavanje sa činjenicom da je najveće i najhrabrije eksperimente filmska umetnost proizvela u kretanju ka granicama i preko njih, nezastrašena težinom konstrukcije zatečenog sistema i njegovom inercijom, već izazvana, inspirisana i revolucionarno pokretljiva. To je kretanje, odlazak, napuštanje, prelaženje, upravo onaj proces koji je u Oberhauzenu u centru pažnje, diskursa, produkcije.
Lars Henrik Gass
„Leaving the Cinema: Knokke, Hamburg, Oberhausen (1967 – 1971)“ pun je naziv tematskog programa koji je osvetlio jedan deo ove subverzivne istorije kretanja van i preko granica. U naporu da punktove slobodnog eksperimenta umetnosti i filma oslobodi muzejske prašine i dodeli im ulogu resursa za novo mišljenje ovog kretanja, kustos programa Peter Hoffmann i moderatori razgovora Anja Ellenberger i Ingo Petzke okupili su filmske autore, filmove, istraživače novijih generacija. Programi „Poezija i protest“, „Narativni eksperimenti“, „Umetnost/Akcija“, „Self-references“, „Materijal i struktura“, „Omaž Verneru Nekesu“, „Politički filmski rad“ i „Između dva ekrana“ pomogli su da se predstave međusobni uticaji eksperimenata na njihovim poprištima: festivalima u Hamburgu, Knokeu i Oberhauzenu, u pokušaju da napuste konvencionalne okvire i svojim samoorganizovanim praksama produkcije i distribucijskim kooperativama uspostave svoju filmsku akciju. Prvi festival EXPRMNTL u Knokeu 1962. omogućio je evropskoj publici šire upoznavanje sa američkim andergraund filmom, uz izložbe, zvučne instalacije, javna čitanja, performanse, akcije. Nemački novi film je dobio znatno ohrabrenje u tom kontekstu, autori Lutz Mommartz i Hellmuth Costard su među nagrađenima, a rezultati ovog festivala bili su i viralni – osnovani su Hamburger Filmschau (1965) i Xscreen underground film programi u Kelnu. Pojavio se čitav pokret Other Cinema, unutar kojeg se uspostavlja agonistički diskurs povodom eksperimentalnog filma: studenti iz Berlina i Ulma protestovali su protiv nepolitičkog i besmislenog eksperimentalnog filma povezujući ga sa američkim imperijalizmom i ratom u Vijetnamu. U Hamburgu nezavisna filmska scena na svoj festival poziva bečku scenu proširenog filma, u Minhenu se 1968. održava sastanak nezavisnih filmskih radnika, koji okuplja samo one autore koji razvijaju „radikalnu estetiku“, od hamburgovaca prisutni su Nekes i Momarc. Karlheinz Hein pokušava da uspostavi i film u umetničkom polju, u saradnji sa galerijom P.A.P. U Oberhauzenu se 1968. povlači iz prikazivanja film Helmuta Kostarda „Besonders wertvoll“ koji napada novi zakon o filmu i njegove „paragrafe o moralu“, i zapadno-nemački autori u velikom odzivu povlače svoje filmove, i tim se skandalom u centru medijske pažnje pojavljuje Other Cinema u Nemačkoj. Širi se praksa korišćenja televizijskih materijala u filmovima (Hannes Fuchs), izazivanja tabua, radikalizacija. Već 1969. počinju da se fragmentišu i scena i infrastruktura. Dobar primer je izdvajanje Socijalističke kooperative iz Filmmacher Cooperative Hamburg 1971., koja zatim postaje Zentral Filmverleih i od 1972. najvažniji je distributer političkog filma u Nemačkoj. Ceo se pokret usporava i slabi suočen sa neodrživošću distribucije.
Kustosi ovog programa svoje uvode zaključuju konstatacijama da je ovaj potres ostao samo fusnota u filmskoj istoriji - međutim, interesovanje za sve segmente tematskog programa, krcate studentima i autorima iz celog sveta ipak govore da će to biti malo drugačije. Razgovor u kojem učestvuju onovremeni akteri: Luc Mommartz, Klaus Wyborny (u publici i Werner Nekes) i današnji istraživači njihovih radova je u maju 2018. bio pravi dokaz velikog naboja teme radikalizacije filma. Xavier Bardon, istraživač ove istorije iz čijih tekstova se može mnogo naučiti o međunarodnom kontekstu i rezultatima EXPRMNTL festivala u Knokeu, postavio je pitanje o protestu protiv američkog kulturnog imperijalizma i kako ga danas vide, i dobijajući samo anegdotalne odgovore ponovio je pitanje tri puta. I dalje nisam sigurna da je dobio odgovor, ali ovo ponavljanje pitanja, i šum anegdota ostaje veoma upečatljiv performans. Ali stigao je odgovor na pitanje koje sam ja postavila festivalu pre nekoliko godina, i to baš od Luca Mommartza: posle brojnih opširnih komparacija onog i današnjeg festivalskog formata, ondašnje borbe za dostupnost filma i današnje galopirajuće i dostupne tehnologije, Lutz je imao potrebu da se ogradi od takvih razlika koje su naglašavale njegove kolege: „Pričao sam danas sa ljudima koji ovde žive, sa radnicima iz industrije, oni i dalje ne razumeju šta mi radimo i ne gledaju naše filmove. Moram da kažem da se meni zaista ništa nije promenilo.“
Ako pomerimo fokus na festivalsku politiku prema svojoj zajednici, pored kontinuiranog rada sa mladom publikom, sa dečijim i omladinskim programima i žirijima, Lars Hernik Gas je ove godine uspostavio još jedan vid dijaloga: program koji su birali migranti i izbeglice, što je bitan zaokret u odnosu na praksu da se filmovi i debate njima bave kao problemom. Izveden je i filmski performans na železničkoj stanici Oberhauzen, što je i poslednja scena koju sam videla napuštajući taj grad sa iste stanice. Kao i svake godine, nesavladiva sila informacija koju festival proizvodi i deli postavlja preveliki izazov za pojedinačan osvrt, i ostaju impulsi, refleksije i teze koji se prepoznaju u samome gledaocu. Pišući o tom godišnjem pregledu filmskog mišljenja i kretanja, ostaješ sam sa tim svojim novim filmom. Posle svega, odzvanjao mi je samouveren nastup Mikhaila Zhelznikova iz Rusije, koji je najavljujući svoj film „Kamenčići“ („Pebbles“) u takmičarskom programu izjavio pred pulikom u glavnoj Sali Lichtburg Filmpalast: „Ovaj film sam napravio potpuno sam. Zato me možete smatrati u potpunosti odgovornim za sve što ćete videti“. I zato ove godine ne pišem o pojedinačnim filmovima, „ne plešem o arhitekturi“, pišem o kretanju, višedecenijskom, političkom, eksperimentu, i njegovom poprištu kao istoriji. Potpuno odgovorno.