Beton br.91
Utorak 09. mart 2010.
Piše: Predrag Čudić

Uvod u Mišu Stanisavljevića

NEVEROVATNO JE KOLIKO SI NEPOTREBAN…

Koga nema – bez
njega se može
  I suzdržanost – čija je
veća?

 M. Milišić

Četrdeset godina uporno me prati prvi stih jedne Stanisavljevićeve pesme iz 68. Neverovatno je koliko si nepotreban... Prošlo je gotovo pola veka od kada se neočekivano nov, sasvim nov javio taj stanisavljevićevski suvišni čovek u vremenu socijalizma sa ljudskim likom, kada je čovek bio naše najveće bogatstvo. U medjuvremenu, u  tranziciji kao putovanju kroz noć i maglu opstaje njegov lirski – ljišnjij čelovek kao odgovor pesnika na sva društveno-politička pregnuća i žrtve. Suvišni, lirski čovek kao metafizička pojava jednog mizernog društva. To osećanje suvišnog čoveka formira se u vreme šezdesetosmaške pobune, poleta radničkog samoupravljanja, uverenja studenata u neophodnost generalne popravke dotrajale državne mašine. Tada, u to vreme, koje sad nazivaju i periklovo doba, još samo slepcima nije bilo jasno: za kam vleče Jožin vlek. Kao gola istina, kao glas vapijućeg u pustinji zazvučali su stihovi: Neverovatno je koliko si nepotreban...  Da li je to pomagalo nekom da preživi? Da, baš kao ljuta trava na ljutu ranu. Otkriti istinu pre drugih, ma kakva ona bila, znači: ne očekivati šarene laže od budućnosti. Pesma je objavljena u Studentu, 1968. Tu pesmu on kasnije nije uvrstio ni u jednu svoju knjigu. Preštampana je u Izabranim delima 2004. godine u izdanju Republike.

 

U mom jednosezonskom uredjivanju poezije u Studentu 68/69. pokrenuo sam jednu problematičnu, sasvim rableovsku rubriku, Antologija prdonja. Tu su svoje zasluženo mesto našle neke pesničke veličine onog doba. Bili su to neki dobri znaci za kratko osvojenih sloboda i donkihotovskih pokušaja velikog spremanja tekuće pesničke scene. Avaj, i tisuću puta avaj, već posle nekoliko brojeva usledili su takozvani pritisci podozgo koje ni najliberalniji studentski krugovi u Redakciji nisu mogli izdržati. Posle stihova danas sasvim zaboravljenog pisca D. Kostića, urednika Politike, o tome kako pesnički subjekt zasluženo ispašta jer je izabrao orah umesto narandže, dakle, kako se opredelio kao svaka junačina za tvrdoću, a ne za mekoću, boju, miris i ukus, „moja“ Antologija je ukinuta. Inače, ta gromada od pisca imala je običaj da svoje stihove objavljuje u svom listu Politika. Danas preovladjuje mišljenje kako je Davičo bio rigidan prema svojim neprijateljima, ali on nije pokrenuo nikog od boraca 13. maja kad smo deo poeme Za borce 13. maja  štampali u istoj toj Antologiji u Studentu. Rubriku je dokrajčio niko drugi  nego D.K., pisac  Sutjeske, školske lektire generacija m-učenika naše slavne istorije vojevanja.

 

Drugo lice poezije Studenta su bili, po mom mišljenju, pravi pesnici. Tu sam, sećam se, objavio i jednu odličnu, angažovanu pesmu A. Sekulića Zrno časti. U to vreme on je bio pesnik poznat isključivo po dugim šetnjama sa S. Raičkovićem.  Kasnije se proslavio nekim svojim dobrim i dobro deklamovanim pesmama, dok svoje zrno časti, nažalost, nije razmenio za To majka više ne rađa. Sudeći po njegovim potonjim danima, to zrno časti ipak je bila njegova istinska opsesija. Pesme za Student sam tražio sa predubeđenjem. Stanisavljevićevi stihovi mi se nisu tako žestoko urezali u sećanje zbog toga što sam objavljivao svoje pesnike, što sam bio mlad i što sam lako pamtio dobre stihove, nego zato što je poruka pesme toliko istinita da se ne može odbolovati.  I eto, prošlo je toliko vremena, a još nisam otkrio adekvatnu vakcinu, a vakcine su tako u modi, još nisam stekao imunitet, na Mišine ubitačne stihove. Sav šezdesetosmaški polet i sebe u tome video sam  baš tako, njegovim očima.

 

Neverovatno je koliko si nepotreban,
I kako za to niko ne mari,
I kako se kad neko ode
Malo menja u celoj stvari...

 

Bilo bi sasvim površno vezivati takvo jedno osećanje života samo za poznata politička zbivanja, ali nije puka slučajnost što se pesma pojavila u to vreme u takvom Studentu gde su se, bar na rečima, tražile granice nemogućeg.

 

Šta je to što su gotovo istovremeno i gotovo istoznačno pisali M. Milišić i M. Stanisavljević?  Eto, posle 19 godina od Milišićeve pogibije i 5 godine od smrti M. Stanisavljevića to je još uvek gola istina, istina koja prati njihovu književnu sudbinu, to davno predosećanje budućnosti koja nas sve stiže i kažnjava. Paralelne biografije? I sada bi paralelne biografije, taj antički recept komparativnog svedočanstva vremena, bile veoma zanimljiva metoda osvetljavanja života dva generacijska druga, tako značajna a tako vulgarno skrajnuta pesnika. Milišić je govorio da bi najradije bio prosjak pred crkvom, gde bi preciznije od apotekarske vage merio ljudsku dobrotu, hrišćansko milosrđe. Stanisavljević je na Buleveru Revolucije prodavao svoje, u estetičkom smislu revolucionarne ramove za slike, čija se ružnoća mogla meriti samo najružnijim slikama vremena koje živimo. Bilo je tu i drugih rukotvorina od drveta,  neverovatno nepotrebnih, za razliku od njegovih jezičkih tvorevina. Gde su Milišić i Stanisavljević na vrednosnim lestvicama srpske književnosti? Nigde, neverovatno je koliko su nepotrebni, i neverovatno je koliko ih nema. Godinama unapred oni su to sasvim jasno videli i sa neverovatnom gorčinom saopštili sebi i drugima. Da li je to saznanje lako obznaniti? Zamislite pesnika akademika koji bi to izustio. On, zapravo, danonoćno poje: neverovatno je koliko sam neosporan. Jer, nezamislivo je pesniku-akademiku, koji se u principu bavi izviiskrom metafizičkog ognjišta, božanskim zakonima postojanja naciona, da dovodi u pitanje svoju sliku u ogledalu. M. Stanisavljević, brilijantni majstor srpskog jezika, konstatuje, smešta u tri katrena, ispostaviće se kasnije i potvrditi tokom njegovog života, najsnažnije saznanje o svojoj ulozi u svetu. On živi svoj život na margini pišući najsjajnije komentare onog groznog vremena. Naravno, njegov stil života, a to se ipak mora nazvati stilom, bio je samo njegov izbor. Teško da bi to neko drugi i mogao, to je nemoguće imitirati. Takav nepotkupljiv čovek drugog izbora nije mogao imati, jer drugog izbora za njega i nije bilo. On nije trpeo lažno predstavljanje.

 

Zapitajmo kakav smo mi to svet, kad za takvog jednog čoveka, koji je gotovo sve čega se dotakao pretvarao u žeženo zlato jezika, izbora nije bilo.

 

Ukleti pesnik – fraza za nikad dovoljno prezreni kičeraj udžbenika književnosati. Kad hoće da izbegnu, zbog obaveznog optimizma poruka nastave, prave razloge društvenih nepravdi, sveopšte  averzije prema pojavi svakog istinskog talenta, onda doktori za lepo potegnu tu čarobnu formulaciju – ukleti pesnik.

 

 

Ljubav i trud njegovih prijatelja i poštovalaca da sakupe i sačuvaju od nacionalnog nemara njegove rukopise čini se kao podvig mesečara. Zar su svi ljudi u ovoj zemlji koji su upućeni u stvari duha i umetnosti mesečari? Može li se uopšte neko danas odupreti neoprostivom partijskom ili nacionalnom, nacionalističkom kiču koji nas kao crna rupa, ah, ta crna rupa koliko sve značenja ima, vraća u sve one otvore iz kojih smo na svet dospeli. Straže Sterijinih rodoljubaca iz svih provincija stižu u Beograd da ga brane od nedržavotvornih pisaca. Veslaju preko Drina, grabe preko planina montanjari noseći toljage umesto pera. Stanisavljević stoji sâm sa visoko izdignutim i jedinim mogućim trensparentom – Neverovatno je koliko si nepotreban.

 

Sedeo je na Bulevaru, nudio svoje rukotvorine od drveta pokazujući svojim izborom posla i mesta, doslednost jednog osećanja koje ga nije ostavljalo spokojnim. Neverovatno je da se može ponoviti, čak i kod nas,  u istoriji slična sudbina. Buvljaka će i dalje biti na Bulevaru, zvao se on Bul. revolucije ili  Bul. kralja Aleksandra. Kod nas je sve buvljak, buvljak je druge ime ovog podneblja. Na njemu se nudi second hand politika nazvana novim vrednostima, odnosno politički otpad. Stara garda bi da nam proda nove vrednosti. Nova muzika, pevaljke stare. Sve češće mi se čini da posle našeg turbo folka, kao prirodni nastavak te umetnosti, mora uvek doći do nove makljaže noževima.

 

Da li će se u budućnosti ponoviti sudbina M. Stanisavljevića? Šta ako je to naša zakonitost? Šta ako i ubuduće takvi pisci budu nalazili jedino moguće sklonište po buvljacima, na dnu, u  srcu svog naroda? Taj narod na buvljaku Bulevara ga nije čitao kao što ga nisu čitali akademici, ne daj bože, profesori ili drugi znalci i procenitelji. A on je savršeno miran i neverovatno nepotreban  pravio neverovatne ramove za slike i druge neverovatne stvarčice od drveta, i u međuvremenu je pisao. I danas posle pet godina on, neverovatno nepotreban, sa prastarom istinom o nama samima, kao sa rengenskim snimkom o jadima srpske duše, iznova, iznenadno i neponovljivo svojom istinom golica silne oklopnike bez mane i straha, oklopnike vizija o propasti srpskog carstva i političke kurentnosti date situacije. Da, ali mi smo ljudi saborni, mi kao zajednica, kao organizovana jednorodna zajednica ne podnosimo ni prisenak istine o svojoj nepotrebnosti. Nađu se i danas neki apsolutni početnici koji tu i tamo lamentiraju nad njegovom sudbinom (Kakav pesnik, a bez posmrtnih počasti! Kakava nepravda!)

 

U mojoj mladosti, početkom šezdesetih, Stanisavljević je bio jedan od prvih među nama koji je osetio da se više nema šta reći  na način kako je to činio Miljković. Zarazno popularan posle smrti, Miljković  je stvorio toliko sledbenika da je svaki drugi pesnik bio srpski Heraklit, a to sve skupa je bilo, kako je i sama jedna njegova knjiga poručivala, vatra i ništa. Toj euforiji je doprinela i jedna knjižica koja je brže bolje publikovana i koja je Miljkovićevo samubistvo objašnjavala tragičnom, neuzvraćenom ljubavlju. Iz ideoloških razloga nisu smele postojati sumnje u druge razloge smrti jednog dobitnika, najmlađeg dobitnika, visokog državnog priznanja. Pisca stihova kao što su: Kad Tito govori kao da zvezde padaju...

 

Stanisavljević je nenametljivo, ali uporno tražio novi put. Generacijski drugovi skloni patetici i pre svega poeziji kao posebnom vidu retorike zvali su ga pesnik sviloprelja, ali baš ta svilena nit uvek pomalo introvertovanog, u svilu učaurenog Stanisavljevića stvorila je neka izuzetno vredna ostvarenja. Nije mi ni sad teško da se setim onoga što ostane u sećanju posle prvog čitanja:

 

Niko mi više ne vrati,
ranog mezimstva dom!
Osvrćem se za njim
kao za vodopadom...

Ta i skitinica poslednji
Bez novca, odeće, zdravlja,
Sećanjem dom svoj gradi,
i  osmehom pod krov stavlja.

 

Lirika, po shvatanju veoma popularnih estradnih pesnika je visoka bolest, koja se govori na sav glas, njene poruke dopiru daleko i zabadaju se u najdeblje uvo, krajnji cilj je, dakle, debelo uvo, lirika ruši barijere, to je voz bez šina, bomba ili mina, lirika kao rika. Na sve to Stanisavljević kaže:

 

Jedino moje srce,
tek po čuvenju mi znano,
negde u pustoši kuca,
uporno, neprestano.

Ali i za nj čujem
da slabi uveliko,
gle crva što omegu naziva
svojom vernom slikom.

 

Drugi su urlali, zapevali, bugarili, kukali, lelekali, drugi nisu hteli dalje od zavičaja, tek pobegli iz Vilov dola, tek bacili veslo u trnje. A on je pisao:

 

A vi, mora daleka,
da l još računate na me?
Ja ću krenuti makar
Plutajuć na bali slame!

Ja slutim taj čas
bliži se uveliko;
gle crva čiju tajnu
dosad ne odavah nikom.

Koliko sutra konačno
nekud ću da se denem...
Tek u omegu zgrčen
crv može da krene.

 

Gle crva što omegu naziva svojom vernom slikom. Tako bi nekako, sasvim prirodno ne sa alfom nego sa omegom, trebalo završiti ovih nekoliko napomena mog veoma, veoma ličnog uvoda u M. Stanisavljevića. Dakle, moje uvodno putovanje u M. S. valja završiti, kao što nam logika nalaže, crvom kao omegom i omegom kao crvom.

 

P.S.
Ovaj tekst sam zamislio kao apendiks mojoj više nego skromoj reči na tribini SKD u maju 2009, koja je bila posvećena M. Stanisavljeviću.

betonbr91_strafta

Štrafta arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.