Beton br.218
Ponedeljak 27. april 2020.
Piše: Redakcija ULUS-a

Umetnički rad je RAD!

Situacija vanrednog stanja je dodatno zaoštrila nagomilane probleme umetnika i radnika u kulturi pokazujući da su ovi problemi duboko ukorenjeni i već dugo prisutni. Radi se o suštinskom neprepoznavanju rada u sektoru kulture i umetnosti kao nosećih stubova celokupne društvene reprodukcije.

U susret Međunarodnom prazniku rada Udruženje likovnih umetnika Srbije (ULUS) je u okviru kampanje Umetnički rad je RAD! uputilo poziv umetnicima i umetnicama da pošalju radove koji na različite načine ukazuju na probleme razumevanja rada u umetnosti. Ova kampanja čini samo simboličan deo aktivnosti koje se u ULUS-u sprovode od perioda obustave aktivnosti i uvođenja vanrednog stanja. Odloženi izložbeni programi predstavljaju se putem online platforme Vir(t)uelni ULUS, a pokrenute su i nove inicijative kao sto je – Corona Bioskop koja omogućava umetnicima i umetnicama da sa publikom podele kratke video radove za gledanje tokom perioda kućne izolacije. Aktiviranje online prostora, uključujući i društvene mreže, nedvosmisleno pokazuje da rad umetnika u momentima (društvene) krize ne prestaje, već se, naprotiv, manifestuje sa naročitom vitalnošću.

 

Sastanci, sednice, radne sesije različitih operativnih jedinica (Organa, Tela, sekcija i radnih grupa) ULUS-a održavaju se pojačanim intenzitetom i u kontinuitetu putem online platformi. Izostanak jasnih interventnih mera nadležnih institucija i organa vlasti kada se radi o čitavom sektoru samostalnih umetnika/ca i kulturnih radnika/ca, zadala je organizacionim strukturama Udruženja dodatni posao uz već postojeće aktivnosti. Novonastala nepovoljna situacija je pojačala potrebu za uspostavljanjem tesne saradnje između različitih udruženja koja okupljaju umetnike/ce i kulturne radnike/ce na lokalnom i regionalnom nivou.

 

Prvih dana od uvođenja vanrednog stanja, predviđajući dugoročni efekat nastupajuće situacije na čitav sektor nezavisne umetničke produkcije, ULUS je kao i UDUS, UBUS i NKSS, uputio apele nadležnim institucijama sa zahtevima za hitno reagovanje povodom novonastale situacije (Apeli su upućeni 23. marta, a zatim ponovo 12. aprila). Kao strukovno udruženje koje na nacionalnom nivou okuplja najveći broj likovnih umetnika/ca i najveći broj njih u statusu samostalnih, zahtevi ULUS-a odnosili su se na minimalne isplate, poreske olakšice u vreme i nakon okončanja vanrednog stanja, neodlaganje konkursa za savremeno stvaralaštvo Ministarstva kulture i Gradskog sekretarijata za kulturu koji predstavljaju jedini izvor prihoda za veliki broj umetnika i umetnica.

 

U nedostatku pravovremene reakcije i bez čekanja na rešavanje situacije „odozgo”, razne organizacije, uključujući i ULUS, su se samoorganizovale u pružanju elementarne pomoći svojim najugroženijim članovima. Na inicijativu mlađeg dela članstva formirana je grupa ULUS65+, koja po gradskim opštinama volonterski pomaže starijim kolegama, čije je kretanje u javnom prostoru ograničeno, i za njih vrši nabavku osnovnih potrepština, namirnica, lekova, saniratnog materijala, plaćanje računa i dr. U sličnom duhu NKSS je preusmerio deo svojih projektnih sredstava na otvaranje Fonda solidarne pomoći kojim se pritiče u pomoć najugroženijim članovima njihove asocijacije.

 

Kako bi se stekli jasniji uvidi u štetu koju umetnici/e i kulturni radnici/e trpe od momenta nastupanja vanrednog stanja, ULUS je u saradnji sa SULUV-om i NKSS-om pokrenuo online Anketu o uticaju epidemije virusa Covid-19 na život i rad umetnika u Srbiji. [Dok] Prikupljanje podataka još uvek traje, ali preliminarna obrada preko 300 prikupljenih odgovora umetnika/ca, kustosa i menadžera u kulturi od kojih 2/3 isključivo stiče zaradu kroz bavljenje umetnošću, već pokazuje da je veliki deo umetničkih aktivnosti od momenta proglašenja vanrednog stanja otkazan, odložen ili prebačen na internet - 80,3% od planiranih događaja u javnom prostoru poput performansa, izložbi, koncerata, 61,3% kada se radi o međunarodnim projektima u kulturi, 58% projekata umetničke edukacije i 61% umetničkih radionica. Već [je] u prvom mesecu proglašenja vanrednog stanja, 66,4% ispitanika navodi da je pretrpelo finansijske gubitke: 37,7% njih da će ostati bez svih prihoda, 26% da će izgubiti veći deo, a samo 3,3% ispitanika da nikakve gubitke do sad nije pretrpelo. 20,3% ispitanika je svoje gubitke procenilo na iznos između 25.000 i 50.000 dinara, 15,4% između 50.000 i 100.000 dinara, a 17% na preko 100.000 dinara. Značajan je i podatak da u slučaju čak 62% ispitanika čitave porodice direktno zavise od njihovih prihoda. Ukoliko uskoro ne dođe do strukturalne promene, najveći broj ispitanika, njih 68,3%, izrazio je izuzetnu zabrinutost u pogledu budućeg obezbeđivanja životnih prihoda i dobijanja poslova. 39,3% je izrazilo zabrinutost za poštovanje ugovora od strane institucija i organizacija sa kojima imaju dogovorene angažmane, a 46,7% je izjavilo da smatra da uskoro neće biti u mogućnosti da pokrije svoje bazične dnevne troškove.

 

Podaci prikupljeni kroz ovaj upitnik neposredno po nastupanju vanrednog stanja nagoveštavaju da bez značajnih dugoročnih strukturalnih promena posledice po čitav sektor nezavisnih umetnika/ca i kulturnih radnika/ca mogu biti pogubne. Da bi se razumela ova situacija i mislili načini za njeno prevazilaženje, potrebno je vratiti se par koraka unazad da bismo mogli da sagledamo njene uzroke. Poslednjih decenija smo svedoci transformacije polja rada u pravcu sveopšte prekarizacije uz uspostavljanje potpune dominacije neoliberalnog kapitalizma, kako na lokalnom, tako i na globalnom nivou. Novom doktrinom sistemski su zatirane tekovine umetničkog poziva kao društveno progresivne borbe, delovanja u kulturi kao prosvetiteljskog angažmana i umetnika kao društvenog delatnika. Ovakva politika obuhvata i sve druge oblasti društvenog rada poput naučnog, obrazovnog i zdravstvenog. Usled privatizacijskih tendencija i bez strukturne potpore ove esencijalne društvene delatnosti su prepuštene tržišnom takmičenju i gube humanističke razloge postojanja. Kada se radi specifično o umetničkom radu, moglo bi se reći da začeci njegove izolacije iz oblasti društvenog delovanja sežu još na početke uvođenja kapitalističkih odnosa. Kroz ovaj istorijski proces uvrežene “romantičarske” predstave o izuzetnosti (autonomija) umetnosti, genijalnosti (teorija genija) i posebnoj nadarenosti (predstave o talentu) umetnika, doprinele su mistifikaciji umetničkog rada, dodatno onemogućavajući da se on percipira na načine na koje se percipira rad u drugim sferama društvenog delovanja. Drugačija vrsta posvećenosti radu, koja se ogleda u neprimenljivosti fiksnog radnog vremena i odlaska u penziju, izokrenute su na način da se umetnički rad poistovećuje sa hobijem, radom iz ljubavi, razbibrigom ili kuć(ev)nim radom. Umetnički rad koji ispunjava svoju društvenu misiju, baš kao i rad u kući, za kapitalističke proizvodne odnose nema koristi jer nema kapacitete za proizvodnju profita pa shodno tome i nije prepoznat kao rad koji treba da bude plaćen. Međutim, gledano iz perspektive društvene korisnosti, činjenica je da umetnici/e, stručnjaci u kulturi, saradnici u kulturi i izvođači kulturnih programa svojim profesionalnim radom doprinose celokupnoj društvenoj emancipaciji. Mora se naglasiti da su upravo umetnost i metode koje ona primenjuje (kapacitet za improvizaciju, imaginaciju i neuslovljeno istraživanje) oblast društvenog delovanja kojoj je možda jedino data mogućnost za proizvodnju novih horizonata društvenosti, a koji su nam neophodni za izlazak iz trenutne situacije. Upravo u tom smislu se očekuje od svakog progresivno orijentisanog društva da umetnosti dodeli posebno mesto.

 

Međutim, umetnici i umetnice u lokalnom kontekstu suočavaju se sa konstantnim odlaganjem rešavanja radnih i statusnih pitanja, nerešavanjem poreskih dugovanja koja nisu nastala njihovom krivicom, rapidnim smanjenjem prostora za rad, izostankom strukturne podrške njima kao pojedincima, umetničkim udruženjima i asocijacijama, te sveopštim višedecenijskim degradiranjem polja kulture unutar koga rade. U ovakvoj situaciji se postavlja pitanje: Kako očekivati da umetnici i umetnice ispunjavaju svoj poziv, a umetnost svoju drušvenu funkciju? I kakve posledice ovakva politika nosi po čitavo društvo?

 

Umesto mogućeg povratka u „normalu” izražavamo duboku potrebu da se u perspektivi izlaska iz trenutne krize zajednički i u saradnji sa drugim sektorima društvenog rada proizvede drugačija „normalnost” - ona koja će biti bazirana na pravednoj društvenoj preraspodeli i većoj solidarnosti.


Fotografije_horizontalne ilustracija: Ivana Smiljanić, UREĐIVANJE (u domaćinstvu i umetnosti), od 2008.
Štrafta arhiva

2020.

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.