Beton br.141
Sreda 06. decembar 2017.
Piše: Jeton Neziraj

UMETNICI SU DECA SVETA

Faruk Begoli, život između Beograda i Prištine

 

 

Tekst je nastao u okviru projekta Prevazići neprijateljstvo: menjanje srpsko-albanskih percepcija (Beyond Enmity: Changing Serbian-Albanian Perceptions) koji, uz podršku Švajcarske amabasade na Kosovu i projekta PERFORM koji podržava razvoj društvenih nauka na Zapadnom Balkanu, sprovodi Qendra Multimedia iz Prištine u saradnji sa Institutom za filozofiju i društvenu teoriju iz Beograda.

Faruk Begoli je bio, kako izgleda, poslednji Albanac koji je u Prištini nakon rata još uvek vozio „Jugo”, i još uvek pušio cigarete marke „Drina”. Njegov „Jugo” je bio trošan i oronuo, imao je kočnice koje si morao jako nagaziti, ali je njemu još uvek služio. S druge strane, „Drinu” su mu donosili iz Srbije, bilo ko koga bi put naneo tamo.

            Ove godine se navršilo 10 godina od njegove smrti.

            '70.-ih i '80-ih godina bio je među najtraženijim filmskim glumcima u čitavoj  bivšoj Jugoslaviji. Bilo je to vreme kada su se u raznim gradovima stvarali klubovi njegovih obožavalaca. Igrao je u oko 70 igranih filmova raznih metraža i u desetinama pozorišnih predstava. U 33.-ćoj godini života za sobom je imao 33 filma, a autori većeg dela njih su bili najglasovitiji režiseri tog vremena u bivšoj Jugoslaviji.

            Još uvek srećem ljude u Beogradu kojima se, kada im pomeneš Faruka Begolija, oči pune suzama. Da ne govorim o Prištini, njega se sećaju sa setom svi, posebno njegovi bivši studenti. Sećam se kako bi, prilikom svakog prelaska granice između Kosova i Crne Gore, crnogorski policajci, čim bi ugledali Begolija u autu, menjali izraz lica, bili oduševljeni, postajali ljubazniji, i podsećali ga na filmove u kojima je igrao.


“Bojim se da bih zaplakao ako bih otišao u Beograd”

 

            Pričao je Begoli kako se tokom studija glume u Beogradu  upoznao sa dva nova druga, koji će ostati njegovi stalni prijatelji. Bili su to Josif Tatić – Tale ili Jataganac, kako ga je Begoli zvao, i Laslo Švirtlih – Laci, obojica glumci iz Begolijeve klase.

            “Provodili smo i po 20 sati zajedno... Često smo stanovali zajedno. Sve što smo radili, radili smo zajedno. Postali smo nerazdojni... Ovo naše prijateljevanje traje još od 60.-tih godina, dakle u pitanju je više od 45 godina”. (Faruk Begolli, 2007).

            Faruk Begoli je bio oženjen Zojom Đoković, sjajnom ženom o kojoj je govorio sa velikim poštovanjem. Zoja, sada već i ona pokojna, koja je bila profesionalna balerina u Narodnom pozorištu u Beogradu, će kasnije uzeti muževljevo prezime – Begoli. Tokom svih tih godina u braku, ona je bila, kako je izjavio Begoli u jednom davnom intervjuu, “stub kuće”. Ipak, nakon 17. godina braka, Begoli se razveo od nje.

            “Tokom ovih poslednjih godina ne govorim više o ljubavi, jer je postojala jedna istinska ljubav i, kao njen rezultat, i jedan brak. Bili smo 17. godina zajedno. Ona je zadržala moje prezime. Ali, kada dođe kraj, onda je kraj, na žalost. Ostali smo prijatelji. Čujemo se telefonom s vremena na vreme. Najčešće smo se čuli tokom rata. Ali, pošto smo shvatili da smo oboje dobro, i ja i ona, razgovarali smo sve ređe i ređe. Sretan sam zbog te ljubavi, sretan sam što sam imao tu ženu. Zahvalio sam joj se što mi je pružila tu divnu ljubav, taj brak, to prijateljstvo, i taj komad divnog života.” (Faruk Begolli, 2007).

            Posle 90.-ih, u vreme političkih trzavica, kontakti Begolija sa školskim drugovima bili su sve ređi, ali nikad nisu u potpunosti prekinuti. Jednom prilikom se cela generacija njegove klase sa fakulteta okupila u kafani, da ožive sećanja na prošla vremena. Iz kafane su telefonom pozvali i Begolija, i svi su redom razgovarali sa njim:

            “Razboleo sam se od užitka. Vratio sam se mnogo unazad u sećanjima... Na svu sreću, iz tih vremena imam lepe uspomene. Moj drug, Josif Tatić me stalno zove. Bojim se da bih zaplakao ako bih otišao u Beograd”. (Faruk Begolli, 2007).


700full-noon-screenshot

Scena iz filma "Podne" Puriše Đorđevića: Faruk Begoli i Neda Arnerić


Jedna medijska priča

            Mnogi ljudi se i danas sećaju medijske priče u vezi Faruka Begolija. 1982. godine, jedna će njegova izjava izazvati gnev mnogih ljudi na Kosovu. U televizijskoj emisiji koja je bila posvećena demonstracijama studenata Albanaca 1981. godine, Begoli, koji je bio intervjuisan u nekom sasvim drugom kontekstu, je izjavio da mu se sviđa Beograd i da se mnogo bolje oseća u Beogradu. Ova njegova izjava, percipirana je drugačije usled izmene konteksta, i izazvala neviđen gnev među ljudima na Kosovu. Mnogi od njih su u njemu gledali “izdajnika domovine”. Ova izjava o običnim ljudskim preferencijama, u tadašnjim političkim okolnostima je krajnje pogrešno shvaćena  i pogrešno interpretirana. U vezi sa ovom njegovom izjavom, nakon nekoliko godina, na pitanje kosovskih novina, Begoli je veoma jasno objasnio celu tu priču i njenu pozadinu:

            “To što sam rekao tom prilikom ne negiram. Rekao sam da sam u Beogradu proveo najveći deo života. Imam moje uspomene, dobre uspomene, bez obzira na ponižavajuće stavove tamošnjih političara prema Albancima. Kada sam prihvatio ponudu Televizije Beograd, nije mi rečeno ništa oko cilja te emisije. Rečeno mi je da pričam o načinu moje afirmacije u Beogradu, i šta ja osećam o Beogradu. Nisam imao pojma sa kojom su političkom pozadinom oni planirali tu emisiju. Ta je moja izjava zatim montirana i ‘unakažena’. Da je bila objavljena u celini, meni bi aplaudirali, ali desilo se to što se desilo, i...” (Begolli, 2007).

            Bivši student a kasnije i Begolijev kolega, glumac Enver Petrovci, kaže da i dan danas ne razume zašto su se ljudi na Kosovu našli uvređeni.

            “Bilo je to vreme nakon 1981. godine, kada su nas televizije i srpki novinari stalno provocirali. Faruk je rekao da se oseća dobro u Beogradu, da se oseća kao dete Beograda. Zašto da ne? Ne znam zašto su ljudi zloupotrebili ovu njegovu izjavu. Ni Faruk, ali ni Bekim Fehmiu nikada nisu negirali da su Albanci. Prilikom susreta sa Farukom, u kafani, na ulici, pozorištu ili bilo gde u Beogradu, uvek smo govorili međusobno na albanskom i nikad na srpskom. Na kraju krajeva, da li postoji Albanac koji je živeo u Bogradu, a da o njemu ljudi ovde na Kosovu nemaju predrasuda? Ljudi, koji su nekad bili naš ponos, upravo zbog činjenice što su stvorili ime u Beogradu, kasnije su psovani”. (Enver Petrovci, 2007).

            Međutim, Begoli je i mnogo godina kasnije govorio isto o Beogradu i ljubavi prema njemu.

            “Bez obzira na to što me neko može krivo shvatiti i krivo interpretirati, ja i dalje volim Beograd”. (Faruk Begolli, 2007.).

            Filozof Škeljzen Malići smatra da je slava Bekima Fehmiu i Faruka Begolija kao filmskih zvezda u Beoradu u to vreme promenila tradicionalnu percepciju i predrasudu o Albancu kao stranom biću na jugoslovenskim prostorima, kao “nekulturnog”, “zaostalog”, “drvoseče”.


Operacija Beograd

            Prvih dana NATO bombardovanja, na Televiziji Beograd se prikazuju filmovi o Drugom svetskom ratu, u većini kojih je igrao i Faruk Begoli. I dok je u filmovima igrao hrabrog partizana koji se bori protiv nemačkih fašista i domaćih izdajnika, u stvarnosti je čekao kada će doći srpski policajci da ga silom oteraju iz kuće. Policajci će ga dva puta isterati iz kuće, ali se on ponovo, zajedno sa svojom sestrom vraćao kod brata, Adila, i nije pristao da ode.

            “Jednog dana, dok se na televiziji prikazivao film “Operacija Beograd” režisera Žike Mitrovića, gde ja igram neustrašivog oslobodioca grada Beograda, srpski policajci su došli i isterali nas iz kuće”. (Faruk Begolli, 2007).

            Njegovi drugovi, iz Beograda i drugih gradova van Kosova, uspeće da nađu njegov broj telefona. Josif Tatić – Jataganac, jedan od njegovih najintimnijih beogradskih  drugova, će stalno održavati veze sa njim. On bi ga zvao telefonom svaki drugi ili treći dan. Jataganac i nekoliko ostalih, shvativši šta se dešava na Kosovu, uložiće veliki trud da Begolija “izvuku” iz Prištine. Istražiće sve moguće kanale, a čak će pokušati da pošalju i autobus, koji bi evakuisao ne samo Begolija, već i njegovu porodicu. Nastojanja drugova da ga izvuku iz pakla će radovati i ohrabriti Begolija, ali ipak nisu uspeli da ga ubede da ode sa Kosova.

            Ratna priča ima još jednu jezivu epizodu. Faruk Begoli, zajedno sa svojim bratom Adilom, obavljao je svakodnevne poslove jednog običnog ratnog dana. U njihov stan su upala dva srpska policajca, koji su vršili popis malobrojnog stanovništva koje je bilo ostalo u Prištini. Policajci su, naravno, prepoznali Begolija.

            “... Bilo je užasno. ‘Ajde, tražili ste Albaniju...’, govorili su nam. U početku sam se tresao, normalno. Oni bi zatim: “... vas dvojica ste nas napali, i mi ćemo vas sada ubiti’. Ovakvo maltretiranje je trajalo nekih dva sata. Ali, u jednom trenu čoveku dođe neka sasvim drugačija snaga, pukao mi je film i ja sam ih tada molio: ajde, odvedite me, gde god hoćete, uradite šta god hoćete... Ajde, ubijte me...” (Faruk Begolli, 2007.).

            Međutim, na svu sreću, sve se zavšilo bez nekog tragičnog epiloga. Policajci su tražili od Begolija da im plati ručak. Uzeli su 200 nemačkih maraka i zatim otišli.

            Nakon rata Behgoli će veoma retko putovati van Kosova. Više neće otići ni u Beograd, ali ni u Zagreb ili Ljubljanu. U Sarajevo će otići tek mnogo kasnije, sa predstavom “Kralj Lir”.

            “Ne smem da mislim na Beograd. Drugovi me zovu. Čak, oni misle da me je strah. Ali ja sam prekinuo jedan divan život. Sada sam podigao nekakav zid i ne želim više da mislim, jer sam Beograd mnogo voleo. Strah me. Želim da mi ostanu lepe uspomene koje imam.” (Faruk Begolli, 2007.).

            O smrti Faruka Begolija 2007. godine izveštavali su gotovo svi mediji sa prostora bivše Jugoslavije, ali takođe i neki važni međunarodni mediji. Retko se može naći neka druga ličnost kao on, o kojemu su nakon ratova u ovim krajevima, svi mediji, srpski, hrvatski, slovenački, albanski, bosanski, crnogorski i makedonski, pisali i gotovo jednoglasno konstatovali: da je to “veliki gubitak”. Ljudi i umetnici, kakav je bio Begoli, njihovim izvanrednim razmerama, prevazilaze mržnju i nacionalšovinističku primitivnu patologiju. Oni, ne samo svojim životom, već i svojom smrću, šire među ljude poruke mira, razumevanja, zajedničke boli, ljubavi i prijateljstva. Izgleda da kada umiru veliki umetnici, jezik mržnje i oružje, barem za tren, umuknu. Tako je bilo i prilikom smrti Faruka Begolija, i prilikom smrti Bekima Fehmiua.

            Poslednjih dvadeset godina svoga života on je proveo u Prištini, ali isto toliko godina on je proživeo i u Beogradu. I fizički, ali i duhovno, njegov je život bio podeljen između Prištine i Beograda. I ljubav i poštovanje ljudi prema njemu je jednako podeljeno, koliko ga vole i poštuju u Prištini, toliko ga vole i poštuju i u Beogradu. U ovim našim albansko-srpskim zamršenim odnosima, mržnje i potcenjivanja, Begoli je možda jedan od retkih izuzetaka, on je most povezivanja, od onih malobrojnih mostova koje su dva naroda izgradili i sačuvali među sobom. On je živeo i stvarao kao umetnik, uprkos mnogih drugih umetnika iz ovih krajeva, koji su hteli da budu ne samo umetnici, već i patriote.

            Veliki umetnici su deca sveta. Njihova domovina je njihova umetnost koju oni ostavljaju u nasleđe pokolenjima. Begoli nam je ostavio bogatu baštinu, kao umetnik i profesor. I kao čovek. I kada se budemo izlečili od groznice nacionalizma i primitivizma, Albanci i Srbi, o Begoliju bi trebalo zapisati: bio je veliki umetnik koji je voleo Prištinu i Beograd, a iznad svega je voleo čoveka!


Preveo: Anton Berishaj          

Štrafta arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.