Otkako se pojavio spisak pristiglih romana za žiriranje u NIN-u uvukla se neka slatka muka u mene običnog čitaoca da ću dobiti presek romaneskne godine u Srbiji i ostalim prostorima koji se Srbijom osećaju. Verovao sam da je ova, ta godina kada će iz mnoćine napisanih knjiga signaturisanih kao romani na površinu iskočiti ona najdivnija, sličan Afroditi ili makar Atini koja iz Zevsove glave iskoči. Sad malo i preterah kada mogućeg laureata usporedih sa Zevsom, ali neka mu bude, neka i tu hvalu dobije pobednik svih pobednika na književnoj sceni u Srbiji.

I pratio sam plimu romana koja doseže do kvote 169. I slovima sto šezdeset devet  ROMANA! Bogato! Ima će šta čitaoci odabrati. Ima se šta čitati sledećih meseci.

I tad dođe datum prvog odabira. I spisak pade na respektabilnu brojku 40. I šta mi upade u oči. Izdavač „KONTRAst“, predao je tri romana na žiriranje 15. decembra. Tog dana proverim na sajtu izdavača i dva od ta tri romana ne mogu se kupiti. Ni narednih dana nije bila bolja situacija. Ali romani su sagledani kako valja i sva tri romana izdavača „KONTRAst“ našla su se u izboru od 40. Od njih je po broju „prošlih“ u drugi krug bio izdavač „Laguna“, koja je kvanitet objavljenih knjiga prethodnih godina počela da pretvara u kvalitet nagrada koje njene knjige nose. I oni su imali 12 romana u 40. „Geopoetika“, „Agora“, „Arhipelag“, „Čarobna knjiga“ bile su zastupljene sa po 2 romana. Sedamnaest izdavača bilo je na spisku sa po jednim romanom. Iz ovog naučih da veći izdavači privlače bolje pisce, bolje ih prezentuju i kod njih je urednički rad profesionalniji, pa su njihovi pisci uspevali  da pogode ukus žirija. Po ovome sve je bilo u granicama očekivanja.

Novi krug žiriranja i novo kresanje spiska. „KONTRAst“ nestaje sa njega i nekako tih dana se i romani pojaviše na sajtovima. Valjda žiri vratio pročitane primerke pa imalo šta za prodaju. Dalji pogled na spisak 11 značajnih ističe „Lagunu“ sa 6 ostvarenja, „Geopoetika“ se drži sa 2 romana, a „Arhipelag“ , „Čarobna knjiga“ i „Matica srpska“ imaju po jednu knjigu. Privlači moju pažnju najpre „Matica srpska“. Žiri želi da pronađe nova imena na sceni. Zato i roman iz edicije Prva knjiga nalazi svoje mesto u 11. Da pomenemo ime autora Luka Tripković. Čim biblioteka nabavi njegov roman „Osmeh pod gorom maslinovom“ pročitaću ga sa interesovanjem. „Arhipelag“ predstavlja Darko Tuševljaković sa romanom „Jaz“. Prepoznato ime na sceni, već ima ostvaren transfer iz „Čarobne knjige“ u „Arhipelag“, ali nije loše naći se u užem izboru za NIN, lepo to izgleda na koricama novih izdanja. Takođe možemo primetiti da u ovom izboru se nalaze i Muharem Bazdulj („Geopoetika“), novinar i pisac koji predano radi, ali mu još malo nedostaje medijske pažnje a ovo je dobar način da je stekne, i Vladimir Tabašević (sada „Laguna“, pre toga „Kontrast“ kome je doneo titulu mladog pisca koji se našao u užem izboru za NIN-ovu nagradu 2015. To ga sada preporučuje svima. Podsetimo da je za prethodni roman nagrađen nagradom „Mirko Kovač“). Fudbalski tim užeg izbora NIN-ovog tima čine: Basara, Matijević,Slapšek, Đurđević, Dimić, Bajac, Radaković. Osnovni zbor selektora je načinjen iz vodećeg tima u prvenstvu „Lagune“, kome su pridodata dvojica iz konstantnih timova „Geopoetike“ i „Čarobne knjige“.

Komentator može da primeti da je tim predvidljiv i očekivan. Selektori igraju na sigurno, bez rizika. Opet moramo reći pitanje je da li ijedan roman koji se nije našao na treningu u 40 ili nije ušao u tim 11 vredi da bude i u onih početnih 169. Svi pisci koji su ostvarili zavidne karijere na srpskom književnom igralištu pronašli su svoje mesto u priči o dodeli nagrade za kojom u književnoj kasabi svi žude jer puno donosi. Tada se i pojačala priča o romanu Vladislava Bajca, čoveka koji je stvorio „Geopoetiku“ i predano radio i u izdavaštvu i pisao knjige. Pamtim da mi je prvi put NIN-ova nagrada privukla pažnju, mislim 1993. kada je u najužem krugu za nagradu bio pomenuti pisac sa romanom „Crna kutija“. I tada je nije dobio. Potom je 2008. sa romanom „Hamam Balkanija“ suprostavio Mehmed pašu Sokolovića i Orhana Pamuka Tesli i drugi put izgubio u finalu. Zato je sada očekivan trijumf romana „Hronika Sumnje“. Čaršija je brujala, svi očekivali. Gledalo se u žiri i tražio treći glas (ne zaboravimo da je Božo Koprivica objavio knjiu 2015. u „Geopoetici“, a da je Zoran Paunović, odličan prevodilac, dugogodišnji prevodilac za „Geopoetiku“. Kada tome dodamo da je imenom i prezimenom pomenut na jednom mestu u romanu, lako je bilo nagađati.) I šta bi u finalu: dva sigurna glasa su bila zakačena za rever „Hronike sumnje“. Knjige sa glavnim bezimenim likovima, ali sa mnoštvom likova sa kulturne i političke scene SFRJ i naših nesrećnih država naslednica. Kada se tome doda raspisana ruka pisca i množina informacija o zbivanjima iz scene, što u političkom životu (priča o Koči Popoviću, priča o pripovedačevom ocu i bezbroj drugih, što na rock n roll sceni počivšeg Beograda), bio je to materijal za jednog Ninovca. Mnogo je aduta u rukama, ali izgleda nedostaje onaj treći glas.

Nasuprot „Geopoetikinog“ u velikom finalu našla su se tri romana „Lagune“. Matijević, Tabašević, Dimić. Matijevićev roman o ostareloj ženi u čiju kuću uđe anđeo i koja proživljava muke sa svojom ćerkom i zetom koga ne voli, koja sa prezirom gleda na sve oko sebe, a nema prava na to, pošteno je izveden roman, jasan i lako čitljiv. Ali jedna je falinka za nagrađivanje, Vladan Matijević je već dobio NIN-a za vrhunski roman, a i prethodne godine laureat je po drugi put dobio nagradu. Pa ne ide dve godine da bude isti slučaj. Siguran sam da žiri dobro studira situaciju na sceni iako to nikada neće priznati.

Vladimir Tabašević ima jaku podršku izdavača i medija. Izgleda kao da se želi iz „Lagune“ sa njim suprotstaviti očekivanju književne javnosti. Jaki su hvalospevi na koricama romana koje je napisao Teofil Pančić. Potom je indikativno gostovanje u „24 minuta“ gde je Zoran Kesić izrekao takve hvale na račun romana da je mene bila pomalo sramota. I meni su se žarili obrazi. A ovaj kratki roman pokušava da traga po našoj prošlosti tako što pripovedač svoje spolovilo gura veći broj puta u putenu služavku da to na onom malom broju strana nije humano. Još kada i otac iz romana ode na reku i peca i slika i druži se i bude tu nečega ja pročitam i ostavim knjigu i pomislim – svaka čast za reklamu. Pogledam knjigu mesec dana nakon čitanja i sećam se Emil = Mile ili beše Lemi ili Mlie. Valjda se Kesić seća nakon onih hvalospeva.

I najveće iznenađenje najužeg izbora je: Ivana Dimić sa romanom „Arzamas“. Otkud ona, postaviše pitanje mnogi. Na sajtu „Lagune“ roman nije bio vidljiv ni popisom najprodavanijih ni najnuđenijih knjiga. I cena koja se mogla ostvariti sa popustima nije ukazivala da izdavač očekuje previše. Priča o dementnoj majci i ćerki, njihove ljubavi, sukobi, suze i propadanje ljudi pod teretom starosti, nisu privlačne teme. Još kada je sve to ispisano u smeni kratkih zapisa i dijaloga, još manje se tu vidi šansa za izlazak pred široko čitalaštvo. Pročitavši roman nisam osetio tu muku koju je trebalo da predstavi. Primetio sam prejaku atmosferu iz kruga dvojke u romanu. (Moram sada napomenuti da je šest dana pre kraja 2016. umrla moja baba. Bila je dementna četiri pune godine. Pre četiri godine u decembru umrli su joj i ćerka i sin od raka. Video sam šta demencija donosi izvan kruga dvojke.) Tako da je scena sa pedikirom i manikirom veoma odbojna. U zagradi napisano je samo podsećanje da niko ne može reći ja sam to prošao i niko drugi nije, teško će me razumeti. Razumem suočavanje sa svom patnjom koja se ovde iskazuje, ali mi govorimo o romanu. Roman nama treba za ovu priču. Na koju se nadovezuje da sam za knjige Ivane Dimić prvi put pročitao u povoljnom prikazu koji je napisao Mihajlo Pantić o zbirci kratkih priča „Crna zelen“. Mislim da je to godina 1995. Potom se samo u naznakama pojavljuje u književnosti  izvan dramske. Da bi 2009. kod zagrebačkog izdavača „Profil“ koji je otvorio svoju podružnicu u Beogradu Ivana Dimić objavila knjigu „Popis stvari“. Zanimljivo je da je urednik u to vreme bio Mihajlo Pantić. On je sada i u žiriju za NIN-ovu nagradu. Čaršija bruji. Ali, ipak se veruje da je pronađen treći glas.

I onda iznenađenje žiri je odabrao pobednicu: „Laguna“, Ivana Dimić, „Arzamas“. Veliko iznenađenje za sve. Priče su istog trenutka počele da kolaju. Jer rezultat je bio Dimić – Bajac 3:2. Ili „Laguna“ – „Geopoetika“ 3:2. Nikada nećemo saznati.

Priči za NIN 2016. godine ostaje: V. Bajac je izgubio u finalu treći put. Bio je viđen dobitnik. Knjiga koju je napisao i objavio imala je najviše stranica. Kada bi se proverio broj reči, verujem da ima više reči nego preostale knjige iz finala zajedno. Ne smem da ne pomenem da mi je na „Beogradskom sajmu knjiga“ privukao pažnju „Geopoetikin“ katalog u kome su pobrojane sve nagrade koje je ta izdavačka kuća dobila. Kao da se iščitavala neka želja i pomen nekog praznog mesta. A kada tome pridodamo i tekst napisan na klapnama romana, gde su pobrojane sve piščeve nagrade, naslućivalo se ponešto. A na kraju ispade priča kao sa NFL timom Tenesi Tajtansa koji je 4 puta bio u Superbolu i sva 4 puta izgubio.

I bi što bi. Neki pokazaše svoju čitalačku moć. Neki ne behu zadovoljni. Književni život u Srbiji sne svoje sni.

Na „Salonu knjiga i grafike“ ovih dana u Pirotu, drugog dana salona, posetio sam štand koji nosi natpis „Lagune“ i potražio da kupim roman Svetlane Slapšek „Ravnoteža“. Ljubazna devojka je slegnula ramenima i rekla: „Nisu nam poslali“. To je slika i prilika zbitija u književnom svetu. Valjda „Laguna“ smatra da u Pirotu nema nikog ko bi kupio i pročitao roman Svetlane Slapšak.

Da i na kraju ne budem toliko namćorast, moram svim čitaocima da preporučim da pročitaju kratki zapis Ivane Dimić koji se nalazi na 69. strani romana. Izuzetan je i govori o ovome što želeh pomenuti u ovom tekstu.

A ja da se pitam, iako me niko ne pita, od 4 romana iz finala nagradio bih Vladana Matijevića.